- 31 Avg 2008, 12:57
#1226798
Piše: Đorđe Randelj
"Na mnogo šta može čovek biti ogorčen baš ovde u Srbiji, u najgoroj od svih evropskih država – samo takvim iskustvom smo uglavnom i natovareni poslednjih godina i decenija.
A gotovo jednako, sa tim Kišovim „gorkim talogom iskustva“ i ceo milion razloga za najširi spektar nezadovoljstva i tuge može na svakom koraku da nađe i danas, posle rušenja najgoreg od svih tiranskih režima, kao što se ovde kod nas, Bogu hvala, uspelo pre osam godina. Ali budući da se ne treba mnogo uzrujavati zbog stvari koje se ne mogu promeniti (jer one se ionako ne mogu promeniti), pa i onih na čiju promenu se ne može značajno uticati (jer se na njih ionako ne može značajno uticati), tim pre i ponajviše treba biti ogorčen zbog stvari koje se, lako ili teško, ali svakako mogu promeniti. Jer većina njih se neće tek tako, tj. same od sebe, promeniti.
Zato sam ja ovih dana „presavio tabak“ pred ekranom mog malog računara, pa pisao i novoj gradskoj vlasti, jer sam jednostavno ogorčen, kao što je to slučaj i sa stotinama i hiljadama novosadskih intelektualaca, studenata, đaka i svih ostali ljubitelja i poklonika knjige i književnosti. Da bih sa tugom i rezignacijom reagovao na jednu neupadljivu vest, a potom i proverenu informaciju da nam ovde u Novom Sadu predstoji gašenje i zatvaranje poslednje prodavnice starih i retkih knjiga, antikvarnice “Orfelin”, koju poslednjih godina vodi naš sugrađanin Vasilije Jovanović, zvani Vasa Orfelin, ne toliko zbog svoje i naše, tj. svima nama omiljene “radnje” za otkup i prodaju bibliofilskih retkosti, koliko po svom znamenitom prethodniku u ovom teškom i prokletom zanatu spisateljskom, izdavačkom, štamparskom i trgovačkom, čuvenom pregaocu Zahariju Orfelinu, pioniru u ovom poslu od pre četvrt milenijuma.
Naš Novi Sad je posle svih onih strahota u Drugom svetskom ratu, one mile nam i drage komunističke „oslobodioce“ dočekao sa četiri antikvarnice, dugo je potom tavorio sa dve, a ovu poslednju seriju građanskih ratova, secesije i raspada Jugoslavije preživela je samo jedna, ova Vasketova, Orfelinova, u Gimnazijskoj ulici kod Riblje pijace. Pa ako sad i nju izgubimo, gde će nam duše, “su čim ćemo izać’ pred Miloša”, ali ovog puta ne pred Obilića, nego pred najumnijeg Srbina od Sv. Save do danas – pred Miloša Crnjanskog, koji je takođe u ovom gradu stvarao, kao što su u njemu živeli i stvarali i Zmaj, i Laza, i Jaša, pa i Isidora, i Veljko i Đura (tolike su veličine bili da im ni prezimena ne moram reći), kao i Miletić i Polit Desančić, Lukijan Mušicki i Ruvarac, konačno i Mihiz i Kašanin, i Tišma i Boško Petrović...
Ako se to zaista i dogodi, ja zaista ne mogu da predstavim sebi, gde ćemo svako pre podne piti kafu i usput ogovarati Peru Zupca i Draška Ređepa, gde Zivlaka, a gde Selimira... sećati se Voje Despotova, Dragog Popnovakova, Tišme i dva poslednja predsednika Matice naše srpske koji su nas napustili u štafeti: Boška Petrovića i Bože Kovačeka... Koga ćemo voleti, a koga oporočavati, ako (nam) zatvore i poslednju antikvarnicu u celoj ovoj našoj dvomilionskoj Vojvodini? Hoće li to i onda biti ta građanska Vojvodina, gazdačka i stvaralačka, studentska, naučnička i mladalačka...?
Gde ćemo dovoditi TV ekipe da urade portrete naših savremenika, nego ovde, među knjige, najlogičnije i najpristalije kulise za sve pisce na svetu? A svet zaista nije samo u Jasnoj Poljani i Sankt Petersburgu, u Parizu i Londonu, nego i u Novom Sadu i Beogradu. Dugo ga ovde nije bilo, pa nikako da sviknemo da nam se vratio. Ne možemo da prihvatimo tu činjenicu, jer smo ga dočekali praznih srca i gotovo utrnulog samopoštovanja.
I gde ćemo se, ako „Orfelina“ ne bude, fotografisati za korice naših novih knjiga? Gde ćemo, konačno, i u kakvim razgovorima, skupljati građu za njih? Dokle samo od snova da ih tkamo, kad ovakav ambijent imamo?
Šta ćemo reći Bori Draškoviću, šta Vidi Ognjenović, kad dođu na svoja redovna predavanja na Akademiju umetnosti, a nikad i ne dođu, a da ne svrate kod Vasketa. A kako i da ne svrati g-đa Vida, kad je tamo čekaju njeni čitaoci. Šta ćemo reći Radovanu Popoviću, našem, srpskom Plutarhu, kad u Maticu dođe da u Rukopisnom odeljenju potraži građu za još jednu književnu biografiju? Eto, na primer, o Lazi, našem Lazi je još nikad napravio nije. Šta njegovom nasledniku profesoru Gojku Tešiću?
Šta ćemo reći svim budućim gostima na Sterijinom pozorju, na čelu sa najvećim srpskim bibliofilom Jovanom Ćirilovim, a pogotovo ovima iz novog inostranstva. Gde su nam naše nekadašnje prodavnice starih i retkih knjiga? I Beograd ima još samo jednu, a da Novi Sad nema nijednu. A u Zagrebu na Cvetnom trgu proletos proradila i četvrta, da im i ne računam one stare u Rijeci, Puli, Splitu i Dubrovniku. A u Šeher-Sarajevu na svakom koraku prodaju ono malo što nisu naložili u pećke, za one strašne, gotovo lenjingradske, blokade.
Svaka čast Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, sva je od ogromnog književnog fonda, tradicije i patine. A ko sad tamo dodaje naslage patine iz našeg pokoljenja? To pitanje je starije od svakog prostornog plana Grada Novog Sada, to je pitanje i ko nam je danas ovde Miletić, a ko Laza Kostić, ko nam je Čika Jova Zmaj, a ko Kosta Trifković, pa i ko će nam sutra biti Mihiz i Kašanin, a prekosutra Tišma i Boško Petrović. Nigde tako lepo ne stanuje stara knjiga nego baš ovde, naspram Zmaj Jovine gimnazije i Vladičanskog dvora, čelo nogu Gradskoj bioblioteci.
Lako je Gradskoj biblioteci. Njoj ako zatreba prostor za novu kolekciju engleskih knjiga, ili za sasvim novi ogranak, mora ga dobiti bilo gde u svim onim neprebrojnim spratnim zgradama šireg centra Novog Sada, samo neka nam jezgro našeg grada i jezgro naše pismenosti, učenosti i kulture – ne diraju. Zato sam i potpisao peticiju novosadskih intelektualaca novoj gradskoj vlasti i svojeručno je odneo u magistrat. To je najmanje što se može učiniti da nam ostane poslednja antikvarnica u Novom Sadu, najvećem gradu u ovoj našoj maloj državi Srbiji – posle prestonice."
http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?na ... &sid=43963
"Na mnogo šta može čovek biti ogorčen baš ovde u Srbiji, u najgoroj od svih evropskih država – samo takvim iskustvom smo uglavnom i natovareni poslednjih godina i decenija.
A gotovo jednako, sa tim Kišovim „gorkim talogom iskustva“ i ceo milion razloga za najširi spektar nezadovoljstva i tuge može na svakom koraku da nađe i danas, posle rušenja najgoreg od svih tiranskih režima, kao što se ovde kod nas, Bogu hvala, uspelo pre osam godina. Ali budući da se ne treba mnogo uzrujavati zbog stvari koje se ne mogu promeniti (jer one se ionako ne mogu promeniti), pa i onih na čiju promenu se ne može značajno uticati (jer se na njih ionako ne može značajno uticati), tim pre i ponajviše treba biti ogorčen zbog stvari koje se, lako ili teško, ali svakako mogu promeniti. Jer većina njih se neće tek tako, tj. same od sebe, promeniti.
Zato sam ja ovih dana „presavio tabak“ pred ekranom mog malog računara, pa pisao i novoj gradskoj vlasti, jer sam jednostavno ogorčen, kao što je to slučaj i sa stotinama i hiljadama novosadskih intelektualaca, studenata, đaka i svih ostali ljubitelja i poklonika knjige i književnosti. Da bih sa tugom i rezignacijom reagovao na jednu neupadljivu vest, a potom i proverenu informaciju da nam ovde u Novom Sadu predstoji gašenje i zatvaranje poslednje prodavnice starih i retkih knjiga, antikvarnice “Orfelin”, koju poslednjih godina vodi naš sugrađanin Vasilije Jovanović, zvani Vasa Orfelin, ne toliko zbog svoje i naše, tj. svima nama omiljene “radnje” za otkup i prodaju bibliofilskih retkosti, koliko po svom znamenitom prethodniku u ovom teškom i prokletom zanatu spisateljskom, izdavačkom, štamparskom i trgovačkom, čuvenom pregaocu Zahariju Orfelinu, pioniru u ovom poslu od pre četvrt milenijuma.
Naš Novi Sad je posle svih onih strahota u Drugom svetskom ratu, one mile nam i drage komunističke „oslobodioce“ dočekao sa četiri antikvarnice, dugo je potom tavorio sa dve, a ovu poslednju seriju građanskih ratova, secesije i raspada Jugoslavije preživela je samo jedna, ova Vasketova, Orfelinova, u Gimnazijskoj ulici kod Riblje pijace. Pa ako sad i nju izgubimo, gde će nam duše, “su čim ćemo izać’ pred Miloša”, ali ovog puta ne pred Obilića, nego pred najumnijeg Srbina od Sv. Save do danas – pred Miloša Crnjanskog, koji je takođe u ovom gradu stvarao, kao što su u njemu živeli i stvarali i Zmaj, i Laza, i Jaša, pa i Isidora, i Veljko i Đura (tolike su veličine bili da im ni prezimena ne moram reći), kao i Miletić i Polit Desančić, Lukijan Mušicki i Ruvarac, konačno i Mihiz i Kašanin, i Tišma i Boško Petrović...
Ako se to zaista i dogodi, ja zaista ne mogu da predstavim sebi, gde ćemo svako pre podne piti kafu i usput ogovarati Peru Zupca i Draška Ređepa, gde Zivlaka, a gde Selimira... sećati se Voje Despotova, Dragog Popnovakova, Tišme i dva poslednja predsednika Matice naše srpske koji su nas napustili u štafeti: Boška Petrovića i Bože Kovačeka... Koga ćemo voleti, a koga oporočavati, ako (nam) zatvore i poslednju antikvarnicu u celoj ovoj našoj dvomilionskoj Vojvodini? Hoće li to i onda biti ta građanska Vojvodina, gazdačka i stvaralačka, studentska, naučnička i mladalačka...?
Gde ćemo dovoditi TV ekipe da urade portrete naših savremenika, nego ovde, među knjige, najlogičnije i najpristalije kulise za sve pisce na svetu? A svet zaista nije samo u Jasnoj Poljani i Sankt Petersburgu, u Parizu i Londonu, nego i u Novom Sadu i Beogradu. Dugo ga ovde nije bilo, pa nikako da sviknemo da nam se vratio. Ne možemo da prihvatimo tu činjenicu, jer smo ga dočekali praznih srca i gotovo utrnulog samopoštovanja.
I gde ćemo se, ako „Orfelina“ ne bude, fotografisati za korice naših novih knjiga? Gde ćemo, konačno, i u kakvim razgovorima, skupljati građu za njih? Dokle samo od snova da ih tkamo, kad ovakav ambijent imamo?
Šta ćemo reći Bori Draškoviću, šta Vidi Ognjenović, kad dođu na svoja redovna predavanja na Akademiju umetnosti, a nikad i ne dođu, a da ne svrate kod Vasketa. A kako i da ne svrati g-đa Vida, kad je tamo čekaju njeni čitaoci. Šta ćemo reći Radovanu Popoviću, našem, srpskom Plutarhu, kad u Maticu dođe da u Rukopisnom odeljenju potraži građu za još jednu književnu biografiju? Eto, na primer, o Lazi, našem Lazi je još nikad napravio nije. Šta njegovom nasledniku profesoru Gojku Tešiću?
Šta ćemo reći svim budućim gostima na Sterijinom pozorju, na čelu sa najvećim srpskim bibliofilom Jovanom Ćirilovim, a pogotovo ovima iz novog inostranstva. Gde su nam naše nekadašnje prodavnice starih i retkih knjiga? I Beograd ima još samo jednu, a da Novi Sad nema nijednu. A u Zagrebu na Cvetnom trgu proletos proradila i četvrta, da im i ne računam one stare u Rijeci, Puli, Splitu i Dubrovniku. A u Šeher-Sarajevu na svakom koraku prodaju ono malo što nisu naložili u pećke, za one strašne, gotovo lenjingradske, blokade.
Svaka čast Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, sva je od ogromnog književnog fonda, tradicije i patine. A ko sad tamo dodaje naslage patine iz našeg pokoljenja? To pitanje je starije od svakog prostornog plana Grada Novog Sada, to je pitanje i ko nam je danas ovde Miletić, a ko Laza Kostić, ko nam je Čika Jova Zmaj, a ko Kosta Trifković, pa i ko će nam sutra biti Mihiz i Kašanin, a prekosutra Tišma i Boško Petrović. Nigde tako lepo ne stanuje stara knjiga nego baš ovde, naspram Zmaj Jovine gimnazije i Vladičanskog dvora, čelo nogu Gradskoj bioblioteci.
Lako je Gradskoj biblioteci. Njoj ako zatreba prostor za novu kolekciju engleskih knjiga, ili za sasvim novi ogranak, mora ga dobiti bilo gde u svim onim neprebrojnim spratnim zgradama šireg centra Novog Sada, samo neka nam jezgro našeg grada i jezgro naše pismenosti, učenosti i kulture – ne diraju. Zato sam i potpisao peticiju novosadskih intelektualaca novoj gradskoj vlasti i svojeručno je odneo u magistrat. To je najmanje što se može učiniti da nam ostane poslednja antikvarnica u Novom Sadu, najvećem gradu u ovoj našoj maloj državi Srbiji – posle prestonice."
http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?na ... &sid=43963
