Originally posted by polarlicht4.1
Ne zameri to što sam se najverovatnije iznalupetao... 
Nisi se iznalupetao, dragi Polika, i to ni najmanje, ne brini!!!
Originally posted by polarlicht4.1
Jer - šta je datost? Telo "samo po sebi" ili kao "prirodna datost" ne postoji izvan mreže značenja koje mu pridajemo. I ne samo to. Postavlja se pitanje koje je ponašanje tela prirodno a koje veštačko.
Uh. Upravo ovo sto si napisao mene je kao pitanje i izazov za razmisljanje poprilicno opsedalo i mnogo pre ove diskusije, a opseda me i u toku ove diskusije, i moze se cak reci da je ovo jedno od osnovnih pitanja sa kojima vodim bitku.
E sad cu i ja malo da se isfilozofiram (nadam se da mi necete zameriti, posto Momo u sali uvek kaze "pusti tu tastaturu, Polika i ti kad krenete da filozofirate i pisete one desetoredovne recenice, mislim, one su bas, bas super i svasta nesto ima tamo da se procita, ali treba ovde i neko dete, mlad covek da dodje - nista vas nece razumeti!
" )
Sreca pa sam u medjuvremenu refreshovala stranicu, pa sam videla i Andjelin post, te cu moci da se nadovezem nekako i na njeno misljenje..
Ovako:
Kao prvo, shvatam da je nas svet (i u mikro i u makrosmislu - svet jednog subjekta i svet mnostva subjekata) sastavljen od citavog pluraliteta razmisljanja, polazisnih platformi, stavova, a time predstavlja jedno eklekticno (ili pak solidno kontruisano????) umrezeno i premrezeno polje znacenja (mozda bi situacija bila srecnija kada bi bilo malo manje solidno konstruisano, a malo vise nomadski-eklekticno organizovano, hmmm...
).
Druga stvar, iako postujem sva moguca razmisljanja i osnovice (pa i to da se zastupa stav, izmedju svih drugih stavova, da postoji nesto kao sto je priroda - ne Priroda u smislu ekosistema, vec pojam prirode u smislu samog-po-sebi-datog ljudskog ponasanja), meni je i dalje svet poststrukturalistickih mreza Znacenja koje daje drustvo neodoljiv.
Problem sa tim je taj sto, ako zadjemo do krajnjih granica mogucnosti konstruisanosti naseg postojanja i pokusamo to da dekonstruisemo, pa se zapitamo sta od nas ostaje, dolazimo do poprilicno nihilisticke tacke koja nas (bar mene) ostavlja bez daha. Kako je samo mocan mehanizam (us)postavljanja i produkcije znacenja, ako uspeva da u nama izaziva takva stanja, lomljenja, razmisljanja, dvoumljenja, jazove, pokusaje premoscivanja za koje nam se cini da prirodno, samo po sebi tu iz nekog nama znanog razloga postoje???!!!!! A deluju tako realno, za nas vise nego za druge (uvek je tako, mozda..) u svakom momentu.
Taj mehanizam (us)postavljanja i produkcije znacenja, taj mehanizam (auto?)regulacije drustva je nas zivot.
Ali: ako su sva stanja, lomljenja, razmisljanja, dvoumljenja, svi jazovi, pokusaji premoscivanja, svi stavovi zaista produkt drustvenog Ugovora (kao sto to meni, je li, prema ovome ranije recenom logicno deluje), pitanje koje me muci odavno je:
Sta u tom slucaju, kada dekonstruisemo sve sto je nekada konstruisano, kada ga ogolimo od mreze znacenja (mada sumnjam da se do toga moze ikada doci, jer nikada ne vidimo jedni druge, vec samo beskrajne slojeve znacenja koji su jos i intertekstualno umrezeni
), od nas ostaje??????
Mislim da sam vec pisala negde o tome, ali plasim se da nas, (de)konstrukcioniste/kinje, biologija ne saceka negde iza coska...
Sta hocu da kazem - kao sto postoji pitanje o svesti o samom sebi (tipa "ko pokrece moj prst kada ga pokrecem" - pa date medicionsko-bioloski odgovor, na primer - mozak, preko nervnih sinapsi itd, a dalje vas neko pita (to sam ja kad sam bila mala stalno pitala i gnjavila okolinu!
) - "da, ali ko zada zadatak mozgu da posalje impuls?"), tako mene opseda da mozda postoji nesto iza/izvan znacenja koje je proivelo drustvo, nesto sto jeste proizvelo ta znacenja pre mreze u koju smo dospeli rodjenjem, a i sto stvara i modifikuje znacenja u ovom i buducim momentima (ne mislim ovim na neku natprirodnu silu, vec na sam subjekt-polazisnu tacku Drustva - sta-god-to-bilo (kao sto bi, npr. bio nekakav zamisljeni koren Indiviue/individua) koji barata znacenjima).
Da li postoji nesto izvan Znacenja? Mozemo li do tamo?
Gotovo je porazavajuce da ne postoji.
Gotovo je nemoguce da ne postoji.
A sva razmisljanja prepoznajem kao locirana u Mrezi.
Ne izvan nje.
I u tom slucaju, posto je za nas, kao drustvena bica, sve sto je drustveno - prirodno (nas svet "sam-po-sebi" je svet Znacenja koja je proizvelo drustvo), u tom slucaju zaista se rastace, ili bar minimizira sukob prirodno-vestacko.
Sve je prirodno.
I sve je vestacko.
Mada nista nije "po sebi".
Zato i moze biti, izmedju ostalog, i "po nama", i zato je svako razmisljanje i svaki stav prelepo tacan i moguc. I zato je svaki Subjekt prelepo na svom mestu, cak i kada ga menja, cak i dok ga menja, cak i ako ga ne menja, cak i ako kombinuje bilo koje od mogucnosti.
Ja se izvinjavam ako sam sad ja nalupala svasta.
Poli, moram se pozabaviti malo Delezom - imam mali nedostatak u glavi na mestu njegovih razmatranja.
I izvinjavam se ako je ovo bilo previse filozofski i/ili teoreticarski.
Ja sam na neki nacin licno u celoj ovoj prici, i ne razmisljam uvek ovim recima.
Nekad sam i jednostavna dewojcica koja voli svog decka.
I uvek sam to, iznad svega.
