- 28 Jan 2009, 21:46
#1372876
european-parliament-srebrenica-resolution-farc
(edit zbog primedbi na pravopis)
softverski uradjen prevod delova izvestaja koji je u originalu na engleskom jeziku:
Притисак да урадите „праву ствар“ може заиста да буде превелик. Заправо толико велики да ћете на брзину прекршити и сопствена процесна правила, да не говоримо о превиђању тако споредних принципа као што су време за трезвено разматрање и пружање прилике свим заинтересованим странама да кажу своју реч.
Све се 15 јануара 2009 године догодило тако безпрекорном политички коректном брзином, да је Европски парламент већином од преко 500 гласова, која нас враћа у доба Врховног совјета (22 уздржана, 9 против), изгласао резолуцију којом се 11 јули објављује даном сећања на геноцид у Сребреници. Ствар постаје занимљива када се узме у обзир да је неколико нацрта сребреничке резолуције било поднето једва три месеца пре тога. Под таквим околностима, први корак уобичајене процедуре било би не само усклађивање разних предложених нацрта већ—што је много важније—заказивање, од стране задуженог парламентарног одбора, јавне расправе где би све заинтересоване стране имале прилику да узму учешће и да објасне свој став по меритуму овако значајног питања. Правило 114 (2) Европског парламента оставља јак утисак да би управо то било правилан поступак: „Предлози (политичких група) доставиће се одбору који је задужен за њихово разматрање. Тамо где је то прикладно, одбор ће текст затим доставити парламенту у складу за поступком који ова правила предвиђају.“
Параграф 3 истог правила наставља: „У случајевима где подноси извештај, задужени одбор ће парламенту доставити предлог за препоруку Савету, уз кратко објашњење…“
Оваква правила, која подстичу на поштовање суштинских ознака демократске праксе, као н.п. „разматрање“ (за разлику од прогуривања), нису само врло трезвена већ су, шта више, у складу и са Правилом 96 (1) самог Европског парламента које са елоквентном једноставношћу од посланика захтева следеће: „Парламент ће обезбедити највећи степен транспарентности у свом раду...“
Упадљив пример је Дијана Валис, под-председница парламента и један од спонзора ове резолуције у име Савеза либералних демократа: „...ми се сви осећамо као саучесници пошто смо неке од тих призора у јулу 1995 гледали на сопственим ТВ екранима, а да смо се при том осећали тако беспомоћно.“
Међутим, госпођа Валис пати од прегрејане, мада несумњиво политички коректне, маште. Она у јулу 1995 није могла да види никакве ужасавајуће призоре на свом ТВ екрану зато што они нису били ни емитовани, те их зато нико није могао видети. Разлог за ово врло је једноставан и везан је за хронологију релевантних догађаја, који се губе негде у магловитој четрнаестогодишњој прошлости.
Можда то данас није лако себи представити, пошто је фраза „сребренички геноцид“ постала скоро свакодневна узречица, и госпођи Валис се зато може опростити лапсус, али причи о сребреничком масакру је својевремено требало два пуна месеца да се обликује и одомаћи. У ударном допису Њујорк Тајмса од 18 јула 1995 (аутор Крис Хеџес) пише да се 3000 до 4000 Муслимана, за које је након што је 11 јула пала Сребреница било јављено да „фале“, кроз српску територију „пробило“ на сигурно у Тузлу. Хеџес каже да је та група била наоружана и да се под борбом пробијала око 50 миља (80 км) до територије под контролом Муслимана. Америчка амбасадорка у УН, Маделин Олбрајт, обавестила је Савет безбедности 11 августа 1995 на затвореној седници да недостаје око 2000 до 2700 Бошњака из Сребренице и да постоји могућност да су их босански Срби побили. Међународни Црвени крст јавио је—два месеца после наводног догађаја—у септембру 1995, да 8000 мушкараца Муслимана фали. Ово врло убедљиво сугерише да се прво помињање фразе „сребренички масакр 8000 мушкараца и дечака“, које је могло допрети до ужаснутих чула госпође Валис, није догодило на њеном телевизијском екрану у јулу зато што је та прича постала распрострањена тек у септембру 1995 године.
....образ Европског парламента на крају је ипак—мада једва—био сачуван интервенцијом једног бугарског посланика. Димитар Стојанов је упозорио своје софистициране европске колеге да је „овај текст тек половина приче....ви овде помињете нека чувена имена: Ратко Младић, Радован Караџић, Крстић, итд. Али ми овде не видимо имена Муслимана који су чинили злочине око Сребренице током тог страшног сукоба. Где је име Насера Орића, команданта 28 Муслиманске дивизије? Зашто ова резолуција не помиње покољ у хришћанском селу Кравице на дан Божића 1993 године? Зашто сте прескочили десетине хришћанских села око Сребренице која је спалила муслиманска војска? Треба да се клонимо пристрасних ставова и наметања двојних мерила када причамо о овим ужасним догађајима. Ко год каже да су само хришћани убијали Муслимане, а да се обратно није дешавало, тај је лицемер. Да ли сте икога послали на лице места да утврди шта се стварно догађало? Овде пише да је Сребреница препуна масовних гробница, и то је тачно. Али да ли је ико био послат тамо да провери колико је у тим масовним гробницама покопаних хришћана?
„Нека се не заборави да је тамо све било узајамно, и немојмо се понашати као да хришћани не постоје и да немају људска права, као да су они нека врста животиња.“
(edit zbog primedbi na pravopis)
softverski uradjen prevod delova izvestaja koji je u originalu na engleskom jeziku:
Притисак да урадите „праву ствар“ може заиста да буде превелик. Заправо толико велики да ћете на брзину прекршити и сопствена процесна правила, да не говоримо о превиђању тако споредних принципа као што су време за трезвено разматрање и пружање прилике свим заинтересованим странама да кажу своју реч.
Све се 15 јануара 2009 године догодило тако безпрекорном политички коректном брзином, да је Европски парламент већином од преко 500 гласова, која нас враћа у доба Врховног совјета (22 уздржана, 9 против), изгласао резолуцију којом се 11 јули објављује даном сећања на геноцид у Сребреници. Ствар постаје занимљива када се узме у обзир да је неколико нацрта сребреничке резолуције било поднето једва три месеца пре тога. Под таквим околностима, први корак уобичајене процедуре било би не само усклађивање разних предложених нацрта већ—што је много важније—заказивање, од стране задуженог парламентарног одбора, јавне расправе где би све заинтересоване стране имале прилику да узму учешће и да објасне свој став по меритуму овако значајног питања. Правило 114 (2) Европског парламента оставља јак утисак да би управо то било правилан поступак: „Предлози (политичких група) доставиће се одбору који је задужен за њихово разматрање. Тамо где је то прикладно, одбор ће текст затим доставити парламенту у складу за поступком који ова правила предвиђају.“
Параграф 3 истог правила наставља: „У случајевима где подноси извештај, задужени одбор ће парламенту доставити предлог за препоруку Савету, уз кратко објашњење…“
Оваква правила, која подстичу на поштовање суштинских ознака демократске праксе, као н.п. „разматрање“ (за разлику од прогуривања), нису само врло трезвена већ су, шта више, у складу и са Правилом 96 (1) самог Европског парламента које са елоквентном једноставношћу од посланика захтева следеће: „Парламент ће обезбедити највећи степен транспарентности у свом раду...“
Упадљив пример је Дијана Валис, под-председница парламента и један од спонзора ове резолуције у име Савеза либералних демократа: „...ми се сви осећамо као саучесници пошто смо неке од тих призора у јулу 1995 гледали на сопственим ТВ екранима, а да смо се при том осећали тако беспомоћно.“
Међутим, госпођа Валис пати од прегрејане, мада несумњиво политички коректне, маште. Она у јулу 1995 није могла да види никакве ужасавајуће призоре на свом ТВ екрану зато што они нису били ни емитовани, те их зато нико није могао видети. Разлог за ово врло је једноставан и везан је за хронологију релевантних догађаја, који се губе негде у магловитој четрнаестогодишњој прошлости.
Можда то данас није лако себи представити, пошто је фраза „сребренички геноцид“ постала скоро свакодневна узречица, и госпођи Валис се зато може опростити лапсус, али причи о сребреничком масакру је својевремено требало два пуна месеца да се обликује и одомаћи. У ударном допису Њујорк Тајмса од 18 јула 1995 (аутор Крис Хеџес) пише да се 3000 до 4000 Муслимана, за које је након што је 11 јула пала Сребреница било јављено да „фале“, кроз српску територију „пробило“ на сигурно у Тузлу. Хеџес каже да је та група била наоружана и да се под борбом пробијала око 50 миља (80 км) до територије под контролом Муслимана. Америчка амбасадорка у УН, Маделин Олбрајт, обавестила је Савет безбедности 11 августа 1995 на затвореној седници да недостаје око 2000 до 2700 Бошњака из Сребренице и да постоји могућност да су их босански Срби побили. Међународни Црвени крст јавио је—два месеца после наводног догађаја—у септембру 1995, да 8000 мушкараца Муслимана фали. Ово врло убедљиво сугерише да се прво помињање фразе „сребренички масакр 8000 мушкараца и дечака“, које је могло допрети до ужаснутих чула госпође Валис, није догодило на њеном телевизијском екрану у јулу зато што је та прича постала распрострањена тек у септембру 1995 године.
....образ Европског парламента на крају је ипак—мада једва—био сачуван интервенцијом једног бугарског посланика. Димитар Стојанов је упозорио своје софистициране европске колеге да је „овај текст тек половина приче....ви овде помињете нека чувена имена: Ратко Младић, Радован Караџић, Крстић, итд. Али ми овде не видимо имена Муслимана који су чинили злочине око Сребренице током тог страшног сукоба. Где је име Насера Орића, команданта 28 Муслиманске дивизије? Зашто ова резолуција не помиње покољ у хришћанском селу Кравице на дан Божића 1993 године? Зашто сте прескочили десетине хришћанских села око Сребренице која је спалила муслиманска војска? Треба да се клонимо пристрасних ставова и наметања двојних мерила када причамо о овим ужасним догађајима. Ко год каже да су само хришћани убијали Муслимане, а да се обратно није дешавало, тај је лицемер. Да ли сте икога послали на лице места да утврди шта се стварно догађало? Овде пише да је Сребреница препуна масовних гробница, и то је тачно. Али да ли је ико био послат тамо да провери колико је у тим масовним гробницама покопаних хришћана?
„Нека се не заборави да је тамо све било узајамно, и немојмо се понашати као да хришћани не постоје и да немају људска права, као да су они нека врста животиња.“
