- 10 Jul 2009, 22:51
#1535319
Nikad me niko nije postideo i izvredjao kao moja mama danas.
Nismo se videli oko mesec dana i odlucio sam da je posetim. Najavio sam joj svoj dolazak i mogla je da mi kaze da ne dolazim, ako je vec znala da je nervozna. Ali ne. Rekla je "Dobro si se setio!" I vec u njenom glasu, preko telefona, osetio sam da ce ovo biti poseta koju cu pamtiti celog zivota.
Ponasao sam se normalno, uobicajeno, kao i prethodnih 28 godina, uglavnom zejednickog zivota, ali je ona tek danas zapazila da brisem obucu svaki put kad udjem u kucu. Kao neka devojcica-kako bi ona rekla. Nije joj po volji bilo ni to sto sam nam skuvao supu. "To rade domacice, ZENE, a ti si muskarac, sine."-stigla je da podbode.
Kad sam nameravao da rascistim terasu, koju ona ne koristi i uzeo metlu da pometem, pocela je da vice na mene da budem musko i da prestanem da radim zenske poslove.
Ignorisao sam je, kao i mnogo puta do sada. Ali, tad je izgovorila tu rec. Kao da mi je noz u srce zarila i povlacila napred-nazad, da me boli sve jace i da to ne bude prolazan bol, vec nesto konstantno, sto me reze i boli iz trenutka u trenurak. Uzviknula je "PEDERCINO, slusaj sta ti govorim!"
Eho tog gromoglasnog "pedercino" mi je nekoliko trenutaka odzvanjao, dok se nisam sabrao da progovorim. Trudio sam se da budem smiren, dok mi je ona, kod koje sam redak i nezahtevan gost, govorila da dok sam pod njenim krovom necu biti PICKICA, nego muskarac sa kitom, kakvog me je rodila.
Nisam mogao da suzdrzim suze, dok je ona poput razjarenog bika uzvikivala da sam nenormalan, nabrajajuci sve cemu sam pridavao znacaj, a da ona za to zna, kao moje promasaje, nazivajuci me nenormalnim i pitajuci me kako mogu to da joj radim. Pitala me je da li normalni muskarci placu, a kad sam rekao da placu, rekla je da sam dovoljno nenormalan zbog cinjenice da pusim kurac.
Rekao sam joj da izadje iz sobe, ne zeleci da joj ucinim tu uslugu da izadjem iz kuce na takav nacin. Odavno sam njen dom prestao smatrati svojim, suvise dugo nisam pod njenim krovom da bih morao da bezim od sumanute majke i da se osecam zlostavljanim od strane roditelja. Mislio sam da moram da se izborim sa njom, da sacekam da se smiri, pokusam da joj objasnim, i ma kakav epilog bude bio, da odem tek nakon razgovora.
Kad sam izasao iz sobe, nakon prebiranja po proslosti, pregledanja foto albuma, nje nije bilo. Ni mog auta. Zena, koja se plasila da sedne za volan je uzela kljuceve, upalila auto i nekuda otisla. Zvao sam je na mob., javila se tek da bi pitala ko sam, a kad sam se predstavio, rekla je da se tako zvao i njen pokojni sin, peder, i prekinula razgovor.
Da li ce mi biti lakse nakon sto posaljem ovaj post i podelim deo svog zivota sa vama, nepoznati i poznati ljudi, ne znam. Ali bih zamolio autovane aktiviste, koji preporucuju autovanje u cilju opusteniheg i iskrenijeg zivota i odnosa sa bliskim ljudima da svakome ukazu na cinjenicu da je nekad bezbolnije biti licemer i skriti svoju seksualnost, jer zeljeno olaksanje moze postati teret sa kojim ce se tesko nositi i umesto boljeg povezivanja sa osobom kojoj se autojemo, mozemo stvoriti barijeru i nepremostivi jaz.
