Drugi glas je obučen u crvenu haljinu sa placentom u kojoj je izvezen embrion, dakle tek začeto dete, dok je na leđima opšivena reč ‘MAJKAAAA’. Majka-aaaa je majka koja ne može da ispuni svoju ulogu majke i time je ispisana u bolu i kriku, gubi simbolički oblikovani identitet. „Ja vidim sebe kao senku. Nisam ni muškarac ni žena“. Obučena u crveno ona je majka koja krvari, protiče rekom bola ugaslog sunca/života.
Treći glas je obučen u plavo, u placenti ima izvezene samo konture deteta jer ostavlja iza sebe prazninu, a na leđima ispisano ‘MAJKA?’. Majka-upitnik jedina stvalja u pitanje ulogu materinstva koju produkuje društvena regulativa, napušta svoje dete zbog uspešne akademske karijere. Birajući ne-ponavljanje dominantnog poretka majčinstva majka-upitnik je prikazana bez emocija, ’prirodna’ osećanja su nestala, „ja sam sad stena, između ostalih žena-stena“. Ova hladnoća kostimira identitet u plavo. Prvi i drugi glas na različit način potvrđuju dominantni diskurs majčinstva, dok treći glas ostavlja izvesni prostor za davanje drugačijeg značenja, za pomeranje parergonalnih struktura u prostor slobode.Poezija danas živi u nekim novim prostorima i drugačijim čitanjima. Tako se i ’tradicionalni’ tekstovi produkuju shodno aktuelnim kontekstima, jer poezija uvek i jeste društveno-istorijski uslovljena.
Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik
Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.
U promaji muzeja, tvoja nagost
baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.
Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno
Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana
U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
Jasni samoglasnici dižu se poput balona.
jer ona je moja omiljena pesnikinja. 
volim Silvijinu poeziju, ona mi je jedna od najvoljenijih pesnickih pojava 20. veka, a obozavam i njen roman Stakleno zvono. Ted Hugh je takodje odlican pesnik i ne mozete da zakljucite da je on los pesnik samo zato sto ste procitali jednu njegovu pesmu.
