::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
"Ja se secam kako sam se rodila!" tvrdila je devojcica. Stajala je na drvenoj klupi, laktovima naslonjena na sto, a male ruke su joj bile umrljane testom.
"Nadja duso, ti se secas onoga sta ti je tata pricao," odgovorila je kuvarica. Nadja je odmahnula glavom. «Nije mi tata pricao.» Onda je pokazala prstom na gotove kolace: «Ovde treba dodati cimeta, i jos malo maslaca, da bude mekse.
Mala Nadja, knezeva jedinica, cesto je svojim izjavama iznenadjivala odrasle. Pogledao bi oca u oci i ozbiljno rekla: "Moja mama je znala da ce umrieti kada me rodi, zato me nije zelela." Knez nije znao sta da odgovori detetu i pravio bi se da je nije cuo. S druge strane, devojcica je radije vreme provodila sa slugama nego sa strogim i distanciranim ocem.
Nadjina majka dosla je iz grada dve godine pre njenog rodjenja. Nije nikome htela reci zasto je dosla u knezevinu, niti uopste ista o sebi - osim da dolazi iz grada. Ta njena tajnovitost privukla je mladog kneza. Brzo se zaljubio u zagonetnu devojku tamne kose koja se zaposlila u pekari, te joj je poceo udvarati.
Na sredini levog dlana imala je oziljak od opekotine. Jednom je knez uzeo njenu ruku u svoju i presao prstima preko dlana. Crvene linije bile su zastrasujuce."Ko ti je to ucinio?" upitao je.
"Ne zelim pricati o tome. Ali ne brinite, vise uopste ne boli." Devojka ga je gledala u oci smireno i lagano povukla ruku. Knez je u njenim ocima prepoznao duboku tugu....
Zaprosio je, ali devojka je odbila. Ispricala je knezu kako je jednom jako volela nekoga i kako nije u stanju ponovo voleti. "Vi zasluzujete zenu koja ce biti zaljubljena u vas," rekla je.
"Ali ja zelim tebe. Reci mi, postoji li mogucnost da ponovno pronadjes tu izgubljenu ljubav?"
"Ne, nikada," rekla je devojka tiho.
"Onda je ionako bolje da se udas za mene. Neces biti sama i nista ti nece nedostajati. Imacemo decu i biti sretni." Rekla mu je da se ne zeli udati i imati decu.
Knez nije odustajao - posecivao je svakog dana, donosio joj poklone i obecavao bogatstvo. Ona bi se samo tuzno nasmesila i tiho rekla da ne zeli biti njegova zena. No mladi knez je bio navikao da uvek dobije ono sto zeli. Jednom joj je rekao: "Znas, ako ne pristanes mogao bih reci mestanima da si prognana iz grada zbog kradje. I zamoliti ih da ti daju samo najteze poslove i da te da ne pustaju izvan granica. Ili nesto mnogo gore. Puno je bolje za tebe da pristanes."
Nadjina majka nije imala snage za borbu ili beg. Pristala je i vencanje je proslavljeno uz veliku svecanost. Nadala se da nece zatrudneti, ali pola godine nakon vencanja pocela je osecati dete u utrobi.
Nadja je znala sta je njena majka osecala u to vreme, iako joj je to bilo nerazumljivo. Znala je da je osecala izmesanu radost i strah, prozivljavala optimisticna razdoblja u kojima je verovala da se njeni strahovi nece ostvariti. I razdoblja paralizirajuceg straha, koji joj nije dao disati.
Jednom je rekla svom muzu da ce umreti kada rodi dete. "Gluposti," odgovorio je. "Ima dobrih lekaraa ovde, necu dopustiti da ti se ista dogodi."
Iako je bila zdrava, u zadnjim mesecima trudnoce pocela je bivati sve slabija. Lekovi za jacanje nisu pomagali. Dete je raslo, ali njegova majka je postajala sve bledja i nemocnija. Posljednje sta je videla bilo je lice svoje devojcice. Detesce koje su joj stavili u narucje bilo je zdravo i snazno, a velike oci na malom crveno licu, naboranom od poroda, promatrale su je nezno.
"Ne mozes se secati svoje majke, male bebe se ne secaju nicega," rekli su odrasli...
"Ne secam se kako je ona izgledala," odgovorila je. "Secam se kako sam ja izgledala kada sam se rodila."
Secala se jos mnogih stvari koje nije mogla razumeti.. Ucila je vrlo brzo, mnoge stvari bi zapamtila i razumela tako brzo da bi zadivila ucitelje. Kad je napunila deset godina, na njenom dlanu se poceo pojavljivati neobican trag. Dadilja je prvo pomislila da je pala i udarila se, pa joj je na ruku stavila lekovite trave i omotala je zavojem. No nakon nekog vremena su se crvene linije povecale, umesto da se smanje. Dadilja je pozvala kneza i on je uzeo mali dlan u svoju ruku.
"Nisam pala , tata. I ne boli me uopste," rekla je devojcica. Knez je prstima presao preko linija i prepoznao tragove.... otiska leptira.
Kako su linije na dlanu postajale izrazajnije, u Nadjinoj glavi bilo je sve vise cudnih mastanja... Pocela je sanjati zenu svetle kose, u zlatnozutoj haljinii. Bila je lepa, ali njezin lik je silno uznemiravao. Nakon sto bi se probudila, njena slika ne bi joj izbledela iz misli, kao sto se inace dogadja sa snovima....
Ni dadilja, ni ucitelji, ni otac nisu joj uspevali pomoci. Govorili su joj da mora razlikovati snove i mastanja od stvarnosti. Pocela se osamljivati, odlaziti u duge setnje kroz sumu i preko reke. Kada bi bila dalje od knezevskog dvorca, u nekom nepoznatom delu sume, nezeljena secanja su postajala redja i osecala se mirnije.
Jednom je pitala oca: "Zasto si prisilio majku da se uda za tebe? Bilo bi puno bolje da si je ostavio na miru!" Knez je od tada sve cesce izbegavao devojcicu.
***
Kada je Nadji bilo cetrnaest godina, u goste je dosla njena tetka. Nepozvana se pojavila pred knezom i rekla: "Htela bih upoznati svoju necakinju."
"Nisam znao da je Nadjina majka imala sestru?"
"Ja sam tek nedavno saznala da je ona rodila devojcicu. Bilo bi vreme da se upoznamo."
Knez je ispricao da je devojcica izvan poseda, na jednom od svojih lutanja. I da je cudna, da ne razlikuje mastanja od stvarnosti.
"Sva deca u njenim godinama su malo cudna," odgovorila je zena. "Volela bih je povesti sa sobom na put, a zatim u grad na skolovanje, ako dopustate."
Knez se slozio. Priznao je da Nadja nije izrasla u cerku kakvu je prizeljkivao.
..........
"Ja sam sestra tvoje mame," rekla je zena. Nadja je klimnula glavom. "Teta Doriana," rekla je.
Nadja je rado posla na put sa svojom tetom. Tri godine su putovali po svetu, obilazili gradove i znamenitosti. Otisli su brodom na drugi kontinent, putovali kocijom preko velikog prostranstva. "Zelim da upoznas svet, vidis nove krajeve," rekla je Doriana.
Jednom su stigli u grad koji je imao mali kruzni trg okruzen visokom zgradom u obliku slova "u". U sredini je bilo stablo i kameni sto, okruzen skulpturama. Videla je plavu svetlost i gotovo osetila bol u dlanu. Podigla je levu ruku prema licu i zagledala se u otisak leptira. Secanje je bilo zastrasujuce i plasilo je. Istovremeno, kameno dvoriste prizvalo je lik mlade zene svetle kose i sirok, prekrasan osmeh....
"Aleksandra!" izgovorila je njeno ime na glas.
Doriana je pogledala sa brigom i razumevanjem. "Vreme je da se vratimo u grad u kome je odrasla tvoja majka."
Nedelju dana nakon sto su stigli u grad, teta je povela na ples. Velika dvorana odusevila je prostranoscu i ukrasima. Takodje je imala osecaj da je vec bila unutra. Obuzela je svecano, radosno raspolozenje.
Prisla joj je devojka u svetloplavoj haljini sa zutim ukrasima i zutim snalama u kosi. Nasmejala se i predstavila. "Vidim da si prvi put ovde, dopusti da ti budem partnerica he u prvom plesu."
Bila je zbunjena i rekla da nikada nije plesala, ali ona je uzela za ruku i povukla prema sredini sale.
Uplasila se ljudi... Kada se sala popunila plesacima iskrali su se na terasu i provukli izmedju stubova i grmova ruza.
Malo kasnije, otela se iz njenog zagrljaja zadihana, drhteci. "Nemojmo ovde, neko bi nas mogao videti," sapnula je. A onda se nasmejala, sa sjajem u ocima.
Nadja je pocrvenila, ne znajuci sta da odgovori. Zelela joj je reci da nikada do sada nije poljubila devojku, ali nekako nije bio sigurna je li to istina.
Kada su se vratili unutra, dvorana je bila eksplozija svetla, muzike i pokreta. Teta ih je docekala u delu koji nije bio predvidjen za ples, ali je bio ispunjen zamorom i smehom. "Htela bih da nekoga upoznas," rekla je.
Nadja je stajala zbunjena, jos zadihana od poljupca. Cuo je kako Manuela nekome govori: "Zdravo mama!"
Jos jedan zenski glas dopirao je iza njenog levog ramena: "Nadja, vidim da si vec upoznala moju cerku."
Prvo je osetila paniku, zatim se uplasila da ce se raspasti na komadice. Glas je bio topao i mek, poznat i neizmerno privlacan. Kao u transu, okrenula se u smeru glasa.
Iza nje je stajala zena u tamnocrvenoj haljini sa skupljenom svetlom kosom. Lice joj je bilo duguljasto, s malim nosom i sjajnim, plavim ocima. Oko rubova usana i na celu bile su sitne bore, izgledala je puno starije nego se secala. Gledala je u njene oci nalazeci poznatu toplinu. Svet se skupio na prostor izmedju te zene i nje.
"Aleksandra!" prosaptala je, nesposobna da kase ista drugo.
"Licis na svoju majku, Nadja. Secas li me se?" pitala je zena.
Nadja je klimnula glavom. Nije bila u stanju odvojiti pogled s njenog lica. Ispruzila je ruke i zagrlila je lagano, pokretom kojim se grle rodjaci i prisni prijatelji. Utonula je u njeno narucje kao da pada u provaliju, slepo, kao nocni leptir u svetlost svece.
Prekid zagrljaja doneo joj je razocaranje slicno fizickoj boli. "Moramo razgovarati o puno toga. Dodji sutra," rekla je. Onda se obratila Doriani: "Mislim da je bolje da ja sada odem. Ima cemo prilike za razgovor."
Nasmesila se Manueli, a Nadju pozdravila s "Dovidjenja duso!" Nije bila u stanju odgovoriti.
Kasnije, na putu kuci, pitala je tetu:" Ne razumem sta mi se dogadja?"
"Volela bih da ti Aleksandra objasni. Strpi se do sutra."
Nije zaspala te noci. Sedela je kraj prozora i mislila na Aleksandru.
Ujutro je stajala pred njenim vratima, s laganom vrtoglavicom od neispavanosti i uzbudjenja. Dok je cekala da joj se otvore vrata, shvatila je da je tu vec bila mnogo puta. Samo je brsljan na stupovima bio bujniji nego se secala, a stabla kestena puno visa.
Aleksandra je uvela u dnevnu sobu, sela u fotelju i ponudila joj da sedne nasuprot nje. Umesto da sedne na kauc, kleknula je kraj nje i stavila joj glavu u krilo, brzo i groznicavo. Ciinilo joj se sasvim prirodno i uobicajeno da to ucini. "Tako mi je drago sto sam s tobom..."
Osetila je neznu ruku u svojoj kosi. "Nadja duso, shvatas li sta ti se dogadja?"
Nadja je odmahnula glavom, poluzatvorenih ociju, trazeci njene ruke. "Zelim te!" saptala je.
Aleksandra je obuhvatila rukama njenu glavu i prisilila je da je pogleda. "Ovo sto osecasš nisu tvoji osecaji. Ni secanja nisu tvoja. Tvoja majka i ja bile smo ljubavnice a ti nosis njena secanja.".............
Aleksandra je odlucno odmahnula glavom. "Molim te sedi na kauc!"
Ustala je, a u usima joj zujalo.....
"Onda cu ja pricati, reci ces mi cega se secas. Tvoja majka i ja smo zajedno provele djetinjstvo. Kada smo odrasle, nisu nas zanimali mladici. Zelele smo samo jedna drugu. Sakrivale smo se i otkrivale ljubav i strast u zakljucanim sobama i skrivenim kutovima njene i moje roditeljske kuce. Roditelji su mislili da smo samo prijateljice i pustali nas da budemo zajedno. Tvoj deda je zeleo da se ona uda za sina jednog uglednog coveka koji mu je bio prijatelj. Nastavile smo se sastajati i nakon vencanja, nismo mogle jedna bez druge, nije bilo te sile ni pretnje koja bi nas razdvojila."
Nadja je klimala glavom. "Secam se, njen muz vas je zatekao zajedno, u ovoj kuci, gore na spratu." Secao se mladog coveka s divljim pogledom, izbezumljenim od besa. I grubog stiska ruke na ramenu, zatim udarca preko lica i okusa krvi u ustima, bola i straha. Ispricala je to Aleksandri a onda zastala, jer je secanje postajalo nejasno.
"Muz tvoje majke nije hteo javno sudjenje koje bi ga osramotilo. Doveo je ljude u crnim haljinama. Odveli su je u malo dvoriste iza njihove kuce i vezali za kameni sto. I mene su doveli i prisilili da gledam.
Ljudi u crnom izveli su neki cudan obred, hodajuci u krug. Zatim je jedan od njih izrekao presudu, rekavsi da je proklinje tako da joj zabranjuje da ima decu. Ako ipak rodi dete, ona ce umreti na porodu, a dete ce nositi njena secanja. I prokletstvo ce se dalje prenositi, na sve buduce generacije.
Imali su nesto sto je licilo na baklju, samo sto je svetlost bila plava. Kada su joj to prislonili na ruku vristala je od boli."
Nadja je rekla da se toga seca. I da je bol bila gora od bilo cega sto je ikada dozivela ili zamislila. Secala se mraka i lezaja u podrumu danima nakon toga, groznice i bolova u ruci.
"Jednom su me sluskinje pustile da je vidim, dok njen muz nije bio kod kuce. Ne bih verovala u prokletstvo da nisam videla ranu. Krvarila je i ruka je natekla, ali je iz ruke izbijala plava svetlost."
Nadja je otvorila svoju levu saku i pogledala otisak u obliku leptira. Zatim je okrenula dlan prema Aleksandri. "Kasnije je svetlost nestala i nije vise bolelo."
Aleksandra je klimnula glavom. "Kada se dovoljno oporavila prognali su je iz grada, a ja nisam imala drugog izbora osim da se udam. Pokusavala sam je naci godinama, uz pomoc glasnika i istrazitelja. Pre tri godine sam saznala da je umrla, ali da je rodila cerku.. Doriana i ja smo odlucile da je najbolje da te ona potrazi i da te na neko vreme odvede dalje od mjesta koja je poznavala tvoja majka."
"Ako se prokletstvo prenosi, onda ni ja ne smem imati decu?"
Aleksandra je klimnula glavom. "Mora ces pronaci neki drugi smisao zivota, jer ne mozes imati porodicu."
"Moraš nauciti razlikovati svoje osecaje i one koje si nasledila od majke. Razmisljaj o meni kao o zeni koju si juce upoznala i koja bi ti mogla biti majka."
Nadja je klimnula glavom. Bilo joj je tesko razmisljati ali se prisilila. "To znaci da vas vise necu vidjati?"
"Ne, naprotiv. Jako mi je stalo do tebe i volela bih da dolazis cesto.
Na rastanku je poljubila u obraz a ona se jedva suzdrzala da ne obavije ruke oko njenog struka. "Zovi me teta Aleksandra," rekla je.
Sada kada je postala svesna da poseduje secanja dve osobe, pokusavala ih je razdvojiti. Koracala je ulicom i uspomene na tu ulicu razvrstavala u mentalne ladice: ona svezija secanja, prikupljena u zadnja dva dana bila su njena. Nekoliko setnji s tetom, jedna kisa, prodavac sladoleda.
Starija secanja bila su mutna i puno slozenija. Devojcica koja drzi roditelje za ruku, igracka koja je pala na tlo, sestre, zatim sama s Aleksandrom....
Kada je sljedeci put dosla Aleksandri docekala je u hodniku, sa sirokim osmehom.
Pred kraj veceri, kada je hrana bila pospremljena sa stola i kada su sedeli u lezernom razgovoru, ucinilo joj se da u Aleksandrinom pogledu prepoznaje nesto drugo. Osmeh, pokret ruku, neke reci koje nisu bile upucene njoj – podsetile su je na devojku duge kose koja je pre mnogo godina sedela za istim stolom.
Bio je sasvim svesna da je to secanje njene majke. Ipak, te je noci mislila na nju i dugo nije mogla zaspati.
"Bice lakse kada prodje neko vreme, " rekla je teta Doriana kada joj je ispricala da ne moze prestati misliti na Aleksandru.
Pocela se vidjati s Manuelom, potajno, jer je znala da im Aleksandra ne bi dozvolila da budu zajedno. Bilo je lepo ljubiti je i drzati u narucju. No nakon nekog vremena pocela je shvatati da u devojci trazi njenu majku, da zamislja da grli Aleksandru.
Manuela je shvatila nakon nekog vremena. "Ti si zaljubljena u moju majku a ne u mene!" rekla je uvredjeno, na rubu suza.
Aleksandra je pozvala u vreme kada Manuela nije bila kod kuce. "Moja cerka je nesretna, znam da je to zbog tebe. Bolje je da ste prekinuli," rekla joj je.
Molim te da ne dolazis, dok ne preboli..
Nadja je bla ne rubu suza, gledala je Aleksandru mutnim pogledom. "Ja nisam zaljubljena u Manuelu nego u vas," prosaptala je. Kada joj je Aleksandra rekla da je to besmisleno i da mora otici pocela je plakati i moliti da je ne otera... Manuela je dosla i lupala na njena vrata, govoreci joj da je voli i dajoj oprasta, ali uzalud.
Otvorila je vrata tek nakon nekoliko dana, kada joj je teta rekla da je stigla vest da joj je umro otac.
***
I kod kuce, u knezevini, mislila je na Aleksandru. Kada bi imala slobodnog vremena sedela bi sama na klupi pored reke, na mestu na kome je puno puta sedela njena majka. Razmisljala je o istome o cemu je ona razmisljala: o mladoj zeni svetle kose, o njenom osmehu i poljupcu.
Jednog dana dosla je Manulela. Stajala je pred njom raspletene plave kose i umornog pogleda. "Dosla sam jer nisam mogla bez tebe," rekla je. "U ove tri godine otkada si otisla nije prosao ni jedan dan a da nisam ceznula za tobom."
"Ne zelim te ovde, vrati se kuci." rekla je Nadja. No ona je sela na klupu do nje i rekla da ne zeli otici.
"Naredjujem ti da odes iz knezevine, odmah sada!" rekla je grubo i krenula prema kuci.
Nekoliko dana kasnije nasla je kako sedi na klupi. Zagrlila je i rekla: "Pronasla sam nacina da se vratim. Nikada necu otici, ne mozes me oterati!"
Istrgla se iz njenog narucja...
Zatvorila se u sobu i pokrila usi dlanovima, da je ne slusa kako vristi i doziva njeno ime. Plakala je zgrcena na krevetu, ljuljajuci se napred-nazad.
Kasnije, kada se već malo smirila i kada je bila sigurna da joj Manuela nije u blizini, neko je kucao na vrata. Jedan od njenih sluga ispricavao se sto smeta. "Molim vas nemojte se ljutiti, ali preklinjala nas je da je dovedemo vama."
Ustala je, ispunjena besom, udarila bi slugu da se Manuela nije provukla kroz vrata, dotrcala njoj i bacila joj se oko vrata. Bila je vrela, kao u groznici, i disala ubrzano. Slomila je blizina njenog tela i umesto da je ljutito odgurne od sebe, zagrlila je zeljno..
Kada je pogledala vlastiti dlan, plavi leptir...
***
Proslo je dosta vremena....
Mislim na Aleksandru dok stojim kraj prozora skole i promatram mlade ljude na dvoristu. One koji zive samo svoj zivot misleci da su najljepse stvari upravo one koje se dogadjaju njima. Sretnike, koji svoja secanja ne mogu sa nicime uporediti.
Jer najljepsa uspomena koju ja nosim, nije uopste moja.
Mlada zena svetle kose, sa svecom u ruci, smeje mi se i pruza ruku...
Uffff...Jos sam i skratila lool....2007
......
