- 23 Maj 2009, 20:42
#1481831
Ален Кнежевић
ДЕДА МРАЗ ЈЕ ПЕДЕР
Неко је на прозорском стаклу нацртао Деда Мраза. Деда Мраз?! Невешта брљотина спрејом требало би да представља дебелог, зајапуреног дедицу који око себе шири оптимизам. Таквог га је бар измислила Coca Cola. Овај, са стакла, је некао спарушен. Има све потребне елементе: капу, браду и осмех у којем станује мрак. Деда Мраз! Made in Србија! Иза стакла промиче снег. Климатска свечаност за Нову Годину. Мука ми је и врти ми се у глави.
Вертиго као последица прекомереног уношења алкохола и никотина. Морам на ваздух! Једва се дочепах кваке. Ветар ме је дочекао шамаром…. Шкрипи под ногама. Белина само појачава вртоглавицу која се, као на флиперу, сели из главе у стомак. Брзо! Невероватно брзо. Горе-доле! Повратио сам. Укус знам. Горко, кисело и жуто. Ко би рекао да и боја има укус?Шака снега у ждрело. Снег смрди на бензин и трну ми зуби. Умивање белином не помаже. Диши дубоко, диши… Опет оно горко и оно жуто. Опет… Опет…
...
– Прво, ово није алкохол. Ово је часна, поштена ракија и то добра. Друго, то је кључ српске душе. Она је отвара и затвара, рађа и сахрањује. Белосветски предатори који су нас поробљавали ножем, ватром и пушком – нису имали појма. За нас је доста и ракија. Казан? У Паклу Србе кувају у казанима за ракију. Сумњам да ти то разумеш.
Трезвењак си. Хајдемо нечијој кући, уколико се тако зове место у којем се кријемо од кише, ветра, мраза, људи.
У овом тренутку врши геометарски премер моје персоне… Изгледам јој превисоко. Сетио сам се, не би било лоше да јој придржим капут, кад већ тридесет секунди стоји крај чивилука и чека… Где је, бре, та школа у којој даме уче да од мушкараца, без речи, извуку оно што желе?! Мора да им је најбољи ђак… Окреће се:
– Идемо мојим колима! – наређује и већ је напољу.
– Слажем се, пошто ја не умем да возим – следим је и следио сам се. Мало снега ми улази у ципеле, правим се да ми није ништа.
– Немаш дозволу? – чуди се преко рамена. Осећам да јој ова информација звучи невероватно.
– Не… Да ли сам због тога зарадио негативно бројање?
–Данас је необично дамушкарац не управља аутомобилом.
Претпостављам да тражи кључеве од аутомобила, бар такав звук допире из њенe торбе. Ово почиње да ме нервира.
– Ја ти, као, личим на неког мушкарца? До јуче је било нормално да само одабрани управљају. Данас смо сви самоуправљачи.
– Немаш ауто? – ваљда извлачи поенту пређашње конверзације, а за њом кључеве.
– Логично, немам – овај сарказам је потпуно природна реакција.
– О.К.!
...
Друга лекција из анатомије… Сад већ немам шта да избацим из стомака. Имам, у ствари, још стомак. Можда још једно парче црног… Е, онда је излетело заиста… Парче црног! У паници, наслоњен са обе руке на ивицу WC шоље, буљио сам у то парче мрака. Покушавам да се присетим који би орган човек могао да избаци на овај начин?
Ништа ме не боли. Само је све горко. Тај комад црног је сумњиво надувен. Ражљебљен, са црвеним ободом… Панику лагано у мојој глави смењује знатижеља… Шљива, јеботе! Пијана сува шљива! Шљива наливена ракијом! И то цела. Лепо ми је мама говорила: – „Жва-ћи“! – Смејем се у лице WC шољи. Одговара ми потмулим одјеком. Вода ми треба. На вратима чујем уплашено куцање. Ни близу, оном та-на-на-наааа, драгог нам Бетовена.
– Могу ли да уђем? – чујем.
Отвара врата бојажљиво. Не чека одговор. Њена кућа.
Помаља се само глава. Из које два велика зелена ока гледају потпуно забринуто…
...
Јеботе, моја глава је на њеном стомаку? Њене ноге су око мог тела! Моје руке око њених ногу? Њени дланови леже на мом врату. Њен пупак ми је на дохват усана. Не смем да се померим. Не желим да се померим. Не желим никуд одавде… Можда умрем, овако, као плетеница.
Ceo tekst mozete procitati na:
http://www.koraci.rs/wordpress/?p=602
Da li vam se dopadaju pisanija Alena Knezevica?
Jeste li citali jos nesto od ovog autora?
ДЕДА МРАЗ ЈЕ ПЕДЕР
Неко је на прозорском стаклу нацртао Деда Мраза. Деда Мраз?! Невешта брљотина спрејом требало би да представља дебелог, зајапуреног дедицу који око себе шири оптимизам. Таквог га је бар измислила Coca Cola. Овај, са стакла, је некао спарушен. Има све потребне елементе: капу, браду и осмех у којем станује мрак. Деда Мраз! Made in Србија! Иза стакла промиче снег. Климатска свечаност за Нову Годину. Мука ми је и врти ми се у глави.
Вертиго као последица прекомереног уношења алкохола и никотина. Морам на ваздух! Једва се дочепах кваке. Ветар ме је дочекао шамаром…. Шкрипи под ногама. Белина само појачава вртоглавицу која се, као на флиперу, сели из главе у стомак. Брзо! Невероватно брзо. Горе-доле! Повратио сам. Укус знам. Горко, кисело и жуто. Ко би рекао да и боја има укус?Шака снега у ждрело. Снег смрди на бензин и трну ми зуби. Умивање белином не помаже. Диши дубоко, диши… Опет оно горко и оно жуто. Опет… Опет…
...
– Прво, ово није алкохол. Ово је часна, поштена ракија и то добра. Друго, то је кључ српске душе. Она је отвара и затвара, рађа и сахрањује. Белосветски предатори који су нас поробљавали ножем, ватром и пушком – нису имали појма. За нас је доста и ракија. Казан? У Паклу Србе кувају у казанима за ракију. Сумњам да ти то разумеш.
Трезвењак си. Хајдемо нечијој кући, уколико се тако зове место у којем се кријемо од кише, ветра, мраза, људи.
У овом тренутку врши геометарски премер моје персоне… Изгледам јој превисоко. Сетио сам се, не би било лоше да јој придржим капут, кад већ тридесет секунди стоји крај чивилука и чека… Где је, бре, та школа у којој даме уче да од мушкараца, без речи, извуку оно што желе?! Мора да им је најбољи ђак… Окреће се:
– Идемо мојим колима! – наређује и већ је напољу.
– Слажем се, пошто ја не умем да возим – следим је и следио сам се. Мало снега ми улази у ципеле, правим се да ми није ништа.
– Немаш дозволу? – чуди се преко рамена. Осећам да јој ова информација звучи невероватно.
– Не… Да ли сам због тога зарадио негативно бројање?
–Данас је необично дамушкарац не управља аутомобилом.
Претпостављам да тражи кључеве од аутомобила, бар такав звук допире из њенe торбе. Ово почиње да ме нервира.
– Ја ти, као, личим на неког мушкарца? До јуче је било нормално да само одабрани управљају. Данас смо сви самоуправљачи.
– Немаш ауто? – ваљда извлачи поенту пређашње конверзације, а за њом кључеве.
– Логично, немам – овај сарказам је потпуно природна реакција.
– О.К.!
...
Друга лекција из анатомије… Сад већ немам шта да избацим из стомака. Имам, у ствари, још стомак. Можда још једно парче црног… Е, онда је излетело заиста… Парче црног! У паници, наслоњен са обе руке на ивицу WC шоље, буљио сам у то парче мрака. Покушавам да се присетим који би орган човек могао да избаци на овај начин?
Ништа ме не боли. Само је све горко. Тај комад црног је сумњиво надувен. Ражљебљен, са црвеним ободом… Панику лагано у мојој глави смењује знатижеља… Шљива, јеботе! Пијана сува шљива! Шљива наливена ракијом! И то цела. Лепо ми је мама говорила: – „Жва-ћи“! – Смејем се у лице WC шољи. Одговара ми потмулим одјеком. Вода ми треба. На вратима чујем уплашено куцање. Ни близу, оном та-на-на-наааа, драгог нам Бетовена.
– Могу ли да уђем? – чујем.
Отвара врата бојажљиво. Не чека одговор. Њена кућа.
Помаља се само глава. Из које два велика зелена ока гледају потпуно забринуто…
...
Јеботе, моја глава је на њеном стомаку? Њене ноге су око мог тела! Моје руке око њених ногу? Њени дланови леже на мом врату. Њен пупак ми је на дохват усана. Не смем да се померим. Не желим да се померим. Не желим никуд одавде… Можда умрем, овако, као плетеница.
Ceo tekst mozete procitati na:
http://www.koraci.rs/wordpress/?p=602
Da li vam se dopadaju pisanija Alena Knezevica?
Jeste li citali jos nesto od ovog autora?
