Joj, jako mi je žao onog dečka - gayboy15.
Pročitao sam sve njegove postove koje je poslao na forumima na ovom sajtu.
Ne bih se začudio da se pred onaj neodržani Prajd usprtio iz Trebinjskog manastira za Beograd da bije pedere, mislim, šta ima da se eksponiraju, šta traže to treba i da dobiju... (Otprilike kao što je Isus isterao trgovce iz hrama Oca svojega.
)
Nesrećko.
Mnogo mi ga žao.
(@ Tot & deni :
Fenomenalni ste bili na
onoj njegovoj temi!)
A što se tiče ove teme, toliko toga veoma pametnog je već rečeno da stvarno ne znam šta bih ja mogao da dodam. Možda eto samo to da ja jesam vernik, verujem da Bog postoji. Verujem da je nematerijalan, ne znam da li je učestvovao u stvaranju sveta, ne znam da li učestvuje u svetskim (kosmičkim) zbivanjima, da li je u njima ikad učestvovao i da li će ikada učestvovati. Ne smeta mi što to ne znam, to meni i nije od nekog značaja. Doduše, kad odem u prirodu, sa planinarima, kad se npr. popenjem na neki vidikovac, sa kojeg posmatram lepotu prirode, ja osećam prisustvo Boga. Omamljen lepotom prirode, osećam da je Božija ruka MORALA učestvovati u njenom stvaranju. Dakle, na nekom intelektualnom nivou mogu da prihvatim da je čitav ovaj materijalni svet, sa svim svojim lepotama, nastao i živi bez ikakvog učešća Boga. Ali na emocionalnom nivou, u momentu kada sam okružen lepotom prirode, ja jednostavno ne mogu da poverujem, ne mogu da pojmim, da je sve to nastalo i opstoji bez ikakvoga Božijeg upliva.
Osim u Boga, verujem i u to da svaki čovek (svaki muškarac i svaka žena) ima dušu. Verujem da je duša jedan delić Boga, da je duša sa Bogom povezana - ona je spona kojom je svaki čovek u vezi sa Bogom. Preko duše mi komuniciramo sa Bogom. Čujemo njegov glas. Naravno, ne obavezno bukvalno, u vidu auditivnih, a moguće i vizuelnih, halucinacija, o čemu je govorila жњ:
Originally posted by жњ
ljudi nekada nisu znali da glasovi iz njihove glave poticu od njih samih (interni dijalozi), pa su tu normalnu pojavu pripisivali bozjem glasu i slicno. plasi me cinjenica da religija sa svim onim sto se cini u njeno ime, okuplja toliko ljudi koji se lome oko tumacenje iskustava ljudi koji su ziveli pre 2 i vise hiljada godina sa vrlo verovatnom "F" dijagnozom, pracenom vizuelnim i auditivnim halucinacijama. zamislite kad bi lapili jedan registar sa amnamezama iz laze i od njega napravili religiju. tamo skoro svaki pacijent prica sa bicima koje niko drugi ne vidi o jednako neverovatnim i cudesnim pricama poput onih iz biblije. i pitam se zasto ih niko ne priznaje za proroke?
Ja lično nikada u životu nisam doživeo ni auditivne ni vizuelne halucinacije (možda najbliži tome bio sam kada sam se jednom prilikom "uduvao", pa sam osećao kao da na đonovima cipela imam federe
), ali ne smatram da treba a priori omalovažavati halucinacije ljudi sa "F" dijagnozom. Dešava se da te halucinacije zaista predstavljaju "Božji glas". To jest, glas njihove duše. Glas njihovog "pravog Ja", onoga što su oni u stvari, nasuprot njihovog "lažnog Ja", koje su drugi načinili od njih, a u kojem oni više nisu mogli živeti, nego su pukli i dobili "F" dijagnozu. To se ne odnosi samo na psihotičke halucinacije nego i na druge, npr. neurotske, simptome: "Simptomi i bolest nisu ista stvar. Bolest postoji mnogo pre pojave simptoma. Simptomi nisu bolest. Oni su početak lečenja." (Skot Pek: "Put kojim se ređe iide") Mentalna bolest je, po meni, gušenje sopstvenog Ja, neslušanje glasa sopstvene duše, koja nam se javlja kroz osećanja, koja govori govorom "srca". Govor srca, govor duše, jeste govor Boga. Kada živimo onako kako nas upućuju naša sopstvena osećanja, ako ih ne gušimo, mi tada živimo u skladu sa voljom Boga. Jer biti ono što jesi to je volja Božja. Ali nam Bog ostavlja slobodu i da potiskujemo svoju ličnost, da npr. gušimo svoju homoseksualnost, itd. i sl. Međutim, gušenje sopstvene ličnosti, gušenje sopstvenih osećanja, svakako NIJE volja Božja.
Osim u postojanje Boga i u postojanje duše, ja takođe verujem i u reinkarnaciju. Verujem da je Bog dobar, da nam daje stalno novu šansu, novu priliku da ostvarimo sve svoje želje. Ne verujem u smrt. No, to moje verovanje je nažalost u vezi sa sledećim pitanjem:
Originally posted by Mr Dee
I zasto niko od vernika ne odgovori na pitanje kada i kako ste poceli da verujete u boga? I koliko dopustate da mozda niste u pravu?
Jer u Boga sam istinski, iz dubine duše, počeo da verujem u aprilu 2009. godine, kada sam se suočio sa smrću bliske osobe i pratećim bolom.
Naime, u nedelju, 12. aprila 2009, na tzv. Cveti, po prvi put sam primetio koliko je priroda lepa, iako je, i ma koliko je, ljudi naružuju. Bio sam sa planinarima, pešačili smo čarobno lepim pašnjakom koji se pružao duž jednog potoka, a s vremena na vreme moglo se jasno primetiti kako je trava sa pašnjaka oguljena, u trakama, verovatno za potrebe nekog tepih-travnjaka. Svejedno, meni je taj pašnjak bio predivan, čaroban, božanski lep. Jedan od razloga što sam baš tada primetio lepotu prirode verovatno je bilo i to što je u to vreme najbolja prijateljica moje sestre, inače meni veoma draga osoba, već dve nedelje ležala u komi, nakon saobraćajne nesreće. Na našem pešačenju obišli smo i dva manastira, ja sam zapalio sveće i po prvi put u životu se iz dubine duše pomolio za nečiji (njen) život. Jer njen život je bukvalno visio o koncu. Zavisio je od Božije volja. Lekari nisu mogli više ništa da pomognu.
Dva dana kasnije, Bog je odlučio da je uzme k sebi. I sada mi naviru suze, dok ovo pišem, kada se toga setim... Nisam mogao da prihvatim njenu smrt. Pred očima mi je bila lepota prirode, te Božije bašte, i jednostavno nisam mogao da poverujem da neko ko je stvorio takvu lepotu može da bude toliko surov, da uzme život osobe koja jedva da je zakoračila u život, koja je imala toliko neispunjenih životnih želja... I onda sam počeo da verujem u reinkarnaciju. Naprosto, nisam poverovao i ni dalje ne verujem da je smrt zaista kraj. Naravno, dok sam ranije, od instruktora joge i na nekim joga-seminarima, slušao o reinkarnaciji, to je za mene bila intelektualno simpatična priča, u koju međutim nisam poverovao. Poverovao sam tek kada sam se suočio sa ovako žestokim bolom.
Svakako, dopuštam da možda nisam u pravu. Moguće je da je moja vera samo odbrambeni mehanizam. Moj blizak prijatelj, inače ateist, drži se neke Frojdove teorije (osim što je ateist, moj prijatelj je i "frojdovac") po kojoj kao što u (patrijarhalnoj) porodici deca imaju figuru oca zaštitnika, tako kada deca porastu i postanu ljudi ulogu oca zaštitnika preuzima Bog. Što će reći da, po mišljenju mog prijatelja, vera u Boga predstavlja vid psihološki regresivnog ponašanja.
Ne znam, možda je moj prijatelj u pravu. Ja znam da intelektualno mogu da ne verujem u Boga, da ne verujem u dušu, da ne verujem u reinkarnaciju. Ali kada emocionalno pokušam da ne verujem, to se završi
mrtvom prirodom, kako glasi naslov jedne priču čiju skicu nosim u glavi već više od deset godina, tako da sam rešio da je napokon stavim na papir (tj. računar). Planiram da je pošaljem kao jedan post u okviru teme
Smisao života. U drugom postu poslao bih moj komentar te priče.
Summa summarum, za kraj bih citirao pasus iz jednog od niza postova koje je mikka poslao na ovu temu:
Originally posted by mikka
Npr, nažalost, mnogi se gnušaju nad istopolnom ljubavlju, mi to valjda odlično znamo. Ja znam da ona postoji, za nekog drugog- to ljubav ne može biti. Oni je takvom ne mogu doživeti.
I da li tu ubeđivanje uopšte ima smisla?
Mi se toliko borimo da ljubav te vrste i drugi shvate i poštuju, osećamo da je ona napadnuta. Mislimo da zaslužuje poštovanje. Isto tako postoji i ljubav prema Bogu, tako je i sa religioznim osećanjem svakog čoveka. Sve dok ne ugrožava nekog drugog, zašto se mešati u tuđu religioznu intimu (a ona itekako postoji, i može ljudima mnogo da znači u životu), narušavati je i rugati joj se? Otkud dolazi ta potreba, to je ključno pitanje, čiji se odgovor lako može naslutiti. Kao obesni dečak koji nije napravio tvrđavu u pesku, a vidi da je nekom drugom uspelo, pa dođe da je razruši. Da je napravio svoju, verovatno ne bi bilo tako. 
To je njegova stvar i izbor. Meni je npr. takav pogled na svet pomalo dosadan, ali ga poštujem 
Ja sam više impresionista 
Jehova mi je svedok da jesam...ili ono ja bejah njegov svedok 
Do not throw stones at me now! 
Anyway, verujem u razne stvari, ali mi pažnja upravo izmiče kontroli.....stoga....
