- 12 Nov 2006, 18:17
#621708
Moja rođaka umire od SIDE. Svuda se to dešava na Istoku i Zapadu, među bogatima i siromašnima, jednostavno se događa. Ima 39 godina, prelepa je, njena priča je duga, duga i ružna priča o nepravdi. čak i sada je najlepša pacijentkinja u odeljenju za SIDU u kome se ljudi kreću bez delova tela. Odeljenje je zaključano. Kucam, pitaju me koga tražim, ja kažem njeno ime. Gledaju me sumnjičavo, već im drugi pogled pokazuje sažaljenje. Medicinskoj sestri je njena priča poznata ali ona ne zna šta ja znam. Priča se tiče droge koje se oni plaše. A ja sam jedna od njenih, možda joj i ja nosim drogu, neki to rade. Neki od njenih prijatelji su umrli upravo dok ona tu leži: jako je to teško podnela, tražile je sedative zato što su njeni prijatelji umrli od SIDE. Nisam je videla 14 godina, možda i više. Sećam je se pre 15 godina. I ona se toga seća. Kaže mi: nedostajala si mi. Ne plačem, ne kažem volim te, mislim na tebe, samo pričam i pričam o njenom životu životu životu. Ona kaže, kad su me primili ovde mislila sam da ću umreti, onda mi je bilo bolje ali se onda nešto dogodilo i evo me sada. Da li ona zna da umire. Zna, zna čak i da postoje male šanse i da joj bude bolje. Svi govore da nema, svi sve vreme ovim umirućima ne daju nikakve šanse. Videla sam ljude da umiru na filmu, videla sam mog ujku, mog dedu, moju tetku i moju kumu. Ali ovo sada je drugačije. Ona je od mene mlađa. Ne može da umre, ona je hrabra mlada i lepa, smrt ne bi trebalo nju da uzme. U redu, grešila je, vređala je, bila je grozna, verovatno se zato i nismo viđale, samo smo se rastale, ali mi se nikad nismo svađale, i ona ne sme da umre. Ima još uvek prelepe velike oči, i prelepe zube, i prelep tanak nos, i ja stavljam prsten na njen prst. Uzima me za ruku i drži. Još uvek ima prelepo telo, predivno izvajane noge, ona je jednostavno predivna. Bila jednom jedna tužna i ljuta beba: ona. Majka joj je bila obolela od postporođajne depresije: pokušala je bebu da ubije a onda ju je jednostavno zaboravila. Dok se povratila otac je jednostavno izabrao nju majku. Otac joj je inače bio zver, još uvek jeste. Ne verujem da su ženske zveri bolje od muških, ali tvrdim da je on tipična muška zver preobučena u ljudsko bogato i školovano ruho. Ima novca i samo mu je do novca i stalo. Svoju ženu je izabrao zato što je bila potpuno ono što njemu treba: žena bez ideja, ličnosti, novca. Nekad lepa, nekad bogata i pametna, pa ipak nevidljiva. Sve je to on uzeo. I bilo mu je potrebno 39 godina da sve to otme i svojoj ćerki. Ali nije uspeo, ona umire kao odbačena, kao đubre, kao loša žena. Ali nije uspeo da je pobedi. Sigurna sam da će ona njega , kad-tad. Pričam i pričam, pitam li pitam, i ona priča i priča, gubi dah, guši se, traži vodu, ali mi se smeči. Izvinjava se što je dosadna. Ali nije dosadna, brilijantna je, seća se detalja… Sećam se kada smo se kao deca u krevetu držali za ruke da bismo zaspale ili kad smo izmišljali igre kad ne možemo da zaspimo. I sav taj smeh, sva ta radost, zabava, nežnost, razumevanje. Bol koji smo jedna drugoj nanosile nije bio spoljašnji, loš, bio je dodirivanje i istraživanje granica. Bio je ljubav i učenje ljubavi. Bili smo isključene iz sveta odraslih: oni su hteli da smo tihe i dobre. Mi zajedno bile smo bučne i loše, ali smo naučile zašto voleti znači živeti i da su odrasli mrtvi. I da se smejemo, naravno. Ne napušta mi se soba, ostala bih sa njom zauvek. Znam da ću ponovo doći ali ne znam da li će biti još vremena za ovakav trenutak sreće. Odlazim ali ne izgleda tako. Obećavam joj njenu sopstvenu sobu ako se potrudi da ustane iz bolničkog kreveta. Ona kaže, obećavaš? Obećavam. Kažem da obećavam i obećavam… Imaće sopstvenu sobu čak i ako ne ustane iz svoje samrtničke postelje. Uvek održavam svoja obećanja. Hoću njene priče, hoću da ih objavim, ona kaže, bojim se da ti se neće dopasti. Ja kažem, pa šta, zato sam i ja objavila moje priče da bi ljudi imali priliku da ih ne vole. Ona me razume, oduvek je razumevala i mene i moje priče. Bože moj, da li stvarno odlazi negde drugde. A šta će biti sa njenim prelepim telom koje sam videla kako se rodilo i sada gledam dok umire. Htela bih da ostanem s njom zauvek do njenog zauvek bar, ali ona odlazi, ona je blažena, sama, smešeći se sa dugim trepavicama preko zelenih poluzatvrenih očiju. Odlazi od mene, napušta me, ali je srećna. Pitam je, jesi li srećna. Ona kaže, srećna, pa se smeći, i gleda me istim pogledom koji je imala njena majka kad je umirala. Ja imam mladu ćerku, jaku devojku koja će me sahranti snagom amazonke. Ovo je suprotno, ja sahranjujem svoje dete, moju mlađu sestru, moju ćerku bez oca i majke, koja nikad nije znala da sam joj ja majka, osim možda sada. Ali ja se ne sećam da sam prema njoj bila nežna, dobra da, ali ne i nežna. Ja sam bila vrlo stroga dete-majka. Još uvek sam takva. Nikome se zaista ne dopadam, ali me cene i traže. Ona me je napravila takvom majkom, zato što sam bila premlada da bih bila majka, bilo mi je samo pet godina a ona nije imala nikoga od odraslih spremnih da preuzmu odgovornosti. Ja sam joj bila jedina mogućnost a ni ja nisam imala izbora. Samo bi nas ostavili zajedno s rečima: morate da budete dobre. Moja jedina briga bila je da ona preživi i tu sam i uspela. Ali evo je sada dok umire, nisam je videla 15 godina, rodila sam svoje dete, i nešto je krenulo pogrešno. I ona kaže, bilo mi je bolje, i onda se nešto desilo. Stvari se tek tako dešavaju. Jednostavno se dese i niko ne može da ih zaustavi.
10. novembar 1998
Bila sam tu kad je umrla. Stajala sam ispred njenog prozora u prizemlju i osećala kako umire. Onda sam stigla pre no što su otvorili odeljenje i sestra je zavila njeno tanušno telo u beli čaršaf. Samo je jedno staklo razdvojilo njene poslednje reči i dah od mene. Želela sam tu da budem. Bila sam tu, znam da jesam i verovatno je i ona to znala. Kada sam ušla na odeljenje sa cvetom u ruci, krenula sam pravo na vrata njenog boksa. Bio je zavijen takođe belim čaršafima, kao i njeno malo telo tako da joj je virio samo čuperak kose na vrhu glave. Htela sam još jedanput da joj vidim lice, ali nisam tražila. Juče sam htela da je obiđem, ali nisam. Kukavica sam, sebična krava kakva sam uvek bila prema njoj, ili je možda tako moralo biti. Naš jedini i poslednji susretan bio je radostan, smejale smo se i pravile planove i pričale o našoj prošosti. Bile smo svet za sebe. Da sam imala bar još jednu priliku da je vidim. Juče sam propustila tu priliku zato što sam bila kukavica. Plašila sam se njene smrti a ona nije. Moj bože šta sve može kukavičluk da nam napravi. Zatvaram oči i mislim na nju, mogo želim da opet držim njenu hladnu ruku u svojoj. Trebalo je ali bila sam kukavica.Mirna sam, držim ruku moje ćerke, to je Biljanina ruka kad je bila nežna, tanka čvrsta mlada devojka sa dugačkim inteligentnim prstima. Čudno sam smirena, osećam je duboko , duboko u sebi, želim njeno iskustvo da podelim sa celim svetom. Ušla je zauvek u mene, ja sam njeno telo, ne treba joj grob. Ionako nikad od mene nije bila nezavisna, nikad. Pomoći ću joj da izađe na kraj sa problemima s kojima nije mogla kad smo bile razdvojene: ubićemo zver i osloboditi svet i bićemo srećne. Rekla mi je, sreća, pa, ja sam srećna. Osećam njenu sreću u sebi. Stajala sam pored njenog prozora dok je umirala, samo nas je jedno staklo razdvajalo, ali ona je prošla kroz njega, ne polomivši ga i ušla mi pod kožu ne povredivši me. Smirena sam. Žena na šalteru u novinama počela je da plače kada je videla Biljaninu sliku na umrlici. I druga žena je ostavila svoj posao i požela da plače. Kako je umrla, recite mi molim vas, insistirala je. Rekla sam, od ženskog života. Molim vas, ponovile su. Od SIDE, kažem. Ipak su razumele šta sam htela da kažem, iako nisam ja sigurna da znam šta sam htela da kažem, ali ako one jesu meni je onda bolje. Po prvi put u svom životu shvatam smisao sahrane, ceremonije smrti. Po prvi put u životu mi je sve to potrebno. Kao svim drugim normalnim ljudima koje poznajem. Moram da pridam značaj, vidljivost i reči mom gubitku. Nadam se da će pogreb zauvek da traje kao i moj bol koji nikad neće minuti. Njena ruka u mojoj još uvek stoji, mogu je osetiti. Iako sam detaljno oprala svoju odeću i ruke, zbog SIDE, zbog infektivnog odeljenja, ne plašim se da njena aura može da se smanji. Svačiju ruku koju uhvatim kao da i njena ruka drži, njena ruka je kao rukavica preko moje, rukavica ljubavi i zaštite. Da, mogu da osetim njenu ljubav, konačno oslobođenu Života i društvenih pravila, konačno jednostavnu i čistu kao pre no što se zamutila sa novcem i drogom. I ja sada učim da volim. Zauvek sam izgubila svoju gordost, postala sam skromna u sekundi, ispred njene hrabrosti i herojske smrti. Videla sam strah u njenim očima, znala sam da se plaši da ode, znala sam da ne zna kuda smrt vodi. Znala sam da želi da živi, živi. Kao što želi da govori, govori govori sve te neiskazane tajne koje smo svih tih godina delile i ne družeći se. O da, ja sam bila njeno zlato i njeno ostrvo kao što je i ona bila moje. Zajedno smo bile bezbedne i kompletne. Ona je bila moj prvi čas ljubavi koji se zatim pretvorio u ljubav prema partnerima, očevima, majkama, deci, životinjama, umetnostima… O da, ona me je jednostavno naučila šta je to ljubav bez granica… i onda sam se uplašila, nisam htela više da dajem kad me je povredila, zatvorila sam se. Sada kad se ona opet otvorila oslobodila me je, opet mogu da volim. Nije uspela da pročita moju knjigu, nije uspela svoju da završi, nije uspela da stigne na grčko ostrvo i da gleda u more, da pliva kao riba, da se smeje kao beba… znam, mnogo toga ju je čekalo, to se dešava mladim i hrabrim. Ali nema veze, kao da je pročitala moju knjigu, napisala ju je, i mnogo mi nedostaje da me grdi zbog mog pisanja. Nestala je moja gordost, nisam s njom govorila zato što se bila naljutila na mene, i sada mogu da priznam, upravo zbog moje gordosti nikad sa njom nisam pila vino, pričala o umetnosti i životu. Ovo je moja kazna, nesreća i tragedija. I zaslužujem je, sada kada me gordost više ne štiti, moraću da pijem vino, da pričam o umetnosti i životu sa zamenama za nju, a svi drugi to jesu. Danas je dan posle, gore mi je, nije bolje, deluje večnost. Deluje da nikad prestati neće i zašto bi. Ljudi oko mene tako su fiksirani da vreme. Budale. Moj život postao je trka van vremena ka mestu na kome ćemo se ponovo sresti. Nikad, nikad joj nisam rekla ni polovinu svojih osećanja, kao što ni ona meni njena nije rekla, iako obe znamo i znale smo da će nas samo smrt rastaviti, kao što i jeste. Ili možda i nije? Ludim od bola, ne mogu da izađem na kraj sa ovim gubitkom, krivicom, ljutnjom? Želim ostale da vidim, njihova lica, lica bola, da li su veća, manja, luđa od mog, ili da li je to bolno i svedeno na bol kao žto je bol po definiciji. Da li je i njihov ceo život kao moj, ili da li je možda moj život sveden samo na bol.
12. novembar 1998.
Danas je bila njena sahrana. Kao dve Mafije u ratu, njena porodica protiv porodice njenog muža, borili smo se oko njenog mrtvog tela. Mi njena porodica stigli smo sat vremena ranije jer se nismo osećali sigurni: oni su je držali, platili pogreb, oni su diktirali uslove: loše po nas. Ušli smo u kapelu i zauzeli sva najbolje mesta oko kovčega i onda nismo mrdali. Ali smo jedva pronašli kapelu, nismo znali kako se preziva, promenila je svoje devojačko prezime i postala jedna od njih, druge nacionalnosti. Druga moja rođaka reče: zar nije za nju prirodno da leći pored svoje majke a ne pored svog svekra. A ja kažem, a ti? Ona je udata, i ona je promenila svoje prezime i ona će naravno ležati sa svojim svekrom i svervom. Kažem joj, to je društvena sudbina žena. Samo tvrdoglave žene je menjaju i plaćaju debelo što nisu društvene. Stajala sam pored njene glave i desne ruke koju sam držala dok je umirala. Opet je bila sa mnom, gde bi drugde. Rekla mi je da je najlepše trenutke u životu sa mnom provela. Onda kada smo bile tvrdogave: ona je zaista bila hrabra i nisu nas ni slomili Pre bi nas ubili nego nas slomili. Bile smo jake i slobodne kad zajedno i zahvaljujući tom iskustvu stekle smo svest kad nismo slobodne u mnogim drugim situacijama koje smo smatrali prirodnim. Naš ujak je na sahrani pogrešio, nazvao me je njenim imenom, ne jedanput već tri puta, ali sam znala da se meni obraćao kad je njeno ime izgovorio, i odazavla sam mu se. Rekao je izvini, ja sam rekla, nema razloga za izvinjenje. Njen grob je odmah uz beskrajno žitno žuto polje, to je taj beskraj o kome je Leopardi pisao. Ona je odmah tu uz ogradu, može da je preskoči kad god zaželi da poleti. Neko je za nju nekad rekao, isuviše je slobodna. Da li postoji tako nešto kao previše slobode? Slobodna od sopstvenog tela?
Jasmina Tešanović
http://blog.b92.net/node/2824
Moja rođaka umire od SIDE. Svuda se to dešava na Istoku i Zapadu, među bogatima i siromašnima, jednostavno se događa. Ima 39 godina, prelepa je, njena priča je duga, duga i ružna priča o nepravdi. čak i sada je najlepša pacijentkinja u odeljenju za SIDU u kome se ljudi kreću bez delova tela. Odeljenje je zaključano. Kucam, pitaju me koga tražim, ja kažem njeno ime. Gledaju me sumnjičavo, već im drugi pogled pokazuje sažaljenje. Medicinskoj sestri je njena priča poznata ali ona ne zna šta ja znam. Priča se tiče droge koje se oni plaše. A ja sam jedna od njenih, možda joj i ja nosim drogu, neki to rade. Neki od njenih prijatelji su umrli upravo dok ona tu leži: jako je to teško podnela, tražile je sedative zato što su njeni prijatelji umrli od SIDE. Nisam je videla 14 godina, možda i više. Sećam je se pre 15 godina. I ona se toga seća. Kaže mi: nedostajala si mi. Ne plačem, ne kažem volim te, mislim na tebe, samo pričam i pričam o njenom životu životu životu. Ona kaže, kad su me primili ovde mislila sam da ću umreti, onda mi je bilo bolje ali se onda nešto dogodilo i evo me sada. Da li ona zna da umire. Zna, zna čak i da postoje male šanse i da joj bude bolje. Svi govore da nema, svi sve vreme ovim umirućima ne daju nikakve šanse. Videla sam ljude da umiru na filmu, videla sam mog ujku, mog dedu, moju tetku i moju kumu. Ali ovo sada je drugačije. Ona je od mene mlađa. Ne može da umre, ona je hrabra mlada i lepa, smrt ne bi trebalo nju da uzme. U redu, grešila je, vređala je, bila je grozna, verovatno se zato i nismo viđale, samo smo se rastale, ali mi se nikad nismo svađale, i ona ne sme da umre. Ima još uvek prelepe velike oči, i prelepe zube, i prelep tanak nos, i ja stavljam prsten na njen prst. Uzima me za ruku i drži. Još uvek ima prelepo telo, predivno izvajane noge, ona je jednostavno predivna. Bila jednom jedna tužna i ljuta beba: ona. Majka joj je bila obolela od postporođajne depresije: pokušala je bebu da ubije a onda ju je jednostavno zaboravila. Dok se povratila otac je jednostavno izabrao nju majku. Otac joj je inače bio zver, još uvek jeste. Ne verujem da su ženske zveri bolje od muških, ali tvrdim da je on tipična muška zver preobučena u ljudsko bogato i školovano ruho. Ima novca i samo mu je do novca i stalo. Svoju ženu je izabrao zato što je bila potpuno ono što njemu treba: žena bez ideja, ličnosti, novca. Nekad lepa, nekad bogata i pametna, pa ipak nevidljiva. Sve je to on uzeo. I bilo mu je potrebno 39 godina da sve to otme i svojoj ćerki. Ali nije uspeo, ona umire kao odbačena, kao đubre, kao loša žena. Ali nije uspeo da je pobedi. Sigurna sam da će ona njega , kad-tad. Pričam i pričam, pitam li pitam, i ona priča i priča, gubi dah, guši se, traži vodu, ali mi se smeči. Izvinjava se što je dosadna. Ali nije dosadna, brilijantna je, seća se detalja… Sećam se kada smo se kao deca u krevetu držali za ruke da bismo zaspale ili kad smo izmišljali igre kad ne možemo da zaspimo. I sav taj smeh, sva ta radost, zabava, nežnost, razumevanje. Bol koji smo jedna drugoj nanosile nije bio spoljašnji, loš, bio je dodirivanje i istraživanje granica. Bio je ljubav i učenje ljubavi. Bili smo isključene iz sveta odraslih: oni su hteli da smo tihe i dobre. Mi zajedno bile smo bučne i loše, ali smo naučile zašto voleti znači živeti i da su odrasli mrtvi. I da se smejemo, naravno. Ne napušta mi se soba, ostala bih sa njom zauvek. Znam da ću ponovo doći ali ne znam da li će biti još vremena za ovakav trenutak sreće. Odlazim ali ne izgleda tako. Obećavam joj njenu sopstvenu sobu ako se potrudi da ustane iz bolničkog kreveta. Ona kaže, obećavaš? Obećavam. Kažem da obećavam i obećavam… Imaće sopstvenu sobu čak i ako ne ustane iz svoje samrtničke postelje. Uvek održavam svoja obećanja. Hoću njene priče, hoću da ih objavim, ona kaže, bojim se da ti se neće dopasti. Ja kažem, pa šta, zato sam i ja objavila moje priče da bi ljudi imali priliku da ih ne vole. Ona me razume, oduvek je razumevala i mene i moje priče. Bože moj, da li stvarno odlazi negde drugde. A šta će biti sa njenim prelepim telom koje sam videla kako se rodilo i sada gledam dok umire. Htela bih da ostanem s njom zauvek do njenog zauvek bar, ali ona odlazi, ona je blažena, sama, smešeći se sa dugim trepavicama preko zelenih poluzatvrenih očiju. Odlazi od mene, napušta me, ali je srećna. Pitam je, jesi li srećna. Ona kaže, srećna, pa se smeći, i gleda me istim pogledom koji je imala njena majka kad je umirala. Ja imam mladu ćerku, jaku devojku koja će me sahranti snagom amazonke. Ovo je suprotno, ja sahranjujem svoje dete, moju mlađu sestru, moju ćerku bez oca i majke, koja nikad nije znala da sam joj ja majka, osim možda sada. Ali ja se ne sećam da sam prema njoj bila nežna, dobra da, ali ne i nežna. Ja sam bila vrlo stroga dete-majka. Još uvek sam takva. Nikome se zaista ne dopadam, ali me cene i traže. Ona me je napravila takvom majkom, zato što sam bila premlada da bih bila majka, bilo mi je samo pet godina a ona nije imala nikoga od odraslih spremnih da preuzmu odgovornosti. Ja sam joj bila jedina mogućnost a ni ja nisam imala izbora. Samo bi nas ostavili zajedno s rečima: morate da budete dobre. Moja jedina briga bila je da ona preživi i tu sam i uspela. Ali evo je sada dok umire, nisam je videla 15 godina, rodila sam svoje dete, i nešto je krenulo pogrešno. I ona kaže, bilo mi je bolje, i onda se nešto desilo. Stvari se tek tako dešavaju. Jednostavno se dese i niko ne može da ih zaustavi.
10. novembar 1998
Bila sam tu kad je umrla. Stajala sam ispred njenog prozora u prizemlju i osećala kako umire. Onda sam stigla pre no što su otvorili odeljenje i sestra je zavila njeno tanušno telo u beli čaršaf. Samo je jedno staklo razdvojilo njene poslednje reči i dah od mene. Želela sam tu da budem. Bila sam tu, znam da jesam i verovatno je i ona to znala. Kada sam ušla na odeljenje sa cvetom u ruci, krenula sam pravo na vrata njenog boksa. Bio je zavijen takođe belim čaršafima, kao i njeno malo telo tako da joj je virio samo čuperak kose na vrhu glave. Htela sam još jedanput da joj vidim lice, ali nisam tražila. Juče sam htela da je obiđem, ali nisam. Kukavica sam, sebična krava kakva sam uvek bila prema njoj, ili je možda tako moralo biti. Naš jedini i poslednji susretan bio je radostan, smejale smo se i pravile planove i pričale o našoj prošosti. Bile smo svet za sebe. Da sam imala bar još jednu priliku da je vidim. Juče sam propustila tu priliku zato što sam bila kukavica. Plašila sam se njene smrti a ona nije. Moj bože šta sve može kukavičluk da nam napravi. Zatvaram oči i mislim na nju, mogo želim da opet držim njenu hladnu ruku u svojoj. Trebalo je ali bila sam kukavica.Mirna sam, držim ruku moje ćerke, to je Biljanina ruka kad je bila nežna, tanka čvrsta mlada devojka sa dugačkim inteligentnim prstima. Čudno sam smirena, osećam je duboko , duboko u sebi, želim njeno iskustvo da podelim sa celim svetom. Ušla je zauvek u mene, ja sam njeno telo, ne treba joj grob. Ionako nikad od mene nije bila nezavisna, nikad. Pomoći ću joj da izađe na kraj sa problemima s kojima nije mogla kad smo bile razdvojene: ubićemo zver i osloboditi svet i bićemo srećne. Rekla mi je, sreća, pa, ja sam srećna. Osećam njenu sreću u sebi. Stajala sam pored njenog prozora dok je umirala, samo nas je jedno staklo razdvajalo, ali ona je prošla kroz njega, ne polomivši ga i ušla mi pod kožu ne povredivši me. Smirena sam. Žena na šalteru u novinama počela je da plače kada je videla Biljaninu sliku na umrlici. I druga žena je ostavila svoj posao i požela da plače. Kako je umrla, recite mi molim vas, insistirala je. Rekla sam, od ženskog života. Molim vas, ponovile su. Od SIDE, kažem. Ipak su razumele šta sam htela da kažem, iako nisam ja sigurna da znam šta sam htela da kažem, ali ako one jesu meni je onda bolje. Po prvi put u svom životu shvatam smisao sahrane, ceremonije smrti. Po prvi put u životu mi je sve to potrebno. Kao svim drugim normalnim ljudima koje poznajem. Moram da pridam značaj, vidljivost i reči mom gubitku. Nadam se da će pogreb zauvek da traje kao i moj bol koji nikad neće minuti. Njena ruka u mojoj još uvek stoji, mogu je osetiti. Iako sam detaljno oprala svoju odeću i ruke, zbog SIDE, zbog infektivnog odeljenja, ne plašim se da njena aura može da se smanji. Svačiju ruku koju uhvatim kao da i njena ruka drži, njena ruka je kao rukavica preko moje, rukavica ljubavi i zaštite. Da, mogu da osetim njenu ljubav, konačno oslobođenu Života i društvenih pravila, konačno jednostavnu i čistu kao pre no što se zamutila sa novcem i drogom. I ja sada učim da volim. Zauvek sam izgubila svoju gordost, postala sam skromna u sekundi, ispred njene hrabrosti i herojske smrti. Videla sam strah u njenim očima, znala sam da se plaši da ode, znala sam da ne zna kuda smrt vodi. Znala sam da želi da živi, živi. Kao što želi da govori, govori govori sve te neiskazane tajne koje smo svih tih godina delile i ne družeći se. O da, ja sam bila njeno zlato i njeno ostrvo kao što je i ona bila moje. Zajedno smo bile bezbedne i kompletne. Ona je bila moj prvi čas ljubavi koji se zatim pretvorio u ljubav prema partnerima, očevima, majkama, deci, životinjama, umetnostima… O da, ona me je jednostavno naučila šta je to ljubav bez granica… i onda sam se uplašila, nisam htela više da dajem kad me je povredila, zatvorila sam se. Sada kad se ona opet otvorila oslobodila me je, opet mogu da volim. Nije uspela da pročita moju knjigu, nije uspela svoju da završi, nije uspela da stigne na grčko ostrvo i da gleda u more, da pliva kao riba, da se smeje kao beba… znam, mnogo toga ju je čekalo, to se dešava mladim i hrabrim. Ali nema veze, kao da je pročitala moju knjigu, napisala ju je, i mnogo mi nedostaje da me grdi zbog mog pisanja. Nestala je moja gordost, nisam s njom govorila zato što se bila naljutila na mene, i sada mogu da priznam, upravo zbog moje gordosti nikad sa njom nisam pila vino, pričala o umetnosti i životu. Ovo je moja kazna, nesreća i tragedija. I zaslužujem je, sada kada me gordost više ne štiti, moraću da pijem vino, da pričam o umetnosti i životu sa zamenama za nju, a svi drugi to jesu. Danas je dan posle, gore mi je, nije bolje, deluje večnost. Deluje da nikad prestati neće i zašto bi. Ljudi oko mene tako su fiksirani da vreme. Budale. Moj život postao je trka van vremena ka mestu na kome ćemo se ponovo sresti. Nikad, nikad joj nisam rekla ni polovinu svojih osećanja, kao što ni ona meni njena nije rekla, iako obe znamo i znale smo da će nas samo smrt rastaviti, kao što i jeste. Ili možda i nije? Ludim od bola, ne mogu da izađem na kraj sa ovim gubitkom, krivicom, ljutnjom? Želim ostale da vidim, njihova lica, lica bola, da li su veća, manja, luđa od mog, ili da li je to bolno i svedeno na bol kao žto je bol po definiciji. Da li je i njihov ceo život kao moj, ili da li je možda moj život sveden samo na bol.
12. novembar 1998.
Danas je bila njena sahrana. Kao dve Mafije u ratu, njena porodica protiv porodice njenog muža, borili smo se oko njenog mrtvog tela. Mi njena porodica stigli smo sat vremena ranije jer se nismo osećali sigurni: oni su je držali, platili pogreb, oni su diktirali uslove: loše po nas. Ušli smo u kapelu i zauzeli sva najbolje mesta oko kovčega i onda nismo mrdali. Ali smo jedva pronašli kapelu, nismo znali kako se preziva, promenila je svoje devojačko prezime i postala jedna od njih, druge nacionalnosti. Druga moja rođaka reče: zar nije za nju prirodno da leći pored svoje majke a ne pored svog svekra. A ja kažem, a ti? Ona je udata, i ona je promenila svoje prezime i ona će naravno ležati sa svojim svekrom i svervom. Kažem joj, to je društvena sudbina žena. Samo tvrdoglave žene je menjaju i plaćaju debelo što nisu društvene. Stajala sam pored njene glave i desne ruke koju sam držala dok je umirala. Opet je bila sa mnom, gde bi drugde. Rekla mi je da je najlepše trenutke u životu sa mnom provela. Onda kada smo bile tvrdogave: ona je zaista bila hrabra i nisu nas ni slomili Pre bi nas ubili nego nas slomili. Bile smo jake i slobodne kad zajedno i zahvaljujući tom iskustvu stekle smo svest kad nismo slobodne u mnogim drugim situacijama koje smo smatrali prirodnim. Naš ujak je na sahrani pogrešio, nazvao me je njenim imenom, ne jedanput već tri puta, ali sam znala da se meni obraćao kad je njeno ime izgovorio, i odazavla sam mu se. Rekao je izvini, ja sam rekla, nema razloga za izvinjenje. Njen grob je odmah uz beskrajno žitno žuto polje, to je taj beskraj o kome je Leopardi pisao. Ona je odmah tu uz ogradu, može da je preskoči kad god zaželi da poleti. Neko je za nju nekad rekao, isuviše je slobodna. Da li postoji tako nešto kao previše slobode? Slobodna od sopstvenog tela?
Jasmina Tešanović
http://blog.b92.net/node/2824
Kakva prica, jbt...
