- 05 Feb 2008, 08:14
#1041098
Za par sati ocekujem nekakvo zahuktavanje u mojoj prici jer bi trebalo da se cujem sa doktorkom Svetlanom Vujovic, tako da sam odlucio da napravim jedan rezime, hronoloski, svih dogadjaja koji su doveli do ovog trenutka, da se tacno vidi koliko mi je trebalo da dodjem do ovog koraka kada fizicki trebam napokon nesto da poduzmem.
Negde pocetkom '88 – moji roditelji se bezbrizno seksaju, neznajuci da ce im se uskoro dogoditi neplanirana „(ne)zgoda“
21.11.1988 – rodio sam se ja, sa velikim zakasnjenjem, nakon 13 sati radjanja i skoro 10 meseci mucenja moje jadne mame
'91 - baka pokusava da me obuce za obdaniste ali ja uporno skidam to sa sebe jer necu da svi misle da sam devojcica u obdanistu (iso sam 3 dana i onda vise nisu htwli da muce babu
)
'92 – bio sam odlucan da cu da budem po zanmanju princ kad porastem, da bi bio tako kul i sarmantan poceo sam da se šišam sam, jer sam hteo „pvincevsku fvizuvu“
'93 – moja mama vec uveliko kroz smeh prica moje „zgode“, omiljena joj jedna koja ukljucuje piskenje stojeci i popisavanje cele sobe usput. Posecujem i prvog psihologa koji mojim roditeljima da je jedan jako strucni savet – da me ne teraju stalno da nosim papuce jer me to frustrira.
'94 – polazim u predskolsko, pa i u skolu, u kojoj sam se druzio samo sa decacima sa kojima sam igrao fudbal i koji su me zvali Dule.
2000 – doseljavam se u Pulu; moje zadnje kupanje u moru i prve cure koje me smekaju 8-) , saznajem za hormonsku terapiju i uopste u kakvom se tacno „$#)%=(& nalazim.
2002 – prvi put su psihijatri na terapiji za mucanje posumnjali na transrodnost, ali nista nisu rekli, prvi put se osecam dovoljno slobodno na mestu na kojem niko neznam nikog i nista da przinam i sebi i nekom drugom kako se osecam.
2003 – polazim u srednju skolu gde upoznajem mnostvo ok ljudi, osecam se slobodnije, normalnije i prihvaceno medju njima.
3.9.2004 – na prvi pogled se u mene zaljubi jedna prekrasna cura koju ja nisam tada primecivao jer sam bio prezauzet dokazivajuci sam sebi svoju muskost vatajuci se sa svime sto ima sise, jer sam, eto, mogao (kad sam tako lep i sarmantan
). Ona okolo skuplja moje kutije cigara i slika me sa iskljucenim blicom dok ne gledam 
u medjuvremenu moj najbolji drug izgubi nogu, i nastavi bez nje da zivi identicno kao i do tog trenutka, nastavi da se bavi sportom i da bude veseo, i njegov duh me je mnogo inspirisao i promenio nacin razmisljanja o mom zivotu i problemu.
2005 –ostajem neocenjen iz fizickog i srednjoskolska doktorka me oslobodi fizickog pod uslovom da posecujem psihijatra, i preporuci mi doktorku Mirjanu Graovac u Rijeci.
14.2.2006. (da, na valentinovo ) – moj prvi sastakan sa doktorkom Mirjanom Graovac na kojemu me ona odma „prokuži“ (ocito nije jako tesko ). Prepise mi brdo tableta i preporuci nekakvu psihoanalizu i nastavak terapije kod nje.
28.2.2006. – uradjena mi je ta neka psihoanaliza sa zastrasujucim zakljuckom da sam suicidalan ,sto je zabrinulo moje roditelje
15.4.2006. - ja i ona ludakinja koju pre nisam primecivao se prvi put cmoknemo i evo cmacemo se i dan danas 
ona mi je spasila zivot u svim smislima te reci, voli me ,razume i podrzava u svemu, kao i ja nju
23.6.2006 – osecam se toliko lose zbog besmislenosti moje situacije i bezperspektivnosti , uprkos troduplim dozama lekova koje sam vec uzimao da bi se osecao bolje, gutam celu kucnu apoteku u nadi da cu da se...jednostavno osecam bilo kako drugacije. Nalazi me najbolji drugi u jako losem stanju, nazove curu koaj nazove svoju mamu (koja je znala) i oni me odvedu kuci oko 3 ujutro, prepadnemo tako moje roditelje usred noci i moja tasta kaze „evo doveli smo GA kuci“ i mislim da je tada mojima sve bilo jasno. Pitali su me sta je, ja sam reko nes u smislu „znate vi dobro“, i oni su znali. To je bilo to moje „autovanje“.
28.6.2006 – psihijatar me posalje kod endokrinologa i da uput za kariotip, dijagnozirana mi je anoreksija (imao sam mislim 43 kila....na metar 66,5)
4. razred srednje – ostavljam ovaj problem za kasnije da bi maturirao i pokupio sve nagrade koje sam mogao.
2007 – posto je sve sto sam probao bio dead end jer niko nije nista znao, bacio sam se u jos istrazivanja
20.11.2007 – nalazim ovaj forum i upoznajem gomilu prekrasnih ljudi koji su mi jako puno pomogli i koje jako puno volim 
11.12. 2007 – NAPOKON stizem na red kod doktore Nataše Jokić-Begić, psihijatra, koja mi je rekla da se u hrvtkso jnista ne poduzima pre 25. Godine i puno me razocara, ali mi kaze da moze da mi napsie dijagnozu ako mi bude bila potrebna i za negde. Tako da sam bar to resio.
UPRAVO – cekam da vidim sta ce da bude sa Svetlanom, ako mogu d je dobijem
Negde pocetkom '88 – moji roditelji se bezbrizno seksaju, neznajuci da ce im se uskoro dogoditi neplanirana „(ne)zgoda“
21.11.1988 – rodio sam se ja, sa velikim zakasnjenjem, nakon 13 sati radjanja i skoro 10 meseci mucenja moje jadne mame
'91 - baka pokusava da me obuce za obdaniste ali ja uporno skidam to sa sebe jer necu da svi misle da sam devojcica u obdanistu (iso sam 3 dana i onda vise nisu htwli da muce babu
)'92 – bio sam odlucan da cu da budem po zanmanju princ kad porastem, da bi bio tako kul i sarmantan
poceo sam da se šišam sam, jer sam hteo „pvincevsku fvizuvu“ '93 – moja mama vec uveliko kroz smeh prica moje „zgode“, omiljena joj jedna koja ukljucuje piskenje stojeci i popisavanje cele sobe usput. Posecujem i prvog psihologa koji mojim roditeljima da je jedan jako strucni savet – da me ne teraju stalno da nosim papuce jer me to frustrira.
'94 – polazim u predskolsko, pa i u skolu, u kojoj sam se druzio samo sa decacima sa kojima sam igrao fudbal i koji su me zvali Dule.
2000 – doseljavam se u Pulu; moje zadnje kupanje u moru i prve cure koje me smekaju 8-) , saznajem za hormonsku terapiju i uopste u kakvom se tacno „$#)%=(& nalazim.
2002 – prvi put su psihijatri na terapiji za mucanje posumnjali na transrodnost, ali nista nisu rekli, prvi put se osecam dovoljno slobodno na mestu na kojem niko neznam nikog i nista da przinam i sebi i nekom drugom kako se osecam.
2003 – polazim u srednju skolu gde upoznajem mnostvo ok ljudi, osecam se slobodnije, normalnije i prihvaceno medju njima.
3.9.2004 – na prvi pogled se u mene zaljubi jedna prekrasna cura koju ja nisam tada primecivao jer sam bio prezauzet dokazivajuci sam sebi svoju muskost vatajuci se sa svime sto ima sise, jer sam, eto, mogao (kad sam tako lep i sarmantan
). Ona okolo skuplja moje kutije cigara i slika me sa iskljucenim blicom dok ne gledam u medjuvremenu moj najbolji drug izgubi nogu, i nastavi bez nje da zivi identicno kao i do tog trenutka, nastavi da se bavi sportom i da bude veseo, i njegov duh me je mnogo inspirisao i promenio nacin razmisljanja o mom zivotu i problemu.2005 –ostajem neocenjen iz fizickog i srednjoskolska doktorka me oslobodi fizickog pod uslovom da posecujem psihijatra, i preporuci mi doktorku Mirjanu Graovac u Rijeci.
14.2.2006. (da, na valentinovo
) – moj prvi sastakan sa doktorkom Mirjanom Graovac na kojemu me ona odma „prokuži“ (ocito nije jako tesko ). Prepise mi brdo tableta i preporuci nekakvu psihoanalizu i nastavak terapije kod nje.28.2.2006. – uradjena mi je ta neka psihoanaliza sa zastrasujucim zakljuckom da sam suicidalan ,sto je zabrinulo moje roditelje
15.4.2006. -
ja i ona ludakinja koju pre nisam primecivao se prvi put cmoknemo i evo cmacemo se i dan danas ona mi je spasila zivot u svim smislima te reci, voli me ,razume i podrzava u svemu, kao i ja nju 23.6.2006 – osecam se toliko lose zbog besmislenosti moje situacije i bezperspektivnosti , uprkos troduplim dozama lekova koje sam vec uzimao da bi se osecao bolje, gutam celu kucnu apoteku u nadi da cu da se...jednostavno osecam bilo kako drugacije. Nalazi me najbolji drugi u jako losem stanju, nazove curu koaj nazove svoju mamu (koja je znala) i oni me odvedu kuci oko 3 ujutro, prepadnemo tako moje roditelje usred noci i moja tasta kaze „evo doveli smo GA kuci“ i mislim da je tada mojima sve bilo jasno. Pitali su me sta je, ja sam reko nes u smislu „znate vi dobro“, i oni su znali. To je bilo to moje „autovanje“.
28.6.2006 – psihijatar me posalje kod endokrinologa i da uput za kariotip, dijagnozirana mi je anoreksija (imao sam mislim 43 kila....na metar 66,5)
4. razred srednje – ostavljam ovaj problem za kasnije da bi maturirao i pokupio sve nagrade koje sam mogao.
2007 – posto je sve sto sam probao bio dead end jer niko nije nista znao, bacio sam se u jos istrazivanja
20.11.2007 – nalazim ovaj forum i upoznajem gomilu prekrasnih ljudi koji su mi jako puno pomogli i koje jako puno volim
11.12. 2007 – NAPOKON stizem na red kod doktore Nataše Jokić-Begić, psihijatra, koja mi je rekla da se u hrvtkso jnista ne poduzima pre 25. Godine i puno me razocara, ali mi kaze da moze da mi napsie dijagnozu ako mi bude bila potrebna i za negde. Tako da sam bar to resio.
UPRAVO – cekam da vidim sta ce da bude sa Svetlanom, ako mogu d je dobijem
Cestitamo druze..rekao sam ti da ce biti ok
i sada cekam efekte 
, ali to je mozda zato sto sam dobro raspolozen.
