- 05 Jul 2006, 20:35
#530513
spisateljica Florens Mejflauer sa svojim mracnim umovanjima/brat blizanac se pojavljuje kasnije, dozivljava da se devojka koju je volela u proslosti vraca u oblicju druge devojke koju srece u tramvaju. Zivi sa demonima iz kucnog aspiratora koji se zovu Sakristije i Zlosmradije (vesta manipulacija njenog brata)
Devojka iz tramvaja joj daje pismo i nakon iscitavanja, Florens se obraca Sakristiju:
-Sakristije, zasto je jutro ovako kasno? Zasto me nisi slusao dok sam citala?
-Bice mi vrlo tesko da ti to kazem, ovako, ici ti u susret i govoreci sta moras misliti ili citati-on shvati da mu je za obracanje njoj nesvesno potrebno mnogo vise vremena nego pre (popij kafu, Florensija, opusti se)-a kako mogu da ti bilo sta kazem, nesto suprotno, jer ti citas jedno, a ja ti opet govorim suprotno, pa makr bilo to i najprostije.
Odsecno sam cutao (misli Sakristije), odaj mi priznanje.
-A da sam te slusao, jesam-on joj namignu svestan njene histerije.
-Prilicno me kritikujes u ostalim stvarima, a nisi zeleo da me ometas dok sam, naprotiv, ja Florensija, uzaludno cekala tren da budem zaustavljena, po tvom ukusu. Zar mi nisi obecao poducavati makar ukusu>
-Pa zar ne volis podozrivo slusanje i cutanje usred divljenja? Kakav sam greh pocionio sem sto ti nisam rekao da je ovo najtezi deo za tebe, jer sve je ovo nemoralno, a govoriti da je nemoralno i kvariti ti iluzije, meni se cini okrutnim. I stoga, moram reci, da ti je lice tokom citanja bilo u ekstazi, a ja odavno nisam video takvo udubljenje cela sred uzvisene misli.
Florensija obrne beonjace i umilnim glasom, udarajuci se u grudi dahce kao da joj brazdaju grlo srpovima.-Ona je ziva!
Sakristije slegnu ramenima.-Mozda je i bila ziva, pa umrla, a nije o tome nista izricito govorila.
Tek Florensija oseti da se razgradjuje u nekakvom zamisljenom sivom oblaku koji je guta iz Zlosmradijevog daha. Okolo njih milijarde sitnih malih djavolchica mladuncadi, kote se kao pauci po ovom stanu od savrsenog porculana. Iz usta joj polete gamad i ona pade nauznak tresuci nogama i rukama i prskajuci sapunicu koja se tako lagano susila na plocicama i na ogledalima iz kojih su brbljali mali djavolji kunici i ribice.
Velikom brzinom jurne joj glava u vatru groznice i goropadna glava pade na ivice spljostenih, smeksanih usana iz kojih se cedila hemoragicna bara.-Sad cu se posuti benzinom. Evo me gde trazim sibice po stanu, da svi ste na okupu vidim, hocu kutiju cigareta da zapalim, pa onda da svoju haljinu zapalim. Ni ziva ni mrtva nece me ONA dotuci,
Nanizalo se kao u hrpi vertikalnih ogledala u nizu, poput olovnih vojnika, niz nepovezanih, rasparcanih secanja koja su kiptela kao dzezva davno skorele rolne filma koja se dize u talasima i Florens oseti da joj koza na neki tuzan nacin klizi s ledja i krotko se savija u znojavu ponjavu po kojoj Zlosmradije istresa buve. A kad joj koza spadne i lik sa lica, ostade zdrelo viticama arterija spojeno sa grlom i strashna rana, ostaje trbuh koji je jako zasmrdeo od posunovracene koze, a sakristije duva i duva da s ekoza ohladi, dok Zlosmradije odnosi njene organe poput butke, slezine i jetre. A sakristije ga zakiva nozevima da se previse ne udalji i onda lepi s neznoscu je kasapeci na komade njeno meso preko koze i povija joj ruke. Presekao je nit koja ju je delila od potpunog pada dushe i jako je smrdela.
Ali Sakristije bese djavolcic blage naravi i neka vrsta ucitelja:-Slusaj Sakristije, nemoj mi vise pomagati, isuvise je-molecivo ce ona.-A ko me hrani? A ko mi vodu daje? Sumnjam da ces ikada moci da kontrolises ovo svoje stanje, crna moja gospodarice, da crnja ne mozes biti ni kad bi se puderisala imalinom, ali ko bi rekao, mozda su to sasvim smisleni prekidi svesti i eto ti nama nazad, zive i nemoguce lepe.
Napad bese lahorast kao kad neko dune u svecu i ona se namah ugasi, te Sakristije bi srecan, ali bilo je napada kada bi koza cedila svoj zuch ispod njenih crvenih zuba pretvarajuci se u krv i ona bi skoro na smrt iskrvarila, a plava glava bese joj generator koji je pokretao i noz i metak i okovratnik koji je cesto stezala daveci se. Tolko bese dubok njen procep. kao crv jahac u oblutku jabuke koji je jede i pije iznutra gojeci se masnom, zagnojenom jabukom njenih sisa.
Sakristije se neocekivano masi za telefon i proshishta u glas:-Ovde sakristije-rece razdragano-dizite se i trk iz te sobe, o vlasnice zvonkog glasa tog?
-Ko ste vi?
-Pa to smo mi, zrtve propadanja, a jedan od nas ima napad vrlo gadnih reci, stoga ometa javni red i mir.
-Gospodjice, smirite se ...
-Da, u miru, blagoslovim vas harem, imate sjajan dijalekt i dikciju, magli mi s eoko od srece sto vas cujem, a ko ste onda vi?
-Gradska ludnica
-Uobicajene reci. Ja sam domar ove kuce i upravo grlim noge jednoj ludakinji koja je resila da baci bombu na gradsku ludnicu, ali se strasno uzrujala da ce da promasi, a tek kad je videla da ju je izgubila. No, okidac joj je u ustima, izgrizla ga je. Bum! Ovo je velika zgrada, doktorice. Ima dosta sitne dece. Oh vi se smejete, nu pa evo, ja cu izvuci otpirac ukoliko vi smesta ne dodjete ili cu usmrtiti pacijentkinju pre nego vi dodjete.
-Gospodjice, saberite se-glas iz daljine zove kosti. Zove kosti.
-Vilhelmina?
-Ja sam dusho moja. Dolazim, dusho moja.
-Ne bojis se?
-A sto bih se bojala?
Vaznost onoga sto usne izgovaraju nestaje sto se ljuta bora na celu uzdize, misicna zila na vratu od dranja nabrekne, usta sto stiscu ostatke krikova i ruka, mirisna ruka u pokusaju udarca koji ne ostavlja tragove, toliko bejahu prisne. ....ssad je mogla Florensija da potrazi u sebi nezaboravljene primedbe njene blizine, njenih usta zuchi. A sada otkriva da Vilhelmina nije mrtva (samo ona ume da napise pismo sa ovakvim skupom komercijalnih nabrajalica kojima u svakom slucaju ne treba traziti sadrzaj kakvog zamrsenog, za um ohrabrujuceg nadahnuca. I ako se kojim cudom vratila i stala kao neka umetnina-kostur ispred nje, tek u drugome telu, jer ona devojka bese posve drugacija od Vilhelmine. Ona bejase plava, a Vilhelmina crna kao ugljen s licem prema nebu, u ocima kao da joj nesto nije pravo.
Zacudi se Sakristije kako se ona Florensija svega toga ume tako potanko prisecati i stade se njihati i skakati po sobi kao da ga peku raznjem i vristati dok mu Florensija neznim glasom ne rece:-Zasto ne odes da se odmoris malo Sakristije? Evo, gle za tobom gde ja idem. Zapalicu se, oh, zapalicu se!
-Pa, zapali se!-rece Sakristije
-Oh hocu hocu, zapalicu se, ovog casa. Zapalicu se!
-A mozda to nije Vilhelmina, pa se ne moras zapaliti?-nadoda on lukavo, a u sebi zvacuci misao: zasluzujem svaki prezir.
-Ja sam vredna prezira, ja! i kako cu dalje s ovim da zivim. Jednu sam ubila, druga se vraca. Oslobodih se jedva, a nadolazi reka slicna. No, plivati mora covek ili se zapaliti odmah. Sad cu se zapaliti!
-samo sam hteo da te oslobodim patnje za njom-on se malo uzruja-nije navikao da tajne razresava tako brzo-a ako nema jedne, eto je druga. Pa da je i ona ista, zasto da se ti zapalis? Eto, ona ne zna da je ona-ona ista-gotov sam i ojadjen!
........................................................................................................................................................(odlomak)
Devojka iz tramvaja joj daje pismo i nakon iscitavanja, Florens se obraca Sakristiju:
-Sakristije, zasto je jutro ovako kasno? Zasto me nisi slusao dok sam citala?
-Bice mi vrlo tesko da ti to kazem, ovako, ici ti u susret i govoreci sta moras misliti ili citati-on shvati da mu je za obracanje njoj nesvesno potrebno mnogo vise vremena nego pre (popij kafu, Florensija, opusti se)-a kako mogu da ti bilo sta kazem, nesto suprotno, jer ti citas jedno, a ja ti opet govorim suprotno, pa makr bilo to i najprostije.
Odsecno sam cutao (misli Sakristije), odaj mi priznanje.
-A da sam te slusao, jesam-on joj namignu svestan njene histerije.
-Prilicno me kritikujes u ostalim stvarima, a nisi zeleo da me ometas dok sam, naprotiv, ja Florensija, uzaludno cekala tren da budem zaustavljena, po tvom ukusu. Zar mi nisi obecao poducavati makar ukusu>
-Pa zar ne volis podozrivo slusanje i cutanje usred divljenja? Kakav sam greh pocionio sem sto ti nisam rekao da je ovo najtezi deo za tebe, jer sve je ovo nemoralno, a govoriti da je nemoralno i kvariti ti iluzije, meni se cini okrutnim. I stoga, moram reci, da ti je lice tokom citanja bilo u ekstazi, a ja odavno nisam video takvo udubljenje cela sred uzvisene misli.
Florensija obrne beonjace i umilnim glasom, udarajuci se u grudi dahce kao da joj brazdaju grlo srpovima.-Ona je ziva!
Sakristije slegnu ramenima.-Mozda je i bila ziva, pa umrla, a nije o tome nista izricito govorila.
Tek Florensija oseti da se razgradjuje u nekakvom zamisljenom sivom oblaku koji je guta iz Zlosmradijevog daha. Okolo njih milijarde sitnih malih djavolchica mladuncadi, kote se kao pauci po ovom stanu od savrsenog porculana. Iz usta joj polete gamad i ona pade nauznak tresuci nogama i rukama i prskajuci sapunicu koja se tako lagano susila na plocicama i na ogledalima iz kojih su brbljali mali djavolji kunici i ribice.
Velikom brzinom jurne joj glava u vatru groznice i goropadna glava pade na ivice spljostenih, smeksanih usana iz kojih se cedila hemoragicna bara.-Sad cu se posuti benzinom. Evo me gde trazim sibice po stanu, da svi ste na okupu vidim, hocu kutiju cigareta da zapalim, pa onda da svoju haljinu zapalim. Ni ziva ni mrtva nece me ONA dotuci,
Nanizalo se kao u hrpi vertikalnih ogledala u nizu, poput olovnih vojnika, niz nepovezanih, rasparcanih secanja koja su kiptela kao dzezva davno skorele rolne filma koja se dize u talasima i Florens oseti da joj koza na neki tuzan nacin klizi s ledja i krotko se savija u znojavu ponjavu po kojoj Zlosmradije istresa buve. A kad joj koza spadne i lik sa lica, ostade zdrelo viticama arterija spojeno sa grlom i strashna rana, ostaje trbuh koji je jako zasmrdeo od posunovracene koze, a sakristije duva i duva da s ekoza ohladi, dok Zlosmradije odnosi njene organe poput butke, slezine i jetre. A sakristije ga zakiva nozevima da se previse ne udalji i onda lepi s neznoscu je kasapeci na komade njeno meso preko koze i povija joj ruke. Presekao je nit koja ju je delila od potpunog pada dushe i jako je smrdela.
Ali Sakristije bese djavolcic blage naravi i neka vrsta ucitelja:-Slusaj Sakristije, nemoj mi vise pomagati, isuvise je-molecivo ce ona.-A ko me hrani? A ko mi vodu daje? Sumnjam da ces ikada moci da kontrolises ovo svoje stanje, crna moja gospodarice, da crnja ne mozes biti ni kad bi se puderisala imalinom, ali ko bi rekao, mozda su to sasvim smisleni prekidi svesti i eto ti nama nazad, zive i nemoguce lepe.
Napad bese lahorast kao kad neko dune u svecu i ona se namah ugasi, te Sakristije bi srecan, ali bilo je napada kada bi koza cedila svoj zuch ispod njenih crvenih zuba pretvarajuci se u krv i ona bi skoro na smrt iskrvarila, a plava glava bese joj generator koji je pokretao i noz i metak i okovratnik koji je cesto stezala daveci se. Tolko bese dubok njen procep. kao crv jahac u oblutku jabuke koji je jede i pije iznutra gojeci se masnom, zagnojenom jabukom njenih sisa.
Sakristije se neocekivano masi za telefon i proshishta u glas:-Ovde sakristije-rece razdragano-dizite se i trk iz te sobe, o vlasnice zvonkog glasa tog?
-Ko ste vi?
-Pa to smo mi, zrtve propadanja, a jedan od nas ima napad vrlo gadnih reci, stoga ometa javni red i mir.
-Gospodjice, smirite se ...
-Da, u miru, blagoslovim vas harem, imate sjajan dijalekt i dikciju, magli mi s eoko od srece sto vas cujem, a ko ste onda vi?
-Gradska ludnica
-Uobicajene reci. Ja sam domar ove kuce i upravo grlim noge jednoj ludakinji koja je resila da baci bombu na gradsku ludnicu, ali se strasno uzrujala da ce da promasi, a tek kad je videla da ju je izgubila. No, okidac joj je u ustima, izgrizla ga je. Bum! Ovo je velika zgrada, doktorice. Ima dosta sitne dece. Oh vi se smejete, nu pa evo, ja cu izvuci otpirac ukoliko vi smesta ne dodjete ili cu usmrtiti pacijentkinju pre nego vi dodjete.
-Gospodjice, saberite se-glas iz daljine zove kosti. Zove kosti.
-Vilhelmina?
-Ja sam dusho moja. Dolazim, dusho moja.
-Ne bojis se?
-A sto bih se bojala?
Vaznost onoga sto usne izgovaraju nestaje sto se ljuta bora na celu uzdize, misicna zila na vratu od dranja nabrekne, usta sto stiscu ostatke krikova i ruka, mirisna ruka u pokusaju udarca koji ne ostavlja tragove, toliko bejahu prisne. ....ssad je mogla Florensija da potrazi u sebi nezaboravljene primedbe njene blizine, njenih usta zuchi. A sada otkriva da Vilhelmina nije mrtva (samo ona ume da napise pismo sa ovakvim skupom komercijalnih nabrajalica kojima u svakom slucaju ne treba traziti sadrzaj kakvog zamrsenog, za um ohrabrujuceg nadahnuca. I ako se kojim cudom vratila i stala kao neka umetnina-kostur ispred nje, tek u drugome telu, jer ona devojka bese posve drugacija od Vilhelmine. Ona bejase plava, a Vilhelmina crna kao ugljen s licem prema nebu, u ocima kao da joj nesto nije pravo.
Zacudi se Sakristije kako se ona Florensija svega toga ume tako potanko prisecati i stade se njihati i skakati po sobi kao da ga peku raznjem i vristati dok mu Florensija neznim glasom ne rece:-Zasto ne odes da se odmoris malo Sakristije? Evo, gle za tobom gde ja idem. Zapalicu se, oh, zapalicu se!
-Pa, zapali se!-rece Sakristije
-Oh hocu hocu, zapalicu se, ovog casa. Zapalicu se!
-A mozda to nije Vilhelmina, pa se ne moras zapaliti?-nadoda on lukavo, a u sebi zvacuci misao: zasluzujem svaki prezir.
-Ja sam vredna prezira, ja! i kako cu dalje s ovim da zivim. Jednu sam ubila, druga se vraca. Oslobodih se jedva, a nadolazi reka slicna. No, plivati mora covek ili se zapaliti odmah. Sad cu se zapaliti!
-samo sam hteo da te oslobodim patnje za njom-on se malo uzruja-nije navikao da tajne razresava tako brzo-a ako nema jedne, eto je druga. Pa da je i ona ista, zasto da se ti zapalis? Eto, ona ne zna da je ona-ona ista-gotov sam i ojadjen!
........................................................................................................................................................(odlomak)
ako je to pitanje ....