Bootstrap Framework 3.3.6

[mikka]

Da li je pratite? Da li se oslanjate na misljenja kriticara ili preporuke?
Koliko oni imaju uticaja na percepciju kvaliteta samog dela, koliko ih "zarezujete", i postoje li neki koje posebno cenite? I koliko cesto zateknete "golog cara"?

[Ulix]

Srpska kritika ne postoji. Postoje prijateljske preporuke i politicka podobnost, a to me ne zanima. Postoje kod nas i ljudi poput Teofila Pancica koji se ne vode tim nepotistickim principima, ali koji ne poznaju knjizevnost dovoljno da bi napisali dobru kritiku i nemaju nikakve estetske kriterijume ili se foliraju - odlucite sami.

Mada, kad malo bolje razmislim, sve i da u Srbiji ima temeljnih i dobrih kriticara, nema dovoljno dobre knjizevne produkcije - sve je isto, sve je prezvakavanje vec napisanog, nemastovite varijacije na stare teme. A o tome kako nema citalaca ni knjiga, a kamoli kritika, da i ne govorimo.

Postoje strani kriticari koje volim da citam. Neke jer se sa njihovim stavovima u principu slazem, neke jer mislim da umeju da uoce nesto u knjizi sto bi meni mozda promaklo, a neke zato sto me zasmejavaju, kao Miciko Kakutani. To je jedna uvrnuta zena u ciji je knjizevni ukus prakticno nemoguce proniknuti. Npr. dala je groznu ocenu novom DeLilovom romanu koji je mene ostavio bez daha, i koji ne zaostaje za njegovim drugim knjigama ni u jednom aspektu. Zena je fascinantna; pohvalice potpuno bezvezan roman, naci ce neki razlog zasto je to dobro, a onda ce uzeti i procitati knjigu koja je dobra, solidna, odlicna i naci ce milion malih zamerki i napraviti od njih ogroman problem, osobito ako je knjigu napisao neko ko se smatra "velicinom" - DeLilo, Mejler, Apdajk, itd.

[mikka]

Ulixe, hvala ti sto si mi spasio temu od totalnog fijaska
Nisam znao da je knj. kritika toliko popularna. Izgleda si bio u pravu da srpske nema
I meni se svidja Teofilovo pisanije, generalno, ne samo knjizevne kritike...
A sto se podobnosti i prijateljstava tice, tacno je da se ne moze dogledati dno raznih interesa, no ipak mi je drago da se (pa makar i iz takvih motiva) jave suprotstavljena misljenja (pa bila i advokatska sa formom kritike- sa zadrzavanjem na detaljima "da se vidi ono sto je oku milo", a cini mi se da je to princip univerzalniji od Srbije- i da tu ni Michiko Kakutani nije izuzetak), naravno, dok se drze koliko-toliko cinjenica, pa se i iz zahuktale parnice, moze (bar izmedju redova) spocitati da li bi mi se nesto svidelo ili ne, (npr. pada mi na pamet "slucaj Pavic" i homonima i antonima dve Jasmine- Mihajlovic i Ahmetagic).
A s obzirom na navijacku groznicu prekaljenih kriticara, oni cije preporuke najvise prihvatam su- one mojih, ne (obavezujuce) strukom potkovanih prijatelja, sa kojima delim izmedju ostalog slican ukus, pa su me oni najmanje "izneverili" i dovodili u situaciju cara gologuzana, jer znam da tu nema zadnjih motiva

[Lakiboy_ns]

Knjizevne kritke na mene nemaju veliki uticaj odnosno ne uticu na moj izbor.
Nisam neki strucnjak za materiju ali mislim da se knjizevna kritika u Srbiji poslednjih godina sve vise uspesno opire ideoloskim analizama knjizevnih proizvoda sto ranije nije bio slucaj.

[Tot]

Pravilno je upotrebiti sg. a ne pl. inače će svako naći kritiku po svom ukusu čime se udaljavamo od stručnosti i dostojanstva koje kritika svakako ima.

Ono što čitamo po novinama i nedovoljno stručnim publikacijama je neka vrsta popularnog prikaza koji samo delimično ima vrednost kritike imajući u vidu nedovoljno stručnu profilisanost medija koji to prenosi, kao i to da su razni izvori i motivi takvih tekstova. Recimo, izdavačke kuće će se uvek potruditi da plasraju povoljan prikaz nekog svog izdavačkog poduhvata.

U tom smislu možda ne pratim uvek kritiku na potrebnom nivou ali mi jeste potrebna kod neafirmisanih pisaca. Post festum sam obično dobro upoznat sa kritikom. Znači nakon iščitavanja pisaca koje veoma volim krećem i sa raznom vrstom "pomoćne" literature koja istražuje osobine i vrednosti književnog jezika koji je na delu. Dozvoljavam da je u tom slučaju kritika potpomognuta jednom vrstom "zlatne medalje", tj na neki način je deo svog posla prepustila istoriji književnosti, bez obzira da li je pisac živ ili ne.

Samom činjenicom postojanja jezika mora postojati i kritika. Jezik nije privatna stvar a književnošću se jezik rekreira. Pisac nastupa kao jezički arhitekta koji hteo ne hteo interveniše u jezičkom području a sva znanja koje su civilizacijom proistekla iz treksta, na tekst se i vraćaju. One strukture, inovacije, zakonitosti koje koje se u tekstu javljaju biće kritikom ispitane. To je razumljivo jer je upravo književni jezik glavno merilo opšte jezičke ispravnosti.

Ambiciozni pisac, nužno, publikovanjem svog dela ulazi u jedan "spor" sa kritikom i to je proces koji koji dosta traje, čak i kada je pisac uspeo da se afirmiše; sve dok, kao što rekoh, deo svojih "nadležnosti" kritika ne prepusti istoriji književnosti a teorija književnosti piščevim jezikom počne punopravno da raspolaže. Pisac mora biti spreman na taj proces. Dok se to dešava, parcijalna povoljna kritika neće konačno etablirati njegovo delo, kao što ga ni negativna neće konačno osporiti. Osim toga u samoj kritici postoji "spor" oko nekog književnog dela dok se u jednom trenutku stavovi manje više ne usaglase.

Piscu u tom procesu ostaje da brani svoje delo. Razni su načini kojim pisci to čine. Jedan važan način je prihvatanje pojačane odgovornosti u domenu jezika. Pretpostavlja se da je tu odgovornost pisac shvatio samim činom pisanja ali od momenta kada njegovo delo postane publikovano i dostupno, on više u oblasti jezika ne stoji kao obična individua jer sve što kaže ili učini može na neki način da se odrazi i na njegovo delo. Njegov govor mora postati potpuno odgovoran. Setimo se Andrićevog "recepta" ćutanja.

U srpskoj književnosti postoji dugotrajna bolest ispolitizovane književnosti i stavljanja političke šape na stručnu oblast kritike. Tako smo dobili književene kritičare koji su desno profilisani političari i koji tako odstupaju od struke; a dobili smo i neodgovorne pisce koji upravo pokušavaju da zabašure svaku ozbiljniju stručnu evaluaciju bliskošću sa ispolitizovanim kritičarskim imenima.

Ali verujem da to neće doveka trajati.

[polarlicht4.1]

Originally posted by Ulix
Neke jer se sa njihovim stavovima u principu slazem, neke jer mislim da umeju da uoce nesto u knjizi sto bi meni mozda promaklo, a neke zato sto me zasmejavaju, kao Miciko Kakutani. To je jedna uvrnuta zena u ciji je knjizevni ukus prakticno nemoguce proniknuti. Npr. dala je groznu ocenu novom DeLilovom romanu koji je mene ostavio bez daha, i koji ne zaostaje za njegovim drugim knjigama ni u jednom aspektu.

Imaš neki link za ovo što je pisala o DeLilu?

[Ulix]

Originally posted by polarlicht4.1
Imaš neki link za ovo što je pisala o DeLilu?

http://www.nytimes.com/2007/05/09/books ... ted=1&_r=1

To je kritika objavljena u NY Timesu. Vidim da smo citali isti roman ona i ja, ali smo izgleda svaku recenicu shvatili drugacije. Sve sto je ona izdvojila kao mane - ukljucujuci i taj nedostatak "epske" komponente u knjizi - meni se dopalo. Stalno pravi poredjenja sa Podzemljem, iako su u pitanju dve potpuno drugacije knjige. The Falling Man je slicniji romanu Body Artist. U pitanju je stariji DeLilo, vise lirski nastrojen, bez zelje da oslika neku grandioznu sliku drustva.

A evo i jednog teksta o gospodjici, koji sam potrazio specijalno za tebe.
http://www.independent.co.uk/news/peopl ... 97374.html

(By the way - u tom tekstu se pominje Updikeov roman Seek My Face kome je dala losu kritiku a koji se meni ubedljivo najvise dopada od njegovih romana koje sam procitao.)

[Ulix]

Originally posted by mikka
I meni se svidja Teofilovo pisanije, generalno, ne samo knjizevne kritike...

Meni se svidja Teofilovo pisanje generalno, ali ne i njegove kritike. Njegov problem je u sustini taj sto nema dobro izgradjen knjizevni ukus. Siguran sam ja da je on mnogo citao, ali ima veoma diskutabilne estetske kriterijume. Ili neke stvari pise jer tako treba, a neke jer tako oseca. Jednog dana napise hvalospev Aleksandru Tismi, koji zaista i zasluzuje svaki hvalospev, sutradan se poziva na Kisa i Cas anatomije, a onda prekosutra kaze da je Marko Vidojkovic dobar pisac, a Marko Vidojkovic je covek koji je napisao vise knjiga nego sto je procitao.

[mikka]

@Tot

Ali pored toliko opletene ispolitizovanosti i pristrasnosti, koliko npr. knjizevne nagrade imaju uticaja na status pisca u ocima kritike, i da li je to zapravo njegova najbolja pomenuta "odbrana dela"? I ima li neke ovdasnje nagrade koja se smatra relevantnom? Da li se pri tom od knjizevnika zaista stvara "institucija" zasticenog medveda koji kasnije moze lagodno da zivi od stare slave koja mu se po inerciji prilepljuje i za sve sto je stvorio nakon sto je stekao izvestan ugled?

[Dušan Maljković]

Originally posted by Ulix

Originally posted by mikka
I meni se svidja Teofilovo pisanije, generalno, ne samo knjizevne kritike...

Meni se svidja Teofilovo pisanje generalno, ali ne i njegove kritike. Njegov problem je u sustini taj sto nema dobro izgradjen knjizevni ukus. Siguran sam ja da je on mnogo citao, ali ima veoma diskutabilne estetske kriterijume. Ili neke stvari pise jer tako treba, a neke jer tako oseca. Jednog dana napise hvalospev Aleksandru Tismi, koji zaista i zasluzuje svaki hvalospev, sutradan se poziva na Kisa i Cas anatomije, a onda prekosutra kaze da je Marko Vidojkovic dobar pisac, a Marko Vidojkovic je covek koji je napisao vise knjiga nego sto je procitao.

Šta ti sve ovde ne napisa, mila Ulixandra... Teofilovo pisanje je skup fraza koje navodno treba da predstavlja građanski diskurs u malom, a zapravo je reč o desnici koja u svom poznatom maniru mistički intonira pojedine pojmove, verujući da ako ih napiše velikim slovom ona predstavljaju nekakvu duboku metafizičku istinu.

Izgrađen književni ukus -- pa to je vrlo subjektivna stvar i ne vidim kako se sa te pozicije može bilo šta kritikovati: meni se sviđa de Sad, tebi ne -- i ko je sada u pravu? Pančićev problem je upravo taj što govori sa pozicije ličnog ukusa -- da li Vidojković dobar ili loš pisac je teza koja nema veze sa tim da li se on meni dopada ili ne, već sa argumentacijom u diskursu teorije književnosti koja ima da pokaže tu tezu.

O kakvim diskutabilnim estetskim kriterijumima je reč? Konkretno, molim?

[Tot]

Originally posted by mikka
@Tot

Ali pored toliko opletene ispolitizovanosti i pristrasnosti, koliko npr. knjizevne nagrade imaju uticaja na status pisca u ocima kritike, i da li je to zapravo njegova najbolja pomenuta "odbrana dela"? I ima li neke ovdasnje nagrade koja se smatra relevantnom? Da li se pri tom od knjizevnika zaista stvara "institucija" zasticenog medveda koji kasnije moze lagodno da zivi od stare slave koja mu se po inerciji prilepljuje i za sve sto je stvorio nakon sto je stekao izvestan ugled?

Odgovaram redom na tvoja pitanja.

Pa kritika bi trebalo da ima tu stvaralačku dimenziju, da uoči nešto što vredi i podstakne dalji književni rad. Ali za to je potreban slobodan prostor i oslobađanje od političkih upliva svake vrste a upravo to je problem ovde. Imaš onaj skandalozan primer - mnogi bi se složili sa izrazom - zloupotrebe Andrićeve zadužbine i Andrićeve nagrade kada je ona dodeljena Miroslavu Toholju za krajnje problematičan roman. I ovde se lepo vidi kako je jedna politička oligarhija blokirala kritičarski prostor. Nagrada je dodeljena uredniku izdavačke kuće "Igam" koja populariše Branu Crnčevića i Radovana Karadžića. Poruka jasna šta se i kako ima pisati.

Stvar sa Ninovom nagradom je komplikovana. To je jedna vaga koja se dugo klacka između ljudi bliskih Ćosićevom kursu i onih koji bi da se odmaknu od toga i okrenu se nekim nepristrasnim kriterijumima. To je po meni nagrada koja bi bila relevantnija mada nije uvek; ne zato što se meni neki dobitnik svideo ili nije, nego prosto je jasno da tamo vlada haos i još uvek postoji tendencija da sve ide po političkom ključu.

Njegoševa nagrada se dodeljuje takoreći za celokupno delo; sasvim je drugog karaktera. Mislim, da neke "manje" nagrade, politički nedovoljno interesantne mogu biti vrlo vredne; razne pesničke nagrade i slično.

Mislim da je to ovde slučaj sa Ćosićem čiji se svaki novi rad proglašava vrhunskim meritumom književnog stvaralaštva. I onda imaš Egerića u žiriju za Ninovu nagradu i njemu slične. To nije kritika; to je apologetika. To je skoro pa jedinstven slučaj u svetu. Francuska akademija bira članstvo, a ovde je Ćosić birao establišment SANU poglavito u domenu "nacionalno interesantnih" oblasti: književnost, istorija itd. I čovek sebi odabrao kritički personal.

Mislim da nije tako u svetu, barem onom svetu sa kojim bi trebalo da se merimo; i te kako će biti primećena manjkavost kod vrlo uglednog pisca i struka se neće libiti da progovori. E sad, renomirani pisci imaju jedan stečeni i svesno negovan ugled i principu veoma vode računa šta će objavljivati jer im se, razumljivo, i odgovornost povećava. Ali nedoslednosti i manjkavosti će biti primećene.

I mislim da prava, stručna kritika, ovde i dalje ima svoje dostojanstvo; i svi ti politički nasrtaji, razna ućutkivanja govore toj tezi u prilog pa se nadam da će književna kritika jednom ovde odbraniti svoj integritet.

[Ulix]

Originally posted by Dušan Maljković
Izgrađen književni ukus -- pa to je vrlo subjektivna stvar i ne vidim kako se sa te pozicije može bilo šta kritikovati: meni se sviđa de Sad, tebi ne -- i ko je sada u pravu? Pančićev problem je upravo taj što govori sa pozicije ličnog ukusa -- da li Vidojković dobar ili loš pisac je teza koja nema veze sa tim da li se on meni dopada ili ne, već sa argumentacijom u diskursu teorije književnosti koja ima da pokaže tu tezu.

O kakvim diskutabilnim estetskim kriterijumima je reč? Konkretno, molim?

Konkretno sam ti rekao: Kis, Tisma i Vidojkovic postoje na tri potpuno razlicite ravni i prakticno nemaju dodirnih tacaka. Sa nekakvog politickog aspekta, odredjene veze se mogu naci, sa knjizevnog - ne. Njihova shvatanja knjizevnosti se temeljno razlikuju. Njihovi uticaju su udaljeni koliko mogu biti.

Ne vidim u principu nista lose u tome sto Teofil govori iskljucivo sa pozicije licnog ukusa, kako kazes, ali je taj ukus dosta diskutabilan. Ne mogu da ga shvatim. U principu, citajuci, svi se mi profilisemo, naginjemo ka jednoj odredjenoj estetskoj liniji (ili estetskom krovu, kako bi to rekao Kundera). Postoji nesto zajednicko sto povezuje knjige koje volimo, nesto sto zovemo ukusom, odredjeni set kriterijuma koji za nas knjigu cine dobrom. Pri tom ne mislim na tematiku, vec na stil pisanja. Nisam ja svesno birao da volim Kisa ili Kunderu ili Dzojsa - pre ce biti da su oni mene nasli. Kao "pocetnik", citao sam sve sto bi mi palo pod ruku, u pocetku mi se vecina i dopadala, a onda, kako sam citao sve vise i vise, moji kriterijumi su postajali ostriji. Prosto receno: polako sam nalazio svoj ukus. To je ono sto ja ne mogu da pronadjem kod Teofila Pancica. On voli sve. Njemu jednako zadovoljstvo pricinjava vulgarna Vidojkoviceva proza koliko i Kisova Enciklopedija mrtvih, na primer. Jednako mu prijaju i Tisma i Oskar Vajld. I Solzenjicin i Albahari. Ne mogu da uhvatim njegovu nit. Da se trudi da bude "objektivan", to bi bilo ok. Ali ne. On govori o licnom ukusu. Kako neciji ukus moze biti toliko rastocen?

Dakle nije problem licna pozicija, vec ili nedoslednost (sto je moja pretpostavka) ili jedan potpuno sizofren knjizevni ukus. Mozda spada u onu misterioznu grupu ljudi koji citaju sve. Kao oni ljudi koji slusaju sve: i Majls Dejvisa i Jelenu Karleusu. U jednom trenutku sirina kriterijuma znaci da kriterijuma i nema.

Prihvatam mogucnost da je moguce da neko voli sve i sve toliko razlicito, ali biram da mi se ne dopada.

Da ne govori sa pozicije licnog ukusa, meni bi bio prihvatljiviji. Kao sto si i sam rekao, ja ne volim de Sada, i ako bih pisao o mom dozivljaju njegove proze, malo sta lepo bih rekao. Ali ako bih ga posmatrao u kontekstu istorije knjizevnosti i ako bih stavio moje afinitete na stranu, ne bih mogao da negiram izvestan njegov uticaj na prozu. Mogao bih da ga hvalim, ali ne sa pozicije licnog ukusa.

[mikka]

Sto se Teofila tice, meni ne smeta sto jos nije formirao preferentni knjizevni ukus u klasicnom smislu reci; i ja npr. volim i Kisa i cenim Tismu, a sto se Vidojkovica tice (mada ga, ruku na srce, nisam previse citao) nije vulgarnost ono sto mi smeta (sve dok ima svrhu)-
ja ga dozivljavam kao manje-vise politicki angazovanog svedenog Bukovskog (znam da je izvikana paralela) u pokusaju (sa primetnim uticajem Palahnjuka).

@Tot
Mislim da svaka delatnost koja moze biti nosilac ideoloske zamisli, pa i dodela znacajnije knjizevne nagrade na ovim prostorima, nazalost, po pravilu tegli svoje (post)komunisticko nasledje. Pitanje je da li je moguce osloboditi ga se, i kojim se sredstvima brani pomenuti integritet kritike, i koji bi bio najveci signifikator takvog poteza: da li povlacenje ranije dodeljenih nagrada, kao vrste moralnog otklona (tu mi je najsvezija asocijacija nedavna dodela nagrade Ratkovicevih veceri poezije kada je dobitnik odbio da je primi jer je ranije dodeljena kome drugom- do Radovanu Karadzicu), ili tako sto ce se izmeniti konstitucija zirija koji ih dodeljuju (ona tipicna slika metuzalema koji sede iza svojih birokratskih stolova i pisaju niz vetar), sa potpuno svezom garniturom ljudi koju valjda treba izbunariti iz kakvih katakombi kao pravi raritet izvan svakog politickog konteksta bez brace i pobratima, sa stazom- ali bez istorije iz vremena kada si bio njen deo ili te je brisala, a pri tom dovoljno kvalifikovanih i priznatih u svojoj struci.
Ipak, ni ja ne gubim nadu, jer znam da takvi nisu potpuna fikcija, i ja sam npr. imao srecu da upoznam nekolicinu koji nepristrasnim kritickim stavom potpisuju svoje odluke, doduse, oni su mahom iz poetskih krugova koji se bave dodelom nagrada mladim i neafirmisanim autorima.

[Tot]

Ovo što kažeš o komunističkom nasleđu mogu da shvatim kao kritičnost prema autoritarnosti postratnih socijalističkih režima koji su birokratskim mehanizmima vršili neku vrstu kontrole. Problem nije toliko sa komunističkom ideologijom i ako izuzmemo onaj projekat socilalističkog realizma koji nije uspeo te razne vrste direktnih kardeljevskih mešanja od kojih se vremenom odustalo, produkcija je bila dosta kvalitetnija nego kada su kriptonacionalisti sa partijskim knjižicama u jednom trenutku preuzeli kontrolu pošto su zadržali sve te birokratske poluge.

I kriptonacionalisti nisu imali adekvatnu alternativu onome što su kritikovali ako su uopšte nešto kritikovali, barem je to slučaj u Srbiji. Mislim da je prvi zaista veliki pisac koji je u svojoj književnosti učino otklon prema socijalističkom realizmu bio Slovenac Edvard Kocbek svojom zbirkom pripovedaka "Strah i hrabrost", objavljenom 1951. godine. Ali je onda morao da se odrekne vrlo visokog političkog položaja koji je zauzimao i to do kraja života. A ovde imamo "disidenta" koji se bavi istorijom; malo se zabavlja jedreći plavim Jadranom sa Titom, a malo se sastaje u klubu književnika sa protivnicima istog tog režima čije će sve blagodeti iskoristiti za ostvarenje svoje namere. A to je bio jedan istorijsko- revizionistički, tj. ideološki projekat par excellence. I upravo je nakon pada komunističke vlasti maksimalno narušen integritet kniževne kritike.

Ovo dalje što kažeš tiče se problema u domenu istorije književnosti koja bi kao i svaka naučna disciplina trebalo da ima nezavisnost i slobodu preispitivanja problema. Umesto toga, taj domen je maksimalno ideologizovan i upotrebljan kao kočeći faktor u oblasti kritike. Jer, taman posla da se u toj istoriji nađe neko nepodoban. Šta će onda biti sa "Igamom"?

Kritičar ima pravo na politički stav, štaviše treba da ga izrazi kada je u pitanju odbrana neupitnih humanističkih vrednosti. Recimo ne treba da se stavlja u službu ratno-propagandnog pisanja; ali nema prava da se bavi politikom u struci.

Za razliku od tebe mislim da postoji personalni potencijal u srpskoj književnoj kritici ali mu nije lako osloboditi prostor. Stvarno ne verujem da većina tih ljudi provodi vreme i usavršava se čitajući Ćosića i Bećkovića.

[mikka]

Hvala ti za primer Edvarda Kocbeka, ja sam celjade koje jos ima puno toga da nauci
Svakako se slazem da kriticari, kao i svi ljudi, imaju legitimno pravo na politicke stavove (zapravo trebalo bi da uvek budu deo perjanice otpora svakom represivnom rezimu), onu retkost koju sam spomenuo sam uzeo kao neku paradigmu puritanizma koji bi bio bez upliva toliko popularnog taborisanja i etiketiranja.