- 16 Apr 2009, 02:22
#1446868
03:00 h- Vražji čas.
- Da li bi ste bili ljubazni da pričekate dok se svučem?
- Gde hoćete da stanem?
- Tu bi bilo u redu.
- Dobro.
Bilo je hladno. U gradu je padao sneg, ali mesto na kome su se nalazili, činilo se, nije baš marilo zbog toga. Očigledno je imalo sopstveni izvor toplote, jer bi bilo ko lagano mogao da otopi svoje salo samo stojeći na njegovoj ucviljenoj zemlji. Visoki kameniti blokovi, nepravilnog i oronulog oblika, formirali su krug u sred zabačene, duboko izolovane nedođije. Devojčica je polagano zašla za prvi, najbliži joj blok. Njene hladne ručice skliznule su niz izrazito crvenu kariranu suknjicu, dok se savijala da odveže pertle na crnim čizmama, načinjene od krokodilske kože. Iznenada se zaustavila na pola puta; kao da ju je nešto bocnulo sa zaleđa. Sinu joj da će čizme samo doprineti njenoj razbluđenoj pojavi, tako da je rešila da ih ne skida. Usporenim pokretom ruke, čije su se boje na trenucima menjale pod tihom igrom mesečeve svetlosti, od jarko crvene preko gnusno zelene pa sve do prljavo crne, odstranila je svoju čađavo crnu, dobro pritegnutu kravatu. Zatim je usledilo skidanje bele košulje, pažljivo nabijene pod suknjicu. Ono što se na toj slici isticalo bila je njena duga, ravna, tamno crvena kosa, divnje puštena da pada niz leđa, čiju je već bledu kožu dodatno izbeljivala mesečeva svetlost, i rumenilo njenih tvrdih bradavica. Marljivom oku nikako ne bi promakla tetovaža plamenog zmaja koji glođe led, istetovirana oko njenog pupka. Trebalo je da istupi napred, i nije se ustručavala ni malo da to i učini.
Čovek patuljastog rasta je i dalje stajao gde mu je bilo naređeno da stoji.
-Advokat, je li? A?! Sumljivi advokat? Zar nije tako?- prokomentarisala je devojčica nežnim glasom.
03:00 h- Vražji čas.
- Da li bi ste bili ljubazni da pričekate dok se svučem?
- Gde hoćete da stanem?
- Tu bi bilo u redu.
- Dobro.
Bilo je hladno. U gradu je padao sneg, ali mesto na kome su se nalazili, činilo se, nije baš marilo zbog toga. Očigledno je imalo sopstveni izvor toplote, jer bi bilo ko lagano mogao da otopi svoje salo samo stojeći na njegovoj ucviljenoj zemlji. Visoki kameniti blokovi, nepravilnog i oronulog oblika, formirali su krug u sred zabačene, duboko izolovane nedođije. Devojčica je polagano zašla za prvi, najbliži joj blok. Njene hladne ručice skliznule su niz izrazito crvenu kariranu suknjicu, dok se savijala da odveže pertle na crnim čizmama, načinjene od krokodilske kože. Iznenada se zaustavila na pola puta; kao da ju je nešto bocnulo sa zaleđa. Sinu joj da će čizme samo doprineti njenoj razbluđenoj pojavi, tako da je rešila da ih ne skida. Usporenim pokretom ruke, čije su se boje na trenucima menjale pod tihom igrom mesečeve svetlosti, od jarko crvene preko gnusno zelene pa sve do prljavo crne, odstranila je svoju čađavo crnu, dobro pritegnutu kravatu. Zatim je usledilo skidanje bele košulje, pažljivo nabijene pod suknjicu. Ono što se na toj slici isticalo bila je njena duga, ravna, tamno crvena kosa, divnje puštena da pada niz leđa, čiju je već bledu kožu dodatno izbeljivala mesečeva svetlost, i rumenilo njenih tvrdih bradavica. Marljivom oku nikako ne bi promakla tetovaža plamenog zmaja koji glođe led, istetovirana oko njenog pupka. Trebalo je da istupi napred, i nije se ustručavala ni malo da to i učini.
Čovek patuljastog rasta je i dalje stajao gde mu je bilo naređeno da stoji.
-Advokat, je li? A?! Sumljivi advokat? Zar nije tako?- prokomentarisala je devojčica nežnim glasom.
