- 06 Jul 2007, 14:36
#841489
Dušan Maljković
KRAJ LJUBAVNE AFERE
Nicolasu, sa gađenjem i prezirom, i ljubavlju
Pomislio sam – Bože, ovo je poslednji put da ga vidim. Poslednji. Stvarno poslednji. Sigurno, van svake sumnje. Nasmejao sam se unutrašnjim osmehom koji niko nije video, jer ti osmesi su, hvala Proviđenju, skriveni od ljubopitljivih pogleda sveta koji uvek voli da gura nosinu u porozni omotač koji drži na labavom okupu komponente privatnog života: ovo je kič-melodrama ne baš vrhunskog ranga. Sve što mogu da pomislim već je napisano u hiljadama ljubavnih romana, u šablonima privlačnosti i pisano-nepisanim pravilima kako treba da izgleda rastanak pun suza i patnje. Ja sam samo citat, mala referenca iz opusa Barbare Cartland. On stoji, da stoji baš ovde, levo od pulta Lufthanse, čekira svoju avionsku kartu koja je one way ticket za odlazak od mene, daleko od mene, u Pariz, grad u kome smo se upoznali, zaljubili i pripremili teren za ovaj low-budget horror movie iz koga nema jednostavnog, bezbolnog, glatkog izlaza. Osećam se nemoćno: još uvek me njegovo savršeno telo – savršeno u mojoj optici, u optici koja mu pridodaje savršenstvo – savršeno privlači ispod crne, isprane majce, verovatno smrdljive i prljave, time još više kontastirajući savršenstvo. Savršenstvo – ta izmičuća želja miliona, to savršenstvo koje tragično nedostaje u svetu bez savršenstva, svetu osuđenom da bude prepušten polovičnim stvarima, nikad kompletan, nikad ceo. Mogu jasno da vidim – hiljade ruku, iz grotla nekog pakla, možda svih prokletih AIDS-om u svim od sperme prljavim dark-roomovima ovog sveta, posežu za tom kožnom glatkom arktičom heroinskom belinom, i svi mogu da je dotaknu, poseduju, svi sem mene – ja stojim po strani, a nadamnom se nadvija veliki znak zabrane. Kao u ulici u kojoj bih da parkiram, a ne mogu, a ipak želim, želim da prekršim sva pravila, da izigram sve igre, i da makar i na kvarno dođem do njega. Znam, to je nemoguće. I dok šalterska službenica benevolentno, sa osmehom kao nacrtanim u animiranom filmu, najavljuje da je sve u redu i da može da leti, ja nestajem, lagano prelazim u svet utvara, moje telo postaje bledo i prozračno, nevidljivo običnim, smrtničkim očima i poput izmaglice, koju raznosi nulta gustina praznog prostora i molekule razređuje do ničega, vakuuma nepostojanja. On, naprotiv, deluje smireno, srećno, držeći kartu kao slamku spasa koja će se lagano pretvoriti u put spasenja, daleko od ove srpske Golgote, postajući na kraju čitav jedan veliki grad, zemlja, kultura, beskrajna površina koja će ga apsorbovati kao plast sena iglu, da ga nikad više ne pronađem. Sranje, pomislio sam, sranje, sranje, sranje, sve je to jedno veliko sranje, sranje je i što mislim sranje, sve me to podseća na imbecilnost ovdašnje književne produkcije u kojoj uvek mora da se psuje jer je to valjda super i urbano i kul – a i alternativno! – kad nešto pojebeš verbalno onda si glavni lik, baja, keršme, otkud znam. Da, sranje. Nije trebalo da bude tako. Trebalo je da ga zavežem neprerezivim lancima, da mu ne odzvolim da ode, da iznedrim iz sebe manipulaciju svih manipulacija i da ga zadržim, jer osećam da osećam da ga volim, da sam se posle dugih trideset godina zaista zaljubio, da nestanak tog bića znači napuštanje suštine mog bića u koju nikada nisam intimno verovao, da smisao, zatočen u njegovom telu sada odlazi da umesto mene konzumira neke druge muškarce, i sireve s plemenitom buđi, paštete od pačije džigerice, ratatuj i ostala nacionalna jela koja su mi sada uskraćena, kao i on, koji je tako sladak, tako ukusan, kao šećerna bonbona, kao piece of cake, kao koncentrovani saharin, beli otrov (kako ga nutricionisti zovu), od koga želim biti otrovan na mrtvo, ubijen, sahranjen. Da, ta primamljiva misao o smrti, here she comes again, there she rears its ugly head of salvation. Cioran kaže da ga je od samoubistva sačuvala misao o samoubistvu, a mene nema ko da čuva, čak ni samoubistvo od onoga što znam da mi naredni period neminovno nosi – živ sahranjen, to je ono što mi predstoji, ukpan duboko u grob ovog kvazi-života, živi mrtvac, ne-mrtav, vampir, krvopija sopstvene krvi dok bol neminovno ne prođe i ne ostane pustoš još jedne propale ljubavne afere i nadoda se na opštu emotivnu pustinju punu živog peska u kojoj se celog života postepeno, sigurno i nedvosmisleno davim. Šta je život do te pustinjske oluje koja kvarcne čestice baca u oči, zamagljuje ispravnu viziju svojim fatamorganama: da, kao tu ima nečega, vredno je boriti se, pokušavati, divna prijateljstva, avanture, nauka, umetnost, seks, opijati duše koje možda i nema i tela koje izvesno postoji u stalnom grčenju, sluzenju i mrcvarenju, ima hiljade užitaka kao izašlih iz Šeherezadine hiljadu i jedne noći koji se mogu konzumirati iz prebogate zaostavštine čovečanstva, ali ja samo vidim i čujem i osećam i živim tu uzavrelu pustoš, tu Saharu koja me polako pretvara u kvarc iz koga će nastati još jedan peščani sprud da udavi nekog narednog, i tako sve do kraja čovečanstva koje je hrpa zakopana u ovom pomičnom, čestičastom groblju od peska, žari i retkih kapljica vode-ushićenja, vode koja je život, životvorne vode, kapljica koje nisu dovoljne da bi se napojio. Ceo svet hramlje i za mene nestaje. Ne znam šta da radim, potpuno sam izgubljen u masi, u ljudima koji se gegaju po aerodromu, tražeći nebeske putanje, jureći tragove aviona koji sagorevaju ozonski omotač i najavljuje apokaliptički ekocid daleko slabijeg intenzieta od ovog, mog, privatnog; zgrada, kombinacija soc-realističkog mininalizma i nekog novog, bezličnog kvazi-modernistčkog stila “staklo-metal” depresivno podseća na vreme kada je ova zemlja bila srećna, pasoša koji nije blistao hologramskim vizama već su obe strane gvozdene zavese bile visoko podignute na premijeri rajske predstave između Istoka i dekadentnog Zapada, zemlje koja se odazivala na četiri magična slova SFRJ, prelepa, od Vardara pa do Triglava, prelepa u svojoj humanoj iluziji da je moguća, da je moguća lepota života u naprednom sistemu neopsednutom strahovima kapitalističkih kriza i propasti berza i japijevskih samoubistava, gde sve je bilo društvena svojina – i smrt i strah i rađanje i ponovno rađanje – da, da je ta lepota nešto što neće biti osuđemo na propast u svetu banalnosti koji očima punim mržnje gleda na svaku utopiju; napolju me čeka Velika Srbija, sa povampirenim četništvom, restitucijom za prebogate i neizvesnim kursem dinara, klackajući se kao klatno strave između budućnosti koja nikako da počne, gde god se nalazila – u Evropi, u EU, u NATO paktu, savezu sa Rusijom, u večnom prijateljstvu večnog kineskog naroda, ne znam, nisam siguran, ne shvatam, ne… i falsifikovane prošlosti gde partizani i Nemci su jedno, a ja sad nešto sasvim drugo: komunista osuđen na svesno-u-desno patriotski kič sa pravoslavnim salvama pipkača dečačkih tela tek razvijenih glasnih žica što pojaju Gospode pomiluj u horovima duž verski ustreptale zemlje konvertovane u religiozni kič napušten revolucijom i smrću Boga, ponovo vaskrslog da drži u pokori i grehu sve strahom od vatrica Pakla raspaljenog za sve, sem za bojažljive vernike. Dosta, dosta mi je svega. Ne mogu više da izdržim – idi, odlazi, nestani već jednom iz mog života, proklet neka je dan kada sam te upoznao, “idi široko ti polje, idi biće mnogo bolje”, get the fuck outta here, neka te avion odnese daleko, što dalje, neka te u letu kidnapuju vanzemaljci i teleportuju u dimenziju X iz koje nema povratka, a Scully i Mulder su nemoćni da učine bilo šta za tebe zaturenog u nekoj mega-dalekoj vukojebini kompleksnog, višedimenzinonog svevibrirajućeg multiverzuma, tamo gde ću te zaboraviti, gde ćeš prestati da postojiš, gde ćeš se transformisati u tačku koja postoji samo još kao Euklidova fikcija i aksiom i kao tačka staviti tačku na svu ovu neizdrživu bol koja osećam tako bolno, bol koja boli, bolna bol, “bolna ti ležim, već godina ima”. A onda, opet, osećam da te volim, volim taj opijat voljenja dok sedimo u aerodromskom kafeu, ti ispijaš poslednje pivo, a ja poslednju koka-kolu s ledom koji kopni u gazirano-ključajućoj smeši na ovoj poslednjoj pijanki bez pijanaca i pijančenja, jer sve je beskrajno strejt, jasno i pravo bez prekora: to što si osećao za mene, taj estetski nedopustivi trash obećanja “do kraja života”, mantrirano “I love you” milion puta dok mu se značenje nije izgubilo, a astralno telo projektovalo na duhovno suptilniju ravan bez namere da ponovo poseti ova zgušnjena etarska polja zemlajskog. Sve te fraze i parafraze, laže i paralaže, sve je to nestalo, progutano, prohujalo sa vihorom, odbačeno, zazidano kao u Zidanju Skadra na Bojani, uništeno, spaljeno i niz reku bačeno. Znam da mu je muka od opsesije u koju sam zapao ovih poslednjih dana, opsesije pred kojom svi moji racionalni mehanizmi padaju i propadaju, potrebe da razumem šta nam se to dogodilo, da sebi razjasnim, da pojmim i još jednom u svoju logocentričku strukturu uglavim događaje i dobijem koherentnu sliku, ne bih li smislio rešenje, rešio jednačinu sa sto nepoznatih, promenljive strukture i parametara, iznašao izlaz koji se skriva negde u okeanskom moru asocijacija, aluzija, tekstova, reči koje smo razmenili ili se nismo usudili uopšte da izgovorimo, ostaviviši ih da vise, kao muve nalepljene na muholovku, u vazduhu sa plafona koji postao je beskonačna ravan natkriljujući naš minijaturni vodvilj apsurda, premali u poređenju sa ostali šest milijardi čija ukupnost privatnih drama zasenjuje svaku cifrom prevelikom da bi stala u u sve memorije svih super-brzih računara na vrtoglavo samookrećućoj plavoj planeti. Stalno sam ponavljao isti tekst, ista pitanja, rečenice koje možda formalno nisu bile identične, ali im je sadržina bila već hiljadu puta prožvakana i prežvakana, jer nisam mogao da se suočim, nisam mogao da prihvatim i podnesem prostu činjenicu da je ljubav prestala, da strasti više nema: game over, sugar. Jebi ga, nisam više dobra cupi, jebozovna riba, strava pička, štagod. Dolazak groma zaljubljivanja uvek je iz vedra neba, tako da i kraj stiže slično neočekivano, upada, rastura, skrnavi, varvarizuje. Objašnjenja nema, sem možda poziva na nesvesno, na psihoanalitički tretman falling in love ujdurme koji nam kaže da prolazak kroz fantaziju da će drugi doneti ponovo stapanje sa incestuoznom majkom mora neminovno proći, a histerično traganje za linkom koji će obnoviti savršeni Platonov androgin nastaviće se dalje u poteri bez kraja i konca. Večita, velika glad. Glad za ljubavlju. Ljubavlju, oh ljubavlju. Ljubav je davanje onog čega nemamo onome ko to ne želi.
“Nicolas, izvini što ponovo pokrećem temu. Ne mogu da izdržim, ovo je suviše teško. Ti odlaziš, ja ne znam da li ću te ikada više videti, sve mi izgleda nejasno i neizvesno. Uplašen sam. Potreban si mi. Želim da nađemo izlaz iz ove situacije”,
(sve fraze sveta su očigledno na mojoj strani!)
govorio sam prestravljeno, drhteći, već dobrano navučen na Xanax koji je pomagao da moji anskiozni napadi dobiju manje primetan i intenzivan oblik. Tresao sam se na svaki nekoliko sati: talasi su mi prolazili kroz telo, odozgo nadole, a kasnije u svim pravcima, haotično i veoma intenzivno. Nisam mogao da spavam bez dopinga od dve bele bonbonice, prevrtao bih se u krevetu, levo-desno, gore-dole, pokrivao, grebao, otkrivao, savijao jastuke, pronalazio sve nemoguće položaje, ustajao, pio vode, gledao se u ogledalo, umivao, ponovo vraćao u krevet. Um je u toj somnabulnoj fantzmagoriji, negde na startnoj liniji sna, prevrtao događaje od prethopdnog dana, pokušavajući da pronađe tajnu stvaranja u lešu naše veze koja je mrtva odbijala da umre. Tajnu usrksnuća. Pronalazio je samo sopstvenu opsesiju, ništa više do istih, hiljadu puta ponovljenih sentenci. Mantrirao je bez rezultata, na prazno, prazan hod koji nije donosio prazninu nirvane, već samo ništa, nedostatak, manjak. Manjak njega. Bilo je to prvo iskustvo tog ranga – i ranije sam raskidao, ali nikad nikad nikad nije bilo toliko toliko toliko teško, nikada nisam imao potrebu za dopingom kako bih se doveo u koliko-toliko pristojno stanje. Izgleda da je on pomerio granice poznate mi fatalnosti. Nisam imao nameru da zaista fatalno okončam, jer muškarci, po mom dubokom uverenju, jesu svinje i nisu vredne toga. Znao sam i da je bilo daleko težih slučajeva prekida ljubavnih afera, takvih da su pojedine nagnali u samoubistvo, ludilo ili teške oblike samopovređivanja. Sebe ipak previše volim, previše sam samozaljubljen, narcističan i narcisoidan, da bi mi se nešto tako dogodilo, siguran sam u to. Iskustvo jeste novo, bolnije, mnogo bolnije, mnogo mnogo bolnije, ali nije motiv za cross over na drugu stranu život, ili na bilo kakvo stvarno sakaćenje, emotivnog ili fizičkog tipa. Jednostavno, reč je o srastanju. O formiranju sijamskih blizanaca, o stapanju dva mesa, o preplitanju žilica koje treba da izvadimo iz mesa koje jedemo, žilica koje spajaju razdvajajući mišiće, o spajanju telesnih entiteta u jedan, koji potom rasečen, krvari, zarasta i ponovo se navikava na separaciju. Kada smo se prvi put rastali, kada sam se vratio iz Pariza u Beograd, kada sam po ko zna koji put pao u post-povratnu depresiju – iz Srbije ne treba izlaziti uopšte ili je treba zauvek napustiti! – rekao mi je da oseća kako mu je deo tela bio odstranjen, kako se oseća kao pola osobe, kako ne može da se sastavi. The power of love: nekompletna bića osećaju se još nekompletnije. Poznat mi je taj simptom, previše dobro poznat. U tom trenutku nisam ga imao, nisam osećao previše kao sada, kao danas, na rastanku, na kraju – možda je moja priroda velikog mazohiste zahtevala adekvatni tretman dugotrajnog mučenja da bi konačno bila zaintrigirana, da bi oscilovala na visokoj frekvenci fascinacije. Ili je u pitanju nešto drugo, kako volim da mislim, kako mi se dopada da mislim, jer se samom sebi takav dopadam. Sada, kada konačno možemo dobro da komuniciramo ti pritiskaš dugme stop na video-rekorderu; kada nema dosadnog ćutanja na krevetu na rubu Pariza u malom apartmanu čije iznajmljivanje košta meni nepojmljivih hiljadu evra, kada nije sve u čemu uživam divna linija tvog tela, ti lukovi od prenapregnutog mesa nad karijatidom tvoje telesne arhitektonike, u rasporedu izvajanom rukom genija ranga jednog Michelangela, pokriveni nekvarljivom patinom kože vremenom oskudno doticane, dok lagano-lagodno pušiš i izbacuješ dimove kroz otškrinuti prozor u pravilnim frekvencama negde duboko u noć natkriljenu nad nas poput svoda Sikstinske kapele, u konstelacijama zvezda koje opisuju dodir Boga u ovom homoerotizovanom stvaranju gde ja sam tvoje rebro, tvoje rebro koje se blago podiže na svaki izdah dima, baš na visinu pretprogramiranu da bude idealna spletom genetskih lanaca koji vuku te unazad so svete zemlje Izrailja, do pustinje u kojoj je Bog odlučio da se javi i dodeli svoje zakone blagoslovenom čovečanstvu; kada mogu verbalno da svršim sa tobom, da doživim komunikacionu ekstazu, rečima da zarobimo, hranimo i gojimo jedno drugo kao prasiće koji su poskočili na evolutivnoj lestvici, otkrili jezik i sada se njime obžderavaju jer im je potrebna duhovna hrana, hrana za razvoj religije, umetnosti, nauke – nova svinjska civilizacija koja niče, sada, iz ove nape propale, pod nukleranim pretnjama, deficitom vode i harasmentom AIDS-a, raka i srčanih udara, niče iz sopstvenih govana i preuzima primat nad jebanjem, jebanjem i samo jebanjem. Da, sad kad mogu da taknem tvoju dušu – rastrošeni mauzolej tvog tela, kada se mikro-atomske veze na vrhovima mojih prstiju opiru tvojoj koži i sile odbijanja prerastaju u osećaj da te dodirujem, ali nam se tela nikad ne spajaju uvek bivajući na nanometarskoj distanci, uvek razdovojeni, i posredstvom te laži doživljavam prosvetljenje, svetlost u mozgu raspršenu po neuronima svezanim u sinapstičke vijuge i čini da bujica endorfina ukaži mi smer rajskog bitisanja i stepenice do sedmog Nebesa, ti sad odlaziš, ti nestaješ, tebe više nema za mene, tebe-mene više nema za mene-tebe. Kraj.
“Ne znam da li ću moći da izdržim tri meseca.”,
kaže mi taj nesrećni ovisnik o seksu, čiji je špric kurac a igla orgazam, mada apstinenciju ne tražim, i nikad nisam, i ne bih ni mogao – ljude ne želim da posedujem i pretvaram ih u svoj dildo, vibrator, analne kuglice, šta god. Da, treba da se vidimo za tri meseca, jer ja sam zaboga dečko koga nije lako naći, i on kao to zna, ali opet… Tri meseca? Previše je, shvatam, za njega, ne za mene, i tu na sred kafea sa staniol-srebrnim stolovima i stolicama i nastrešnicom otvara se provalija bez dna i kraja, na čijim suprotnim stranama stojimo, razdvojeni, bez prelaza, makar istrošenog, trošnog, raspadnutog, kao iz nekog filma Indijane Džonsa. Njemu nije važno, nikad nije bilo i neće biti beskrajna raznolikost svih naših malih i velikih zajedništava, sve propada pod jednim velikim kurcem koji se izdiže u njegov fantaziji, polako se prislanja uz njegovo dupe, ulazi u analni kanal sve do muda, a onda ga ubrzano tuca, jebe do svršavanja, i tako svaki dan, po dva puta. Sve ostalo nije mu previše interesantno, ne čini ga srećnim. Jednostavno – njemu treba kurac. Čovek-kurac koji će ga ložiti. Ja to više nisam, i on traži dalje. Svoj beli, sluzavi fiks. Ništa ga neće zaustaviti. Njegova nabijačka narkomanija nije njegov problem, već problem svih onih zaljubljenih u njega, toj jebanoj i odjebanoj gomili, upaćenoj grupi koja nema više high priority access njegovom dečačkom, mladalačkom telu od dvadesesedam godina, savršeno legalnom pedofilskom užitku, tako retko pronalažljivom, a sve što je retko po definiciji postaje i vredno. Njegova vrednost je propadljiva i tim više slasna – ostariće, presahnuće golfske struje sokova koje rumene obraze u seljačkoj metaforici ove neuspele metafore, umreće, o da, nestaće svaki trag telesne mase, raspadaće se u grobu, osuđen da postane tek nekrofilska fantazija nekog od likova markiza de Sadea, a onda će atomi njegovih ostataka ući u gljivice, spore, amebe, paramecijume, vlati trave, u painteističkom večnom cirkulusu energije i materije bićemo, možda, negde, makar na nivou dve čestice – ostataka naših ostataka – dotaknuti i spojeni, možda, u neki novi molekul, ugrađen u organ nekog novog živog stvora koji će voleti i ponovo umreti, i tako u beskraj.
)
