Hese mi je omiljeni pisac. Chitao sam Tomasa Mana, Hajnriha Mana, Getea, i josh par Nemaca, ali nigde nisam nashao virtuoznost poput one koju sam mogao ugledati u Stepskom vuku ili Igri staklenih perli.
Mislim da ljudi previshe mladi chitaju Hesea, i ondak stvore odvishe jednostavne asocijacije sa svojim zivotom.
Pored toga, Heseovi romani govore o razvojnim procesima, no ti procesi nisu chitljivi svakome i pod svim uslovima.
Chitajuci Heseova dela uspeo sam da procenim koje delo govori o procesima koji se kod mene deshavaju, desili su se, ili tek treba da uslede.
U tom smislu sam neka dela prochitao prerano, i nisam uspeo da ih razumem iz razloga shto mi nije vreme da ih razumem.
Poslednje delo koje od Hesea treba chitati je svakako Igra staklenih perli, jer adolescent jednostavno ne moze da prati metafiziku dogadjaja koji ne postoje u njegovom iskustvu.
Svi ostali Nemci ostavili su na mene utisak umetnichke aljkavosti, nekonzistentnosti, nedostatka stila i nepostojanosti - u odnosu na Hesea.
Prosto im nedostaje umeshnost izlaganja materije.
Dopushtam da se nekome ne dopada sladunjavost njegovog izrazavanja, no to je vec stvar ukusa.
Shto se tiche kritichara koji su vechito Hesea stavljali u tinejdzerske pisce, na taj stav gledam kao na neosnovanu patrijarhalnu primedbu, koja svojim sadrzajem zapravo i ne zahvata sushtinu Heseovih metafora, vec pluta po povrshini njegovog izraza.
Takva kritika zapravo je jedan pezorativan odnos prema sopstvenim asocijacijama, koje chesto vracaju u period adolescencije, ali fiksiranje Hesea za adolescenciju jeste zapravo posledica gubljenja traga o sopstvenom procesu razvoja posle adolescencije, a ne suprotno.
Drugim rechima, postadolescencija je za vecinu kritichara i chitalaca jedna magla konformizma, prilagodjavanja i mediokritetizma, a takvo stanje lichne izgradjenosti ne potpomaze sagledavanje Heseovih scenarija kao celozivotnih, vec se oni chitaju pogreshno i preambiciozno kao scenariji koji su odigrani u adolescenciji.
S trece strane, milijarde ljudi i nedozive stupanj misaonog paradoksa opisanog u Igri staklenih perli.
Milioni nikada ne postanu ni Stepski vuk.
Hiljade nikada nisu bili ni Demijan.
Moje iskreno mishljenje je da mali broj ljudi uopshte prolazi zivotni put kakav je Hese korachao, odatle i nipodashtavajuca tendencija u njihovim tumachenjima, koja je po svojoj sushtini zapravo antiindividualna i konformistichka.
Shto se tiche razocharenja Heseom pri ponovnom chitanju, to je sasvim tachno. Jer zastadijum koji smo pregurali trajno gubimo sposobnost da izvestimo o njemu, a samim time i da dozivimo delo najedna analogichan nachin kao shto smo mogli kada smo ga ziveli. Problem je klasichna razvojnopsiholoshka tragedija, prisutna u mentalnom zivotu svakog choveka.
Hese je prezirao autoritet 'odraslosti', smatrajuci ga plagijatom ideala.
Stoga je snobovsko preseravanje o zrelosti zamenio prichom o tome kako se do odistinske zaista dolazi.
On ne misli da je doba odraslosti duhovno uzvishenije od doba mladosti.
Stoga njegovi pisalachki koncept vechito zauzimaju likovi mladih, obzirom da posle mladosti nastupa duhovno-ideoloshka smrt.
I s obzirom da je period mladosti njegovih likova jedini period nekompromitovanosti njihovog duha i politichke misli.
mada me ja malo razocaralo, ipak je dobro djelo... 
). 