Bootstrap Framework 3.3.6

[Speculum Columbae]

Posle mog danasdovršenog sedamhiljadadevetstotinasedamdesetsedmog čitanja Kod Hiperborejaca, konačno sam shvatio koliko sam ja zaljubljen u tog čoveka.

Da, kliše je reći erudita, da kliše je reći senzitivan, kliše je reći vrlo neshvaćen (posebno kada je reč o poeziji). Ekspresionista, bre!

Da li ima još ljudi ovde koji dele moju euforiju?
Da li ste čitali šta od njega? Ako jeste - koje?
Da li ga volite, ili imate neki drugačiji, kritički stav od moje zanesene glave?

[walt333]

Konačno priznaješ da si crnjaskoholik.

Pa ovako, odmah da kažem da ne delim toliku količinu euforije ka Crnjanskom, kao ti, ali to ne znači da ga ne volim, baš naprotiv.
Omiljeni mi je Dnevnik o Čarnojeviću, i on stoji na polici omiljenih knjiga. Čitao sam još Seobe, drugu knjigu Seoba, i Roman o Londonu.

Što se tiče poezije kako šta. Recimo jako volim njegove poeme, tipa Stražilovo. U osnovi više ga volim kao proznog pisca.
Sa dramama nisam upoznat(mada gledah skoro televizijski film Maska koji je rađen po njegovoj drami).

Postoji i jedno njegovo prozno delo koje baš na volim, to je Kap španske krvi, nisam ga ni završio koliko mi se nije dopalo.

[Speculum Columbae]

Priznajem, jesam. Konačno sam shvatio pravu prirodu mojih osećanja o njemu kada je moja keva rekla da ga stalno spominjem i dajem ga kao primer za sve.

[luciferin91]

Pored Seoba citao sam i Dnevnik o Carnojevicu. On mi se vishe svideo od Seoba, koje sam morao da citam kao lektiru.

Iskreno, ima fin stil pisanja, malo nerazumljiv, ko god je citao Seobe zna kako je kada krenu opisi izlaska Sunca na nekoliko stranica. Ja sam uvek najvishe voleo Nadrealizam i Prosvetiteljstvo

[Galateja]

Omiljeni pisac! Ne mogu ovako đuture da pišem, imala sam težak dan. Za par dana ću ostaviti pristojan post.

[Storm]

Posle današnjeg dana nemam mnogo snage, pa ću samo da pejstujem neke stihove....


Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

Bolnica u Salcburgu, 1917.

[Speculum Columbae]

Evo, za sve umorne i one koji vole tu sofisticiranu tugu za koju se živi, koja je fatum, kako kaže:

Oda vešalima

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.

Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.

Ta vi ste još svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.

Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.

Lepše se na vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.

Pa kad je sunce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pominje i korenje.

Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarka vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,

a skuplja ste od zlata.

Lirika Itake, Zagreb 1917.

[deran]

joj,ko je na forumu pisao nešto u stilu "ne znam ja tog crnjanskog..."...

[Speculum Columbae]

Vrh stranice:

http://www.gay-serbia.com/forum/viewthr ... pid1963022

[deran]

a,pa dobro...mislim,bolje zgleda nego što sam ja zapamtio-a ima i komparacija ćosića i krleže...

[AngraMaina]

Pre neko veče sam na jednom soareu ovdašnjem, zamoljen da izgovorim nešto na srpskom, izrecitovao jednu od njegovih najvoljenijih mi strofa:

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni...

Sa 18 godina preveo sam i objavio Sumatru na latinskom.

Nažalost nemam vremena da pročitam sve što je napisao, ali hoću.

[Lepa Krepa]

Originally posted by Dante

Da li ga volite, ili imate neki drugačiji, kritički stav od moje zanesene glave?

Милош Црњански

Социјална база нашег национализма


Годинама у дневној штампи, ми смо износили национално добро из свих наших крајева. Словеначку планину, цркву на Крку, босанског гуслара, хвалили смо истом наивношћу којом смо веровали да је све добро.
Тек кад смо упознали оне који се свакој несрећи ове државе, свим недаћама, злурадо, прикривено смеју, тек кад смо упознали индиферентне којима је нација шеста брига и којима је свуд добро, ми смо дошли до уверења да не ваља што и у нас није било епохе националног терора.

Логично је било, и добро, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели и после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма.

Да је „пацифистичка“ нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи.

Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и благодетима мира, то не види само онај који нема стила. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста.

Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај српства.

Оптужбе да је српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи“ српској војсци итд. То су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста.

Ако је ишта карактеристично аустријанчину то је био мирис касарне, па откуда онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна? Ствар је јасна.

Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма“, „хитеризма“ итд.) ствар се понавља.

Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.

Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса давно дата, али да је била изражена тотално само у борби српства. Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша?

Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега потребна је активност народног тоталитета. И ако војник, у нашим очима, ни мало на заостаје иза пекара, интелектуалца, или учитеља, или професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника.

Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма, њена снага, немилосрдност душа.

По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих досадашњих у нас, јача.

Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота“. Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма.

Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота“ код нас уштве над уштвама.

Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него скупљању и окупљану таквих људи свих нијанса. Консекветност националиста није у истицању момента рата, далеко од тог, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота.

Патриотизам, оног моменталног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дугих традиција, јаких култура (Француска, Енглеска и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је као у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина.

Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада.

Такво схватање блиско је нашим масама. Буде ли се нашао човек да га изрази, народ ће поћи за њим као бујица.

Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој територији се може спокојно дизати идеја националистичког императива.

Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса, патриотизам, али оном 20% ко зна?

У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име нације, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена?

Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печалбара само луд може мислити да се игра националистичког театра, али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог човека и села могу се добити само путем националног суда.

У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор њен и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква.

Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних“ идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалиста и сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства.

Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база.

Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип националног, ситног комбатанта, Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.

Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, иста као што је био рад Привредника, треба само још година две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица.

У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог национализма, као што је и била, не буде социјална?

zanosljivo?

i odma' da se outujem - ja sam od onih koje/i misle da pri donošenju suda o autoru/ki ne treba odvajati javni angažman i javno iznesene stavove od njenog ili njegovog književnog (ili kakvog god) dela.

[smaug]

Originally posted by AngraMaina

Pre neko veče sam na jednom soareu ovdašnjem, zamoljen da izgovorim nešto na srpskom, izrecitovao jednu od njegovih najvoljenijih mi strofa:

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni...

I ti si se odlucio za Crnjanskog a ne za mrsupizdumaterinu....

Vauuuu...

Mene nista ne bi sprecilo da necitiram Crnjanskog....

Al je poznato da ja imam pottymouth...



Izvini...

[Galateja]

Verovali ili ne pročitala sam gotovo sve od Miloša Crnjanskog: Seobe 1 i 2, Roman o Londonu, Dnevnik o Čarnojeviću, Kap španske krvi, drame, pripovetke, poeziju, političke spise, privatne prepiske, Knjigu o Mikelanđelu...

Omiljene su mi Seobe 1 i Roman o Londonu. Osetila sam Dafininu čežnju, atmosferu 18. veka, duh posleratnog Londona... Kao da su me bole ruke tih igala koje tvore lutke. I naravno: Lament nad Beogradom, koji je pesma nad pesmama srpske književnosti.

Dakle, ubedljiv!


...ali to više nismo mi već neki čipanzi neveseli...
(...)
...u društvu maski koje došle su po nas...
(...)
...Nema smrti. Ima samo seoba...
(...)
...sujeta sujetstva...
(...)
...lutam još vitak pod srebrnim lukom...
(...)

Mogu tako da nizam omiljene parafraze i citate.

Volim njegove opise i duge lepe rečenice. Analitičnost i detaljisanje je nešto što može biti samo pluus za dobrog umetnika.

Što se tiče ličnosti Miloša Crnjanskog on je prošao mnoge ideologije i tu, zaista, postoji problematika (uz to je bio i homofob, ali to je bilo drugo vreme), ali ja ne mogu zbog toga da ga diskvalifikujem kao pisca:
- srbovanje u ranoj mladosti
- pacifizam u poznoj mladosti
- koketiranje sa fašizmom i nacizmom (Hitler, Musolini, Franko) kada je radio kao ataše za štampu; treba uzeti u obzir da je u ovoj fazi bio do početka rata kada je shvatio kuda vodi takva politika. Hitler je sve do 1.9.1939. govorio kako Nemačka ne želi rat i kako hoće kolonije
- razočarenje u fašizam kada je shvatio kuda to vodi
- godine razočarenja i izbeglištva u Londonu kada se odrekao politike i radio kao obućar, konjušar...
- povratak u Jugoslaviju, ali i neprihvatanje komunizma
- gravitiranje između dve osude, sa jedne strane ga je intelektualna antikomunistička elita (npr. Pekić) otvoreno prezrela, ali i komunisti

Sa psihološke strane: vrlo impulsivna i svadljiva osoba kome nisu strani fizički obračuni. Od onih koji prvo delaju, a onda misle o tome šta su delali.

[bas bleu]

Originally posted by Galateja
Verovali ili ne pročitala sam gotovo sve od Miloša Crnjanskog...

ja ti bezrezervno verujem.

[Speculum Columbae]

Pa, Krepo, ne treba da zaboraviš da je on preživeo oba rata. Bio je umoran od Srbije i svega već 1910. a kamoli posle.

@ Galateja - I ja sam takođe. Možda čak i sve.

[Zwezdica]

Njegova knjiga Seobe mi je najomiljenija knjiga domace knjizevnosti (prva knjiga mi je bolja nego druga)!

[Mars]

Ima li neko Roman o Londonu pdf?

[AngraMaina]

Originally posted by Galateja

Što se tiče ličnosti Miloša Crnjanskog on je prošao mnoge ideologije i tu, zaista, postoji problematika (uz to je bio i homofob, ali to je bilo drugo vreme), ali ja ne mogu zbog toga da ga diskvalifikujem kao pisca:
- srbovanje u ranoj mladosti
- pacifizam u poznoj mladosti
- koketiranje sa fašizmom i nacizmom (Hitler, Musolini, Franko) kada je radio kao ataše za štampu; treba uzeti u obzir da je u ovoj fazi bio do početka rata kada je shvatio kuda vodi takva politika. Hitler je sve do 1.9.1939. govorio kako Nemačka ne želi rat i kako hoće kolonije
- razočarenje u fašizam kada je shvatio kuda to vodi
- godine razočarenja i izbeglištva u Londonu kada se odrekao politike i radio kao obućar, konjušar...
- povratak u Jugoslaviju, ali i neprihvatanje komunizma
- gravitiranje između dve osude, sa jedne strane ga je intelektualna antikomunistička elita (npr. Pekić) otvoreno prezrela, ali i komunisti

Sa psihološke strane: vrlo impulsivna i svadljiva osoba kome nisu strani fizički obračuni. Od onih koji prvo delaju, a onda misle o tome šta su delali.

S fašizmom su tada koketirali mnogi (Ezra Pound, Kazantzakis) pa ih to nikad nije sprečavalo da budu široko čitani i prevođeni pisci.

[AngraMaina]

Originally posted by smaug

Originally posted by AngraMaina

Pre neko veče sam na jednom soareu ovdašnjem, zamoljen da izgovorim nešto na srpskom, izrecitovao jednu od njegovih najvoljenijih mi strofa:

Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni...

I ti si se odlucio za Crnjanskog a ne za mrsupizdumaterinu....

Vauuuu...

Mene nista ne bi sprecilo da necitiram Crnjanskog....

Al je poznato da ja imam pottymouth...



Izvini...

Bio sam u društvu profesora i doktoranata sa prestižnih svetskih univerziteta. Mršupizdumaterinu čuvam za forum GS.

[smaug]

^ Pametno...
Samo i dalje steta sto nisi...Cenim da su se profesori i doktoranti sa prestiznih svetskih univerziteta vec sreli s Crnjanskim a da sa mrsupizdumaterinu nisu.
Pa ono...egzotike radi...

Al ipak - pametno, pametno.
Mani ti mene...

[Srklet]

Originally posted by AngraMaina

S fašizmom su tada koketirali mnogi (Ezra Pound, Kazantzakis) pa ih to nikad nije sprečavalo da budu široko čitani i prevođeni pisci.

ljudi zaboravljaju da je fasizam u vremenskom kontekstu u kojem se pojavio bio nesto novo i, hajdemo reci, progresivno.

ispalo je da ipak nije.

a da, crnjanski je piščina. medju pet najvecih eksjugoslavenskog prostora.

[Myself]

Moja bivsa devojka kaze da je on najveci srpski pisac svih vremena.

Procitala sam 'Seobe' jos u srednjoj skoli, a na njen predlog i 'Roman o Londonu' i to letos. Knjiga je fenomenalna i mnogo tuzna.

[Orlando the Lady]

Originally posted by walt333
(mada gledah skoro televizijski film Maska koji je rađen po njegovoj drami).

Nisam gledala film, ali ovo je jedna sjajna drama!
Crnjanskog volim, on je nas najznacajniji pisac.
Ovu recenicu pisem namenjujuci je onom citalackom telu naucenom na Andrica (o kome razmisljaju kao o autoritetu, pa se cesce sluze apozicijama / ,,nas jedini Nobelovac, nas najveci pisac"/ negoli njegovim imenom, sto dovoljno govori o toj ,,mistifikacijskoj" prici u vezi sa njim samim)

Crnjanski do groba u srcu mom

[Speculum Columbae]

Originally posted by Orlando the Lady



Crnjanski do groba u srcu mom

Potvrđujem, samo bez smejanja.

[Storm]

Crnjanskog bije glas da je bio konzervativac, desničar... Najverovatnije je bio i homofobičan, u takvom mi je bar sećanju ostala Knjiga o Mikelanđelu.
Međutim ne znam detalje oko njegovih političkih ideja. Ako je stvarno bio takav namćor (kako se priča) verovatno je bio i radikalan u svojim idejama. Ali sigurno nije od toga imao koristi nego je zastupao te ideje iz ubeđenja i prilično ispaštao zbog svega toga. Ima nečeg sportskog u takvom stavu.
Najvažnije je da on sjajan pisac.

[Speculum Columbae]

Bio je homofobičan, ali je duboko u sebi razumeo i to, kao i sve ljudsko.

[walt333]

Mislio sam da će se ovde komentarisati opus istog, a pošto diskutujmo o njegovoj ličnosti ajd da ne ostanem nedorečen po tom pitanju.

Za mene Crnjanski jeste bio jedan prostak u najnegativnijem smislu te reči. Recimo ono što je uradio Anici Savić-Rebac dovoljno pokazuje koliki je znao biti gad. Ali jebiga mnogo volim njegove knjige(da ne pominjem da mi je Pavle Isaković jedan od najdražih likova u književnosti), i jeste veličina u srpskoj književnosti sa kojom se retko ko može meriti.

...kao i svi tužni ljudi, on je svoju tugu sam preuveličavao. Druga knjiga Seoba

[Storm]

Originally posted by walt333
Recimo ono što je uradio Anici Savić-Rebac dovoljno pokazuje koliki je znao biti gad.

Što, šta je uradio?

[walt333]

Koliko se sećam on se udvarao Anici i ona ga je odbila, a onda je on išao i opanjkavao je po gradu i napisao je pismo izdavaču koji je trebao da objavi njenu prvu zbirku poezije. U tom pismu je ispljuvao njenu poeziju i još izmislio da su takvog mišljenja i drugi intelektualci tog vremena. Na kraju izdavač nije želeo to da štampa. Tako nizak udarac iz povređene sujete je više nego jadan.