- 20 Okt 2006, 18:12
#601424
USPAVANA MATILDE
Psiholoska studija jedne naravi I jedne krvi
I
ANDJELINA: Iza dalekih oblaka nad kojimA se kotio zamak, moj zamak, grofa Miraboa, spremala se oluja, divlja I otreznjena u svojoj podloj nameri da srusi sve ono sto sam godinama strpljivo gradio svojim rukama, cesto potezuci noz I pistolj. A tada pod pretnjom iznenadjujuce sive I agresivne kise niz moj oluk se slivala nekakva teskobna sukrvica, kao tecnost koja izlazi kao limfa iz moga tela dok sam zadobijao rane u dvoboju, uvek ostajuci ziv. A nije to bila ni moja sukrcvica, niti parce moga mesa, bila je to rana od casti, brazgotine po obrazu kad god sam posle izgubljene partije karata ili teskoga pijanstva nehotice uvredio nekog grofa vukuci ga za nos kao muzjak koji prkosi I svojim grudima I svojom sakom I svojim ugledom.
Takve prljavstine je bilo lako ocistiti. Imao sam gomilu slugu koja je cistila svaki zaprljani deo, svaku propijenu noc koju sam ostavljao na pragovima ovih dveri. A moje dveri behu neka vrsta prenesenog znacenja, mozda iz daleke ceznje buducnosti koja ce srusiti zamak do temelja. Mozda je napor SA kojim sam izgradio najvelicanstveniji zamak bila samo ljubomora ka onome sto ce me jednom sustici, vreme pred cijim uzasom popusta I najstamenija gradjevina.
Kako bih se oslobodiO takvih misli, ja sam nizao brane oko njega, kao sigurnosne zile pijavice, stiteci sve sto bi zapelo da se srusi od hladnoce, od shvatanja moje prolaznosti preko vetra, tog blagovremenog, upozoravajuceg fijuka da bi ono sto se culima I delima oblikuje, moglo nestati kao uzasna osveta demijurga koji voli prirodu I neugodni poredak propadanja svih tvari.
SIMOR: CELA OVA RECENICA JE NEJASNA. TREBALO BI JE RAZDVOJITI MAKAR NA TRI I MALO POJASNITI.
ANDJELINA: Do mog zamka, za koga mogu reci
SIMOR: /BOLJE JEDNOSTAVNO: KOJI
ANDJELINA: da mi je pre svega bio odan u svojoj nepokolebljivoj stamenosti, uvijen u sigurnosne kapke ostroga rada I nadgledanja, dolazilo se jednim strmim putem, najcesce na konju, jer je put bio nesimetricno postavljen preprecavavsi
SIMOR: /OVAJ IZRAZ JE NEPOSTOJECI/BOLJE JEDNOSTAVNO: NA dve planine
ANDJELINA: NA jednOJ na kojoj je bio zamak, I drugOJ u kome ce se kasnije nalaziti nesto sto ce obeleziti citav moj zivot I biti moja poslednja slika, moja poslednja laz.
Zajahavsi konja, putnik bi kasao
SIMOR: /KONJ KASKA, NE PUTNIK
ANDJELINA:
preko bezdana koji su uokvirivale, kao vihor nedostizne snezne planine Baskije, ovencane ledom I snegom, onom vrstom padavina koje prete da se slome nad covekom, lelujajuci se u svojoj oholosti I zavlaceci se duboko u dusu putnika koji bi ustuknuo pred sopstvenim mislima osluskujuci predvidjenu opasnost, mozda samo nagovestaj pomisli od konacnog kraha preterano uskog I nesigurnog puta, stavise puta koji nije ni cuo ni video obesnog I gnevnog pokojnika koji je uvek vision ad bezdanom, utromljen u svojim culima I logikom manje superiornog I slabog.
SIMOR: OVA RECENICA NEMA KRAJ. GLAVNA RECENICA JE: Zajahavsi konja, putnik bi kasao preko bezdana – I STA? SVE OSTALO RECENO U OVOJ RECENICI SU SAMO UMETCI, ALI NISU NOSIOCI RADNJE, NEGO SU OPIS. UZ TO JE I NEJASNA. NA KOG SE GNEVNOG POKOJNIKA MISLI?
ANDJELINA: Onog koji ustukne uvek pred ovom logikom koju sam koristio kako bih vladao, a koja ce na kraju neumitno sustici samo mene, tvorca tajanstvene I na silu I kroz krv stvorene perspective uobicajene cvlastelinske sigurnosti, jer bejah silnik bez predrasuda, a slutio sam I bez opravdanja.
simor: OVA RECENICA SE NAJSTAVLJA NA PRETHODNU I KAO TAKVA NE MOZE DA STOJI SAMA, DAKLE KAO POSEBNA, MORA DA SE NASTAVLJA NA PRETHODNU, ILI DA POCINJE DRUGACIJE.
ANDJELINA: Namerno nisam davao da poprave strmi put. Oh kako je bahata ta rec. PUT nije bio samo strm, on je bio neplodan u svojoj izdrzljivosti, slabasan, groteskan u svojoj neizdrzljivosti tereta I ljudskog I zivotinjskog.
SIMOR: I PRE I POSLE ZAREZA JEDNO DRUGO POTIRE, TE NE MOZE DA STOJI KAO TAKVO
ANDJELINA: Na taj nacin mucio bih strahom sve koji bi dolazili u moj ispunjen proctor, u moj dom, u portret moje nemilosti, I nemilosrdnog bichevanja I cerecenja svakog ko bi se usudio da pokaze strah, slutnju da bezi, da ode okrene se I zauvek napusti truli put koji sam za sebe sam sastavio, a onda nagonio tudji strah da odjekuje u mojim mislima. Strah od bezanJa koji je dozivao pod kopitama
SIMOR: /BOLJE: SA SVAKIM PREDJENIM KORAKOM, NIKAKO: POD konja
ANDJELINA:, pod kasom samouverene zivotinje koja ne poznajke ljudski strah, no ga samo oseca I ubrzava mu trk do konacnog propadanja.
A ipak bi gomila putnika, seljaka, grofova, vikonta, molioca I barona u ludackom trku u kome su se propinjali hineci samouverenost, znajuci d ace ih svaka senka pa maker tek unistenog/
SIMOR:PREVAZIDJENOG !!!!!!
ANDJELINA:
straha izvesti pred moj uzurbani I preki sud, dolaziLA na moj prag donoseci poklone gospodaru da ih zastiti od naravi svojih podanika I od svog pistolja koji
SIMOR: JE/AKO JE: DONOSE POKLONE GOSPODARU – DAKLE BEZLICNO, ONDA MORA I: KOJI JE POTEZAO cesto potezao u gnevu.
ANDJELINA:A taj gnev, koliko bih mogao o njemu da govorim.
Bio je to uzasan treptaJ ...
simor: NAGOMILANE CULNOSTI U MOJOJ ZARAZENOJ KRVI/BOLJE ITALIKOM
ANDJELINA: od narusenog smisla kojim sam ustuknuo prd besmislom, jednostavno koristeci mogucnost iskustva koje sam polupio analizirajuci do kasne sate najsjajnije porodjajne muke tudjeg gneva I konflikta interesa I jos neceg, jos neobicnijeg sto jos nisam mogao da uhvatim dok sam se polivao venom dok ponnovo ne iskrsne u meni mutno, nepojmljivo pitanje: koliko sam vernosti zaista zadobio, a koliko sam razapet sam izmedju straha od njihovog gneva dok sam svojim prozirnim pogledom posmatrao sve stvari, pojave, secanja na krvave pohode, madjionicarska svetla nepravdom I silom nagomilanog bogatstva???, te koliko sam u svemu tome postao pronalazac vrhunske I strashne moci koja uvek izranja iz noci najcrnje, koliko je krvavih putovanja bilo preduzeto da bi se okoncala opsada moje savesti buduci da sam silom uklonio to pomamno, gresno osecanje savesti koja nagriza kao tajna, eksplozija, ubistvo.
SIMOR: OVA JE RECENICA, KAO I PRVA NA KOJU SAM SKRENUO PAZNJU, NEJASNA I TREBALO BI JE PODELITI NA NEKOLIKO RECENICA. Bio je to uzasan treptaJ NAGOMILANE CULNOSTI U MOJOJ ZARAZENOJ KRVI od narusenog smisla kojim sam ustuknuo prd besmislom – OVAKO KONSTRUISANA RECENICA, TJ. NJEN POCETAK NISTA NE ZNACI. NE KAZE SE - TREPTAJ CULNOSTI. OD NARUSENOG SMISLA KOJIM SAM USTUKNUO – NE MOZE TAKO DA SE KAZE.
A pocinio sam gnusna ubistva I drzao ih pod nekom starom mislju koja se razapinjala u mojim prsima kao netom prasinom otresena ponjava I vise se ne bi vracalo do kao nasto cudovisno I samo meni poznato.Nikad nisam izlazio iz dvoboja kao gubitnik, niti je iko mogao da se pohvali da ga nece zadesiti sudbina rascerecenog. Naima, svakog ko bi se usudio da mi se suprotstavi dao bih da GA izbicuju, a zatim bih ga ucetvorio polazeci od meni sasvim logicne pretpostavke da je ljudsko meso tako rastvoreno gasilo gnev svakog pojedinca I hranilo moj jastuk, prvi docek jutra, ljubav moje zene, I odanost svakog zivog stvora na zemlji koju sam poznavao.
Jarash bi buntovnika, a to je bila svaka moja precutna misao, svaki besomucnik iz moje maste, vukao po strmome putu dok mu ne bi otpalo meso sa ledja. Bejah prek. Mozda lud. Ali bejah gospodar.
Psiholoska studija jedne naravi I jedne krvi
I
ANDJELINA: Iza dalekih oblaka nad kojimA se kotio zamak, moj zamak, grofa Miraboa, spremala se oluja, divlja I otreznjena u svojoj podloj nameri da srusi sve ono sto sam godinama strpljivo gradio svojim rukama, cesto potezuci noz I pistolj. A tada pod pretnjom iznenadjujuce sive I agresivne kise niz moj oluk se slivala nekakva teskobna sukrvica, kao tecnost koja izlazi kao limfa iz moga tela dok sam zadobijao rane u dvoboju, uvek ostajuci ziv. A nije to bila ni moja sukrcvica, niti parce moga mesa, bila je to rana od casti, brazgotine po obrazu kad god sam posle izgubljene partije karata ili teskoga pijanstva nehotice uvredio nekog grofa vukuci ga za nos kao muzjak koji prkosi I svojim grudima I svojom sakom I svojim ugledom.
Takve prljavstine je bilo lako ocistiti. Imao sam gomilu slugu koja je cistila svaki zaprljani deo, svaku propijenu noc koju sam ostavljao na pragovima ovih dveri. A moje dveri behu neka vrsta prenesenog znacenja, mozda iz daleke ceznje buducnosti koja ce srusiti zamak do temelja. Mozda je napor SA kojim sam izgradio najvelicanstveniji zamak bila samo ljubomora ka onome sto ce me jednom sustici, vreme pred cijim uzasom popusta I najstamenija gradjevina.
Kako bih se oslobodiO takvih misli, ja sam nizao brane oko njega, kao sigurnosne zile pijavice, stiteci sve sto bi zapelo da se srusi od hladnoce, od shvatanja moje prolaznosti preko vetra, tog blagovremenog, upozoravajuceg fijuka da bi ono sto se culima I delima oblikuje, moglo nestati kao uzasna osveta demijurga koji voli prirodu I neugodni poredak propadanja svih tvari.
SIMOR: CELA OVA RECENICA JE NEJASNA. TREBALO BI JE RAZDVOJITI MAKAR NA TRI I MALO POJASNITI.
ANDJELINA: Do mog zamka, za koga mogu reci
SIMOR: /BOLJE JEDNOSTAVNO: KOJI
ANDJELINA: da mi je pre svega bio odan u svojoj nepokolebljivoj stamenosti, uvijen u sigurnosne kapke ostroga rada I nadgledanja, dolazilo se jednim strmim putem, najcesce na konju, jer je put bio nesimetricno postavljen preprecavavsi
SIMOR: /OVAJ IZRAZ JE NEPOSTOJECI/BOLJE JEDNOSTAVNO: NA dve planine
ANDJELINA: NA jednOJ na kojoj je bio zamak, I drugOJ u kome ce se kasnije nalaziti nesto sto ce obeleziti citav moj zivot I biti moja poslednja slika, moja poslednja laz.
Zajahavsi konja, putnik bi kasao
SIMOR: /KONJ KASKA, NE PUTNIK
ANDJELINA:
preko bezdana koji su uokvirivale, kao vihor nedostizne snezne planine Baskije, ovencane ledom I snegom, onom vrstom padavina koje prete da se slome nad covekom, lelujajuci se u svojoj oholosti I zavlaceci se duboko u dusu putnika koji bi ustuknuo pred sopstvenim mislima osluskujuci predvidjenu opasnost, mozda samo nagovestaj pomisli od konacnog kraha preterano uskog I nesigurnog puta, stavise puta koji nije ni cuo ni video obesnog I gnevnog pokojnika koji je uvek vision ad bezdanom, utromljen u svojim culima I logikom manje superiornog I slabog.SIMOR: OVA RECENICA NEMA KRAJ. GLAVNA RECENICA JE: Zajahavsi konja, putnik bi kasao preko bezdana – I STA? SVE OSTALO RECENO U OVOJ RECENICI SU SAMO UMETCI, ALI NISU NOSIOCI RADNJE, NEGO SU OPIS. UZ TO JE I NEJASNA. NA KOG SE GNEVNOG POKOJNIKA MISLI?
ANDJELINA: Onog koji ustukne uvek pred ovom logikom koju sam koristio kako bih vladao, a koja ce na kraju neumitno sustici samo mene, tvorca tajanstvene I na silu I kroz krv stvorene perspective uobicajene cvlastelinske sigurnosti, jer bejah silnik bez predrasuda, a slutio sam I bez opravdanja.
simor: OVA RECENICA SE NAJSTAVLJA NA PRETHODNU I KAO TAKVA NE MOZE DA STOJI SAMA, DAKLE KAO POSEBNA, MORA DA SE NASTAVLJA NA PRETHODNU, ILI DA POCINJE DRUGACIJE.
ANDJELINA: Namerno nisam davao da poprave strmi put. Oh kako je bahata ta rec. PUT nije bio samo strm, on je bio neplodan u svojoj izdrzljivosti, slabasan, groteskan u svojoj neizdrzljivosti tereta I ljudskog I zivotinjskog.
SIMOR: I PRE I POSLE ZAREZA JEDNO DRUGO POTIRE, TE NE MOZE DA STOJI KAO TAKVO
ANDJELINA: Na taj nacin mucio bih strahom sve koji bi dolazili u moj ispunjen proctor, u moj dom, u portret moje nemilosti, I nemilosrdnog bichevanja I cerecenja svakog ko bi se usudio da pokaze strah, slutnju da bezi, da ode okrene se I zauvek napusti truli put koji sam za sebe sam sastavio, a onda nagonio tudji strah da odjekuje u mojim mislima. Strah od bezanJa koji je dozivao pod kopitama
SIMOR: /BOLJE: SA SVAKIM PREDJENIM KORAKOM, NIKAKO: POD konja
ANDJELINA:, pod kasom samouverene zivotinje koja ne poznajke ljudski strah, no ga samo oseca I ubrzava mu trk do konacnog propadanja.
A ipak bi gomila putnika, seljaka, grofova, vikonta, molioca I barona u ludackom trku u kome su se propinjali hineci samouverenost, znajuci d ace ih svaka senka pa maker tek unistenog/
SIMOR:PREVAZIDJENOG !!!!!!
ANDJELINA:
straha izvesti pred moj uzurbani I preki sud, dolaziLA na moj prag donoseci poklone gospodaru da ih zastiti od naravi svojih podanika I od svog pistolja koji
SIMOR: JE/AKO JE: DONOSE POKLONE GOSPODARU – DAKLE BEZLICNO, ONDA MORA I: KOJI JE POTEZAO cesto potezao u gnevu.
ANDJELINA:A taj gnev, koliko bih mogao o njemu da govorim.
Bio je to uzasan treptaJ ...
simor: NAGOMILANE CULNOSTI U MOJOJ ZARAZENOJ KRVI/BOLJE ITALIKOM
ANDJELINA: od narusenog smisla kojim sam ustuknuo prd besmislom, jednostavno koristeci mogucnost iskustva koje sam polupio analizirajuci do kasne sate najsjajnije porodjajne muke tudjeg gneva I konflikta interesa I jos neceg, jos neobicnijeg sto jos nisam mogao da uhvatim dok sam se polivao venom dok ponnovo ne iskrsne u meni mutno, nepojmljivo pitanje: koliko sam vernosti zaista zadobio, a koliko sam razapet sam izmedju straha od njihovog gneva dok sam svojim prozirnim pogledom posmatrao sve stvari, pojave, secanja na krvave pohode, madjionicarska svetla nepravdom I silom nagomilanog bogatstva???, te koliko sam u svemu tome postao pronalazac vrhunske I strashne moci koja uvek izranja iz noci najcrnje, koliko je krvavih putovanja bilo preduzeto da bi se okoncala opsada moje savesti buduci da sam silom uklonio to pomamno, gresno osecanje savesti koja nagriza kao tajna, eksplozija, ubistvo.
SIMOR: OVA JE RECENICA, KAO I PRVA NA KOJU SAM SKRENUO PAZNJU, NEJASNA I TREBALO BI JE PODELITI NA NEKOLIKO RECENICA. Bio je to uzasan treptaJ NAGOMILANE CULNOSTI U MOJOJ ZARAZENOJ KRVI od narusenog smisla kojim sam ustuknuo prd besmislom – OVAKO KONSTRUISANA RECENICA, TJ. NJEN POCETAK NISTA NE ZNACI. NE KAZE SE - TREPTAJ CULNOSTI. OD NARUSENOG SMISLA KOJIM SAM USTUKNUO – NE MOZE TAKO DA SE KAZE.
A pocinio sam gnusna ubistva I drzao ih pod nekom starom mislju koja se razapinjala u mojim prsima kao netom prasinom otresena ponjava I vise se ne bi vracalo do kao nasto cudovisno I samo meni poznato.Nikad nisam izlazio iz dvoboja kao gubitnik, niti je iko mogao da se pohvali da ga nece zadesiti sudbina rascerecenog. Naima, svakog ko bi se usudio da mi se suprotstavi dao bih da GA izbicuju, a zatim bih ga ucetvorio polazeci od meni sasvim logicne pretpostavke da je ljudsko meso tako rastvoreno gasilo gnev svakog pojedinca I hranilo moj jastuk, prvi docek jutra, ljubav moje zene, I odanost svakog zivog stvora na zemlji koju sam poznavao.
Jarash bi buntovnika, a to je bila svaka moja precutna misao, svaki besomucnik iz moje maste, vukao po strmome putu dok mu ne bi otpalo meso sa ledja. Bejah prek. Mozda lud. Ali bejah gospodar.
