- 24 Jun 2009, 17:48
#1516672
KOSMOS U SLIKAMA
Slikarka koja se prva odvazila da pravi performanse, na nasim prostorima. Na zalost, jedina je ona ziva od clanova cuvene „MEDIALE". Rekla mi je, da misli da je ima previse u medijima. Sa ovim se ne slazem, zato i imam zadovoljstvo da Vam preporucim intervju, koji je najbolje citati pred spavanje. Zato da bi ste sanjali u boji njenih slika. Uzivajte...
TREND: Ostali ste rano bez majke. Vezani ste jako za svog oca?
O. I. Svi smo vezani. Hteli to ili ne, oni nas vezu mnogo vise nego sto bi mi hteli. Obavezuju nas ljubavlju i svojom stalnom pricom da su oni nas stvorili i pre nas postojali. U slucaju muskaraca, cim dobije naslednika, on je svoju misiju ispunio i skoro, da vise ne bi morao ni da postoji. To je prirodni zakon. U slucaju zene, zavisi dokle moze da bude reproduktivna.
TREND: Da li ste puno citali u detinjstvu, posto ste bili usamljeni?
O. I. Reci su jedna carolija. One jesu nesto posebno, mnogo znacne su. Postoje te prvobitne reci, za koje ne znamo kako se izgovaraju, to su neka posebna zvucenja. Nama cudno zvuce Kinezi i njihov jezik. A, u zbiru svih jezika mora da je bila ta prva rec. Kako je ona zvucala? Jer ta rec, nije rec koja se izgovara na mnogo nacina (Bog, prim. aut.) Ali, prvobitna rec, kako se izgovara... Neki narodi su blizi njoj po svom geografskom polozaju. Mozda su Englezi najdalje od mesta gde je izgovorena prva rec. To mesto je gde se danas nalaze Izrael, Sirija, Irak, Egipat...
TREND: Kako bi Vi izgovorili tu rec?
O. I. Kao sto uzdah ne moze da se napise... To bi bilo nesto, kao uzdah. Nesto sto je uzimalo kiseonik i onda ga izbacivalo. Sve je vezano za disanje.
TREND: Kad ste naucili da disete pravilno?
O. I. Ne znam, ali cim covek napravi veliki napor, onda dise svim delovima pluca. A, ja sam toliko napora pravila, da mora biti da disem pravilno. Posao slikara je vrlo naporan fizicki. Moras da skocis, ustanes, nije to da samo sednes i slikas. Najmanje ima mirnih pokreta, kad treba da uradis neki detalj. A, opet svaki taj detalj se prekida telefonskim pozivima ili necim slicnim. Medjutim, nevalja ni kad se previse usedis, to opet ne odgovara celini. Uvek se javlja to pitanje, pravljenja distance prema samom sebi tj. prem slici, a to je opet deo tebe. Distanca mora da bude emotivna, vremenska i kriticka. Ono sto radis mora stalno biti podvrgnuto kritici, dopada mi se, ne dopada mi se, zasto nesto, a nesto ne? Jedna slika je kao svet u malom. Naseljavanje jednog predela ili njegovo ogoljavanje. Da li se neke boje slazu, da li ce zajedno dati vise. Slikati je zaista lepa stvar.
TREND: Da li Vam nekad zasmeta sto slika nema zvuk?
O. I. Na televiziji su dodali i zvuk. Pracenje vesti na TV-u mi je hobi, moje veliko zadovoljstvo. Zanimljiva mi je ta ljudska delatnost, pracenje, pravljenje i program dogadjanja. Evo sad se podize temperatura oko Iraka... hoce li da opale ili nece. Ne bavim se predvidjanjem dogadjaja u smislu da mi neko nesto sapuce. Ali, volim da upotrebljavam logiku, mada ona cesto izostane, kao u nasim slucajevima, sve je u nekom klupku emocija. Emocije su samo po sebi, dosta nesretno stanje stvari.
TREND: Hocete li praviti performans?
O. I. Ja sam to radila onda, kad to niko nije radio. Dosta toga je iscrpljeno, mada uvek moze nesto da se uradi, cak bi bilo i pozeljno. To je lepo stanje, pogotovo ako je ukljuceno vise ljudi. Poslednji hepeninzi su bili, prosle godine na protestu. Postojao je tad jedan umetnik kome sam zaborvila ime, koji je pravio razne maske... (Mikrob, prim. aut.) Sad ga se valjda, jedno jos ja secam - osim njega samog. Kada bih pravila performans, to bi bilo potpuno iz nekog kosmickog stanja. Imamo neke projekte koji su beskrajno skupi. Vezani su i za arhitekturu, svetla, lasere... To bi vredelo uraditi, ali ne znam da li cu uspeti do kraja zivota. Priblizno bi izgledalo kao ono sto je Zan Misel uradio. Na zalost mi zivimo u ovoj zemlji, u ovom trenutku. Imamo tu privilegiju, ali nemamo privilegiju da izmisljamo stvari. Ima ljudi koji bi radili samnom, svaki dan me zovu, traze da sve to stavim u kompjuter. Taj kompjuter bi docrtao, iscrtao. Odlazem taj trenutak, ali on je tu. Imam malu vremensku barijeru, prema kompjuterima. Da bi se ta stvar savladala treba vremena. Bojim se da, onda ne bi imala vremena ni za ovo sto sad radim. Dan beskrajno brzo prodje, pogotovo kad si u dobrom stanju. Na kraju se jako umorim, jer to su decenije napora. Javlja se otpor prema naporu, nema smisla ako nemam vremena i da se prosetam, da krenem na put oko sveta, na letovanje u sred zime. Moji poznanici idu na Karibe, Sejsele, a ja stalno imam neka posla. Niti idem negde, niti zivim zivot, jer pravim napor. Ali, neki treci ljudi od toga imaju koristi, ja nemam nista.
TREND: Da li je u Beogradu pravi xet-set postojao samo sesdesetih i sedamdesetih godina?
O. I. Ako se misli na materijalno bogatstvo, jer to ide jedno sa drugim, onda xet-set tad nije bilo. Duhovnost, ne ulazi u xet-set, to nisu te kategorije.
TREND: Inspirisani ste i povezani sa Leonardom Da Vincijem. Necu Vas pitati kako, vec zasto on?
O. I. Da ga onda i ne pominjemo.
(Evo dragi citaoci, kako novinar zbog licnog bezobrazluka ostane bez odgovora. Ajde sto ne mogu sebi da oprostim, nego jos moram i da se pravdam.)
TREND: U knjizi Svetislava Basare „Fama o biciklistima", nalazi se spisak ljudi koji pripadaju tajnom udruzenju, koje se navodno sastaje u snovima i „kroji" svet. Olja Ivanjicki je jedna od njih, pitam je da li je to istina (kaze da nije procitala knjigu).
O. I. Da ga krojimo, krojimo ga. Nije u pitanju san, ima tu i zivog sna. Nema te stvari koja je recena, a da se nije cula tamo gde je trebala da se cuje. Zvuci paradoksalno, ali je tako. Zvuci i nemoguce, ali se dogadja, kako? Ja to ne znam.
TREND: Sta mislite o Sonji Savic, koja se takodje nalazi na spisku?
O. I. Gledala sam je i slusala, imala je jednu emisiju na TV-u, ali ne poznajem je. Nisam mogla da pohvatam sve, treba ipak potrajati. Das ljudima vreme, ne moraju da se penju gore ili dole, vec samo da potraju. Ja zivim malo duze od nekih osoba, tako da sam pratila sudbine nekih koje sam znala ili ne. Onda vidis jednog koji pada u drogu, drugog u alkoholizam, treci pada u emotivne traume, depresije, neko ima porodicne probleme, razvodi, neke besmislice. Potrose se u tim stvarima, na kraju sacekas i cujes da je umro. Svako mora nesto da dokaze, ali u tom dokazivanju mora da istraje. Neko bude hit-pevac, traje godinu dana i posle ga zauvek nema! Sta je s njim, sta mu se desilo? Imao je sve, umeo je da peva, podrzali su ga i na jednom ga nema... A hoda, sedi negde u kafani i pije. Ima ljudi koji su istrajali, ali ne mnogo. Negde se neki sami pojedu ili ih drugi nacnu.
TREND: Jeste li ikad pozeleli neku drugu vrstu moci, osim da budete duhovno mocni?
O. I. Zaista nisam. Na tu zamku se nikad nisam upecala. Druge zamke sam mozda spretno zaobisla, da nisam ni primetila da je bila zamka.
TREND: Kako birate svoje prijatelje?
O. I. Mene biraju, ja nemam vremena da se bavim, sa kim bih sad ja! Dodje neko, zbog necega, udje i ostane za ceo zivot. Ko god je ovde usao, on bi vecno i ostao. Par osoba sa kojima sam pravila intervjue, napravili smo lep kontakt i ostali su tu. Dosli su kao i Vi, i... ostase!
TREND: Jel' Vam to smeta?
O. I. Ne, meni je samo zao sto nemam vise vremena, energije. Skoro mi je umrla koleginica, sa kojom sa studirala. Javila sam se njenom muzu, koji je isto bio sa nama., na klasi. Zadnjih dvadeset godina se nismo videli, a pre toga smo se stalno vidjali, ja imam njena pisma, letos mi je ona vratila moja pisma, koja sam joj pisala iz Amerike, sad imam podatke o tom vremenu koje sam zaboravila. Dakle, javila sam se njenom muzu i kazem mu, kako mi je zao sto nismo potrosili jedni druge ovih dvadeset godina. Ili je bilo hladno, ili daleko, tako se ta veza prekinula. Ja imam pun prijatelja u Americi, kad odem tamo pokusamo da nadoknadimo vreme, kazem im: „spavacemo zajedno, delicemo isti vazduh i doruckovacemo zajedno". Oni se zure na posao, a meni ostave kljuc, koji sam uvek znala gde treba da ga ostavim. Sad zadnji put, teraju me da idem kod Kristija, prodavao se Pikasov crtez, ja ne mogu, bole me noge... Ne, ne, ne intersuje ih moram da idem. Umorim se, a zeljna sam da se u stvari ispricamo.
TREND: Zadnjih godina dolazite u Crnu Goru, zasto niste i ranije?
O. I. Imala sam svoju kucu u Rovinju. Leti idem u Crnu Goru, zimi ne mozes ni da sidjes od nevremena, mali aerodrom, nema ni svetla, tamo slecu po navici - ko ptice. Neizvesno je i kad ces da poletis. Oni mi kazu: Ako nije danas - sutra ces. Sedi tu, sto ti fali. „Lep je Sv. Stefan, sve je blizu, opusteno je, lepo je more.
TREND: Hocete li da probate da odete u Rovinj?
O. I. Necu ja nista da probam. I ako odem, pola ljudi koji su isli tamo, vise nije zivo. Ovako toga nisi ni svestan. A ako odes, prvo sto bi video je da su neke stolice prazne. Bolje je menjati mesta i ici sa novim ljudima, nego se vracati na mesta koja imaju svoja secanja. Prosto zato, sto je pitanje emocija neresena stvar, nikad ne znas kad ce neka emocija da te zaskoci, vise nego sto si spreman za nju.
TREND: Da li oprastate ljudima?
O. I. To je najlakse, najbezbolnije. Najgore je nositi mrznju ili osvetu, jer to se tebi vraca. Najlakse je skloniti nekog iz glave. Postoje i strasne stvari, koje ne znam kako bih resila. Ko zna kome se neko, nekad zameri. To su isto nerazjasnjene stvari. Sad kazu, nije trebala 1918. godina, ona je po njima, kriva za sve ovo. Bolje da je nije bilo, da se nije pisala ni u kalendar.
TREND: Smatrate li da ste hrabra zena?
O. I. Kad idem kod zubara, nisam. Bojim se zubara, mada ta obozavam i volim.
TREND: Sa li ste zabuljeni, trenutno?
O. I. Ne, nisam.
TREND: Koju muziku slusate?
O. I. Sad slusam rusku muziku, jer treba da naslikam slike, na neko moj osecanje, verovatno cu imati tamo i izlozbu. Slusam njihovu muzku koja bi mogla da mi da, emotivno, neku ideju. Ne mora da bude nesto konkretno, ali da ima nesto njihovo. Nesto nasta oni mogu da padnu. Ogroman posao me ceka. Sta je to, sto je za taj ogroman prostor Rusije objedinjujuce? Misao, zvuk, stvar... Za NJegosa, mislim da sam nasla kljuc, nesto sto niko nije uzimao u obzir. Ja sam videle nevreme u Crnoj Gori, oblake koji se kao cipke cepaju, dodiruju se sa planinom koja kao da moze rukom da se dohvati. To nigde nisam videla. Cempresi, koji strce, niko ih nije sadio, sami su nikli. Negde ih ima, negde nema, poludivlji. A, tamo niko ne slika te cemprese, samo kamenje. Ti cempresi su me zanimali, kao neki visak, ali tu je. Kao da iz inata raste. Niti ih neko primecuje, ali ih i ne diraju.
(Na ovom mestu setila se intervjua koji je uradila Vukica Mikaca, pre godinu dana. Kaze da je ispao meden i da je tamo pricala o Crnogorcima. Htela sam da dodjem do toga, ali gospodjica Mikaca je u frci, sprema izlozbu. Moje pitanje sta ce izlagati, ostalo je bez odgovora. Sta ces, novinar kad nekog pita i: „kako si"? Nece dobiti odgovor, a da predhodno ne zakaze intervju. Malo sale, nije na odmet, Vukica mi je uz „znacajan" osmeh rekla, jedno istorijsko-videces!)
U ovom trenutku na TV-u , krenuo je prilog o „El ninju" koji je ostetio dobar deo Amerike. Olja mije ispricala da je neka zena rekla, da ce biti strasnih poplava, da ce u martu ove godine pasti meteorit na Nevadu i da ce kraj sveta biti 19. jaunara 1999. godine. Ostaje da sacekamo meteorit, a onda... Ja ne bih kraj sveta, iz prostog razloga sto hocu da uradim jos gomilu ingtervjua, a nisam sigurna da na onom svetu imaju novine.
Igra koja zavrsava intervju zove se asocijacija.
OSMEH-Mona Liza
LJUBAV- patnja, uvek se na kraju lose zavrsi
ANDJEO-Rafael, to je najbolji andjeo
IMITACIJA-slika
VASIONA-kap krvi
AMBICIJA-simetrija
NJUH-Sanel 22
ISTINA-voda
CINIK- zubarska igla
KRST- krug
ISPOVEDANJE- vera, religija
Moja licna asocijacija na Olju Ivanjicki:
San koji sam usnila u noci dok sam radila na ovom intervjuu. Sanjala sam Olju Ivanjicki, jednu zmiju, jednu sobu i sebe. Ostalo je samo moje
