Over a dozen reusable components built to provide iconography, dropdowns, input groups, navigation, alerts, and much more...
Moderatori: Casino, Moderators
Originally posted by Orlando the Lady
A sad: senzualnost nije neuhvatljiva. Neke stvari treba postaviti na svoje mesto, neke definicije se moraju znati.
Na primer: Senzualnost je mera odnosa prema osecajnosti.
Originally posted by nsBeckie
Ovo je počelo kao odgovor na temu, ali se onda pretvorilo u priču (u potpunosti autobiografsku), pošto sam shvatila da ne mogu u par rečenica dati odgovor na postavljeno pitanje.
Kako sam ja znala da sam biseksualna?
Mislim da sam oduvek znala. U početku, naravno, nije to tako formulisano u čovekovoj glavi... Nisam sa sedam ili deset godina išla okolo govoreći sebi ili drugima „Ja sam biseksualna“. Ali, iako ne mogu sa sigurnošću da kažem kada je bio taj trenutak kada se to iskristalisalo, jedno znam sigurno - nikada nisam osećala kako je to pogrešno, nenormalno, itd. Nikada mi homoseksualna ljubav nije delovala kao nešto pogrešno, prljavo, ili kao ljubav koja je gora od heteroseksualne.
Mislim da se o tome u mojoj kući uopšte nije govorilo dok sam bila dete, što je možda donekle uticalo na mene u tom smislu da mi roditelji nisu usadili u glavu neko loše mišljenje o homoseksualnosti. Mada, možda ni njihovi homofobični komentari ne bi mnogo značili - uvek sam više volela da sama formiram sopstveno mišljenje - tako da bi to bio samo još jedan stav koji bih odbacila kao neosnovan. Da, dete-filozof, to sam ja bila, a nisam se mnogo promenila od tada.
Za mene je i tad ljubav bila ljubav, i nisam imala nikakvih problema u prihvatanju sebe i svojih osećanja. Tek kasnije sam shvatila da drugi ljudi ne misle isto, da na homoseksualnost gledaju kao na nešto što je bolesno ili pogrešno ili protivprirodno. Budući da sam već imala sopstveni stav po tom pitanju, nije bilo moguće da prihvatim te komentare kao validne. Nisam zbog toga nikada imala problema sa internalizovanom homofobijom, i sličnim osećanjima koja vode ka neprihvatanju sebe.
Jedino što bi me zabolelo jesu takvi homofobni komentari od strane članova moje porodice, ne samo zato sto sam osećala da na neki način mene lično(i ne znajući) vređaju, nego zato što vređaju i druge ljude - čitavu jednu grupu ljudi... Ah, da, takođe nikada nisam verovala da sam jedina koja se tako oseća... Nisam imala problema sa tim da sam se osećala izolovano, kao da se niko ne oseća tako kao ja. Znala sam da postoji dosta ljudi koji vole osobe istog pola. Istina, ja lično nisam tad znala nikog takvog, ali nisam ljude uopšte ni posmatrala kroz tu prizmu seksualnosti.
U srednjoj školi seksualnost je, naravno, postala maltane glavna tema razgovora. Ja nisam otvoreno govorila o tome da sam biseksualna (u to vreme sam već znala to, iako se nisam ni poljubila sa nekom devojkom, već sam prosto znala da mi se mogu dopasti i momci i devojke). Ali, jedna moja strejt drugarica je to shvatila i sama. Možda zato što je njena najbolja prijateljica bila biseksualna, a možda i zato što je primetila da mi se sviđa. Nisam prema njoj osećala seksualnu privlačnost "per se", ali pretpostavljam da mogu reći kako mi je bila simpatija.
Bile smo dobre drugarice, ali ne i najbolje. Odnosno, možda je bolje da kažem kako ja nikada zapravo nisam imala jednu najbolju drugaricu; znate - onu osobu koju poznajete celog života i družite se s njom od malih nogu, deleći s njom sve svoje misli i osećanja. Imala sam nekoliko najboljih drugarica u različitim periodima svog života, ali mislim da je svaka od njih poznavala samo deo mene i verujem da, kada bi se sad sve one skupile i stale da razgovaraju o onim delićima mene koje su one upoznale, svaka bi bila iznenađena pojedinim stvarima koje nikada u meni nije videla. Neke bi se stvari bez sumnje poklopile, ali svest o mojoj biseksualnosti nije jedna od njih.
Ona (nazvaću je Sabina) je znala ili makar predosećala da ja nisam sto posto strejt. A ja sam, s druge strane, znala da Sabina jeste sto posto strejt. Bila je seksualno veoma probuđeno biće, najotvorenije je govorila o seksu pred ostalim devojkama, nije se plašila otkrivanja svoje seksualnosti i uživanja u njoj. Imala je jednog „stalnog“ dečka, a kada njega nije bilo u okolini, bila je i sa drugima. Znala je da i on ima druge kada nisu zajedno i nije bila ljubomorna zbog toga. O lezbejstvu nije otvoreno govorila u većem društvu, ali meni je rekla da je njena najbolja drugarica biseksualna, i tada je priznala da je i ona malo eksperimentisala sa tim, ali da je tom prilikom shvatila kako to ipak nije za nju, da je devojke jednostavno ne privlače, dok su je, s druge strane, muškarci veoma uzbuđivali.
Ja, zatvoreno stvorenje kakvo sam već bila, nisam joj nikada otvoreno rekla da sam biseksualna, to jest nisam joj se „autovala“, ali iz mojih komentara je moglo biti više nego jasno da na homoseksualnost ne gledam kao na nešto negativno, da naprotiv nemam nikakvih predrasuda, i da mi je sasvim nevažno da li je neko gej ili strejt. Nikada mi nije konkretno izdvojila tu karakteristiku kao nešto što posebno ceni, ali mi je milion puta rekla da sam najdivnija i najbolja osoba koju je upoznala, a verujem da je u to njeno mišljenje ulazilo jednim delom i njeno poznavanje mojih stavova o ljudskoj seksualnosti, jer nikada nisam osuđivala druge vodeći se nekim lažnim moralom. Mislim da je to cenila pogotovo zato što je u tako maloj sredini morala biti meta raznih ogovaranja zbog svog ponašanja i otvorenosti. (Kada malo bolje razmislim, uviđam da su sve moje najbolje drugarice na ovaj ili onaj način, iz ovog ili onog razloga, bile izdvojene od ostatka „mase“. Ne želim da kažem izolovane, jer Sabina to nije bila, čak šta više, moglo bi se reći da je bila popularna u društvu, jer je umela da se zabavlja i time je privlačila ljude oko sebe. Ali, sad već pravim veliku digresiju.)
Dakle, Sabina je znala ili predosećala da sam ja biseksualna, iako joj to nikada nisam rekla. Nisam imala neku naročitu potrebu da krijem od nje ovu činjenicu, ali nisam osećala ni potrebu da o tome razgovaram sa njom (ili sa bilo kim drugim), jer je to prosto bilo deo mene kao što je deo mene to što imam braon oči ili mladeže na leđima. A mislim da je jasno da nikada nisam bila osoba koja će krenuti da razglaba o svojim očima, ili mladežima. Pa ni o svojoj seksualnoj orijentaciji.
Nije bilo šta ni da se razglaba...
Drugo je to kada neko ne zna šta je, ima neki problem koji može da reši razgovorom o njemu, ili se zaljubi pa želi to da podeli sa nekom bliskom osobom. Kod mene toga nije bilo, jer sam odavno sve to oko svoje seksualne orijentacije prešla sama sa sobom, a nisam bila zaljubljena u neku devojku. Ne, čak ni u nju. Rekoh već da je u najbolju ruku ona bila moja „simpatija“ – što mogu da definišem kao „osoba sa kojom volite da provodite vreme“. Nije tu bilo one prave seksualne privlačnosti.
Možda da je ona bila lezbejka... Ne znam, malo mi je glupo da tako razmišljam o tome, ili možda neiskreno. Nisam je posmatrala na taj način, a dobila sam čak i pravu priliku da to pokušam.
Nije bila lezbejka, ali nije se ni plašila seksualnosti. Jedne noći, kada je došla kod mene da prespava, ležale smo jedna do druge i razgovarale u mraku pred spavanje. Ne znam kako smo došle do toga, ali u jednom momentu je spomenula kako je skroz obrijana „tamo dole“ i veoma ležerno me pozvala da pipnem i vidim kako joj je sad glatka koža. Stavila mi je ruku i osetila sam pod prstima glatku kožu bez dlačica, rekla sam nešto u stilu „aha, vidim“, a onda sam povukla ruku. „Slobodno pipni, neću ti ništa,“ rekla je, a ja sam odgovorila „neka, videla sam.“ Tada me je ona upitala „Zašto se plašiš?“ i iako sam ja iznenađeno odgovorila da se ne plašim, nastavila je rečima „Ako nikada ne probaš, nećeš ni znati. Nemoj da budeš kukavica. Zar ne želiš da probaš?“ Ja sam odgovorila da ne želim. Rekla mi je ponovo da se plašim, ali „dobro, nema veze, kako hoćeš.“ I na tome se završilo.
S jedne strane jeste bila u pravu. Do tada sam bila samo sa momcima, ona je to znala. Jesam bila kukavica da pokušam da „smuvam“ neku devojku. Nedostajao mi je onaj famozni gej radar da prepoznam da li je neka devojka gej ili strejt, pa tako nisam znala kako bih mogla prići ijednoj devojci jednako opušteno kao što bih mogla prići bilo kom dečku. A istini za volju, nisam baš bila devojka koja prva prilazi. Nije mi bilo teško da napravim prvi korak ako je to potrebno, ali samo ako sam već sigurna da se i ja dopadam tom nekom, makar kroz poglede, osmehe ili jezik tela... Retko (ako uopšte) bi mi se i dopadao neko ko nije obraćao nimalo pažnje na mene – uvek mi je bio potreban neki početni podsticaj da krenem o nekoj osobi da razmišljam u seksualnom smislu, da je posmatram kroz tu seksualnu prizmu. Mogu se diviti lepim ljudima, ali to može zauvek ostati aseksualno ako mi ta osoba na neki način ne stavi do znanja da je ja seksualno privlačim. A do tada sam te podsticaje dobijala samo od momaka.
Pa, zapravo, i Sabinina „ponuda“ te noći nije bila neka prekretnica, te je možda glupo reći „do tada“, kao da je „tada“ bio momenat kada se nešto drugačije desilo. Ne, nije, bar ne u mom umu. Ja Sabinu nisam na taj način privlačila, znala sam to, i zato sam je i odbila. Možda sam propustila savršenu priliku da doživim lepo iskustvo, ali u tom trenutku ja je nisam želela. Bilo je verovatno nečeg suviše ležernog u svemu tome. Gotovo kao da se isuviše hladno i klinički ponela prema nečemu što je trebalo da bude moje prvo pravo lezbejsko iskustvo (ne računam jedan poljubac sa jednom drugom strejt drugaricom, koja mi se uopšte nije ni dopadala, niti ja njoj, nego je samo želela da vidi da li je poljubac sa devojkom drugačiji od poljupca sa momkom).
Gotovo kao da je Sabina tim potezom želela da mi učini uslugu – pošto već nemam s kim drugim, onda evo, ona se nudi. Ne želim da tvrdim da je ona to baš tako videla... samo kažem kako je to meni u tom trenutku bilo previše hladno. Nisam je do tada nikada posmatrala kao nekoga s kim bih želela seks, a da bi se to promenilo, bila mi je potrebna neka uvertira, neki znak od nje da joj se ja sviđam na taj način. To je uvek izostajalo u našoj vezi, pa je tako izostala i moja zaljubljenost u nju.
Možda je ona mislila da ja jesam zaljubljena u nju, da sam se samo uplašila te noći, da sam se uplašila svojih osećanja... Ali nije bilo tako. Možda bi ova priča bila zanimljivija da jeste. U stvari sigurno bi bila, jer bih tad mogla naveliko i naširoko pisati o unutrašnjoj borbi, (ne)prihvatanju sebe, raznim strahovima i frustracijama... Ali nije bilo tako.
I ne žalim sada što nisam iskoristila tu priliku. Da sam je iskoristila, verovatno bih opet mogla sada da kažem isto – da ne žalim zbog toga. Prosto – nije se to desilo, i fatalista kakva jesam, verujem da je tako trebalo da bude. Ne želim da kažem ni da je bolje ni da je gore što te noći nisam prihvatila Sabininu ponudu, što već tada nije započela moja lezbejska „karijera“, jednostavno smatram da je tako trebalo da bude. „Nusut“, nije važno, kao što kaže Ursula LeGvin u jednoj od mojih omiljenih knjiga („Leva ruka tame“)...
Nažalost po ovu priču, ali srećom po mene, nije bilo neprospavanih noći zbog tog događaja, a nas dve smo i dalje ostale u dobrim odnosima. Posle srednje škole, međutim, svaka je otišla na svoju stranu, a ja sam našla novu najbolju drugaricu koja je bila po mnogo čemu drugačija od Sabine i sa kojom se nikada nisam dotakla te teme.
Na neki način sam kameleon u svojim vezama sa ljudima. Prihvatam ih u potpunosti takve kakvi su, ali dopuštam im da vide mene samo u dozama – mogu da budem sve što žele da vide, jer jesam to, ali ne dozvoljavam im da vide celu sliku, samo deo – onaj deo koji ja izaberem usklađujući se sa tim kakvi su oni. Na taj način i dalje vide mene (ne pretvaram se nikad da sam nešto što nisam), ali me ne vide zaista, jer nemaju pred sobom baš sve informacije. Kao da sam ogromna slika od koje drugi vide samo detalje, i to ne svi iste detalje, ali niko osim mene ne poseduje ključ od sobe gde ta slika stoji na zidu... Često ulazim u tu sobu i posmatram nove poteze koji neprekidno nastaju, nove boje i nove detalje, ali niko drugi još nije dobio pristup unutra, a retko ko je uspeo da se prikrade i zaviri na trenutak, ipak ugledavši samo delić pre nego što se vrata zatvore.
Nego da se vratim na glavnu temu ove priče, a to je: kako sam znala da sam biseksualna? Neko bi mogao još uvek da postavi to pitanje, naročito oni koji smatraju da je seksualna orijentacija isto što i seksualna privlačnost. Jer, do sada u svojoj priči nisam spomenula ništa o tome da me je neka devojka privukla na taj način... pa kako sam onda mogla znati da sam biseksualna? Lako je reći, pa eto tako znala sam, ali to nije odgovor, makar bilo istina. Zato nastavljam dalje, jer ako završim na tome, onda se nisam pomakla dalje od prve rečenice: „Mislim da sam oduvek znala.“
Dakle, i posle one noći sa Sabinom, bila sam kukavica da pokušam da budem sa nekom devojkom, to jest da samoinicijativno zađem u lezbejske krugove za koje sam predosećala da postoje (čak i u toj maloj sredini u kojoj sam odrasla, pa i posle u Novom Sadu kada sam se preselila zbog studija), ali za koje nisam imala pojma gde su. Možda nisam konkretno imala u glavi svest o takozvanoj gej sceni, ali znala sam da mora postojati nešto slično i da stupanjem na tu scenu sigurno mogu doći do pravih lezbejskih iskustava. Teško je objasniti zašto nisam stupila na tu scenu a da ne zvuči kao izgovor. Zato što mi veze i seks nikada nisu bile najbitnija stvar u životu, zato što sam uvek imala strejt drugarice i bila okružena strejt društvom sa kojima sam išla na strejt mesta, zato što su mi uvek samo muškarci prilazili na taj način, zato što mi nijedna žena nije prišla čak i kada sam priželjkivala da mi se tako nešto desi. Da, da, sve to zvuči samo kao gomila izgovora za kukavičluk.
Ali, činjenica ostaje da se nisam zaljubila ni u jednu ženu do svoje dvadeset i četvrte godine, ali da sam i dalje znala da sam biseksualna. Ako uzmem četrnaestu godinu kao neku tačku kada sam počela da razmišljam o svojoj seksualnosti (mada je to bilo i ranije), to znači da sam deset godina prosto znala da sam biseksualna bez da sam to „priznavala“. (Ne volim tu reč, i zato je stavljam pod navodnike – priznaje se zločin, a ne seksualna orijentacija.)
Ne mogu reći da su svi oko mene bili potpuno „clueless“. Nije Sabina bila jedina koja je predosećala da sam biseksualna. Ima još dosta ljudi koji su mogli iz nekih mojih komentara da shvate to ako su želeli da shvate. Ali nisam osećala potrebu nikome da se „autujem“, a sebi sam tokom tih godina već bila „autovana“, ako ništa drugo onda kao latentna biseksualka, odnosno kao neko ko to jeste ali još nije imao priliku da to i potvrdi. Mozak naučnika tu stupa na scenu – mozak analitičara – gotovo kao da je moja seksualna orijentacija jedno vreme bila samo teorema koja čeka da bude potvrđena u praksi, potkrepljena dokazima, izanalizirana i dokazana. Dakle, znala sam šta sam, samo što to nije bilo „naučno dokazano“. „Naučni dokaz“ u ovom slučaju bi bilo da se zaljubim u neku ženu.
A onda se pojavio i taj dokaz.
Time se završava i ova priča, jer je cilj bio odgovoriti na pitanje „kako sam znala da sam biseksualna?“. Nisam mogla odgovoriti jednom rečenicom na ovo pitanje, jer ne bih bila iskrena prema svim svojim licima, te otud i svi ovi redovi, u kojima je metafizičko Ja odgovorilo „oduvek sam znala“, filozofsko Ja - „ljubav je ljubav – bilo prema muškarcu bilo prema ženi“, telesno Ja - „orijentacija nije isto što i seksualna privlačnost“, naučno Ja - „zaljubila sam se u ženu što je svojevrstan dokaz i potvrda“... Ostalo je još samo da umetničko Ja kaže nešto... Ili je možda to Ja već i reklo svoje...
THE END
) predstavlja moje raspoloženje, tj. raspoloženje kojem težim, za koje bih želela da me prati. Originally posted by LeDeNa_
Sta je ljudsko srce? Obican misic, kao i stotine drugih u jednom telu. Njegova funkcija je, mozda, malo drugacija, njegova vaznost je, mozda malo veca. Krv, ta gusta, crvena tecnost bez rada tog misica ne bi mogla da useca svoja korita kroz geografske karte ljudskog tela. I tako, covek funkcionise zatvoren u okove zivota, zaogrnut kozom koja stiti ranjivo meso od raspadanja. I lezimo (stojimo) rastvoreni na zidovima doktorskih ordinacija, nesvesni da smo na tim ruznim, bezkoznim crtezima mi sami, nase utrobe, nase unutrasnjosti, ispresecani smo plavim i cvrenim tokovima, milionima vlakana koja nas cine, organima svima stavljenim na videlo, svima otvoreni i vidljivi... Nasi mozgovi su tek modeli sive i bele gipsane mase u poluotvorenim lobanjama na nekim stolovima, slozeni poput puzzle -a, sasvim razdvojivih delova, preseceni cistim i preciznim rezovima, kako bi se lakse proucila i ta strana nas samih...
I to je covek...
Uvek sam se pitala sta je to sto nas cini nama samima, ne tek modelima na kojima studenti medicine cine prve korake ka upoznavanju unutrasnjosti ljudskog bica. Sta je ono sto nas odvaja od tek jos jednog casa anatomije?
Kako drugi ljudi misle da nas poznaju, da znaju sve o nama, da znaju ko smo, da znaju sta smo, da su toliko sposobni da vide unutrasnjost koje nema na kartama, nema na gipsanim modelima, nema na casovima anatomije?
Koliko verujemo globalnim prorocima koji ispucavaju univerzalne istine iz svojih trulih usta koja su zaboravila i samo znacenje reci "istina"? I cime su postali globalni proroci? Svojom sposobnoscu da usmere paznju gomile na sebe, svojom sposobnoscu da okupe stado ovaca tupih pogleda, nesrecnih i nesredjenih zivota, nagomilanih problemima svakodnevice koje ni ne pokusavaju da rese, krdo izbezumljenih tragalaca za smislom zivota koji im izmice desetinama godina, sposobnoscu da sve sto iz njihovih bezvremenih usta izadje zazvuci kao mudrost koja se prihvata bez razmisljanja?
Koliko malo verujemo sebi samima? Svojim mislima, svojim razmisljanjima, svojim pogledima, svojim pobudama? Koliko lako menjamo svoja misljenja, svoja shvatanja, svoje nestalne intuicije koje su samo maglicasti oblici paperjastih oblaka koje razveje prvi vetar, koje nemaju osnove u nama samima, koje ne postoje jer se nismo ni potrudili da postoje?
I koliko lako izdajemo sami sebe, menjamo svoju "pesmu", menjamo svoje stavove, okrecemo se poput decijih papirnih vetrenjacica u smeru vetra koji nam se ucini prihvatljivijim, ili jacim, ili, jednostavno, zelimo da smo mu zanimljivi, da dune prema nama, da nas pokrene, da okrene ta smesna perca vetrenjace, da se zavrtimo i osetimo zivima?
Koliko stvari cinimo iz puke zelje da negde pripadamo, da nas neko prihvati, da smo nekom vazni, da neko u nama gleda "vrednost", da rastemo u vlastitim ocima primajuci pohvale za nase okretanje od vetra, za nase idenje niz dlaku, za nasu potrebu da pripadamo svetu koji nam se ucinio sarenim, lepim i privlacnim?
Koliko cesto izdajemo sami sebe? Koliko cesto nam je lakse da pogazimo sami sebe, da sami sebe srozamo na nivo komadica slagalice koje ce neko drugi uzeti u svoje ruke i sastaviti ga tako da se divi svom delu? I zasto ne shvatamo da se ne divi nama, da ne gleda u nas, da ne gleda u ono sto mi jesmo, nego u ruku svojih delo, da se divi sebi samom? Da smo samo ogledalo i nista vise? "Ogledalce, ogledalce moje, reci mi najlepsi na svetu ko je?"
I koliko, onda, stvarno vredimo? Koliko vredimo ako ne znamo ko smo? Koliko vredimo ako ne znamo sta smo? Koliko? Kao crtez na zidu, kao gipsani model, kao les na casu anatomije?
Kako lako dozvolimo sebi da postanemo zavisni od misljenja drugih ljudi, od potrebe da im udovoljimo brisuci sebe? Ili sebe nikada nismo ni imali...
O, koliko je diplomata na ovome svetu, onih koji balansiraju izmedju "zaracenih" strana, jednima pricaju jedno, drugima drugo, uvek sa spremnom pricom, uvek sa potrebom da dobiju pecat ?approved", predstavljaju sebe drugima u svetlu za koje misle da ce ti drugi odobriti? I kako uspesno zavaravaju sebe same da su bolji, da su drugaciji, da su nesto sto nisu, kako lako prodaju drugima tu sliku, kako lako prelaze preko sebe samih, nepostujuci sebe, nemajuci sebe, odbijajuci sebe... Kako lako sebe same stavljaju iznad drugih, daju sebi vaznost koja im je bitna, bez koje ne bi mogli da funkcionisu... Kako lako razmenjuju druge, kao sitan kusur, trguju delicima drugih, delicima koje izvlace iz konteksta, barataju poluistinama, gaze preko drugih kao preko stepenica koje ce ih popeti sprat vise u sopstvenih ocima, sprat vise koji za njih znaci vazduh, jer bi se, inace, nasli ispod povrsine... Kako lako se odenu u licemerje, plaseci se da ce neko saznati istinu o njima samima, plaseci se da ce neko prokljuviti tu tanusnu ljusturu koju su oko sebe izgradili, kalcificirajuci sebe same, hraneci ljusku onim sto bi mogli da budu, ali se plase da to budu, plase se sebe samih, plase se svoje nesavrsenosti, svojih postupaka, svojih dela...
Krijuci se iza misli i dela drugih ljudi, ljudi koje svi smatraju autoritetima u nekom polju ljudske delatnosti, sopstvene misli ponistavaju i brisu kao nevazne, nebitne, bezvredne tvorevine, jer sami u njih ne veruju, jer iskrenost i oni sami nikada ne stoje iza toga.
Cega se plase? Da su drugi poput njih samih? Da ce drugi, ako slucajno prepoznaju ko su, vodjeni istim principima, istim porivima, istim osecajem gubitka tla pod nogama, istim osecajem gubitka "teritorije", izgradjenih kula od karata, zagaziti u blato i otkriti svima ono sto osecaju, ono sto znaju, ono sto je svima vidljivo?
Zasto je tako tesko verovati da u nekome, ipak, postoji iskrenost koja nema potrebu da se krije? Zasto je tako tesko stajati iza sebe samog? Zasto se stideti sebe, onoga sto osecas, onoga sto osecas da jesi, onoga sto znas da jesi, onoga sto lezi u tebi, onoga sto te odvaja od gomile krvi, mesa i kostiju? Zasto je tako tesko u sebi naci snagu da stojis iza sebe, da si sebi bitan, da si sebi vazan, da si to sto jesi, da si to ko jesi? Da li ce drugi u tebi prepoznati nesto vredno ili nece, to ionako nije u moci nikoga od nas da odredi, da postigne, da naredi. Na kraju, imamo samo sami sebe, na kraju, ipak ostajemo sami sa sobom, samo sami sa sobom zivimo od trenutka kada udahnemo prvi put, do trenutka kada taj dovod zivota prekine svoje dotoke prema nama. Samo sami sebe moramo da pogledamo svakog jutra u ogledalu, i, ako nam se ne dopada ono sto vidimo, mozemo se preoblaciti u milijarde kostima, mozemo odigrati i deset predstava na dan, mozemo postati neko drugi na nekoliko casova, ali, kada svetla pozornice utihnu, moramo vratiti kostime garderoberu, moramo se razduziti, i opet ostajemo pred ogledalom koje nam salje sliku koju ne volimo. Na kraju, sve svoje racune polozicemo sami sebi, na kraju svi ti racuni su jedina ulaznica koju imamo za raj... Krila je lako docrtati, no krila nas ne cine andjelima. I, zasto, uopste, zelimo da budemo samo andjeli? Sve sto nosimo u sebi, to smo mi sami. I dobro i lose, i pozitivno i negativno, nismo savrseni, o, kako je to tesko sebi priznati... Dok sami ne probijemo ljusku jajeta, dok je ne probijemo iznutra, zivecemo kao Heseov Sinkler, bez svesti o tome ko smo i koliko vredimo sebi samima. Tek kada to budemo znali, vredecemo i drugima, tek tada, kada budemo svesni ko smo, bicemo vredni i za druge, one koji ce umeti da nas prihvate takve kakvi smo, sa svim nasim manama i dobrim osobinama, tek kad sami sebe prihvatimo takvima...
A sta kad nas neko prepozna bez nase zelje? Sta kada mi prepoznamo nekoga a da to ni najmanje ne zelimo u datom trenutku? Sta kada se poklope kockice na nacin na koji se nikada ranije nisu poklopile i shvatis da nedostaje bas ona vazna kockica, onaj temelj, onaj sprat, onaj noseci zid bez koga se sve rusi, ma kako lepo izgledalo spolja, ma kako izgledalo savrseno? Izdati sebe? Izdati drugog? Pokopati sebe? Pokopati drugog? Sta kad nebo otskrine vrata raja, dozvoli ti jedan pogled na tvoje snove, a onda jednom munjom potpali vatru koja taj san pretvori u prah i pepeo? Kako nekome objasniti sebe? Kako nekome oduzeti pravo da misli to sto misli? Kako u samom sebi ubijati u drugom bas ono sto smatras toliko posebnim i vrednim? Kako nekom doci sa lazima o sebi, lazima koje si sam sebi pricao, lazima koje si slusao kao najlepse bajke, jer drugacije nisi mogao kroz zivot? Nikako. Jer onda, vise ne vredis sam sebi, jer onda nemas sta da ponudis, jer onda, to sto nudis nema vrednost, ni za tebe samog, i nema nacina da sebi oprostis sto si nekome u kome prepoznajes osobenost i posebnost neopterecenu pripadanjem krdu, uvalio nesto bez moguceg sjaja. I nema nacina da to objasnis, nema nacina da nekom pokazes vaznost toga, nema nacina da nekome pokazes koliko je bitno vredeti, prvo, u svojim ocima.
Samo... Skrivanje nije nikakvo resenje. Jer ne umes da zivis u pecinama toliko dubokim da ni tracak svetla ne dopire do tvojih ociju. Jer ne umes da mislis tudjom glavom. Jer ne umes da koristis tudje misli da bi opravdao svoje postojanje. Jer te nesto tera da stojis iza sebe samog. Jer samo tako, otkrices, ponovo sebe. I onda stojis jedino kako umes, iza sebe, iza svojih misli, iza svojih postupaka, nezasticen prihvatanjem i odobravanjem gomile spremne za linc. Ne pripadas? Nisi deo velike slike? Kakve veze ima, ako ne pripadas sebi, ako nisi sustina svoje slike? Mozes da rezes sam sebe da bi stao u kalupe, mozes da sam sebi odsecas glavu da ne strcis, mozes da sam sebi odsecas prste ili petu da bi stao u pepeljuginu cipelicu, ali sve to ponovo izraste, sve to ponovo iznikne iz tebe, sve to ti baca u lice istinu da od sebe, ipak, nikada ne mozes da pobegnes. To si sto jesi, i kako god se nadogradjivao, moras znati sta je osnova na koju nadogradjujes. Ako je osnova klimava, ako temelji ne drze, ako ti zubi nisu zariveni u zemlju snagom vecom od bilo koje druge snage, ti si samo prasina na vetru koja ce se razvejati tako da nikada vise neces uspeti da prikupis svako nedostajuce zrnce. Ako svoje korenje, poput stoletnih maslina, ne ugradis u kamen, ako tvoje korenje nema snagu da mrvi stenu i svoje pipke pruza sve dublje u zemlju, nikada neces dostici visine nebeske, jer ce te koren izdati, i, ma kako prav stremeo visinama, zemlja ce te izbljuvati, sa gadjenjem odbaciti tvoje korenje, i sto si bio blizi nebu, to ce pad biti tezi, i trulices, dok ne istrunes i ne nestanes, bez nade da ces ikada vise videti plavetnilo neba. Zato kvrgave masline, neopterecene potrebom da svima privuku pogled, uzivaju u pogledu na nebo. I postoje, i vredne su drugima, zato sto su vredne sebi, dovoljno hrabre da budu to sto jesu, samo obicne masline.
.....................Najteze naslov meni...........Kod mene je na kraju uvek.......
Masline, obicne!!!!!
Originally posted by DinaBravo, Dina!
Ns Beckie,
da malo offtopicarim na sopstvenoj temi- i ja sam uvek mastala da usvojim dete
Originally posted by DinaKo nije za sebe nije ni za druge.
Odlicno Seamane, pravi post za riznicu mudrosti...A i Boginja je prvo sebi napravila kosu tako da - samo ti navedi samog sebe, to je u skladu sa Boginjinim naumima
Originally posted by LeDeNa_
Ponovo ti pisem... Raduje me taj mali ritual koji zivi sam za sebe. Ne citas ih. Nije to ni vazno vise. Za ove dve godine navikla sam da o tebi razmisljam kao o zamisljenoj konstanti koja se ne menja. Konstanti koja ce uciniti da u svom ovom ludilu postoji jedna stvar, jedno mesto u kojem postoje i moja secanja, onakva kakva su nekada bila, nepromenjena... Potrebna si mi takva. U ovom vremenu, sada, retko posecujem ona mesta u sebi u kojima si boravila stvarna, od krvi i mesa, promenljiva i sklona truljenju kao i sve sto postoji. To je proslost. Moja proslost. Ti si moja proslost. I moja sadasnjost. Buducnost je za mene izgubila privlacnost neodredjenosti.
Ovde gde sam sada, sa ove daljine, sve izgleda... Drugacije?
Talasi svojim zapenusanim prstima pokazuju put nestvarno plavog neba, oblaci su retkost kojoj se radujem kao nekada dolasku Bozica ili nove godine, sunceva svetlost svemu daje neki pokrov zivota, kao da sve pod njime izvlaci zadnje atome svoje energije da bi udovoljilo tom pozivu. Ponekad nocu sanjam da pada kisa... znas vec. Dugo mi je trebalo da se naviknem na nocno nebo prekriveno milijardama zvezda. Nigde jednog kutka neba koje je tamno. Cak ni poznata sazvezdja ne izgledaju poznato, kroz njihove konture urezane u secanju sada probija na hiljade sicusnih tackica koje, ponekad, da ne bih razmisljala o necem drugom, u mislima spajam zamisljenom olovkom i cudim se obliku koji dobijem. Ovde je uvek leto. Smenu godisnjih doba belezim pticama selicama, i sakupljam pera iz njihovih krila koja ispadnu kada slete na grane drveca da se odmore (smesno od mene, znam), pera koja u sebi jos kriju mirise severa, proleca, jeseni i zima... Cuvam ih pod jastukom i drzim prekrstene prste da mi donesu snove o onom tamo.
Prokleta sam, zar ne? Taj nemir u meni, to talasanje krvi, ta potreba da idem sve dalje i dalje, u bezumnom seldjenju jednog sna. Zastanem na nekoj stanici, ucini mi se lepo i poznato to gde sam spustila stopalo, ucini mi se da prepoznajem taj trag u koji se uklapa moja noga kao Pepeljugina noga u onu smesnu staklenu cipelicu, i ne primecujem nista drugo, zacarana mogucnoscu da sam konacno stigla. Tek kasnije pocinjem da primecujem onaj kamencic u cipeli i krv koja ostaje iza otsecenih prstiju ili pete... Ideali se tako lako pretvore u rite, a ipak, i tako otrcani pokretacka su snaga.
Covek ne moze pobeci od svoje sudbine. Cini mi se da, ma gde se nalazila, ostajem svedok ljudskog ludila, legitimnog ludila, onog koje se tolerise i prihvata kao istorijsko nasledje. Odjeci rata u ovom delu zemlje dobro su prikriveni. Zivot se odvija naizgled normalno. Da nije ove dece, pratila bih vesti na radiu i televiziji (BBC, CNN - to ovde dopire) kao i svi drugi (slusanje i gledanje lokalnih stanica i citanje lokalnih novina mi jos uvek predstavlja problem, nisam toliko savladala jezik). Ovako, pratim posledice u njenim ocima.
To je prvo sto su nam rekli kada smo stigli ovamo – nemojte se emocionalno vezivati. Dobar savet pretpostavljam, ali, naravno, sto se mene tice i potpuno beskoristan. Ne mogu mehanicki posmatrati decu kao deo svog posla. Ponekad mislim da su prave zrtve upravo ove koje niko ne broji, koje prezive, a ne one koje se broje kao mrtva tela, a ponekad mislim da su rodjeni pod srecnom zvezdom, da je neka visa sila zastitla njihove zivote, i svi se mi ovde trudimo da toj visoj sili udovoljimo. Ponekad je smisao svega ovoga lako dokuciv, a ponekad je sasvim nerazumljiv, kao i svugde, samo je ovde lakse uocljiv.
Cini mi se da cak i vazduh ovde prati volju sunca. Preko dana je gust i kao da dise sam za sebe, namecuci se plucima agresivno, kao da ti cak ni ta refleksna radnja nije potrebna da bi ziveo. Dovoljno je da sunce izadje i svi se konci, privezani za sve sto zivi, zategnu, i sve postaje deo velike lutkarske predstave u kojoj su lutke zive samo dok ih neko pokrece. Kao da slobodna volja ne postoji, kao da niko ne uzima odgovornost za vlastiti zivot u svoje ruke. Ovde zaista mozes samo da postojis...
Noci... Noci su drugacije. Citava glumacka postava zbaci svoje maske, i tada vidis umorna lica rasterecena od nagona da se neprestano smeju. Mislim da se na to necu nikada naviknuti, na nedostatak bilo kakvih drugih vidljivih emocija, kao da sve sto dise prati smenu dana i noci i pokrece se iz belog u crno, iz crnog u belo, iz belog u crno... A milijarde boja bukte oko nas. To uznemirujuce slepilo oko mene cini me usamljenijom nego ikad. Ne pripadam ovde, ne uklapam se, i mislim da smo mi „pridoslice“ prokazani kao „opsednuti demonima“ zbog naseg nacina da emocijama obojimo svoje lice (sada me mozes zamisliti kako se dobrocudno smesim nakon ovih reci, sa dubokim razumevanjem za „njihovu“ opreznost pema razlicitom. Ne dodirujem njihovu kulturu, njihovu tradiciju, njihovu prilagodjenost vekovima koji stoje iza njih. Znam da sam tek semenka koja putuje na vetru, koja jos nije nasla tlo u kome bi pustila korene.)...
Zina... Zina je divna devojcica. Ne samo lepa, ne samo slatka, nego istinski divna. Nevina, nedotaknuta, prirodna. Da, mozda je to najbolja rec koja je opisuje. Prirodna. Njene ogromne tamne oci bunari su nezajazljive radoznalosti prema zivotu. Papiri za usvajanje su gotovo legalizovani. Naravno da u ovom ludilu to sporo ide, a i ceka se da prodje zakonski rok u kome se jos moze javiti neki njen zivi rodjak, mada su za to sanse minimalne (koliko god me bolela pomisao da bih je mogla izgubiti, toliko bih bila srecna da je negde ceka toplina njene krvi, njenog mesa). Naucila sam je da cita i pise, sada ucimo dalje, mada znam da je to samo moja bahatost i da joj time otvaram vrata koja, mozda, ne bi trebala da joj otvaram (jos uvek nije sto posto sigurno da se neko njen nece pojaviti). Ali, kada je ona u pitanju, padaju sve moje moralne barijere prema „ispravnom“, i budi se sva moja netrpeljivost prema nepravdi. Zasto je potrebno da ona ostane neobrazovana da bi se mogla uklopiti? Zasto je potrebno da se ona, bistra, pametna, brza u svojim zakljuccima uklapa u nesto sto bi, zapravo, trebalo da raste prema njoj, da se menja prema njoj, da se, povuceno njenim napretkom, uklapa u nju i prema njoj? Mrzim sebe zbog toga sto.........
pristajem na taj kompromis, sto drzim nase lekcije u tajnosti, sto je ucim da ih taji pred svima i misli o njima kao o necem zabranjenom.
Razmisljala sam o tome kuda da je odvedem, da je odvedem odavde, i ne znam vise sta o tome da mislim, sta je ispravno, i sta je za nju bolje. Zamisljam je u nekom gradu, stegnutu odecom, stegnutu drugacijim normama ponasanja, drugacijim pravilima, drugacijim okovima koji su jednako teski, jednako sputavajuci, jednako slamajuci kao oni koje ovde ima, osim sto su nepoznati i na njih bi morala da se privikava. Sa ovima je rodjena, nametnuti su joj jos u trenutku zaceca, i ranije, davno, davno, davno ranije. Zelim, zapravo, da je odvedem negde gde ce moci da bude ono sto jeste. Smesno, zar ne? To zelim za nju ja, koja i dalje lutam svetom u potrazi za necim sto ne postoji. Bojim se da je to ipak samo moje ludilo i da je zarazno, i da cu je zaraziti njime kao nekom smrtonosnom bolescu kojoj njen organizam nece moci da se odupre. I jednako je smrtonosna poput virusa koje smo im prenosili vekovima, samo sto ubija duze i bolnije i na drugaciji nacin prozdire „domacina“.
Bojim se te potrebe da joj zivot ucinim boljim. Ko sam ja i sta ja znam o tome sta je za nju dobro? Projektujem svoje zelje, misli, potrebe, svoj mentalni sklop na jedno zivo bice, nesposobna za prekopotrebnu objektivnost. Da, svi smo mi skloni da se busamo u grudi kako imamo perspektivu i kako umemo da sacuvamo objektivnost. Istina je u stvari da samo projektujemo sebe same na sve cega se dotaknemo i svojim okvirima merimo svet oko nas. Nekad su ti okviri siri, nekada uzi, ali su ipak okviri, ma kako im se ne nazirale granice, one su ipak tu.
A kako je pustiti da se ne razvije sa mogucnoscu vise ponudjenih izbora? Kako joj uskratiti cinjenicu da izbori postoje i da sto ih vise ispred sebe imas, imas vise mogucnosti da nacinis onaj pravi? I kako od deteta od osam godina saznati sta je, u stvari, ono sto zapravo zeli, kako i gde zeli u zivotu da ide? Kako sebi uzeti za pravo da joj usmeravas grane, da je teses i upravljas je u pravcu u kome, mozda, jednog dana, naidje na nepremostiv zid ispred koga ce stati i poceti da se vrti u krug? Vise od svega zelim da je zastitim, omogucim joj da se dobro oseca u svojoj kozi, da je naucim da iza svakog izbora ima jos mnogo drugih, i da je svaki njen i sa svakim ce morati da nauci da zivi. Ne zivotari. Zivi!
Mozda sam ja, zapravo, nesto najgore sto joj se moglo dogoditi u zivotu...
Ovde... razmisljam o stvarima na nacin na koji nikada ranije nisam. Toliko toga namece se kao mogucnost, toliko toga namece se kao prepreka, toliko toga ne znam i nemam vremena da saznam. I ne samo vremena. Ima stvari koje je uputno ne saznati, jednostavno jer covek nije sposoban da se sa njima nosi, nije mu data ta sposobnost da ih razume i zivi normalan sa tim razumevanjem.
Strasno je kada osecas odgovornost prema zivom bicu koje nisi ti. Ono sto bih oprostila kao nepravdu nacinjenu meni, kod nje ne oprastam. Nemam razumevanja za ikoga ko bi je mogao na bilo koji nacin povrediti, uciniti da ijedan osmeh sa njenog lica zameni zbunjeni izraz lica. Ne mogu podneti da se njene tople oci pune razocarenjem prema icemu sto je okruzuje. Njen osmeh je potvrda da cinim stvari koje cinim sa nekim razlogom, sa nekim smislom, da sve to iskace iz okvira bezlicnog, sebicnog altruizma i poprima licni pecat. Njen pecat. Njena radost, njena sreca, osnova njenog buduceg zivota su najpotpunija misija koja daje konacni smisao mome postojanju. Moje zelje, moj zivot podredjeni su toj misiji. I iz toga proizilazi strah kakav nikada ranije nisam dozivela. Tihi, sveprisutni strah da cu uciniti nesto pogresno, da cu nekim svojim postupkom izvuci ma ijedno zrno peska iz temelja njenog zivota. Kako, zaista, ziveti sa tim saznanjem? Kako nastaviti disati sa saznanjem da je moja sebicnost, moje stavljanje bilo cega mojeg ispred bilo cega njenog dovelo do toga? To se ne moze. Ja to ne mogu. Ne mogu...
Zasto ti sve ovo pisem?
Zelela bih da razumes, eto zasto. Ti si moja sebicnost. Nocu, dok lepljivi znoj nagriza sklopljene oci, dok disem naviknuta na zujanje insekata besnih sto su ostavljeni izvan laganog tila kojim je okruzena moja postelja, dajem sebi pravo da mislim na tebe.
Prizivam tvoj lik pod spustene kapke, razgovaram sa tobom, govorim ti da te jos uvek volim, svadjam se sa tobom, mrzim te, volim te, predajem ti se potpuno i pitam te za tvoje misljenje o svemu...
Znas li da se nisam posevila dve godine? Vernost moga srca zakljucala me je u kavez iz kojeg ne zelim da izadjem. Ako se vec ne mogu seviti sa tobom kojem jedinom zelim da predam svoje telo, onda... A znas, nema to mnogo veze sa time da me, i dalje, palis fizicki. Palis me onako kako si me oduvek palila
, svojim umom, svojim mislima, svojim stavovima, svojim bicem... To je ono cemu zelim da se predam, cemu zelim da odgovorim. Tebi.
Zato ti se nocu i predajem. Moji prsti prate putanju mojih misli, vode me u neko davno vreme, vreme u kojem sam postojala, drugacija, bez razmisljanja o stvarnom smislu zivota. U tom vremenu sve mogu da ti oprostim. Cak i napustanje, cak i odlazak, cak i nerazumevanje, sve. Cak i to sto si me naterala da odrastem... Cak i to sto sam morala da odrastem sama. Pretvaram se u sebe samu onakvu. Gladnu ljubavi, gladnu pripadanja, gladnu jednog sna o malom krovu na kraju sveta, iznad jednog kreveta u kome, kad se probudim i ugledam tebe pored sebe znam da je citav svet koji mi je potreban tu, pored mene...
Ali to nikada nije bilo dovoljno, zar ne? To je premalena, preniska ponuda. Nije ni mogla imati bolju sudbinu... Tako je moralo biti. Kao cigareta koja gori pruzajuci opojni, smrtonosni uzitak, ali kada dogori do kraja, zgnjecis pikavac bez razmisljanja.
Slusaj mene... Previse sam osetljiva danas, previse setna, previse ceznem za oblacima. Ne bih se trebala lacati olovke i papira kada sam takva. Ipak, da sam drugacije raspolozena, ne bih ni uzimala olovku u ruke, ne bih ni mislila o tebi. Sve to ima svoje mesto. Nekada...
Nekada su misli o tebi drugacije odzvanjale u mojoj glavi. Opijena sam krcila svoj put kroz lepet krila preplasenih ptica i odbijanje crkvenih zvona dok drobe sate svojim mocnim glasom, oblake sto u sebi kriju hiljade boja zarobljenih u spektar, vrtloge svemira cije damare je prepoznavalo moje srce i kojima se odazivala, tanano svetlucanje zvezda koje nisam videla, a videla ih jasno i tu, dok sam, mislima samo, razgrtala onu trsku u kojoj zive barske ptice i videla ono sto mojim ocima nikada namenjeno nije bilo, a moje je bilo...
Sve su to samo varke svetlosti. Ti si samo varka svetlosti, ovog despotskog sunca koje zavlaci svoje zrake pod moje kapke terajuci me da ustanem i uplovim u dan. I drzim oci cvrsto sklopljene. I kradem te od dana. Jos malo te zadrzavam u sebi, ceznem za tvojim dodirom, dodirom misica umirujuce snage ispod koze. Tvoje koze. Sanjam da me drzis prikovanu za postelju, nemocnu ispod sebe, a ipak zelim da te ujedam, otimam se, ne osecam da tu vise pripadam, mislim da vise ne mogu i ne umem. A pozelim...
Ti si moja proslost. I moja sadasnjost. Neprestana borba sa samom sobom. Kao zvonar crkve savesti, neprekidno me vracas na razmisljanja o ispravnom. I proklinjem te zbog toga. I volim te zbog toga zahvalnoscu dobijenog smisla...
Ponekad se zapitam sta bi bilo da je bilo drugacije? Da su sve ove zvezde vidljive i tamo...
Zavrsavam. Zina uskoro dolazi. A kada Zina dodje, ti odlazis... Razumes, zar ne?
Mozda i ne razumes...
Nije vazno.
Nista od svega toga vise nije vazno...
I to je najbolji pozdrav koji ti mogu uputiti.
Lagano je ustala od stola, gledala u ispisane listove papira pred sobom, nesvesno podizuci ruku prema kosi i sklanjajuci jedan neposlusni pramen iza uha. A onda je pokupila listove, odnela ih do velike skrinje koja je stajala pored kreveta, otvorila je i ubacila listove unutra. Neko vreme je posmatrala kako listovi leze medju drugim listovima ispisanim istim rukopisom. „Nakupilo se toga za dve godine...“ pomislila je, tiho uzdahnula, a zatim spustila poklopac skrinje tiho, kao pokrov...
http://www.youtube.com/watch?v=maTIWpW-zhE
"Margita je Decak!!!"
Originally posted by LeDeNa_
Jednom, dok sam jos bila dete, ubrala sam nekoliko grancica tamarisa. Bilo je rano proljece i bile su lepe – bez listova ali s neznim ruzicastim cvetovima - ona nijansa ruzicaste boje koja se na prvi pogled cini sivom, a tek kad bolje pogledas prava boja izroni na povrsinu. Lepo su pristajale uz beli stoljnjak u dnevnoj sobi, no bilo je i drugog cvecaa pa je ta vaza uskoro dospela na ormar.
Zaboravila sam na grancice i one su dugo stajale u vazi, sve dok voda nije postala gusta i lepljiva, pretvarajuci vazu u malu blatnu mocvaru. Kada sam izvadila grancice iz vode, pojavili su se mali belkasti korencicii, nalik na konac koji je neko poepio na lepljiive stabljike. Bile su ljigave i krhke, kao necija utroba i kao novorodjeni macici pre nego ih macka opere lizanjem. Sve sto se radja je lepljivo i bezbojno, i samo naizgled krhko.
Korencici su bili lepljivi i blatni, nalik na nešto sto treba sakriti, kao da se biljka stidi vlastite zelje da prestane biti cvet u vazi i postane stablo. Ipak, odusevila me je njezina sposobnost da pusti korenje, da zapocne samostalan zivot zaboravljena u ustajaloj vodi. Posadila sam grancice u vrt i one su se polako, godinama, pretvarale u stablo.
Tamaris je izdrzljiva biljka. Jednog leta bila sam na otoku na kome nema nicega osim zapustenog svetionika i kamenja. Nema cak niti trave, stene i kamen izrastaju iz mora i dovoljne su same sebi. Otok je prekriven belim i sivim - usred plavetnila i ispod nemilosrdne sunceve vreline. Jedina boja koja se izdvaja usred tog kraljevstva kamena je jarkozelena, gotovo fluorescentna krosnja tamarisa. Stari, podivljali grm jedino je sto je ostalo od vrta pored svetionika, grcevito cuva svoju vlagu i prkosi zelenilom.
U tom kraju, pored obale, rastu bezbrojni grmovi tamarisa. Neki su brizno oblikovani u stabla a neki pusteni da rastu divlje i u svim smerovima. Svaki put kada vidim tamarisov grm, pogled mi se zaustavi na njegovoj krosnji a misli krenu nesvesnim, vlastitim smerom.
Ne razmisljam o ruzicastim cvetovima niti o izdrzljivosti mediteranske biljke. Zagledam se u krosnju i pogledom trazim savrsenstvo...
.............................................................................................................................
Svet je reduciran na nekoliko oseta. Hladno, toplo, bol. Bez zvuka, bez trajanja i promjene. Trenutak savrsenstva.
Pocetkom proljeca prolistat ce prvo ruzicastom, a onda zelenom bojom. Ne zna da je za mene postala simbol. Da u njoj vidim moju vlastitu zelju koja je izrasla iz ljepljivih, blatnih korencica i razvila se u stablo koje stoji na suncu.
***
Kada ljudi pogledaju tamaris, verojatno vide samo biljku. Ja vidim vlastita mastanja koja vise nisu bledi, blatni korencici koje treba sakriti. Moja mastanja rastu na stablu. Dobar je osecaj kada najmracniji, dugo skrivan deo tebe, konacno raste na suncu.
Nekada sam verovala da savrsene stvari ne postoje u stvarnosti. Ponekad ipak postoje. Ovaj suncani dan, ruza na mome krilu i ovo stablo iznad mene dokaz su da postoje.
Originally posted by IriS
Originally posted by IriSdanas je tačno 5 godina od ovog dogadjaja.
kuckam se ja preko cheta i foruma sa jednom forumašicom, i sve super, ma fenomenalno... zaljubimo se ko tetrebi, a ni slike ne razmenismo, to je neki osećaj koji ja ne mogu da objasnim.
razmenimo u medjuvremenu slike, šacnem ja da je to jedno super simpa stvorenjce, po spiki i slici, i odlučim da prihvatim live upoznavanje, ali opet, bez nekih prevelikih očekivanja, iako sam se zaljubila, ali ipak sam toliko racionalna, da mogu neke stvari da iskontrolišem
i tako, dolazim ja na dogovoreno mesto, a ono tamo žensko čeljade sa kosicom od 2 cm dužine (skoro pa ćelavo izgleda), ženska majica, narandzasta, bez brusa (na šta sam ja, malo je reći, alergična), šorc, sa nekim medama, koji je više izgledao kao donji deo bebi-dola, nego kao šorc, neke božemesakloni patike, sedi na klupi, tj. poluleži, sa podignutim nogama. a ja snob, koji je jednostavno snob (tu nema šta da se objašnjava). krenemo mi jednim putem, a ona priča o nekim kriminalcima, o bivšim ljubavima (alergična na n-ti stepen kad mi neko o tome priča pri prvom susretu)brblja 300 na sat, skakuće okolo dok priča (a sise skakuću u istom ritmu ispod one uske majice,meni žmarci podilaze)... a ja se sve vreme pitam: o majko mila, šta sam ja bogu zgrešila da me ovako kažnjava
no, takav um, tako osećajna i mazna osoba, puna razumevanja, zrela, dobra, jednom rečju divna. moja osećanja su nadvladala moj snobovski razum, mislim, prvi put u životu.
danas, posle dve godine, pitam se: čime sam ja zaslužila tako divnu osobu koja će me toliko voleti i poštovati
ne znam kako, ali još uvek me trpi.
Originally posted by Sixto
Originally posted by ... AINSI SOIT - JE ...Kad se kocoperis, onda to radis sa vecom samlicom sinak!
Originally posted by ns.happyDa,da...nisi nikad bio opomenut vec 20ak puta
nikad nisam bio opomenut. jer ne postoji razlog. sta? odgovaram na temu. sta vise, prijavi me. bas da vidim sta ce da se desi. hocemo li se opet smejati tom ''ciko ciko on me dira'' nastupu.
zajedno sa Sixtom koji je dobio i ban
a ovde se samo smeju oni kojima si ti jadan onakvim providnim komentarima
a i videcemo ko ce se zadnji smejati...
Ipak ti nisi dovoljno dorastao da zbog tebe popijem ban, vec neki mnogo maligniji ovde na forumu. Ti nisi ni sagovornik. Ti si razbibriga, cigra koju zavrtis i posle gledas kako se stvari odvijaju, boje posandrcaju, polude i sve se pretvori u fantasticnu zabavu.
Te novce koje stekas za prebijanje stavi sa strane, nadji zanimaciju, kupi zivot, kupi pornic pa izdrkaj, kupi kutiju bromazepama...
...kupi ogledalo.
Originally posted by Galateja
O, bar nam netrpeljivosti nikad ne manjka:
G vs L - 'mi pederi smo više diskriminisani' sa čuvenim poentiranjem, strejt muškarci vole da da vide dve devojke kako se maze
LG vs B - eksperimentatori, ne znaju šta žele, ormaruše itd.
T vs LGB - I mi postojimo! Pogledajte nas!
Lfem vs Lbuč vs Lfem - mi lepe, ali mi jake, muškarače, lezbače, kenjkave, drž, ne daj, fajt!
Gfem vs Gstr8looking vs Gfem - tetke, internalizovani homofobi, heteronormativi, medvedi, macani
LGBTaut vs LGBTneaut - ormaruše, kukavice, zečevi
LGBT'intelektualci' vs LGBT'neintelektualci' - ode gramatičkim pravilima i etimologiji reči; da li se izvesni događaj zbio 1234. ili 1235; ode Karleuši i Ceci ili u prevodu: 'oprostite, ne razumem vas'
LGBTpolitični vs LGBTpolitični - Kosovo, Srbija, ustaše, pristaše, četnici, Boris, Čeda, beda
LGBTpolitični vs LGBTapolitični - glupanderi neosvešćeni
LGBTateisti vs LGBTteisti - biblija, retrogradno, vozni park ispred patrijaršije, pop, jarići, krštenje
LGBTmonogamni vs LGBTpoligamni vs LGBTmonogamni - seks, sloboda, zatvor, ljubav, moje, tvoje
A kada se svetla poisključuju ne zna se ko, kad, gde, sa kim. Onda svane pa aj' opet sa pridikama.
Originally posted by Mariškapa, post je zaista zasluzio da se nadje ovde. a ta tema... pa... ajd... zar je nisam smestio u zezanje i opustenciju?
^
Ako si već pokrenuo temu Javno izvinjenje, onda zaista ne znam čemu ovaj gornji post...
Mislim, pametan si momak, ne znam što se spuštaš ispod svog nivoa...
Originally posted by Swanheart
"Pogle!Presit sam svoje mudrosti,kao pcela koja je nakupila previse meda,potrebne su mi ruke koje bi za mnom posegle..."
Usamljenost...da li moze da smeta,ili pak moze da prija?Ne znam,ali meni vec pocinje da smeta...kao sto Nice napisa:"potrebne su mi ruke koje bi za mnom posegle".
We have created lots of YouTube videos just so you can achieve [...]
The best flat phpBB theme around. Period. Fine craftmanship and [...]
All you need is right here. Content tag, SEO, listing, Pizza and spaghetti [...]
this should be fantastic. but what about links,images, bbcodes etc etc? [...]
Swap-in out addons, use only what you really need!
