Bootstrap Framework 3.3.6

[blenta]

kq

[4NY K3Y]

[Hys.]

Fak, dodje mi da placem kad procitam postove ovde...Jedna oda najpotresnijih tema koju sam ikada videla na forumu (i ono lepo i ono ruzno).

Secam se Mihaila iz obdanista, u koga sam se zaljubila, i u koga su bile zaljubljene sve devojcice. Ja sam bila stidljiva, pa to nisam pokazivala (za razliku od njih) njemu je to valjda bilo zanimljivo pa sam bila jedina devojcica na koju je obracao paznju

Secam se ustipaka, mame koja pravi rucak i prica samnom o svemu, o zivotu, ljudima, cvecu, vrapcima-ta konstanta price sa mamom je uvek bila i ostala.

Tata koji mi daje za rodjendan "Sesir profesora Koste Vujica" i "Lajanje na zvezde" i divne posvete unutra-"iako to ne umem uvek da pokazem, mnogo te volim"-i ta posveta je bila i ostala konstanta u nasem odnosu

Mi na moru u Sibeniku i jedan decko Davor koji mi se dopadao, maznuh mu bajs i krenuh na kamenjar sa 6 godina, dete se potreslo, ne zbog bicikle, no sto je mislilo da mi se nesto desilo. Pecanja sa Davorom, njegove duge kosice.

Osnovna skola, manje vise dosadno ili sranje, previse sam strcala u nekim momentima pa su me cesto mrzeli, ali nije bilo strasno

Srednja bila do jaja Ali to vec nije detinjstvo

A da, i zmurke pre osnovne, sa decom iz komsiluka, moji rodjendani....

Moj bioloski tata koji dolazi na moj rodjendan, i donosi mi najlepsi poklon, divnu pravu kadicu za lutke sa mehanizmom, i sivecu masinu za devojcice. Bio je lep i visok / , i cak sam kao dete mogla da vidim da licimo /mada ne po lepoti i visini /. Kako me drugi tata juri da mi opere kosu pred taj rodjendan a ja kukam ko da me kolju /imala sam strah da mi udje voda u usta/.

Ja u zutoj haljinici, deda mi kupuje kolace, prodavac ga pita "dal ja zasluzujem bas toliko komada a deda (inace vazio za drkosha) "ova zasluzuje mnogo vise" (secam se kao da je juce bilo a imala sam 5, 6 godina)

Ja sa 9 godina, sedim u prelepoj dnevnoj sobi, svetlo nekako lepo pada, i kazem mami : "ovde je bas lepo!" Mama mi kaze :"nemoj da zaboravis ovaj trenutak"

I ja odgovoram:
"Necu "


A da, i prva barbika!!!

Iz nemackU, rock barbie, imam je jos uvek-kao i ostale

Nove Godine, Bozici-uvek puni poklona, sestra koja mi je napravila kucu za lutke od kartonske kutije, obojila, stavila zavesice koje je sama sasila...


Ima i ruznog, ali gde nema ?

U principu, bila sam, i jesam, bas voljena.

[pthalo]

Dobila sam barbiku za 4. rođendan. Nisam znala kako se igre sa barbikom. Dala sam im male boginje crvenom perom i grisala njihove noge.

Volela sam mozaik zagonetku. Volela sam da okrenem delove da slika se ne vidi. Čak kad je bila završena, samo tada sam okrenula zagonetka da vidim da li sam dobro uradila.

Kad sam imala 2 godine, rekla sam "mogu da čitam!" i svi su mislila da sam pametna. Kad sam imala 9 godine, uvek sam rekla "znam azbuka! abcdefghijklmnopqrstuvwxyz" i onda nisam znala zašto niko ne kaže da sam pametna. Nisam razumela da sam starija...

Kao devojčica, plašila sam se telefona. Svaki put da je zvonio, uvek sam se sakrila iza divana. Jednom, kada imala sam 4 godine, mama mi je rekla da videla na televiziju da devojčica sa 2 godinom je zvala bolničkoj kolu i spasila život njenoj majke. Pitala mi je "da li bi mogla da uradiš tako?" Rekla sam "ne." Imalo sam nešto 13 godine kada sam prvi put htela da koristim telefon.

moja prva omiljena boja je bio crven. Kad sam imala 7 godine, moja drugarica mi je rekla da njena omiljena boja je zelena. Rešila sam se da voleću zelenu.

[Zaljubljena]

Ja se i sad bojim telefiona..mislim nije da se bojim..ali se na fi nikad ne javljam..kad god se javim "dodje" neka losa vest...pa izbegavam..

[Hys.]

Pthalo, kad god citam tvoje postove, sva se raznezim.
Delujes kao divna, nezna, iskrena osoba

[jovanabeograd]

e da, stvarno je i meni preslatka

[pthalo]

još uvek mrzim telefoni, a mogu da ih koristim ako treba. Sad ne sakrivam se iza divana

@Nanny: hvala. mislim da iskrenost je važno. ako se sakrivamo nećemo naći realan druževnost. Kad se sakrivam, samo gubim vreme i ne učim ništa.

@jovana, zaljbuljena, nanny :cmok:


@ontopik

sećam se, kada sam imala 4 godine, 1988, nov 1, mislim da je četvrtak, ali nisam sigurna, i sela sam u kolu sa mamom. Semafora je bila crvena i micala je malo zbog vetra. Rekla sam mamu "tako je lepa! ja to nikad neću zaboraviti da semafora je izgledala tako na današnji dan! sad sam je fotografisala u mom glavu! nikad neću zaboraviti!"

I nikad nisam zaboravila.

[pthalo]

Kada sam imala 11 godine, za nekoliko meseca zaboravila sam engleski. Čak i kad sam bila sama sa lutkama nisam mogla da pričam. Osim engleskog jezika nisam znala još nešto jezik. Znala sam oko 10 reči i 2-3 molitve na mađarskom, a to ne računa. Pravila sam svoj jezik sa rukom, kao da sam gluva. Svaki dan sam vežbala. Onda moja drugarica, koja je znala Sign Language (ASL) mi je rekla da moj reč "verujem" na mojom jezikom je isto na ASL. Rešila sam se da naučim ASL. Kupila sam rečnik, naučila sam gramatiku. Volela sam da mogu da pričem o stvari što nisam mogla na engleskom jer nisam htela da niko zna.

Jedan dan, bila sam kod CPS-a (Child protective services) i počela sam da govorim (rukom) sa jednom psom. Nisam rekla previše, samo "Zdravo, Sam! Kako si?" ili nešto slično, i jedna žena policajac je sela pored mene i rekla (RUKOM) "Zdravo! Danas je jako toplo dan, zar ne?" Plašila sam se jer neko zna MOJ jezik i će me razumeti i sela sam na mojom rukom i nisam joj rekla ništa.

Još uvek umem da govorim rukom, i mada sad me ne smeta da me razumeju, ne mogu da govorim rukom ako znam da neko će me razumeti.

[Hys.]

Originally posted by jovanabeograd
e da, stvarno je i meni preslatka

Pthalo je pravo osvezenje za ovaj forum

[Deksi]

Secam se i suskanja tatinih novina u dnevnoj sobi nedeljom,mamu koja ulazi u sobu i budi nas usisivachem....
Onda se secam bojanki i slikovnica koje sam imao,jedne velike kutije u kojoj sam drzao sve igracke,maminih starih naochara i starog nameshtaja koji je bio u dnevnoj sobi....
Imam i maglovitu sliku mame i tate koji non-stop trche oko brate koji je bio bas tezak epilepticar,kreveta na sprat gde smo nas dvojica spavali...on dole i ja gore....par puta me budilo to shto je dobijao napade u toku noci jer je ceo krevet pocinjao da se trese.
Kad se rodila sestra u secanju su mi ostale shnale i gomila traka i zezalica za kosu koje je nosila

Malo mi nedostaju neke stvari ali kad mislim da to nije bio bas neki svetao period u mom zivotu...

[Dragonite]

Ja sam bio opsednut brojem dva i svime što je duplo (otud fascinacija blizancima). I te igračke koje sam isecao od kartona su obavezno morale da budu simetrične tj. da imaju 2 dela. Kad sam prvi put isekao nesimetričnu igračku, gledao sam se dugo i na kraju zaključio da sam se ja 'pokvario' i da ne mogu više da ih pravim. I stalno sam pisao taj broj 2 po nekim papirićima i pričao kako ga najviše volim, i hteo da tu bude još jedan ja da imam sa kim da se igram.
Momenat ushićenja sam imao kad se pojavio neki sladoled na dva štapića tokom '80. Sladoled sam po sebi nije bio ništa posebno - kao malo razvučeni rumenko sa malo čokolade preko (sećam se da je bio žuto-zelen) ali je imao DVA štapića... svaki dan kad bi me deka dovezao iz obdaništa stali bi pored frižidera i on bi mi kupio taj sladoled (to dok je još bio pokretan).
Kad sam se preselio da živim sa mojima, nisam voleo manju sobu zbog svega što se tamo dešavalo i odbijao sam da tamo sam spavam. Imali smo neki persijski tepih, onako gust, na kome smo se brat i ja stalno igrali sa Lego kockicama. Majka je ludela zbog toga (brat je imao astmu i alergiju na grinje), usisavala ga je svaki dan. Mislim da smo jedino na tom tepihu imali normalan odnos (brat i ja, danas ne govorimo) i čak smo uzimali majčine viklere i od njih pravili robote, pošto su bili od čičak trake. Naravno, ona je stalno vikala na nas jer su vikleri kupili svu mogući prašinu .
Bilo je tu još dosta likova... baba Gina, jedna baka iz hodnika koja je izgledala baš kao prava veštica, sa ogromnim nosem, zamršenom kosom i hrapavim glasom, koja me je učila nepristojne pesmice koje sam ja posle recitovao komšiluku; onda, rođena sestra moje babe po ocu, koja je čuvala mene i brata jedno vreme (dok su svi po kući još radili)... žena, stokilašica dijabetičarka, i dan danas izgleda kao ruska babuška, sa konstantnim osmehom na licu. Stalno je nosila pulover a govorila je kao da se smeje iza svakog sloga, nekako je dobrota zračila iz nje.
Kod babe i dede sam živeo u sobi gde se nalazila ogromna garnitura ormana, koji su za mene bili terra incognita. U gronjim ormarićima su stajali dedini lekovi, babin hekleraj, stara odeća... a na donjim su bile knjige . Stalno sam pretraživao te ormariće i uvek nalazio nešto novo.

[Vespertine]

Originally posted by Dragonite

Momenat ushićenja sam imao kad se pojavio neki sladoled na dva štapića tokom '80. Sladoled sam po sebi nije bio ništa posebno - kao malo razvučeni rumenko sa malo čokolade preko (sećam se da je bio žuto-zelen) ali je imao DVA štapića...

Hehehe... Nisam imao opsesiju brojem dva ali sam isto poshandrcao kad je izashao taj sladoled... Zvao se Tvins,jedan shtapic ukus kivija a drugi limun...
Nije bio bash neshto, ali sam ga isto tako kupovao zbog dechije fascinacije takvom inovacijom u domenu sladoleda...

[Hys.]

Jao, pa ja sam obozavala taj sladoled
Kiselkast, koliko se secam

[password]

Vrlo tuzno i vrlo bolno detinjstvo sam imao. Dugo godina posle mi je trebalo da se izborim sa svim "demonima".

[Sanguine]

Secam se i varjace s kojom je mama pretila da ce da me isprashi ako ne pojedem sav ruchak
Takodje i nekog starog nameshtaja,ormara u kojima su stajale igrachke,pocev od onih iz kinder jaja koje sam drzao u kutijama od Nesquicka do puzzle,ne ljuti se covece,autica koji su bili natrpani u plasticnu kanticu...
mirisljavih slicica naslaganih u nekim albumima...to sam nosio u vrtic da se menjam s drugom decom.

[Wilhelmina]

Znam da nemam najjasniju sliku o svom detinjstvu, jer vreme jednostavno odnese neke uspomene, a neke i ja svesno potisnem...
A secam se puno stvari... Ne bih rekla da sam imala idealno detinjstvo, ali nije bilo ni pretesko...
Secam se jednog svog dede (drugi je umro nekoliko meseci pre mog rodjenja) i jagoda... Moji su iznenadjeni da ja to pamtim, jer sam imala 4 godine, da je deda doneo na klupu iza zgrade oprane zrele jagode i da smo ih zajedno jeli. Njega se secam kao velikog coveka, sa brkovima, koji tesko dise.... bolovao je od astme, a samo dve godine posle tog dogadjaja sa jagodama je umro od raka pluca.
Secam se letovanja na Ohridskom jezeru, u kucici na obali, koja se maltene nije videla od rastinja... i prvog susreta sa vilinim konjicima, koji su me prvo plasili, a zatim fascnirali. Mislim da sam tada videla i bogomoljku, ali mogao je biti i veliki skakavac. Tada sam pokusavala da ulovim ribice u teglu sa hlebom, ponekad je uspevalo. Ipak, zabice su bile lakse za lov, ali bi se one nekako iskradale iz kantica. Ako ih keva nije vracala u vodu. Tamo je bilo i divljih labudova sa malim labudicima.
Secam se jedne zime, bio je sneg i znam da sam od tate trazila da mi pravi zivotinje od snega. Sva deca su pravila sneska, ali sam ja htela zeca, medu, lane (koje nismo uspeli da napravimo), macu... kasnije su klinci maznuli 'foru'.
Kada sam krenula u skolu pocelo je ratno ludilo. A ja sam tada dobila mladju sestru. Mama je bila pred porodjajem, a u bolnicu su dovozili helikopterima ranjene...
Secam se da nana nije mogla da kupi kutiju keksa sa celom svojom penzijom. Secam se kako je ona pravila domace kiselo mleko od mleka u prahu i neke pogacice bukvalno ni od cega... Secam se i da je otac vozio celu noc do Makedonije da bi doneo gajbu pomorandzi i cokoladu za kuvanje da bih mogla da pozovem drustvo iz skole na rodjendan. Od istih pomorandzi su on i mama pravili i sok i tortu. Secam se i da je dosao neki uniformisani covek da ga zove u rat. Nije otisao. Nikad nisam potegla razgovor o tome kako je izbegao ratni poziv, a nije ni on.
Secam se i svoje uciteljice, stroge i mrsave bakice. Nisam je ni volela ni postovala, iako je moja mama uvek tvrdila da me je ona gotivila. Bila sam strasno uvredjena jedne godine (ne secam se koji je to razred bio) kada je u nasem razredu bilo nekoliko devojcica sa skroz odlicnim uspehom i samo jedan decak sa istim uspehom. Samo on je nagradjen knjigom, da se devojcice ne bi posvadjale, navodno. A bila sam sigurna da sam bila kvalitetnija i vrednija od njega, i to je mogao da vidi svako ko pogleda sveske...
Znam i da mi je tada najbolja drugarica bez nekog posebnog razloga i obrazlozenja jednostavno okrenula ledja, i pocela da se intenzivno druzi sa drugom devojcicom u razredu.
Ima toga jos, ali me mrzi da kucam

[h2o]

Originally posted by LittleRed

ja sam svoje detinjstvo skoro potpuno potisnula, pa se sećam tek tu i tamo nekih fragmenata...

Uvek sam se pitao zasto imam toliko malo secanja iz najranijeg perioda u odnosu na drugu decu ... mozda je potiskivanje razlog ...

Bilo je lepo dok nisam bio prinudjen u osmoj godini da se vratim i nastavim da zivim sa svojim roditeljima. Tad je prestalo da bude lepo

[Allkey]

ja se svog detinjstva sećam kao da sam konstantno bio drogiran.

uvek sam sve voleo i imao izuzetno harmoničan i srećan život i bio nesvestan svih sranja koje su se dešavale oko mene, a bilo ih je.

unconditional love prema svemu.

pobogu.

[Mage]

Moje detinjstvo je bilo izuzetno traumatično i bolno... Ali nekako ta užasna sećanja vremenom izblede, a ostanu samo ona srećna

[Madonna]

0-7 7-14 14-19 :| 19-21 21-

[Sanja Steppenwolfin]

detinjstvo... horor... drago mi je kad citam postove i kad slusam price drustva o srecnom detinjstvu i lepim uspomenama... ja to nazalost nemam...
secam se samo nekih ruznih stvari...
npr kad mi je bio 9 ili 10 rodjendan i kad je mama rekla da sam sad velika cura i da vise nema potrebe da skupljam drustvo za rodjendan, ili da mi pravu tortu...
par godina kasnije kada mi je starija sestra shvatila kako se povlacim u periodu oko rodjendana, pocela je ona da mi pravi tortu, cak i danas to radi
ili kada sam se povredila na treningu i doktor mi rekao da vise nikada necu moci da se bavim sportom, dobila sam komentar od roditelja da uvek ja moram da preterujem i da se dokazujem...
zbog te povrede 3 meseca nisam mogla da idem u skolu, i to zbog zabrane doktora, a ne zato sto ja nisam htela, a keva mi prebacuje da cu ponavljati razred... na sopstven rizik sam krenula stakom da idem u skolu i samo pogorsala zdravstveno stanje, a od nje opet samo kritike i kritike...
otac mi nikad nije ni bio prisutan, posto je radio u inostranstvu, vidjala sam ga 3 puta godisnje po nedelju dana...

najtuznije je sto nikada nisam od njih cula za svojih 23 godina reci 'volim te' , 'ponosni smo na tebe'...

osecam da mi je zivot tek poceo u 18 godini kad sam dosla u Beograd, perioda pre toga se ne secam rado niti osoba koje su tada bile deo mog zivota...

[simarrgL*]

nije mi jasno kako neko moze da bude tako neodgovoran prema svojoj deci..
mislim, ja sam se desila iz kres varijante pa me opet roditelji vole


ot: secam se kako su nam samo jedan jedini put kolaci od blata ispali savrseno, kad smo dodali pravu kolicinu vode.

drug i ja smo znali da se igramo onim dugackim jastucima koji sluze kao naslon, drzali bismo ih u predelu kukova, to su nam bile kite ( ) i onda bismo se njima borili

[svejedno]

Ja se slabo secam detinjastva, al ne zato sto potiskujem nesto, nego sto imam fucked up memoriju. Secam se nekih flesheva i to je to.

Znam da sam uzivao u svakoj sekundi. Bilo i losih stvari, naravno, al nista slicno...ovde procitanom. Odn. nista preterano lose od strane porodice. Najblize.

..

Secam se neke devojcice iz obdanista u koju sam bio zaljubljen, kad smo drugar i ja u tom obdanistu ubedili druge klince da mi vidimo gde 'bog' gazi, iiiii..tipa 'skloni se, skloni se, ide prema tebi, sa ce te zgazi'...xe..secam se da smo se peli na drvece, jeli voce, krali voce, staznam.. gadjali kradenim vocem u otvorene prozore automobila pa bezali..secam se besomucnog basketa svakodnevnog, tasmajdan bazena svakodnevnog..jedno leto bilo posveceno stonom tenisu kod komsije u podrumu..secam se i svakodnevnih tuca sa 'drugim delom kraja'... secam se prvog poljupca, da, eto. To je kul secanje.
I prve devojke.
Secam se i nekih gluposti koje smo radili ko klinci. Basbas gluposti. Secam se ...ustvari ne, sve posle 13e godinje vise ne smatram detinstvom ,)

..

Eto, ne racunajuci dnevnopoliticka sranja i sl, meni bre, bilo dojaja.

[Speculum Columbae]

Ja sam bio usamljeno dete koje nije volelo vršnjake, ni igračke, ali je volelo da se izvuče iz kuće bez ikakvog pitanja, luta, i danima istražuje.
Roditelji su redovno dobijali nervne slomove, ja batine, ali nije vredelo, i dalje sam išao u svoje avanture.
Zaključavana su vrata, nije pomagalo.
Često sam se iskradao usred noći.
Ne znam šta me je teralo da šetam, često i po opasnim mestima, ali je bilo lepo.

[acid drop]

ponekad imam flešbekove iz najranijeg detinjstva.

[Blady]

Nedostaje mi topao bakin stan, i devojcice iz kvarta

[poslednjalatica]

Imao sam prosečno detinjstvo, ali teenage period mi je bio katastrofa. I dalje je...

[Kragi]

Meni je bilo lepse nego sad
Bezbrizno i jednostavnije
Period u kojem ni o cemu ne razmisljas, cekas zvono poslednjeg casa i juris kuci, bacis ranac pa na fudbal.
Rat na 250 km od tebe, prosecna plata 3 marke a tebe boli uvo za sve i ni za sta ne brines
Blago deci Ja bih da sam opet dete

[Mage]

Mislim da nikada neću odrasti Siguran sam da će jedan deo mene uvek biti dete...