- 09 Avg 2008, 17:31
#1204072
Мера српске науке о књижевности
Сећање:Новица Петковић (18. јануар 1941–7. август 2008)
„Новица Петковић није у врху српске науке о књижевности, он је тај врх” – написао је пре готово две деценије Драгиша Живковић. Несебична изјава једног од наших најзначајнијих тумача књижевности (којом је свом знатно млађем колеги без икакве сујете давао првенство, а све нас учио скромности)ни до данас није изгубила ништа од своје важности.Критичар, есејиста и теоретичар, преводилац теоријске литературе, аутор критичких издања, изузетни наставник кога су обожавале генерације студената, Новица Петковић је у сваком тренутку тежио највишем, сматрајући да у овом послу човек не даје готово ништа, ако не даје све што му његове моћи допуштају.
Тако је и живео. Од детињства у Доњој Гуштерици на Косову, преко мукотрпног школовања у Сарајеву, идеолошких притисака у Босни, додоласка на Институт за књижевност, а потом и Филолошки факултет у Београду, он је све више стручно сазревао и, истовремено, постављао себи све значајније циљеве. Такав пут је од Новице Петковића тражио стални додатни напор, али га је, уз Богдана Поповића,учинио најбољим теоретичарем и проучаваоцем српске књижевности у 20. веку.
Тешко је, у овој прилици, и набројати све што је Новица Петковић урадио. Поред већег броја радова у периодици, објавио је следеће књиге: Артикулација песме (1968), Артикулација песме II (1972), Језик у књижевном делу (1975), Од формализма ка семиотици (1985), Два српска романа (1988), Лирика Милоша Црњанског (1984), Настасијевићева песма у настајању (1995), Елементи књижевне семиотике (1995), Лирске епифаније Милоша Црњанског (1996), Огледи о српским песницима (1999), Кратак преглед српске књижевности XX века (1999), Поезија и критика: универзитетски приручник (2003), Публицистичка стилистика: универзитетски приручник (2003), Словенске пчеле у Грачаници: огледи о српској књижевности и култури (2007). Приредио је критичка издања: Сабрана дела I-IVМомчила Настасијевића(1991), Сабрана дела I-IIВладислава Петковића Диса (2003) иПриповедна прозаМилоша Црњанског (1996). Као оснивач и руководилац пројекта Поетика српске књижевности уредио је зборнике (произашле из одговарајућих научних скупова): Поетика српске књижевности(1988), Поетика српске књижевности 2: типови приповедања у роману и приповеци (1989), Поетика Момчила Настасијевића (1994), Седам лирских кругова Момчила Настасијевића (1994), Поезија и поетика Бранка Миљковића (1996), Поезија Васка Попе (1997), Песник Растко Петровић (1999), Дисова поезија (2002), Поетика Симе Пандуровића (2006) и Милан Ракић и модерно песништво (2007). Петнаест ауторских књига, десет зборника (од којих су сви песнички зборници први о тим песницима у нас) и седам томова критичких издања! Томе треба додати преводе најзначајнијих дела руске семиотике, од којих су Предавања из структуралне поетике Јурија Лотмана немерљиво утицала на нашу науку о књижевности.
Новица Петковић је својим текстовима понајбоље сведочио о променама до којих је код нас дошло у приступу и тумачењима књижевних дела у последњој четвртини прошлог века. Један је од ретких наших проучавалаца књижевности који је у своме раду спојио модерног лингвисту, књижевног теоретичара и пажљивог читаоца уметничког текста. У основи Петковићевих теоријских схватања налази се свест о тексту као динамичкој двоструко организованој целини, са двоструко преломљеним (дословним и недословним) значењем. При томе, књижевни текст није јединица која се у себе заклапа и изолује. Многим својим одликама, он се укључује у веће целине/системе: у опус аутора или епохе, одређени жанр, све до контекста националне књижевности и културе, односно књижевности и културе уопште. Томе треба додати да, као што је сваки појединачни текст укључен у контекст културе којој припада, исто тако се (а то је само друга страна истога процеса) целокупна култура и њено памћење, посредно, одражава у сваком појединачном тексту. Зато није чудно, напротив, што Петковић службу српској књижевности није раздвајао од оданости својој култури и народу којем је, без остатка, припадао.
Да би се описала гипкост, покретљивост и дубина књижевног текста, потребни су одговарајући фини и осетљиви истраживачеви инструменти, и њих је Новица Петковић, као мало ко у нас, поседовао. Његови описи су у исти мах обухватали најситније детаље књижевног текста и укључивали битне чиниоце у развоју националне књижевности и културе. Зато су његове анализе Станковићеве Нечисте крви, Црњанскових Сеоба и Лирике, Андрићевог Моста на Жепи, Настасијевићевих, Матићевих и Попиних стихова, народних лирских песама биле тако изненађујуће и очаравајуће: класична, добра позната дела показивала су нам своја нова и смисаоно још богатија, а до тада скривена лица.
Студије, критичка издања и универзитетска предавања Новице Петковића данас су највиша мера српске науке о књижевности.
Александар Јовановић
[објављено: 09/08/2008, POLITIKA]
Сећање:Новица Петковић (18. јануар 1941–7. август 2008)
„Новица Петковић није у врху српске науке о књижевности, он је тај врх” – написао је пре готово две деценије Драгиша Живковић. Несебична изјава једног од наших најзначајнијих тумача књижевности (којом је свом знатно млађем колеги без икакве сујете давао првенство, а све нас учио скромности)ни до данас није изгубила ништа од своје важности.Критичар, есејиста и теоретичар, преводилац теоријске литературе, аутор критичких издања, изузетни наставник кога су обожавале генерације студената, Новица Петковић је у сваком тренутку тежио највишем, сматрајући да у овом послу човек не даје готово ништа, ако не даје све што му његове моћи допуштају.
Тако је и живео. Од детињства у Доњој Гуштерици на Косову, преко мукотрпног школовања у Сарајеву, идеолошких притисака у Босни, додоласка на Институт за књижевност, а потом и Филолошки факултет у Београду, он је све више стручно сазревао и, истовремено, постављао себи све значајније циљеве. Такав пут је од Новице Петковића тражио стални додатни напор, али га је, уз Богдана Поповића,учинио најбољим теоретичарем и проучаваоцем српске књижевности у 20. веку.
Тешко је, у овој прилици, и набројати све што је Новица Петковић урадио. Поред већег броја радова у периодици, објавио је следеће књиге: Артикулација песме (1968), Артикулација песме II (1972), Језик у књижевном делу (1975), Од формализма ка семиотици (1985), Два српска романа (1988), Лирика Милоша Црњанског (1984), Настасијевићева песма у настајању (1995), Елементи књижевне семиотике (1995), Лирске епифаније Милоша Црњанског (1996), Огледи о српским песницима (1999), Кратак преглед српске књижевности XX века (1999), Поезија и критика: универзитетски приручник (2003), Публицистичка стилистика: универзитетски приручник (2003), Словенске пчеле у Грачаници: огледи о српској књижевности и култури (2007). Приредио је критичка издања: Сабрана дела I-IVМомчила Настасијевића(1991), Сабрана дела I-IIВладислава Петковића Диса (2003) иПриповедна прозаМилоша Црњанског (1996). Као оснивач и руководилац пројекта Поетика српске књижевности уредио је зборнике (произашле из одговарајућих научних скупова): Поетика српске књижевности(1988), Поетика српске књижевности 2: типови приповедања у роману и приповеци (1989), Поетика Момчила Настасијевића (1994), Седам лирских кругова Момчила Настасијевића (1994), Поезија и поетика Бранка Миљковића (1996), Поезија Васка Попе (1997), Песник Растко Петровић (1999), Дисова поезија (2002), Поетика Симе Пандуровића (2006) и Милан Ракић и модерно песништво (2007). Петнаест ауторских књига, десет зборника (од којих су сви песнички зборници први о тим песницима у нас) и седам томова критичких издања! Томе треба додати преводе најзначајнијих дела руске семиотике, од којих су Предавања из структуралне поетике Јурија Лотмана немерљиво утицала на нашу науку о књижевности.
Новица Петковић је својим текстовима понајбоље сведочио о променама до којих је код нас дошло у приступу и тумачењима књижевних дела у последњој четвртини прошлог века. Један је од ретких наших проучавалаца књижевности који је у своме раду спојио модерног лингвисту, књижевног теоретичара и пажљивог читаоца уметничког текста. У основи Петковићевих теоријских схватања налази се свест о тексту као динамичкој двоструко организованој целини, са двоструко преломљеним (дословним и недословним) значењем. При томе, књижевни текст није јединица која се у себе заклапа и изолује. Многим својим одликама, он се укључује у веће целине/системе: у опус аутора или епохе, одређени жанр, све до контекста националне књижевности и културе, односно књижевности и културе уопште. Томе треба додати да, као што је сваки појединачни текст укључен у контекст културе којој припада, исто тако се (а то је само друга страна истога процеса) целокупна култура и њено памћење, посредно, одражава у сваком појединачном тексту. Зато није чудно, напротив, што Петковић службу српској књижевности није раздвајао од оданости својој култури и народу којем је, без остатка, припадао.
Да би се описала гипкост, покретљивост и дубина књижевног текста, потребни су одговарајући фини и осетљиви истраживачеви инструменти, и њих је Новица Петковић, као мало ко у нас, поседовао. Његови описи су у исти мах обухватали најситније детаље књижевног текста и укључивали битне чиниоце у развоју националне књижевности и културе. Зато су његове анализе Станковићеве Нечисте крви, Црњанскових Сеоба и Лирике, Андрићевог Моста на Жепи, Настасијевићевих, Матићевих и Попиних стихова, народних лирских песама биле тако изненађујуће и очаравајуће: класична, добра позната дела показивала су нам своја нова и смисаоно још богатија, а до тада скривена лица.
Студије, критичка издања и универзитетска предавања Новице Петковића данас су највиша мера српске науке о књижевности.
Александар Јовановић
[објављено: 09/08/2008, POLITIKA]
