- 10 Avg 2006, 00:06
#550272
O zenama pripovedacima i njihovoj nemogucnosti da se odupru "muskom" nacinu pisanja i oslobode svoj pravi glas pisali su mnogi, mozda najbolje od svih - Virdzinija Vulf u Sopstvenoj sobi; u Strahu od pedesete, Erika Jong pise o tome kako je od svojih akademskih pocetaka ucena da je prava knjizevnost - muska knjizevnost; i da joj niko nije govorio da treba pisati kao Anais Nin, Kolet ili lejdi Rebeka Vest vec kao Dostojevski, Dikens ili Dzemjs; i da nije bilo ovih zena i nekih drugih teroreticarki poput Simone de Bovoar, ona sama nikada ne bi pronasla svoj glas; a izgradila je, pocev od Straha od letenja, zakljucno sa poslednjim romanom Sapfo's Leap (ne znam kako je i da li je preveden) izuzetan stil; kada je nazivaju zenskim Henrijem Milerom to je doista opravdano. (Kljucna rec: zenski!)
Nemoguce je da muskarac emulira specifican glas i senzibilitet Ane Ahmatove, na primer ili Marine Cvetajeve; sto se, konrektno, sto prve tice, pogledajmo njenog supruga i brata po poetici Gumiljova: koliko je to drugacije! I ne sto se poetike tice, oni su u isti knjizevni ideal verovali, vec pristupa, nacina gledanja; prema - senzibilitetu.
U srpskoj knjizevnosti postoji citava paralelna istorija knjizevnosti - zenske knjizevnosti (i kada to kazem ne mislim na onu uvredljivu odrednicu koja se odnosi na "spisateljice" poput Mir Jam, Ljiljane Djurdjic ili Ljiljane Habjanovic) - od Julke Hlapec - Djordjevic, preko Isidore, Biljane Jovanovic, Radmile Lazic, Ane Somlo sve do, recimo, Jasmine Tesanovic, Biljane Srbljanovic, Sanje Domazet, istorija (i to bogata) na koju se, izgleda, niko ne osvrce; roman Jedno dopisivanje, Julke Hlapec - Djordjevic od izuzetnog je znacaja za srpsku knjizevnost (ne samo sto je stilski besprekoran, vec je i formalno inventivan) ali je, cudnog li cuda, Deretic u onoj svojoj kupusari ne pominje ni jedanput! Julka je samo jedan primer, i ove zene koje sam nabrojao verovatno samo "nek od..."; mnoge novine su u srpsku knjizevnost unele bas zene - ono sto je Biljana Jovanovic ucinila romanom Pada Avala je u neku ruku analogno onome sto je Erika Jong unela u americku knjizevnost, samo, naravno, prilagodjenu Balkanu - ali bez odjeka. Zasto bez odjeka? Zato sto su zene. (No dobro, u knjizevni status quo ni posle citavog zivota truda nisu uspeli da unesu promene ni muskarci poput Kisa i njemu bliskih pisaca, Kovaca, Pekica; razni Jeremici i Vasovici ne mogu se iskoreniti, kako se cini.)
!!!
) , al kad me vec terate, uvek se setim Arundati Roi, i predivnog Boga Malih Stvari, i Staklenog zvona Silvije Plat, zastrasujuceg u svojoj taksativnoj hladnoci pripovedanja o sopstvenom mentalnom paklu.
