- 10 Dec 2008, 05:47
#1325698
Auh... Pozdrav svima koji citaju ovo.
Pa, ovde neko ko, iako muskarac rodjenjem, nije bas siguran (ili sigurna, koristim muske zamenice iz navike) kog je pola. Naravno, mislim na psihu. Kao dete nisam imao interesovanja ni za jedan jedini sport, cesto bih koristio majcinu sminku, oblacio njenu odecu kada nikoga nije bilo tu, itd itd itd. S druge strane, bio sam izrazito nasilan i sklon konfliktima, uzivao sam u serijama tipa "Transformersi" "Robotech", ukratko, voleo sam ponesto od extrema sa obe strane polnog spektra, sto je, koliko shvatam, vrlo retko kod trans ljudi (vecina pokusava da ugusi svoju musku stranu). Dugo, dugo vremena sam bio 100% siguran da cu eventualno potraziti neku vrstu promene pola (povremeni clanci u novinama na tu temu su me fascinirali), ali, kako je pubertet prolazio (negde oko 15-16. godine, mislim), sve manje i manje sam razmisljao o tome. Pored toga, crno-beli nacin na koji sam gledao na svet tada (ili si "opasan lik" za kojim ribe "ovlazhuju" na prvi pogled ili si neki zenski petko) me je naterao da se "omuzevim" sto vise mogu da bih imao bilo kakve tragove samopouzdanja pri opstenju sa drugima, pa sam to i uradio.
Onda sam otkrio internet, procitao mali milion tekstova na temu pola i roda i imao sam sansu da nesto uradim povodom svog neobicnog stanja. Ali dotle sam ja postao jedan poluodrasli drkadzija koji je mrzeo ceo svet, a kamoli neke tamo pokrete za prava ljudi koji imaju slicni ili isti problem kao ja, tako da ponovo nisam nista nikome rekao i nastavio sam sa svojim zivotom. Eventualno je doslo vreme da odem na studije u BG. Zivot ovde mi je znatno prosirio horizonte i smanjio kriticnost, kako prema sebi tako i prema drugima.
Sada, kada se nalazim u (vrlo) ranim 20. godinama svog zivota, ja zaista ne znam u kom pravcu da krenem. Ne znam sta sam. Znam zasigurno da nisam transseksualan, jer uzivam u velikom broju vrlo muzevnih aktivnosti i smisao za humor mi je vrlo "muski". Ne gadi mi se sopstveni polni organ ali ga ni ne "obozavam", prosto je tu. S druge strane, muskarci a posebno oni muzevniji mi se gade, sto ukljucuje i mene. Osecam se ogavno kada sam neobrijan, ako pustim da mi telesne malje izrastu, preferiram odecu koja mi grli siluetu (izuzev nesto sirih ramena i viseg rasta imam bizarno zenstvenu figuru), zaista uzivam kada izgledam kao devojka ili kada neko komentarise da podsecam na pripadnicu zenskog roda (dok sam obucen kao muskarac!). Vec sam napisao da ne volim sport ali zato vrlo, vrlo uzivam u samo-vezbanju i treniranju (rezim treninga koji je usmeren ka odrzanju zdravlja pre nego ka sticanju muskulature), neko vreme sam se bavio borilackim vestinama ali sam prestao kada sam poceo da dobijam misice tamo gde ih nisam hteo. Polako pomeram svoj izgled i stil sve vise ka "polno-neutralnom" ali nailazim na prepreke u vidu roditelja i ortaka. Roditelji su manji problem jer ih vidjam redje. Drustvo je druga prica. Naime, svi odreda su vrlo slicni mojoj muzevnijoj strani (birao sam drustvo, heh...) i vrlo, vrlo ostro spaze svaku promenu koju napravim na sebi (npr. kada sam osisao svoju vrlo, vrlo dugu kosu u zenstveniji stil, jedan ortak koji je toliki mealhead da odbija da razgovara svima koji su kratko osisani mi je predlozio da se osisam na kratko da "ne bih licio na zenu". S jedne strane bilo mi je drago zbog promene izgleda ali sa druge strane znam da je njemu bilo vrlo, vrlo neprijatno). Pre par godina svi su se cudili zasto se moja fotografija ne nalazi u knjizi "Alphabet of Manliness" a sada vidim da im vise nije svejedno kada su sa mnom. A zaboga, nije da sam se pojavio u haljini pred svima ili nesto slicno! Kao sto rekoh, samo sam poceo da nosim polno-neutralniju odecu, promenio frizuru i poceo da odrzavam rigorozniju telesnu higijenu. Drugarica kojima bih potencijalno mogao da se poverim, nemam. Koliko god cudno zvucalo, tesko mi je da nadjem zajednicki jezik sa njima. Poslednjih par nedelja gledam u zid besan kao ris i ne znam gde cu i sta cu...
Znam zasigurno da nisam zena. Mogu da zalozim bilo sta. Neka vrsta genderqueera jesam. Koja, ne znam. Ono sto znam 100% je da me buducnost prestravljuje. Sve cesce mi je potrebno brijanje i depilacija i dobijam blage zaliske (maltene sigurno necu ocelaviti jer nam niko u porodici nije bio celav ali svi, SVI imaju one niske, spicaste zaliske, cak i zene). Bojim se da cu izgubiti sposobnost da izgledam zenstveno pre nego sto stignem da uzivam u njoj, a to me uzasava. Svi koje znam polako pustaju stomake, omaljavaju i gube kosu i svaki dan mi se svodi na neprekidni beg od takve sudbine. Potencijalna hormonska terapija bi mi mozda pomogla ali sam prilicno siguran da se takvi tretmani ne prepisuju onima koji nisu transseksualni. A samo-medikacija je opasna. Razmisljao sam o nekom antiandrogenu ali navodno koriscenje istih bez kombinovanja sa hormonima dovodi do deterioracije skeleta. Takodje, ne smem nista vidljivo da uradim dok ne zavrsim fakultet, da bih imao kvalifikacije za rad ako me se roditelji odreknu kada/ako resim nesto da uradim sa sobom.
Ne zelim da zvucim pun sebe, ali ne verujem da se iko (barem u Srbiji) nalazi u situaciji slicnoj mojoj. Ja sam, prosto receno, devijant. Zelim da izgledam kao zena (sto je vrlo izvodljivo), volim devojke (koje, nasuprot blistavog prvog utiska nikako ne mogu da upoznam bolje), uzivam u velikom broju tipicno muskih aktivnosti (kada bih mogao da se provodim sa drustvom i da izgledam kako zelim bilo kao ispunjenje snova. Ali neizvodivo je.), i vecina hobija mi je krajnje morbidna. Ne uklapam se ni u jednu jednacinu i nosim neku vrstu maske sve vreme. Muka mi je vise.
I... to bi bilo to... Morao sam nekome da kazem... Niko ne mora da komentarise.
Pa, ovde neko ko, iako muskarac rodjenjem, nije bas siguran (ili sigurna, koristim muske zamenice iz navike) kog je pola. Naravno, mislim na psihu. Kao dete nisam imao interesovanja ni za jedan jedini sport, cesto bih koristio majcinu sminku, oblacio njenu odecu kada nikoga nije bilo tu, itd itd itd. S druge strane, bio sam izrazito nasilan i sklon konfliktima, uzivao sam u serijama tipa "Transformersi" "Robotech", ukratko, voleo sam ponesto od extrema sa obe strane polnog spektra, sto je, koliko shvatam, vrlo retko kod trans ljudi (vecina pokusava da ugusi svoju musku stranu). Dugo, dugo vremena sam bio 100% siguran da cu eventualno potraziti neku vrstu promene pola (povremeni clanci u novinama na tu temu su me fascinirali), ali, kako je pubertet prolazio (negde oko 15-16. godine, mislim), sve manje i manje sam razmisljao o tome. Pored toga, crno-beli nacin na koji sam gledao na svet tada (ili si "opasan lik" za kojim ribe "ovlazhuju" na prvi pogled ili si neki zenski petko) me je naterao da se "omuzevim" sto vise mogu da bih imao bilo kakve tragove samopouzdanja pri opstenju sa drugima, pa sam to i uradio.
Onda sam otkrio internet, procitao mali milion tekstova na temu pola i roda i imao sam sansu da nesto uradim povodom svog neobicnog stanja. Ali dotle sam ja postao jedan poluodrasli drkadzija koji je mrzeo ceo svet, a kamoli neke tamo pokrete za prava ljudi koji imaju slicni ili isti problem kao ja, tako da ponovo nisam nista nikome rekao i nastavio sam sa svojim zivotom. Eventualno je doslo vreme da odem na studije u BG. Zivot ovde mi je znatno prosirio horizonte i smanjio kriticnost, kako prema sebi tako i prema drugima.
Sada, kada se nalazim u (vrlo) ranim 20. godinama svog zivota, ja zaista ne znam u kom pravcu da krenem. Ne znam sta sam. Znam zasigurno da nisam transseksualan, jer uzivam u velikom broju vrlo muzevnih aktivnosti i smisao za humor mi je vrlo "muski". Ne gadi mi se sopstveni polni organ ali ga ni ne "obozavam", prosto je tu. S druge strane, muskarci a posebno oni muzevniji mi se gade, sto ukljucuje i mene. Osecam se ogavno kada sam neobrijan, ako pustim da mi telesne malje izrastu, preferiram odecu koja mi grli siluetu (izuzev nesto sirih ramena i viseg rasta imam bizarno zenstvenu figuru), zaista uzivam kada izgledam kao devojka ili kada neko komentarise da podsecam na pripadnicu zenskog roda (dok sam obucen kao muskarac!). Vec sam napisao da ne volim sport ali zato vrlo, vrlo uzivam u samo-vezbanju i treniranju (rezim treninga koji je usmeren ka odrzanju zdravlja pre nego ka sticanju muskulature), neko vreme sam se bavio borilackim vestinama ali sam prestao kada sam poceo da dobijam misice tamo gde ih nisam hteo. Polako pomeram svoj izgled i stil sve vise ka "polno-neutralnom" ali nailazim na prepreke u vidu roditelja i ortaka. Roditelji su manji problem jer ih vidjam redje. Drustvo je druga prica. Naime, svi odreda su vrlo slicni mojoj muzevnijoj strani (birao sam drustvo, heh...) i vrlo, vrlo ostro spaze svaku promenu koju napravim na sebi (npr. kada sam osisao svoju vrlo, vrlo dugu kosu u zenstveniji stil, jedan ortak koji je toliki mealhead da odbija da razgovara svima koji su kratko osisani mi je predlozio da se osisam na kratko da "ne bih licio na zenu". S jedne strane bilo mi je drago zbog promene izgleda ali sa druge strane znam da je njemu bilo vrlo, vrlo neprijatno). Pre par godina svi su se cudili zasto se moja fotografija ne nalazi u knjizi "Alphabet of Manliness" a sada vidim da im vise nije svejedno kada su sa mnom. A zaboga, nije da sam se pojavio u haljini pred svima ili nesto slicno! Kao sto rekoh, samo sam poceo da nosim polno-neutralniju odecu, promenio frizuru i poceo da odrzavam rigorozniju telesnu higijenu. Drugarica kojima bih potencijalno mogao da se poverim, nemam. Koliko god cudno zvucalo, tesko mi je da nadjem zajednicki jezik sa njima. Poslednjih par nedelja gledam u zid besan kao ris i ne znam gde cu i sta cu...
Znam zasigurno da nisam zena. Mogu da zalozim bilo sta. Neka vrsta genderqueera jesam. Koja, ne znam. Ono sto znam 100% je da me buducnost prestravljuje. Sve cesce mi je potrebno brijanje i depilacija i dobijam blage zaliske (maltene sigurno necu ocelaviti jer nam niko u porodici nije bio celav ali svi, SVI imaju one niske, spicaste zaliske, cak i zene). Bojim se da cu izgubiti sposobnost da izgledam zenstveno pre nego sto stignem da uzivam u njoj, a to me uzasava. Svi koje znam polako pustaju stomake, omaljavaju i gube kosu i svaki dan mi se svodi na neprekidni beg od takve sudbine. Potencijalna hormonska terapija bi mi mozda pomogla ali sam prilicno siguran da se takvi tretmani ne prepisuju onima koji nisu transseksualni. A samo-medikacija je opasna. Razmisljao sam o nekom antiandrogenu ali navodno koriscenje istih bez kombinovanja sa hormonima dovodi do deterioracije skeleta. Takodje, ne smem nista vidljivo da uradim dok ne zavrsim fakultet, da bih imao kvalifikacije za rad ako me se roditelji odreknu kada/ako resim nesto da uradim sa sobom.
Ne zelim da zvucim pun sebe, ali ne verujem da se iko (barem u Srbiji) nalazi u situaciji slicnoj mojoj. Ja sam, prosto receno, devijant. Zelim da izgledam kao zena (sto je vrlo izvodljivo), volim devojke (koje, nasuprot blistavog prvog utiska nikako ne mogu da upoznam bolje), uzivam u velikom broju tipicno muskih aktivnosti (kada bih mogao da se provodim sa drustvom i da izgledam kako zelim bilo kao ispunjenje snova. Ali neizvodivo je.), i vecina hobija mi je krajnje morbidna. Ne uklapam se ni u jednu jednacinu i nosim neku vrstu maske sve vreme. Muka mi je vise.
I... to bi bilo to... Morao sam nekome da kazem... Niko ne mora da komentarise.
ti si definitivno vrlo čudna biljka 
