- 21 Nov 2008, 00:21
#1306560
Moram priznati da sam se razočarao u ovdašnje autonomaše, "mađarone" i ostale lojalne ideji nezavisnog vojvodstva Vojvodine -- znaju oni već da na njih mislim -- što do sada nisu promovisali sjajnu mađarsku spisateljicu Agotu Kristof! Otkrio sam je skoro, prevodeći Žižekovu knjigu "Ćudovišnost Hrista" -- Simore, gde si? -- koji je citira u završnom poglavlju i takođe joj je vrlo naklonjen. Evo nekoliko izvoda iz njegovih referiranja na dotičnu personu koja me je preko noći, onako na blitzkrieg, potpuno osvojila...
"Postoji, međutim, sasvim drugačiji način za odvajanje etike od morala: nešto poput Šilerove suprotnosti naivnog i osećajnog. Moral je ono „osećajno“, uključuje druge (jedino) u tom smislu da se meni dopada da vidim sebe kao dobrog, gledajući kroz oči drugih; etika je, sa druge strane, naivna – radim ono što moram da uradim, jer je neophodno to uraditi, a ne zato što sam dobar. Ova naivnost ne isključuje promišljanje – štaviše, ona ga omogućava, omogućava tu hladnu, okrutnu distancu prema onome što radimo. Najbolji književni prikaz ovakvog etičkog stanovišta jeste Velika sveska, prvi tom trilogije Velika sveska – Dokaz – Treća laž, koju je napisala Agota Krištof (Ágota Kristóf). Kada sam prvi put čuo nekoga da govori o Agoti, mislio sam da je to loš istočnoevropski izgovor imena Agate Kristi; ali ne sam ubrzo saznao da Agota nije Agata, kao i da je Agotin horor daleko užasniji od Agatinog. Iako je njen unuiverzum „postmoderan“ (tri knjige pisane su potpuno različitim stilovima, i često su protivrečne u vezi sa istim događajima, prikazujući različite verzije traumatske „stvari“ koja se neizostavno javlja), njeni radovi su potpuno anti-postmoderni u svojoj jasnoj jednostavnosti, pune rečenica koje podsećaju na radove iz osnovne škole: postmoderna otvorena dvosmilenost u potpuno anti-postmodernom stilu.
Velika sveska govori o mladim blizancima koji žive sa svojom bakom u malom mađarskom gradu u toku poslednjih godina Drugog svetskog rata i ranog perioda komunizma. (Kasnije saznajemo da nije jasno da li su zaista postoje dva brata ili samo jedan, koji ima halucinacije drugog – lakanovski odgovor glasi: postoji više od jednog, a manje od dva. Blizanci su 1 + a: subjekat i ono što je u njemu više od njega samog.) Blizanci su potpuno nemoralni – oni lažu, ucenjuju, ubijaju...-, pa ipak, predstavljaju etičku naivnost u njenom najčistijem obliku. Nekoliko primera će biti dovoljni. Jednog dana, sretnu u šumi izgladnelog dezertera i donesu mu neke stvari koje im je tražio:
»Kada smo se vratili sa hranom i ćebetom, on reče:
„Veoma ste ljubazni;“
Mi odgovoramo:
„Nismo pokušavali da budemo ljubazni. Doneli smo Vam ove stvari jer su vam bile od preke potrebe. I to je sve.“ «(43)
Ukoliko je ikada postojao hrišćanski etički stav, onda je to ovaj: bez obzira koliko uvrnuti bili prohtevi njihovih komšija, blizanci naivno pokušavaju da im izađu u susret. Jedne noći, zatičemo ih kako spavaju u istom krevetu u kome spava i nemački oficir, napaćeni gej mazohista. Rano ujutru, pošto su se probudili i pošli da izađu iz kreveta, oficir ih zadržava:
»“Ne mrdajte. Nastavite da spavate:“
„Hoćemo da pišamo. Baš nam se ide.“
„Ne idite. Uradite to ovde.“
Pitali smo:
„Gde?“
Rekao je:
„Po meni. Da. Ne plašite se. Pišajte! Po mom licu.“
Učinili smo to, a onda smo izašli u dvorište, jer je ceo krevet bio mokar.«(91)
Istinski čin ljubavi, ako je ljubavi ikada i bilo! Najbliži prijatelj blizancima bila je sveštenikova kućepaziteljka, mlada pohotna žena koje ih je kupala i prala im odeću, igrajući sa njima erotske igre. Onda se dogodilo nešto, dok je kolona izgladnelih Jevreja sprovođena kroz grad na putu ka logoru:
»Tačno pred nama isplivala je iz gužve jedna mršava ruka, prljava ispružena ruka, a glas traži:
„Hleba.“
Kućepaziteljka se nasmešila i pretvarala kao da nudi ostatak svog parčeta; zadržala ga blizu ispružene ruke, a onda, uz grohotan smeh, vratila parče hleba nazad u svoja usta, zagrizla, i rekla:
„I ja sam gladna.“«(107)
Dečaci su odlučili da je kazne: stavili su nešto municije u njen šporet. Kada je naložila vatru sledećeg jutra, šopret je eksplodirao i iskasapio je. Prateći ove smernice, lako ću zamisliti situaciju u kojoj bih bio spreman, bez ikakve griže savesti, da hladnokrvno nekoga ubijem, čak i kada bih znao da ova osoba nikog nije neposredno ubila. Čitajući izveštaje sa mučilišta u latinoameričkim vojnim režimima, pronašao sam da mi je posebno odvratna (obična) figura doktora koji je pomagao mučiteljima da najučinkovitije obave svoj posao: on bi pregledao žrtvu i nadgledao proces, pružajući mučiteljima informacije o tome koliko je žrtva sposobna da izdrži, koja vrsta mučenja bi nanela najveći bol, itd. Moram priznati: kada bih sreo takvu osobu, znajući da postoje male šanse da je izvedem na sud, i kada bi mi se pružila prilika da je potajno ubijem - to bih i učinio, bez imalo kajanja što sam „uzeo pravdu u svoje ruke“... Najvažnije u ovakvim slučajevima jeste izbeći opčinjenost zlom, koja nas tera da uzdignemo mučitelje do nivoa „demonskih“ prestupnika, koji imaju snagu da prevaziđu naša jadna moralna načela i delaju slobodno. Mučenja nisu „s druge strane“ Dobra i Zla, ona su ispod njih, ona „ne krše herojski“ naša zajednička etička pravila, ona ih jednostavno nemaju. – Vratimo se Beležnici: dva brata takođe ucenjuju sveštenika: prete mu da će svima razglasiti kako je sveštenik seksualno zlostavljao Harelip, devojku kojoj je potrebna pomoć kako bi preživela, tražeći da im redovno isplaćuje određenu svotu novca svake nedelje. Šokirani sveštenih ih pita:
»To je čudovišno. Shvatate li šta radite?“
„Da, gospodine. Ucenjujemo.“
„U vašim godinama... To je žalosno:“
„Da, žalosno je to što smo primorani na ovo. Ali Harelip i njenoj majci novac je apsolutno neophodan.“ «(70)
Nema ničeg ličnog u ovoj uceni: kasnije, oni čak postaju bliski prijatelji sa sveštenikom. Kada se Harelip i njena majka novčano oporave, oni prestaju da iznuđuju novac od sveštenika:
»“Zadrži ga. Dovoljno si dao. Uzimali smo ti novac kada je to bilo apsolutno nužno. Sada zarađujemo dovoljno novca pa možemo da damo nešto i Herelip. Naučili smo je i da radi.“ «(137)
Njihovo hladnokrvno služenje drugima ide do toga da ubijaju, ako se samo od njih zatraži: kada ih njihova baka zamoli da sipaju otrov u njenu šolju sa mlekom, oni odgovaraju:
»“Ne plači bako. Učinićemo to; ako to zaista želiš da učinimo, učinićemo tako.“«(171)
Ma koliko naivno izgledao, ovako subjektivni stav nikako ne isključuje čudovišno hladnu misaonu distancu. Jednog dana, blizanci oblače pocepanu odeću i odlaze da prose; žene koje prolaze pored njih daju im jabuke, kolače, itd, a jedna od njih čak ih pomazi po kosi. Zatim, jedna žena im nudi da pođu kod nje kući i da obave neke poslove u zamenu za hranu.
»Mi odgovorimo:
„Ne želimo da radimo za vas, gospođo. Ne želimo da jedemo vašu supu ili vaš hleb. Nismo gladni.“
Ona pita:
„Zašto onda prosite?“
„Da vidimo kakav učinak to izaziva i da posmatramo reakcije ljudi.“
Žena ode, vičući:
„Pokvareni mali huligani! Još i bezobrazni!“
Na putu ka kući bacili smo jabuke, kolače, čokoladu i novčiće, u visoku travu pored puta.
Nemoguće je baciti milovanje po glavi.«(34)
Ovo je moje stanovište – kakav bih ja voleo da budem: etičko čudovište bez saosećanja, da radim ono što treba da bude urađeno u uvrnutom preklapanju slepe spontanosti i misaone distance, pomažući drugima, izbegavajući njihovu ogavnu bliskost. Kada bi bilo više ovakvih ljudi, svet bi bio prijatno mesto, gde bi osećajnost bila zamenjena hladnom i okrutnom strašću."
P.S. U prevodu na srpski: Agota Krištof Velika sveska – Dokaz – Treća laž, Paideia, Beograd, 2008. Naručite, ja sam već rezervisao primerak!
"Postoji, međutim, sasvim drugačiji način za odvajanje etike od morala: nešto poput Šilerove suprotnosti naivnog i osećajnog. Moral je ono „osećajno“, uključuje druge (jedino) u tom smislu da se meni dopada da vidim sebe kao dobrog, gledajući kroz oči drugih; etika je, sa druge strane, naivna – radim ono što moram da uradim, jer je neophodno to uraditi, a ne zato što sam dobar. Ova naivnost ne isključuje promišljanje – štaviše, ona ga omogućava, omogućava tu hladnu, okrutnu distancu prema onome što radimo. Najbolji književni prikaz ovakvog etičkog stanovišta jeste Velika sveska, prvi tom trilogije Velika sveska – Dokaz – Treća laž, koju je napisala Agota Krištof (Ágota Kristóf). Kada sam prvi put čuo nekoga da govori o Agoti, mislio sam da je to loš istočnoevropski izgovor imena Agate Kristi; ali ne sam ubrzo saznao da Agota nije Agata, kao i da je Agotin horor daleko užasniji od Agatinog. Iako je njen unuiverzum „postmoderan“ (tri knjige pisane su potpuno različitim stilovima, i često su protivrečne u vezi sa istim događajima, prikazujući različite verzije traumatske „stvari“ koja se neizostavno javlja), njeni radovi su potpuno anti-postmoderni u svojoj jasnoj jednostavnosti, pune rečenica koje podsećaju na radove iz osnovne škole: postmoderna otvorena dvosmilenost u potpuno anti-postmodernom stilu.
Velika sveska govori o mladim blizancima koji žive sa svojom bakom u malom mađarskom gradu u toku poslednjih godina Drugog svetskog rata i ranog perioda komunizma. (Kasnije saznajemo da nije jasno da li su zaista postoje dva brata ili samo jedan, koji ima halucinacije drugog – lakanovski odgovor glasi: postoji više od jednog, a manje od dva. Blizanci su 1 + a: subjekat i ono što je u njemu više od njega samog.) Blizanci su potpuno nemoralni – oni lažu, ucenjuju, ubijaju...-, pa ipak, predstavljaju etičku naivnost u njenom najčistijem obliku. Nekoliko primera će biti dovoljni. Jednog dana, sretnu u šumi izgladnelog dezertera i donesu mu neke stvari koje im je tražio:
»Kada smo se vratili sa hranom i ćebetom, on reče:
„Veoma ste ljubazni;“
Mi odgovoramo:
„Nismo pokušavali da budemo ljubazni. Doneli smo Vam ove stvari jer su vam bile od preke potrebe. I to je sve.“ «(43)
Ukoliko je ikada postojao hrišćanski etički stav, onda je to ovaj: bez obzira koliko uvrnuti bili prohtevi njihovih komšija, blizanci naivno pokušavaju da im izađu u susret. Jedne noći, zatičemo ih kako spavaju u istom krevetu u kome spava i nemački oficir, napaćeni gej mazohista. Rano ujutru, pošto su se probudili i pošli da izađu iz kreveta, oficir ih zadržava:
»“Ne mrdajte. Nastavite da spavate:“
„Hoćemo da pišamo. Baš nam se ide.“
„Ne idite. Uradite to ovde.“
Pitali smo:
„Gde?“
Rekao je:
„Po meni. Da. Ne plašite se. Pišajte! Po mom licu.“
Učinili smo to, a onda smo izašli u dvorište, jer je ceo krevet bio mokar.«(91)
Istinski čin ljubavi, ako je ljubavi ikada i bilo! Najbliži prijatelj blizancima bila je sveštenikova kućepaziteljka, mlada pohotna žena koje ih je kupala i prala im odeću, igrajući sa njima erotske igre. Onda se dogodilo nešto, dok je kolona izgladnelih Jevreja sprovođena kroz grad na putu ka logoru:
»Tačno pred nama isplivala je iz gužve jedna mršava ruka, prljava ispružena ruka, a glas traži:
„Hleba.“
Kućepaziteljka se nasmešila i pretvarala kao da nudi ostatak svog parčeta; zadržala ga blizu ispružene ruke, a onda, uz grohotan smeh, vratila parče hleba nazad u svoja usta, zagrizla, i rekla:
„I ja sam gladna.“«(107)
Dečaci su odlučili da je kazne: stavili su nešto municije u njen šporet. Kada je naložila vatru sledećeg jutra, šopret je eksplodirao i iskasapio je. Prateći ove smernice, lako ću zamisliti situaciju u kojoj bih bio spreman, bez ikakve griže savesti, da hladnokrvno nekoga ubijem, čak i kada bih znao da ova osoba nikog nije neposredno ubila. Čitajući izveštaje sa mučilišta u latinoameričkim vojnim režimima, pronašao sam da mi je posebno odvratna (obična) figura doktora koji je pomagao mučiteljima da najučinkovitije obave svoj posao: on bi pregledao žrtvu i nadgledao proces, pružajući mučiteljima informacije o tome koliko je žrtva sposobna da izdrži, koja vrsta mučenja bi nanela najveći bol, itd. Moram priznati: kada bih sreo takvu osobu, znajući da postoje male šanse da je izvedem na sud, i kada bi mi se pružila prilika da je potajno ubijem - to bih i učinio, bez imalo kajanja što sam „uzeo pravdu u svoje ruke“... Najvažnije u ovakvim slučajevima jeste izbeći opčinjenost zlom, koja nas tera da uzdignemo mučitelje do nivoa „demonskih“ prestupnika, koji imaju snagu da prevaziđu naša jadna moralna načela i delaju slobodno. Mučenja nisu „s druge strane“ Dobra i Zla, ona su ispod njih, ona „ne krše herojski“ naša zajednička etička pravila, ona ih jednostavno nemaju. – Vratimo se Beležnici: dva brata takođe ucenjuju sveštenika: prete mu da će svima razglasiti kako je sveštenik seksualno zlostavljao Harelip, devojku kojoj je potrebna pomoć kako bi preživela, tražeći da im redovno isplaćuje određenu svotu novca svake nedelje. Šokirani sveštenih ih pita:
»To je čudovišno. Shvatate li šta radite?“
„Da, gospodine. Ucenjujemo.“
„U vašim godinama... To je žalosno:“
„Da, žalosno je to što smo primorani na ovo. Ali Harelip i njenoj majci novac je apsolutno neophodan.“ «(70)
Nema ničeg ličnog u ovoj uceni: kasnije, oni čak postaju bliski prijatelji sa sveštenikom. Kada se Harelip i njena majka novčano oporave, oni prestaju da iznuđuju novac od sveštenika:
»“Zadrži ga. Dovoljno si dao. Uzimali smo ti novac kada je to bilo apsolutno nužno. Sada zarađujemo dovoljno novca pa možemo da damo nešto i Herelip. Naučili smo je i da radi.“ «(137)
Njihovo hladnokrvno služenje drugima ide do toga da ubijaju, ako se samo od njih zatraži: kada ih njihova baka zamoli da sipaju otrov u njenu šolju sa mlekom, oni odgovaraju:
»“Ne plači bako. Učinićemo to; ako to zaista želiš da učinimo, učinićemo tako.“«(171)
Ma koliko naivno izgledao, ovako subjektivni stav nikako ne isključuje čudovišno hladnu misaonu distancu. Jednog dana, blizanci oblače pocepanu odeću i odlaze da prose; žene koje prolaze pored njih daju im jabuke, kolače, itd, a jedna od njih čak ih pomazi po kosi. Zatim, jedna žena im nudi da pođu kod nje kući i da obave neke poslove u zamenu za hranu.
»Mi odgovorimo:
„Ne želimo da radimo za vas, gospođo. Ne želimo da jedemo vašu supu ili vaš hleb. Nismo gladni.“
Ona pita:
„Zašto onda prosite?“
„Da vidimo kakav učinak to izaziva i da posmatramo reakcije ljudi.“
Žena ode, vičući:
„Pokvareni mali huligani! Još i bezobrazni!“
Na putu ka kući bacili smo jabuke, kolače, čokoladu i novčiće, u visoku travu pored puta.
Nemoguće je baciti milovanje po glavi.«(34)
Ovo je moje stanovište – kakav bih ja voleo da budem: etičko čudovište bez saosećanja, da radim ono što treba da bude urađeno u uvrnutom preklapanju slepe spontanosti i misaone distance, pomažući drugima, izbegavajući njihovu ogavnu bliskost. Kada bi bilo više ovakvih ljudi, svet bi bio prijatno mesto, gde bi osećajnost bila zamenjena hladnom i okrutnom strašću."
P.S. U prevodu na srpski: Agota Krištof Velika sveska – Dokaz – Treća laž, Paideia, Beograd, 2008. Naručite, ja sam već rezervisao primerak!
Prvo pomislih da se Duda zeza i biva ironichan... Kad ja tamo, a ono medjutim...
