- 19 Avg 2008, 13:32
#1213937
Peta knjiga u izdanju Kompanije „Novosti“, iz biblioteke „Intimni život slavnih“, nosi naslov „Ljubavni život gej i lezbo ikona“ i donosi neverovatne ali istinite priče iz pera britanskog pisca Najdžela Kotorna, o homoseksualnosti poznatih ličnosti.
Prema Oksfordskom rečniku, reč „homosekusalac“ nije postojala u engleskom jeziku sve do 1892. godine. Došla je sa prevodom knjige „Psychopatia sexualis“, pionira nemačke neuropsihijatrije Riharda fon Kraft-Ebinga, prvi put objavljenom u Nemačkoj 1886. godine. Inače, reč „gej“ je tek 1935. upotrebljena sa današnjim značenjem, kao sleng u američkim zatvorima.
Zlatno doba za homoseksualne muškarce je naravno bilo u antičkoj Grčkoj. Pre nego što se oženi, većina mladih Grka je imala ljubavnike. Čak i posle ženidbe, po običaju su održavali homoseksualne veze sa dečacima. Spartanci su verovali da odnosi gej ljubavnika samo podižu duh i rasplamsavaju strasti u njihovoj vojsci, a na čelu vojske Tebe je bio elitni Sveti odred, u kome su bili samo homoseksualci. I Ahil i Aleksandar Veliki su imali momke koji su se borili rame uz rame sa njima u bitkama...
Sokrat je bio ljubavnik mladim dečacima, a Platonova ljubav je bila daleko od platonske, piše Kotorn. Homoseksualna iskustva Julija Cezara i Avgusta, kao i orgijanje imperatora Heliogabala, možete pronaći u knjizi „Ljubavni život rimskih careva“, koju su „Novosti“ već objavile.
Nova knjiga se bavi modernom homoseksualnom ljubavi, koja u suštini počinje sa Oskarom Vajldom i Alfredom Daglasom - koji su vodili tako raskalašne seksualne živote da im nije dovoljno samo jedno poglavlje. Od tada je bilo toliko čuvenih homoseksualaca da nema šanse da stanu u jednu knjigu, kaže autor.
Seksualni život poznatih homoseksualaca sadrži bogatu i šaroliku kolekciju gej života - od otmenih i herojskih, preko komičnih, do prilično jezivih. Tu su pesnici, dramski pisci, romanopisci, vojnici, igrači, filmski režiseri, glumci, zabavljači i manekeni. Kao i u drugim knjigama iz serije, i ova knjiga je mešavina erotike, egzotike, patetike, prekomernosti, apsurdnosti, ludila, tragedije i čiste komedije. Ona će vas uzbuditi i zabaviti, otkrivajući vam u isto vreme tajne ljudi koji su stvarali našu istoriju i kulturu, i, kako se nada pisac - na neki način pojasniti ljudsku prirodu.
Prvo poglavlje zove se „Vajldovi nestašluci“. Kotorn piše da Oskar Vajld ne bi za sebe rekao da je homoseksualac ili gej - što se, inače, uvek povezivalo sa ženskom prostitucijom u Engleskoj devetnaestog veka. On bi sebe nazvao uranistom, što mu je dalo dobru ideju za igru rečima u njegovoj najpoznatijoj drami „Važno je zvati se Ernest“. Reč potiče iz obraćanja Platona u „Gozbi“ grčkoj boginji ljubavi Afroditi - takođe poznatoj kao Uranija. Uranista je još jedna reč za homoseksualca iz devetnaestog veka. Nažalost, reč se koristi i za stanovnika Urana - iako ne postoji dokaz da je Oskar bio ljubitelj naučne fantastike.
U školi je mnogo čitao i izbegavao je fudbal, rekavši kasnije: „Ne volim da šutiram ili da me šutiraju...“
Pesnička slava Pola Verlena i Artura Remboa bila je velika. Kao i njihova homoseksualna slava. U Francuskoj se smatraju Adamom i Evom moderne homoseksualnosti.
Kotorn otkriva da su Rembo i Verlen odmah posle upoznavanja otpočeli seksualne odnose. Verlen nije ni pokušavao da krije svoju vezu sa Remboom. Njegov prijatelj, Edmon Lepeletje, rekao je da je video Verlena na premijeri neke predstave sa "gospođicom Rembo pod rukom". Rembo je definitivno bio žensko u vezi. Stefan Malarme poredio ga je sa praljom, velikih crvenih šaka. Remi de Gurmon ga je upoređivao sa "jednom od onih žena za koje se ne bi iznenadili da čujete da su pronašle veru u javnoj kući". Dodao je: "Ali, ono što je bilo još odvratnije je to što je bio ljubomorna i vatrena ljubavnica".
U svojim stihovima, Verlen je veličao noći provedene sa njim kao "Herkulove noći". Pri tom nije samo aludirao na noć kada je Herkul razdevičio pedeset Tespijevih kćeri, već i na period ropstva, kada se Herkul oblačio kao žena.
Njihova veza očigledno je imala i sado-mazo elemente. Jednog dana u kafeu, Rembo je rekao Verlenu da stavi ruku na sto, potom izvukao nož iz džepa i posekao ga po zglobu. Jedan očevidac je tvrdio da je Verlen tada "izašao napolje sa svojim opasnim drugom i dobio još dva uboda u butinu". Za njih su tuče noževima po barovima bile prilično uobičajene, a ako bi i "poteklo malo krvi, brzo bi se pomirili uz neko pivo ili rakiju".
Francuski pisac Marsel Prust započinje pisanje svojih čuvenih sedam tomova "U potrazi za izgubljenim vremenom" - uz zalogaj madlene, malog francuskog kolača, rastopljenog u čaju. Taj mali zalogaj evocira čitav jedan svet uspomena na, bar se tako čini na prvi pogled, uglavnom heteroseksualne događaje tokom bel epoka. Međutim, Marsel je pomalo bio i ono drugo.
Mladi Prust se isto tako nije bojao da pokaže svoje homoseksualne žudnje prema drugarima iz odeljenja, a 1887. je čak napisao ljubavno pismo mlađem dečaku, Žaku Bizeu. Kada je ovaj odbio direktnu seksualnu ponudu, Prust nije odustao, već mu je odgovorio novim pismom: "Uvek sam mislio da je žalosno ne ubrati divan cvet koji ubrzo nećemo moći više da uberemo. Jer, tada će biti voće... i to zabranjeno".
Prikrivajući svoje instinkte u društvu, Prust je nastavio da otvoreno iskazuje svoju homoseksualnost kroz pisanje. Zbog toga mu je bilo teško da nađe izdavača, jer su mnogi njegov rad smatrali "bestidnim". Takođe je debelo plaćao Alberu Namiasu da povremeno radi za njega kao njegov sekretar, iako mladić nije imao nikakvog znanja niti sposobnosti za taj posao.
Unajmio je i mladog šofera atletske građe, po imenu Alfred Agostineli, koji je bio veran svojoj ružnoj ženi.
Zbog toga je Prust bio neizmerno ljubomoran, naročito kad je Agostineli počeo da švrlja sa drugim ženama, dok je njegova ljubav ostala neuzvraćena. Agostinelijeva pogibija u avionskoj nesreći potpuno ga je skrhala. Kasnije je uzeo mladog, zgodnog plavokosog Šveđanina, Ernesta Forsgena, za slugu...
U ovoj intrigatnoj knjizi dalje čitamo o seksualnom životu baletana Vaclava Nižinskog, Tomasa Edvarda Lorensa koji je postigao slavu kao Lorens od Arabije, prvog čoveka Federalnog istražnog biroa Džona Edgara Huvera, slavnog japanskog pisca Jukia Mišime.
Dobro, svi znamo ko je sve to zakuvao - Sapfo sa Lezba, ona je ta - čitamo u drugom delu knjige Najdžela Kotorna "Ljubavni život gej i lezbo ikona", koja je u izdanju "Novosti" od srede u prodaji.
Rođena je oko 612. godine pre nove ere na ostrvu Lezb, nedaleko od turske obale, verovatno u Eresu ili možda Mitileni, i verovatno je bila prognana na neko vreme na Siciliju, zajedno sa ostalim aristokratama ostrva, zbog zavere protiv tiranina Mitilene, Pitaka. Bila je udata za bogatog trgovca Kerkolasa sa ostrva Andros, i imala je najmanje jednu kćer, Kleidu. Zanimljivo je to što Andros znači grad muškaraca, a Kerkolas je izvedeno ime od grčke reči "kerkos", što znači penis. Dakle, udala se za onu stvar. I pored toga, nije baš bila zadovoljna svojim suprugom, pa je našla dva ljubavnika, pesnika. Onda se bacila u smrt sa Bele stene Leuke, zbog ljubavi prema mladom mornaru Faonu. Sa iste te stene se navodno bacila Afrodita, boginja ljubavi, zbog ljubavi prema prelepom Adonisu. Tako, Sapfo baš i ne izgleda isprva kao lezbijka.
Međutim, opšte je poznata stvar i da je Sapfo držala žensku školu za poeziju, muziku, pevanje i igru. U Sparti je već postojala ženska verzija pederastije, gde je učiteljica primala mlade devojke da ih podučava, u zamenu za seksualne usluge - toga i danas ima po ženskim školama. Grčki pisac Plutarh je napisao: "U Sparti su se čak i poštene udate žene zaljubljivale u mlade devojke" - verovatno zato što njihovi muževi nikad nisu bili kod kuće već u ratovima...
Stara Grčka je vrlo ozbiljno shvatala gimnastiku i trenirali su, kako se priča, goli - "gimnos", kako se kaže na grčkom. U Sparti, muškarci i žene su zajedno vežbali, što mora da je bilo vrlo zabavno. U ostalim delovima Grčke, muškarci i žene su bili razdvojeni. U svakom slučaju, Sapfo je na časovima gimnastike u svojoj školi imala očaravajući pogled na mlade devojke dok rade stoj na rukama, mogla je samo da bira.
U delu o "lezbo ikonama" Kotorn piše i o Gabrijeli Sidoniji Kolet, Virdžiniji Vulf, Mercedes de Akosti, Eleonori Ruzvelt.
Mora se priznati da se, tokom vekova, lezbijstvo nikada nije previše ozbiljno shvatalo. Muškarci su mislili da će nestati ako ga dovoljno dugo budu ignorisali. Istini za volju, prema jevrejskom zakonu, kazna za lezbijstvo je u teoriji bila bičevanje. Uobičajena kazna, međutim, bila je izopštenje, što nije ni približno toliko uzbudljivo.
U očima Katoličke crkve, seksualni čin između dve žene je u isto vreme bio i greh i zločin - a opet, nema nigde krugova za lezbijke u Danteovom "Paklu" ili "Čistilištu". Seksualni čin žene sa drugom ženom u hrišćanskom svetu je vekovima bio nekažnjavan, iako su zvanične kazne - ili bar pretnje - bile izuzetno surove: batine, bičevanje, progon na galije, odsecanje ruku ili nogu, kao i spaljivanje na lomači. Najgore kazne su čuvane za one koji "uguravaju sprave drugome u stomak", a u srednjovekovnom Londonu su žene, koje su se oblačile kao muškarci, često sprovodili ulicama i javno ponižavali.
Dok je tokom vekova više hiljada muškaraca bilo optuživano i osuđivano na smrt zbog svoje homoseksualnosti, jedva jedna šaka žena je delila istu sudbinu. Jedna Italijanka je obešena 1580. godine zbog svoje lezbijske veze, a dve španske časne sestre spaljene na lomači zbog "korišćenja pomagala" u seksualne svrhe. Nemački zakon beleži samo dva suđenja za lezbijski zločin - jedan 1477. i drugi 1721. godine - a u Švajcarskoj samo jedan, 1568. godine.
dobih juce ovu knjigu na poklon od jednog forumasa
knjigu izdaju "Novosti" sto me je pomalo zacudilo... ipak su oni osetljivi na ovu tematiku ..... mislio sam da izdaje neka privatna izdavacka kuca....
Peta knjiga u izdanju Kompanije „Novosti“, iz biblioteke „Intimni život slavnih“, nosi naslov „Ljubavni život gej i lezbo ikona“ i donosi neverovatne ali istinite priče iz pera britanskog pisca Najdžela Kotorna, o homoseksualnosti poznatih ličnosti.
Prema Oksfordskom rečniku, reč „homosekusalac“ nije postojala u engleskom jeziku sve do 1892. godine. Došla je sa prevodom knjige „Psychopatia sexualis“, pionira nemačke neuropsihijatrije Riharda fon Kraft-Ebinga, prvi put objavljenom u Nemačkoj 1886. godine. Inače, reč „gej“ je tek 1935. upotrebljena sa današnjim značenjem, kao sleng u američkim zatvorima.
Zlatno doba za homoseksualne muškarce je naravno bilo u antičkoj Grčkoj. Pre nego što se oženi, većina mladih Grka je imala ljubavnike. Čak i posle ženidbe, po običaju su održavali homoseksualne veze sa dečacima. Spartanci su verovali da odnosi gej ljubavnika samo podižu duh i rasplamsavaju strasti u njihovoj vojsci, a na čelu vojske Tebe je bio elitni Sveti odred, u kome su bili samo homoseksualci. I Ahil i Aleksandar Veliki su imali momke koji su se borili rame uz rame sa njima u bitkama...
Sokrat je bio ljubavnik mladim dečacima, a Platonova ljubav je bila daleko od platonske, piše Kotorn. Homoseksualna iskustva Julija Cezara i Avgusta, kao i orgijanje imperatora Heliogabala, možete pronaći u knjizi „Ljubavni život rimskih careva“, koju su „Novosti“ već objavile.
Nova knjiga se bavi modernom homoseksualnom ljubavi, koja u suštini počinje sa Oskarom Vajldom i Alfredom Daglasom - koji su vodili tako raskalašne seksualne živote da im nije dovoljno samo jedno poglavlje. Od tada je bilo toliko čuvenih homoseksualaca da nema šanse da stanu u jednu knjigu, kaže autor.
Seksualni život poznatih homoseksualaca sadrži bogatu i šaroliku kolekciju gej života - od otmenih i herojskih, preko komičnih, do prilično jezivih. Tu su pesnici, dramski pisci, romanopisci, vojnici, igrači, filmski režiseri, glumci, zabavljači i manekeni. Kao i u drugim knjigama iz serije, i ova knjiga je mešavina erotike, egzotike, patetike, prekomernosti, apsurdnosti, ludila, tragedije i čiste komedije. Ona će vas uzbuditi i zabaviti, otkrivajući vam u isto vreme tajne ljudi koji su stvarali našu istoriju i kulturu, i, kako se nada pisac - na neki način pojasniti ljudsku prirodu.
Prvo poglavlje zove se „Vajldovi nestašluci“. Kotorn piše da Oskar Vajld ne bi za sebe rekao da je homoseksualac ili gej - što se, inače, uvek povezivalo sa ženskom prostitucijom u Engleskoj devetnaestog veka. On bi sebe nazvao uranistom, što mu je dalo dobru ideju za igru rečima u njegovoj najpoznatijoj drami „Važno je zvati se Ernest“. Reč potiče iz obraćanja Platona u „Gozbi“ grčkoj boginji ljubavi Afroditi - takođe poznatoj kao Uranija. Uranista je još jedna reč za homoseksualca iz devetnaestog veka. Nažalost, reč se koristi i za stanovnika Urana - iako ne postoji dokaz da je Oskar bio ljubitelj naučne fantastike.
U školi je mnogo čitao i izbegavao je fudbal, rekavši kasnije: „Ne volim da šutiram ili da me šutiraju...“
Pesnička slava Pola Verlena i Artura Remboa bila je velika. Kao i njihova homoseksualna slava. U Francuskoj se smatraju Adamom i Evom moderne homoseksualnosti.
Kotorn otkriva da su Rembo i Verlen odmah posle upoznavanja otpočeli seksualne odnose. Verlen nije ni pokušavao da krije svoju vezu sa Remboom. Njegov prijatelj, Edmon Lepeletje, rekao je da je video Verlena na premijeri neke predstave sa "gospođicom Rembo pod rukom". Rembo je definitivno bio žensko u vezi. Stefan Malarme poredio ga je sa praljom, velikih crvenih šaka. Remi de Gurmon ga je upoređivao sa "jednom od onih žena za koje se ne bi iznenadili da čujete da su pronašle veru u javnoj kući". Dodao je: "Ali, ono što je bilo još odvratnije je to što je bio ljubomorna i vatrena ljubavnica".
U svojim stihovima, Verlen je veličao noći provedene sa njim kao "Herkulove noći". Pri tom nije samo aludirao na noć kada je Herkul razdevičio pedeset Tespijevih kćeri, već i na period ropstva, kada se Herkul oblačio kao žena.
Njihova veza očigledno je imala i sado-mazo elemente. Jednog dana u kafeu, Rembo je rekao Verlenu da stavi ruku na sto, potom izvukao nož iz džepa i posekao ga po zglobu. Jedan očevidac je tvrdio da je Verlen tada "izašao napolje sa svojim opasnim drugom i dobio još dva uboda u butinu". Za njih su tuče noževima po barovima bile prilično uobičajene, a ako bi i "poteklo malo krvi, brzo bi se pomirili uz neko pivo ili rakiju".
Francuski pisac Marsel Prust započinje pisanje svojih čuvenih sedam tomova "U potrazi za izgubljenim vremenom" - uz zalogaj madlene, malog francuskog kolača, rastopljenog u čaju. Taj mali zalogaj evocira čitav jedan svet uspomena na, bar se tako čini na prvi pogled, uglavnom heteroseksualne događaje tokom bel epoka. Međutim, Marsel je pomalo bio i ono drugo.
Mladi Prust se isto tako nije bojao da pokaže svoje homoseksualne žudnje prema drugarima iz odeljenja, a 1887. je čak napisao ljubavno pismo mlađem dečaku, Žaku Bizeu. Kada je ovaj odbio direktnu seksualnu ponudu, Prust nije odustao, već mu je odgovorio novim pismom: "Uvek sam mislio da je žalosno ne ubrati divan cvet koji ubrzo nećemo moći više da uberemo. Jer, tada će biti voće... i to zabranjeno".
Prikrivajući svoje instinkte u društvu, Prust je nastavio da otvoreno iskazuje svoju homoseksualnost kroz pisanje. Zbog toga mu je bilo teško da nađe izdavača, jer su mnogi njegov rad smatrali "bestidnim". Takođe je debelo plaćao Alberu Namiasu da povremeno radi za njega kao njegov sekretar, iako mladić nije imao nikakvog znanja niti sposobnosti za taj posao.
Unajmio je i mladog šofera atletske građe, po imenu Alfred Agostineli, koji je bio veran svojoj ružnoj ženi.
Zbog toga je Prust bio neizmerno ljubomoran, naročito kad je Agostineli počeo da švrlja sa drugim ženama, dok je njegova ljubav ostala neuzvraćena. Agostinelijeva pogibija u avionskoj nesreći potpuno ga je skrhala. Kasnije je uzeo mladog, zgodnog plavokosog Šveđanina, Ernesta Forsgena, za slugu...
U ovoj intrigatnoj knjizi dalje čitamo o seksualnom životu baletana Vaclava Nižinskog, Tomasa Edvarda Lorensa koji je postigao slavu kao Lorens od Arabije, prvog čoveka Federalnog istražnog biroa Džona Edgara Huvera, slavnog japanskog pisca Jukia Mišime.
Dobro, svi znamo ko je sve to zakuvao - Sapfo sa Lezba, ona je ta - čitamo u drugom delu knjige Najdžela Kotorna "Ljubavni život gej i lezbo ikona", koja je u izdanju "Novosti" od srede u prodaji.
Rođena je oko 612. godine pre nove ere na ostrvu Lezb, nedaleko od turske obale, verovatno u Eresu ili možda Mitileni, i verovatno je bila prognana na neko vreme na Siciliju, zajedno sa ostalim aristokratama ostrva, zbog zavere protiv tiranina Mitilene, Pitaka. Bila je udata za bogatog trgovca Kerkolasa sa ostrva Andros, i imala je najmanje jednu kćer, Kleidu. Zanimljivo je to što Andros znači grad muškaraca, a Kerkolas je izvedeno ime od grčke reči "kerkos", što znači penis. Dakle, udala se za onu stvar. I pored toga, nije baš bila zadovoljna svojim suprugom, pa je našla dva ljubavnika, pesnika. Onda se bacila u smrt sa Bele stene Leuke, zbog ljubavi prema mladom mornaru Faonu. Sa iste te stene se navodno bacila Afrodita, boginja ljubavi, zbog ljubavi prema prelepom Adonisu. Tako, Sapfo baš i ne izgleda isprva kao lezbijka.
Međutim, opšte je poznata stvar i da je Sapfo držala žensku školu za poeziju, muziku, pevanje i igru. U Sparti je već postojala ženska verzija pederastije, gde je učiteljica primala mlade devojke da ih podučava, u zamenu za seksualne usluge - toga i danas ima po ženskim školama. Grčki pisac Plutarh je napisao: "U Sparti su se čak i poštene udate žene zaljubljivale u mlade devojke" - verovatno zato što njihovi muževi nikad nisu bili kod kuće već u ratovima...
Stara Grčka je vrlo ozbiljno shvatala gimnastiku i trenirali su, kako se priča, goli - "gimnos", kako se kaže na grčkom. U Sparti, muškarci i žene su zajedno vežbali, što mora da je bilo vrlo zabavno. U ostalim delovima Grčke, muškarci i žene su bili razdvojeni. U svakom slučaju, Sapfo je na časovima gimnastike u svojoj školi imala očaravajući pogled na mlade devojke dok rade stoj na rukama, mogla je samo da bira.
U delu o "lezbo ikonama" Kotorn piše i o Gabrijeli Sidoniji Kolet, Virdžiniji Vulf, Mercedes de Akosti, Eleonori Ruzvelt.
Mora se priznati da se, tokom vekova, lezbijstvo nikada nije previše ozbiljno shvatalo. Muškarci su mislili da će nestati ako ga dovoljno dugo budu ignorisali. Istini za volju, prema jevrejskom zakonu, kazna za lezbijstvo je u teoriji bila bičevanje. Uobičajena kazna, međutim, bila je izopštenje, što nije ni približno toliko uzbudljivo.
U očima Katoličke crkve, seksualni čin između dve žene je u isto vreme bio i greh i zločin - a opet, nema nigde krugova za lezbijke u Danteovom "Paklu" ili "Čistilištu". Seksualni čin žene sa drugom ženom u hrišćanskom svetu je vekovima bio nekažnjavan, iako su zvanične kazne - ili bar pretnje - bile izuzetno surove: batine, bičevanje, progon na galije, odsecanje ruku ili nogu, kao i spaljivanje na lomači. Najgore kazne su čuvane za one koji "uguravaju sprave drugome u stomak", a u srednjovekovnom Londonu su žene, koje su se oblačile kao muškarci, često sprovodili ulicama i javno ponižavali.
Dok je tokom vekova više hiljada muškaraca bilo optuživano i osuđivano na smrt zbog svoje homoseksualnosti, jedva jedna šaka žena je delila istu sudbinu. Jedna Italijanka je obešena 1580. godine zbog svoje lezbijske veze, a dve španske časne sestre spaljene na lomači zbog "korišćenja pomagala" u seksualne svrhe. Nemački zakon beleži samo dva suđenja za lezbijski zločin - jedan 1477. i drugi 1721. godine - a u Švajcarskoj samo jedan, 1568. godine.
dobih juce ovu knjigu na poklon od jednog forumasa
knjigu izdaju "Novosti" sto me je pomalo zacudilo... ipak su oni osetljivi na ovu tematiku ..... mislio sam da izdaje neka privatna izdavacka kuca....
