- 10 Okt 2008, 21:46
#1266466
Bilo mi je drago kada sam čuo da je Ž. M. G. Le Klezio dobio ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost budući da sam pročitao i svidela mi se njegova zbirka priča "Groznica".
Rođen je u Nici 1940. godine, gde je završio srednju školu i Filozofski fakultet. U detinjstvu je živeo nekoliko godina u Africi gde mu je otac radio kao lekar. Vojni rok je odslužio u Tajlandu i Meksiku u kome je kasnije često boravio. Posle objavljivanja "Knjige begova" (1969) nekoliko godina je proveo sa Embera indijancima u Panami. Ali, njegov grad je Nica, u njoj stalno živi, kada ne putuje kroz Južnu i Srednju Ameriku.
Ovde dajem nekoliko izvoda iz zbirke priča "Groznica".
"Ovih devet priča o malom ludilu su fikcija; pa ipak one nisu izmišljene. Svakodnevno iskustvo je materijal za njihovu građu. Svakoga dana gubimo glavu zbog neke male groznice, neke zubobolje, neke prolazne vrtoglavice. Padamo u bes. Veseli smo. Pijani smo. To ne traje dugo, ali je dovoljno. Naša koža, neše oči, naši nosevi, naši jezici, svakoga dana gomilaju milione utisaka od kojih nijedan nije zaboravljen. Eto, u tome je opasnost. Mi smo pravi vulkani."
"I ako već treba reći, nema tog hrama sa mermernim arkadama, nema te alatke, te knjige koja bi bila vrednija od najmanje mušice izgubljene u svemiru".
"...I zemlja tako živi, zahvaljujući sićušnim, grubim udarima, iskliznućima, kapanjima. U grmlju, u špiljama, u nerazmrsivoj zbrci biljki, ona peva, sa svetlom i senkom neumorno živi, životom ispunjenim kataklizmama i umorstvima. S njom treba svaki dan živeti tako, lica priljubljena uz tlo, osluškujući svaki galop i buku. Živaca kao korenima usađenim u zemlju i hraniti se njenom borilačkom i neujednačenom snagom; treba se napajati na njenom izvoru života i smrti, i ostati nepobediv."
Rođen je u Nici 1940. godine, gde je završio srednju školu i Filozofski fakultet. U detinjstvu je živeo nekoliko godina u Africi gde mu je otac radio kao lekar. Vojni rok je odslužio u Tajlandu i Meksiku u kome je kasnije često boravio. Posle objavljivanja "Knjige begova" (1969) nekoliko godina je proveo sa Embera indijancima u Panami. Ali, njegov grad je Nica, u njoj stalno živi, kada ne putuje kroz Južnu i Srednju Ameriku.
Ovde dajem nekoliko izvoda iz zbirke priča "Groznica".
"Ovih devet priča o malom ludilu su fikcija; pa ipak one nisu izmišljene. Svakodnevno iskustvo je materijal za njihovu građu. Svakoga dana gubimo glavu zbog neke male groznice, neke zubobolje, neke prolazne vrtoglavice. Padamo u bes. Veseli smo. Pijani smo. To ne traje dugo, ali je dovoljno. Naša koža, neše oči, naši nosevi, naši jezici, svakoga dana gomilaju milione utisaka od kojih nijedan nije zaboravljen. Eto, u tome je opasnost. Mi smo pravi vulkani."
"I ako već treba reći, nema tog hrama sa mermernim arkadama, nema te alatke, te knjige koja bi bila vrednija od najmanje mušice izgubljene u svemiru".
"...I zemlja tako živi, zahvaljujući sićušnim, grubim udarima, iskliznućima, kapanjima. U grmlju, u špiljama, u nerazmrsivoj zbrci biljki, ona peva, sa svetlom i senkom neumorno živi, životom ispunjenim kataklizmama i umorstvima. S njom treba svaki dan živeti tako, lica priljubljena uz tlo, osluškujući svaki galop i buku. Živaca kao korenima usađenim u zemlju i hraniti se njenom borilačkom i neujednačenom snagom; treba se napajati na njenom izvoru života i smrti, i ostati nepobediv."
