- 25 Maj 2008, 13:37
#1122541
“For beautiful eyes, look for the good in others; for beautiful lips, speak only words of kindness; and for poise, walk with the knowledge that you are never alone."
Audrey Hepburn (4. maj 1929. - 20. januar 1993.)
4. maja pre 79 godina u Briselu je rođena Audrey, ćerka jedinica iz drugog braka Josepha Rustona, koji vuče poreklo od kralja Edvarda III sa engleskog dvora, i holandske baronice Elle Van Heemstra. Njen otac će kasnije pridodati svom prezimenu i bakino devojačko Hepburn i eto nam Audrey Hepburn, devojke poznate po najskupljem doručku (a nije onaj na travi).
Kao posledica očevog posla (prodavao je životno osiguranje) često su se selili i živeli na relaciji Belgija - Engleska - Holandija. Audrey je pohađala internate sve do početka II svetskog rata. Umesto da period napuštanja internata obeleži vreme ponovnog ujedinjenja sa porodicom, počinje rat a na sve to ih i otac - otvoreni pristalica nacista - napušta. Postoje neke struje koje tvrde da su joj oba roditelja bili članovi Britanske unije nacista, iako za njenu majku nikada nije konkretno dokazano.
Uprkos izjavi da joj je očevo napuštanje najteži period života i uprkos suprotnim političkim idejama, održavala je kontakt sa njim i finansijski ga pomagala sve do kraja njegovog života.
Sa majkom i polubratom 1939. godine dolazi u Holandiju jer je njena majka smatrala da će Holandija ostati netaknuta tokom rata. Naravno, pretpostavka se pokazala lošom a Audrey tokom perioda II sv. rata pohađa i klasičnu i baletsku školu pod drugim imenom, kao Edda Van Heemstra, jer englesko ime nije zvučako dovoljno bezbedno. Vremenom Audrey postaje sve bolja balerina što koristi da igra tokom rata a svu zaradu prosleđuje Pokretu otpora. Drugi polubrat umire u logoru.
Tokom zime '44. - 45. Holandiju zahvata zima gladi, period gde je oko 20.000 ljudi umrlo od gladi ili se smrzlo na ulicama. Audrey i njena porodica u Arnhemu su se snalazili praveći i prodavajući brašno na pijaci koja će kasnije biti deo neuspešne savezničke akcije Operation garden market i koja će, na kraju, dovesti do toga da Nemci streljaju nekoliko članova njene familije zbog pripadnosti pokretu Otpora.
Pred smrt 1991. godine otvorila je dušu i pričala o preživljavanju tokom rata. U istoj zemlji i istih godina kao i Ana Frank kada je rat počeo i bio završen (deset i petnaest), slične strahove je osećaja. Izdvojila je Anin citat "danas su ubili pet zatvorenika, samo su zatvorili ulicu a potom je ponovo otvorili". Jedan od tih zatvorenika je bio njen ujak. Kao eskapizam od rata, vreme je provodila crtajući. Njeni dečiji crteži sada krase UNICEFove razglednice čiji će aktivni član postati početkom pedesetih.
Po završetku rata se seli u Amsterdam i pohađa privatne časove baleta kod Sonie Gaskell a nakon dve godine prelazi u London na časove kod Maria Ramberta. On će joj saopštiti neprijatnu vest da usled njene visine (177cm) i veoma loše ishrane, neće postići i nadoknaditi izgubljeno vreme tokom rata i nikada neće moći da postane prima balerina. Saznanje je okreće glumi.
Njena prva plaćena uloga je bila na trakama za učenje holandskog jezika, poznavanje baleta i plesa joj otvaraju vrata pozorišta i nakon dve, tri manje uloge u britanskim filmovima konačno dobija konkretnu ponudu - mjuzikl Gigi na Brodwayu, za koji i dobija nagradu za debi. Sledeća uloga na velikom platnu, u filmu Secret people, će biti uloga balerine a Audrey ne sluti šta je već čeka iza ćoška.
Godinu dana kasnije upoznaje se sa Gregory Peckom - sa kojim će ostati prijatelj do kraja života - i rediteljem Williamom Wylerom. Za tu ulogu je nadglumila Elizabeth Tylor. Sledeće što pamtimo je kako se njih dvoje voze belom vespom ulicama Rima, ona šiša svoju crnu kosu do dupeta, pokušava da prikrije trag ko je ona zapravo i da hrabro stavi ruku u lavlja usta.
Kao debitant na prvoj kopiji filma samo je ime Gregory Pecka bilo ispred naslova filma. Gregory je nazvao producente, rekao da Audrey za ovu ulogu dobija Oskara i da se špica izmeni. Špica se jeste izmenila, Audrey je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu. Uspeh filma Roman holiday joj donosi ugovor sa Paramauntom na sedam filmova ali i dozvolu za velike pauze između istih da bi glumila u pozorištu.
Sa istim rediteljem će snimiti i Sabrinu, romantičnu priču o dva brata i devojčici koja odlazi u inostranstvo a vraća se kao zanosna devojka. Sa Bogartom će postati prijatelj a sa mlađim bratom, Williamom Holdenom, će u realnom životi biti u vezi ali i otkazani svadbu. Za potrebe ovoga filma reditelj je unajmio modnog kreatora Givenchy da osmisli kostim. Givenchy će priznati kasnije, kada je Audrey postala kraljica minimalističkog stila, da je kao gospođicu Hepburn očekivao onu drugu, Katharine, dobitnicu Oskara za African queen.
Uspeh na filmu, pozorištu, status modne ikone donosi joj i nagradu Golden Globe World Film Favorite - Female.
Par godina kasnije ispunila joj se želja da zapleše u filmu sa Fredom Asterom u filmu Funny face. Film je odlično primljen i kod kritike zapušivši usta svima koji su smatrali da je ona samo lepo lice na filmskom platnu.
U to vreme Blake Edwards se uveliko sastaje sa Henryem Mancinijem oko muzike za ekranizaciju Capoteijevog romana Breakfast at Tiffany's. Capote neće biti zadovoljan ekranizacijom, Edwards je promenio i dao filmu srećan kraj, Mancini je stvorio za Audrey jednu od najlepših filmskih tema Moon river (ako mene pitate možda i najlepšu temu ikada), Tiffany je dozvolio snimanje izloga njihove radnje, Givenchy je specijalno tražio da radi odeću i magija oko filma je krenula. Audrey će Holly Golightly, ekstrovertnu devojku u potrazi za parčetom sreće, nazvati "the jazziest role of my career". Slava i popularnost u sve širem krugu ne izostaju i Audrey će, godinu dana nakon pevanja Happy Birthday, Mr. President u izvođenju Marilyn Monroe, i sama zapevati J.F. Kennedyu 1963. godine Happy Birthday, dear Jack, na njegovom poslednjem rođendanu.
Nisu se znali ranije a reditelj Stanley Donen je tražio da se sretnu u obližnjem caffeu. On je došao u odelu krem boje, ona je bila nervozna - jer je On odbio uloge sa njom u filmovima Roman holiday i Sabrina - da je prosula flašu crnog vina po njemu. Sutradan je dobila na poklon kutiju kavijara i poruku da se ne nervira. Na kraju poruke je pisalo Cary Grant. Bila je 1963. godina, snimali su triler Charade, ponovo uz muziku Henrya Mancinia.
Sledeće godine pojavljuje se film koji se iščekivao u rangu filma Gone with the wind - My fair lady. Audrey je dobila ulogu Elize Doolittle iako se pretpostavljalo da će filmsku Elizu glumiti brodvejska Eliza, do tada relativno nepoznata Julie Andrews, koja će iste godine snimiti Mary Poppins. Još jednom i kritika i publika je oduševljeno dočekala film ali Audrey te godine ne dobija ni nominaciju a Oskara odnosi kući upravo Julie Andrews za Marry Poppins.
Nakon toga je još hrabrije birala uloge i glumila ponovo u Donenovom filmu izlomljene naracije Two for the road i Wait until the dark Terence Younga o slepoj ženi koju proganjaju tri muškarca. Izmučena u ličnom životu (tokom snimanja se razvodi od muža Mela Ferrera, ujedno i producenta filma), ponovo je maestralno odglumila, odlično vođena rediteljem i prijateljskim odnosom između njih. Audrey je često umela da se šali jer je Young bio u jednom od tenkova koji su oslobodili Arnhem u II sv. ratu, oslobodivši tako i nju.
Nakon razvoda od producenta udaje se za psihijatra Andreu Dottija sa kojim je dobila drugog sina i polako najavljuje povlačenje iz sveta filma. Ni to nije dugo potrajalo, razvodi se i od njega i 1976. se vraća na film glumeći sa Seanom Conneryem u filmu Robin and Marian. U narednih par godina bira uloge do svoje poslednje u filmu Petera Bogdanovicha They all laught.
Iako je bila deo UNICEFa od pedesetih godina prošloga veka po završetku filmske karijere u potpunosti se okreće humanitarnom radu i poslu ambasadora dobre volje. Ne postoji zemlja koju nije posetila i u kojoj se nije zalagala za bolje uslove, gradila škole, dopremala hranu ili radila na razvijanju vodovodne mreže.
U jesen 1992. godine se, po povratku sa humanitarnog rada u Solamliji, požalila na bolove u stomaku. Nakon par neuspešnih operacija, umrla je od raka u Tolochenazu, u Švajcarskoj, januara 1993. gde je i sahranjena. Jedan od njenih najbliskijih prijatelja za života, Gregory Peck, u njenu slavu je izgovorio svoju omiljenu pesmu, Tagoreovu Unending love.
Ostala je upamćena i kao modna ikona koja je svoj stil formirala na jednostavnim krojevima, tamnim bojama i uvek bila chic (za razliku od sočnog sexy stila Marilyn Monroe, Chanel klasike Jacquelline Kennedy ili kraljevske elegancije Grace Kelly). Govorila je engleski, holandski, nemački, francuski i italijanski i jela posle svakog ručka, svakodnevno, štanglu čokolade. Ulica u mestu Doorn (Holandija) se od 1959. godine zove po njoj a od 1990. i jedna vrsta lala.
We're after the same rainbow's end, waiting 'round the bend. My huckleberry friend, Moon River and me, napisao je Mancini u pesmi Moon river.
Po njenoj smrti Tiffany je izdao specijalni katalog njoj posvećen. Oslovili su je sa our huckleberry friend.
Pisala Morticia
Audrey Hepburn (4. maj 1929. - 20. januar 1993.)
4. maja pre 79 godina u Briselu je rođena Audrey, ćerka jedinica iz drugog braka Josepha Rustona, koji vuče poreklo od kralja Edvarda III sa engleskog dvora, i holandske baronice Elle Van Heemstra. Njen otac će kasnije pridodati svom prezimenu i bakino devojačko Hepburn i eto nam Audrey Hepburn, devojke poznate po najskupljem doručku (a nije onaj na travi).
Kao posledica očevog posla (prodavao je životno osiguranje) često su se selili i živeli na relaciji Belgija - Engleska - Holandija. Audrey je pohađala internate sve do početka II svetskog rata. Umesto da period napuštanja internata obeleži vreme ponovnog ujedinjenja sa porodicom, počinje rat a na sve to ih i otac - otvoreni pristalica nacista - napušta. Postoje neke struje koje tvrde da su joj oba roditelja bili članovi Britanske unije nacista, iako za njenu majku nikada nije konkretno dokazano.
Uprkos izjavi da joj je očevo napuštanje najteži period života i uprkos suprotnim političkim idejama, održavala je kontakt sa njim i finansijski ga pomagala sve do kraja njegovog života.
Sa majkom i polubratom 1939. godine dolazi u Holandiju jer je njena majka smatrala da će Holandija ostati netaknuta tokom rata. Naravno, pretpostavka se pokazala lošom a Audrey tokom perioda II sv. rata pohađa i klasičnu i baletsku školu pod drugim imenom, kao Edda Van Heemstra, jer englesko ime nije zvučako dovoljno bezbedno. Vremenom Audrey postaje sve bolja balerina što koristi da igra tokom rata a svu zaradu prosleđuje Pokretu otpora. Drugi polubrat umire u logoru.
Tokom zime '44. - 45. Holandiju zahvata zima gladi, period gde je oko 20.000 ljudi umrlo od gladi ili se smrzlo na ulicama. Audrey i njena porodica u Arnhemu su se snalazili praveći i prodavajući brašno na pijaci koja će kasnije biti deo neuspešne savezničke akcije Operation garden market i koja će, na kraju, dovesti do toga da Nemci streljaju nekoliko članova njene familije zbog pripadnosti pokretu Otpora.
Pred smrt 1991. godine otvorila je dušu i pričala o preživljavanju tokom rata. U istoj zemlji i istih godina kao i Ana Frank kada je rat počeo i bio završen (deset i petnaest), slične strahove je osećaja. Izdvojila je Anin citat "danas su ubili pet zatvorenika, samo su zatvorili ulicu a potom je ponovo otvorili". Jedan od tih zatvorenika je bio njen ujak. Kao eskapizam od rata, vreme je provodila crtajući. Njeni dečiji crteži sada krase UNICEFove razglednice čiji će aktivni član postati početkom pedesetih.
Po završetku rata se seli u Amsterdam i pohađa privatne časove baleta kod Sonie Gaskell a nakon dve godine prelazi u London na časove kod Maria Ramberta. On će joj saopštiti neprijatnu vest da usled njene visine (177cm) i veoma loše ishrane, neće postići i nadoknaditi izgubljeno vreme tokom rata i nikada neće moći da postane prima balerina. Saznanje je okreće glumi.
Njena prva plaćena uloga je bila na trakama za učenje holandskog jezika, poznavanje baleta i plesa joj otvaraju vrata pozorišta i nakon dve, tri manje uloge u britanskim filmovima konačno dobija konkretnu ponudu - mjuzikl Gigi na Brodwayu, za koji i dobija nagradu za debi. Sledeća uloga na velikom platnu, u filmu Secret people, će biti uloga balerine a Audrey ne sluti šta je već čeka iza ćoška.
Godinu dana kasnije upoznaje se sa Gregory Peckom - sa kojim će ostati prijatelj do kraja života - i rediteljem Williamom Wylerom. Za tu ulogu je nadglumila Elizabeth Tylor. Sledeće što pamtimo je kako se njih dvoje voze belom vespom ulicama Rima, ona šiša svoju crnu kosu do dupeta, pokušava da prikrije trag ko je ona zapravo i da hrabro stavi ruku u lavlja usta.
Kao debitant na prvoj kopiji filma samo je ime Gregory Pecka bilo ispred naslova filma. Gregory je nazvao producente, rekao da Audrey za ovu ulogu dobija Oskara i da se špica izmeni. Špica se jeste izmenila, Audrey je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu. Uspeh filma Roman holiday joj donosi ugovor sa Paramauntom na sedam filmova ali i dozvolu za velike pauze između istih da bi glumila u pozorištu.
Sa istim rediteljem će snimiti i Sabrinu, romantičnu priču o dva brata i devojčici koja odlazi u inostranstvo a vraća se kao zanosna devojka. Sa Bogartom će postati prijatelj a sa mlađim bratom, Williamom Holdenom, će u realnom životi biti u vezi ali i otkazani svadbu. Za potrebe ovoga filma reditelj je unajmio modnog kreatora Givenchy da osmisli kostim. Givenchy će priznati kasnije, kada je Audrey postala kraljica minimalističkog stila, da je kao gospođicu Hepburn očekivao onu drugu, Katharine, dobitnicu Oskara za African queen.
Uspeh na filmu, pozorištu, status modne ikone donosi joj i nagradu Golden Globe World Film Favorite - Female.
Par godina kasnije ispunila joj se želja da zapleše u filmu sa Fredom Asterom u filmu Funny face. Film je odlično primljen i kod kritike zapušivši usta svima koji su smatrali da je ona samo lepo lice na filmskom platnu.
U to vreme Blake Edwards se uveliko sastaje sa Henryem Mancinijem oko muzike za ekranizaciju Capoteijevog romana Breakfast at Tiffany's. Capote neće biti zadovoljan ekranizacijom, Edwards je promenio i dao filmu srećan kraj, Mancini je stvorio za Audrey jednu od najlepših filmskih tema Moon river (ako mene pitate možda i najlepšu temu ikada), Tiffany je dozvolio snimanje izloga njihove radnje, Givenchy je specijalno tražio da radi odeću i magija oko filma je krenula. Audrey će Holly Golightly, ekstrovertnu devojku u potrazi za parčetom sreće, nazvati "the jazziest role of my career". Slava i popularnost u sve širem krugu ne izostaju i Audrey će, godinu dana nakon pevanja Happy Birthday, Mr. President u izvođenju Marilyn Monroe, i sama zapevati J.F. Kennedyu 1963. godine Happy Birthday, dear Jack, na njegovom poslednjem rođendanu.
Nisu se znali ranije a reditelj Stanley Donen je tražio da se sretnu u obližnjem caffeu. On je došao u odelu krem boje, ona je bila nervozna - jer je On odbio uloge sa njom u filmovima Roman holiday i Sabrina - da je prosula flašu crnog vina po njemu. Sutradan je dobila na poklon kutiju kavijara i poruku da se ne nervira. Na kraju poruke je pisalo Cary Grant. Bila je 1963. godina, snimali su triler Charade, ponovo uz muziku Henrya Mancinia.
Sledeće godine pojavljuje se film koji se iščekivao u rangu filma Gone with the wind - My fair lady. Audrey je dobila ulogu Elize Doolittle iako se pretpostavljalo da će filmsku Elizu glumiti brodvejska Eliza, do tada relativno nepoznata Julie Andrews, koja će iste godine snimiti Mary Poppins. Još jednom i kritika i publika je oduševljeno dočekala film ali Audrey te godine ne dobija ni nominaciju a Oskara odnosi kući upravo Julie Andrews za Marry Poppins.
Nakon toga je još hrabrije birala uloge i glumila ponovo u Donenovom filmu izlomljene naracije Two for the road i Wait until the dark Terence Younga o slepoj ženi koju proganjaju tri muškarca. Izmučena u ličnom životu (tokom snimanja se razvodi od muža Mela Ferrera, ujedno i producenta filma), ponovo je maestralno odglumila, odlično vođena rediteljem i prijateljskim odnosom između njih. Audrey je često umela da se šali jer je Young bio u jednom od tenkova koji su oslobodili Arnhem u II sv. ratu, oslobodivši tako i nju.
Nakon razvoda od producenta udaje se za psihijatra Andreu Dottija sa kojim je dobila drugog sina i polako najavljuje povlačenje iz sveta filma. Ni to nije dugo potrajalo, razvodi se i od njega i 1976. se vraća na film glumeći sa Seanom Conneryem u filmu Robin and Marian. U narednih par godina bira uloge do svoje poslednje u filmu Petera Bogdanovicha They all laught.
Iako je bila deo UNICEFa od pedesetih godina prošloga veka po završetku filmske karijere u potpunosti se okreće humanitarnom radu i poslu ambasadora dobre volje. Ne postoji zemlja koju nije posetila i u kojoj se nije zalagala za bolje uslove, gradila škole, dopremala hranu ili radila na razvijanju vodovodne mreže.
U jesen 1992. godine se, po povratku sa humanitarnog rada u Solamliji, požalila na bolove u stomaku. Nakon par neuspešnih operacija, umrla je od raka u Tolochenazu, u Švajcarskoj, januara 1993. gde je i sahranjena. Jedan od njenih najbliskijih prijatelja za života, Gregory Peck, u njenu slavu je izgovorio svoju omiljenu pesmu, Tagoreovu Unending love.
Ostala je upamćena i kao modna ikona koja je svoj stil formirala na jednostavnim krojevima, tamnim bojama i uvek bila chic (za razliku od sočnog sexy stila Marilyn Monroe, Chanel klasike Jacquelline Kennedy ili kraljevske elegancije Grace Kelly). Govorila je engleski, holandski, nemački, francuski i italijanski i jela posle svakog ručka, svakodnevno, štanglu čokolade. Ulica u mestu Doorn (Holandija) se od 1959. godine zove po njoj a od 1990. i jedna vrsta lala.
We're after the same rainbow's end, waiting 'round the bend. My huckleberry friend, Moon River and me, napisao je Mancini u pesmi Moon river.
Po njenoj smrti Tiffany je izdao specijalni katalog njoj posvećen. Oslovili su je sa our huckleberry friend.
Pisala Morticia
volim je , obozavam..moram da spomenem i film The children's hour (1961) sa Shirley MacLaine, gde su obe divne i hrabro odglumile zensku ljubav...
On je tek obozava, u njegovoj sobici dok je bio u Crnoj Gori na nekoliko mesta su bile izlepljene njene slike 
. Tu zenu bi bilo interesantno gledati i samo da stoji i nista ne radi 
