- 23 Sep 2009, 11:14
#1630917
Kao mnogo puta u istoriji, jedan kamenčić je ispao i srušio se dvorac. Jedan događaj kao što je gej parada (što ima gotovo svaki glavni evropski grad), je uspeo da pokaže licemerje države i društva.
Ne, nije to dvorac, reč je o kulisama.
Stidim se predsednika, premijera i njihovih apostola i apostolki koji su stavili lepak na zadnjice pa se fiksirali na fotelje u Nemanjinoj. Pa da li su oni svesni kakvu poruku šalju građanima i građankama ove zemlje?! Da li su svesni da su uspeli pojesti sopstvenu glavu?!
Od demokratije ostade samo kratija.
Stidim se opozicije koja je glasno pričala ono što gore navedeni misle, a to je da smo bolesni ili u najboljem slučaju polunormalni.
Naravno, u interesu građana Srbije.
Stidim se predstavnika crkve koji su svojom pasivnom agresivnošću koja je sve samo ne hrišćanska 'ovlastili' raznorazne nasilnike, a mene kao pripadnicu LGBT populacije nazvli beslovesnom i Sodomom i Gomorom.
I sam Isus bi ih se stidio.
Stidim se što svako sebi daje za pravo da komentariše jesam li ili nisam normalna, samo zato što sam pripadnica LGBT populacije.
Sve, sve, i što se prebijaju ljudi samo zato što navijaju za drugi tim, i što je svaka treća žena doživela neki oblik nasilja u porodici, što je aktivna radnička seča prstiju, što se u Iranu ženama sudi što nose pantalone, sve te 'normalnosti' na stranu, ali ja sam ta koja kvari sistem zato što ližem pičku.
Stidim se ex aktivista dušebrižnika ili bolje rečeno aktivista sabotera koji su iz sujete i zavisti pokušavali danima da zastraše LGBT populaciju i da okaljaju organizatore a sve to pod isprikom čovekoljublja.
Oni bi to bolje, lepše, ekonomičnije, šarenije.
Stidim se antikativista koji su homofobima pomogli sa podmetanjem noge i teorijama zavere.
Stiže zahvalnica sa adresom Obraza.
Stidim se svoje nemoći da bilo šta promenim u ovom natrulom sistemu, kao i svog straha. Ja nemam tu hrabrost koje imaju Dragana, Marija, Majda i ostali, ja nemam tu niti hrabrost niti strpljenje da idem od emisije do emisije i objašnjavam kako je zemlja jajasta, nebo plavo, a trava zelena i da me posle policija mora otpratiti do kuće. Iskreno, bojim se. I to je ljudski.
Samo, to što se ja bojim čini da još više poštujem one koji su hrabri, a ne da budem maliciozna.
Postavlja se logičko pitanje: šta dalje? Kuda? Mislim da je svakome jasno da je ova (neodržana) parada prevazišla samu sebe. Izvlačim zaključke, a dva su dominantna, jedan se tiče opšte populacije, a drugi LGBT:
1. Svako svakom može sve nekažnjeno!
2. Prećutno je kazano da možemo napustiti kuću Velikog brata. Prekršili smo pravila.
Ne, nije to dvorac, reč je o kulisama.
Stidim se predsednika, premijera i njihovih apostola i apostolki koji su stavili lepak na zadnjice pa se fiksirali na fotelje u Nemanjinoj. Pa da li su oni svesni kakvu poruku šalju građanima i građankama ove zemlje?! Da li su svesni da su uspeli pojesti sopstvenu glavu?!
Od demokratije ostade samo kratija.
Stidim se opozicije koja je glasno pričala ono što gore navedeni misle, a to je da smo bolesni ili u najboljem slučaju polunormalni.
Naravno, u interesu građana Srbije.
Stidim se predstavnika crkve koji su svojom pasivnom agresivnošću koja je sve samo ne hrišćanska 'ovlastili' raznorazne nasilnike, a mene kao pripadnicu LGBT populacije nazvli beslovesnom i Sodomom i Gomorom.
I sam Isus bi ih se stidio.
Stidim se što svako sebi daje za pravo da komentariše jesam li ili nisam normalna, samo zato što sam pripadnica LGBT populacije.
Sve, sve, i što se prebijaju ljudi samo zato što navijaju za drugi tim, i što je svaka treća žena doživela neki oblik nasilja u porodici, što je aktivna radnička seča prstiju, što se u Iranu ženama sudi što nose pantalone, sve te 'normalnosti' na stranu, ali ja sam ta koja kvari sistem zato što ližem pičku.
Stidim se ex aktivista dušebrižnika ili bolje rečeno aktivista sabotera koji su iz sujete i zavisti pokušavali danima da zastraše LGBT populaciju i da okaljaju organizatore a sve to pod isprikom čovekoljublja.
Oni bi to bolje, lepše, ekonomičnije, šarenije.
Stidim se antikativista koji su homofobima pomogli sa podmetanjem noge i teorijama zavere.
Stiže zahvalnica sa adresom Obraza.
Stidim se svoje nemoći da bilo šta promenim u ovom natrulom sistemu, kao i svog straha. Ja nemam tu hrabrost koje imaju Dragana, Marija, Majda i ostali, ja nemam tu niti hrabrost niti strpljenje da idem od emisije do emisije i objašnjavam kako je zemlja jajasta, nebo plavo, a trava zelena i da me posle policija mora otpratiti do kuće. Iskreno, bojim se. I to je ljudski.
Samo, to što se ja bojim čini da još više poštujem one koji su hrabri, a ne da budem maliciozna.
Postavlja se logičko pitanje: šta dalje? Kuda? Mislim da je svakome jasno da je ova (neodržana) parada prevazišla samu sebe. Izvlačim zaključke, a dva su dominantna, jedan se tiče opšte populacije, a drugi LGBT:
1. Svako svakom može sve nekažnjeno!
2. Prećutno je kazano da možemo napustiti kuću Velikog brata. Prekršili smo pravila.
da objasnim svoj stav onako po narodski.
Galateja 
) napustio sve zemlje ex-Yu josh pre 12 godina- tada se chak nije josh ni nazirao a kamoli video ikakav trachak nade ni svetlosti. 