Bootstrap Framework 3.3.6

[ultraviolet]

verujem da bi tu bio kraj svake priče.

[Wilhelmina]

Uh, kako sam ja biseksualka, postoji nekoliko varijanti price.
Slicno kao sto je navela Delete, dete zelim/ne zelim u odnosu na jos mnogo okolnosti, prvenstveno materijalnih. Nisam od onih koji bi mogli da naprave dete a da su jos uvek sami deca (bez stalnog posla, u istoj kuci sa roditeljima). Od takve mogucnosti sam pobegla sve sutajuci se u goozle. I nimalo mi nije zao.
Ustvari, ne smatram decu za neophodnost, tako da mogu da zamislim svoj zivot i vezu bez toga.
Opet, ako uslovi postoje, svakako bih volela da ih imam.

[PlasticBrain]

Originally posted by Zwezdica
Kako cete pomiriti cinjenicu da vi zelite decu, a vas partner/ka ne zeli ili da vi ne zelite, a vas partner/ka zeli?

Koliko ce to uticati na vasu vezu u buducnosti i planove?

Ovde uglavnom svi imaju cvrst stav sto se tice zelje za decom. Po meni je to jako dobro. Zelis dete- znas zasto, ne zelis dete- znas zasto. Problem je kada nemas pojma da li zelis ili ni nemas stav o tome. Ok, u homosex. vezi makar dete ne moze da ispasta zbog zajeba.

Tesko da cemo pomiriti cinjenicu da ja zelim dete, a partnerka ne zeli...
Neki su vec rekli, sigurno da bi se na pocetku veze nekakav razgovor o tome poveo, ako ona niposto ne zeli dete u svojoj okolini, ne verujem da bih se upustala u nesto ozbiljnije sa njom.

Shvatam da je tesko razumeti, ali u mom slucaju, slika buducnosti nikad nije bila bez deteta (dece). Zasto je to tako, ne znam ni ja, jednostavno je tako.
Ne mogu biti sigurna ni da cu preziveti danasnji dan, ali ako sve bude kako treba, planiram imati dete, bez obzira imala ja tada partnerku/ zenu/ devojku ili ne.
U vezi ove teme imam fanatican stav: Da sam u vezi sa zenom koja je ljubav mog zivota i koja je najdivnije bice na Zemlji, a da ona ne zeli dete i da ja moram birati, moj izbor bi bilo dete (pa makar u tom trenutku i imaginarno, potencijalno).

Da me se ne shvati pogresno. Moja najbolja drugarica ne zeli dete ni da to znaci kako ce momentalno u zemlju propasti. Ceo zivot imam primer kako neko jednostavno ne zeli dete u svojoj okolini, pogotovo u tom smislu obaveze za ceo zivot i po njenom vidjenju- smetnje. Razumem, i drago mi je da je ona toga oduvek savrseno svesna. Meni je najvaznije da je ona srecna u svom zivotu i sa svojim odlukama, kao sto je i njoj u vezi mene.

[inga]

Originally posted by Delete

Na pitanje roditeljstva gledam krajnje racionalno. Ako se stvore (tj. ako ih mi stvorimo) uslovi (materijalni, vremenski, podrska roditelja, bla bla) tek tada se moze razmisljati o deci.

Ne podnosim one koji bi decu po svaku cenu, ne razmisljajuci da li sutra moci tu decu da nahrane, da im obezbedne pristojne uslove za zivot, skolovanje, razvijanje na raznim poljima. A, opet, ako se i obezbede ekonomski uslovi, a roditelji nikad nemaju vreme za to dete...samo dete ce ispastati zbog hirova roditelja, kojima je primarni cilj u zivotu bio da imaju dete. Ili roditelji koji su radjali decu, sa vec isplaniranom scenarijima za isto, od toga da li ce ici u muzicku skolu, literarnu sekciju, kojim sportom ce se baviti, koji ce faks zavrsiti...i

Ne vidim se u roditeljskoj ulozi, a i ako bih se odlucivala za to "zadovoljstvo"...pre toga bi usledila detaljna procena nasih kapaciteta za naredne godine, jer bih se pre odlucila da ne budem roditelj nego da dete bude uskraceno za nesto, zahvaljujuci nasoj neodgovornosti i srljanju u jednu veliku nepoznanicu.

A ako je neko sa kim sam u vezi toliko odlucan da zeli dete po svaku cenu, sa mnom ili bez mene, pokusala bih da ispratim sve, ali uz dogovor da imam pravo na slobodu, ako mi postane preopterecujuca situacija. Ukoliko bih se, pak, ja cvrsto odlucila da zelim dete, a da druga strana zeli da bude sa mnmom, ali ne zeli dete, sasvim sigurno bih ostavila mogucnost da ode kad joj bude dosta svega, a ja bih uradila po svom (mada, tesko da bi to iko mogao ocekivati od mene).

Ja ne želim dete i ne verujem da će se taj stav u bližoj budućnosti promeniti. Ako nađem ženu sa kojom želim/hoću/mogu da imam ozbiljnu vezu, a ona želi decu onda bi poduži razgovor bio neophodan. Poenta svega je: ne želim toliku obavezu, ne želim da sam odgovorna za ceo jedan život, ne želim da stvaram celu jednu individuu (mislim na postnatalni period), jer znam da ću sigurno nešto zajebati, a to ne želim na svojoj duši. Nije ona toliko velika da ponese toliki teret.

Bila bih uz ženu kao prijatelj i oko svega joj pomagala, ali punopravni roditelj nije uloga za mene. S obzirom na ovo, mislim da veza između mene i žene koja je odlučila da rodi dete ne bi uspela.

Ovo su moja razmišljanja za sada. Za 10-15 godina ko zna šta će mi se vrzmati po glavi, ali mi je jedna stvar uvek na pameti - dete je najveća obaveza i odgovornost.