- 24 Okt 2005, 23:46
#376620
Pasolini, Pier Paolo (1922-1975-2005)
Pesnik, esejist, novinar, dramaski pisac, i dežurni kriti?ar socijalnih i politi?kih prilika, Pjer Paolo Pazolini je nesumnjivo jedna od najzna?ajnijih kulturnih figura koja se pojavila u Italiji u periodu posle Drugog svetskog rata. Ali u filmu je ostavio najve?i uticaj.
Roðen u Bolonji 1922, Pazolini je odrastao u Frijuliju. Iako je deklarisani gay ve? od po?etka karijere (zahvaljuju?i gay seks skandalu koji ga je naterao da napusti provinciju i da živi i radi u Rimu), Pazolini se retko bavi homoseksulanoš?u u svojim filmovima.
Ova tema je prikazana naglašeno u Teoremi (1968), gde Terens Stempov misteriozni posetilac koji li?i na Boga zavodi sina iz porodice više srednje klase; sporedno u Cvetu hiljadu i jedne no?i (1974), u jednoj idili izmeðu kralja i osobe iz tre?eg staleža koja se završava smr?u; i, u najmra?nijem od svih, u Salo-u (1975), njegovoj zloglasnoj predstavi Markiz de Sadovog sažetog pregleda seksualnog nasilja , 120 Dana Sodome.
Ni jedan od tih filmova nije bio nagraðivan. Ali Pazolini nikada sebe nije video kao "gay umetnika." Ustvari, on je eksplicitno odbacivao asimiliranu gay srednju klasu koju je posmatrao kako se pojavljuje baš pre njegove prerane smrti u 1975. A njegova smrt, o?igledno od ruke nasilnika (mada postoje tvrdnje o politi?kom atentatu u koji su i neki drugi bili uklju?eni), zamrzla je Pazolinijev lik u popularnoj imaginaciji.
Na svoj na?in, njegova smrt je bila veoma banalna vrsta smrti. Kao što je heteroseksulani status kvo to video, Pazolinija, bogatog, starijeg, i prema tome "pokvarenog" muškarca ubio je siromašan i prema tome "nevin" mladi? "koji je bio ispunjen gaðenjem" prema njegovom "udvaranju." Ali, kao što to svaka gay osoba zna, ovaj homofobi?an scenario nikad nije stvarna istina.
Pasolinijeva smrt (u koju je umešan ubica ili ubice koji je preterao kola preko umetnikove glave i to baš njegova kola) bila je gay-obra?un kao što je to bila i ona Metjua Šeparda. Razlika je u tom što u 1975 kulturna klima nije bila saose?ajna s smr?u jednog intelektualca kao što je to dokazala u 1988 u slu?aju smrti gay studenta u koledžu.
[U 2005, kao posledica poricanja priznanja ?oveka koji je bio osuðen kao Pazolinijev ubica pre 30 godina, Italijanski zvani?nici otvaraju novu istragu o Pazolinijevoj smrti, dopuštaju?i novu mogu?nost da je na njega možda bio izvršen atentat.]
Ipak, nema kulturnog konketsta, u prošlosti ili sadašnjosti, koji nije podložan Pazoliniju, ?iji je komercijalni uspeh kao filmskog stvaraoca toliko izvredan koliko i ironi?an. Za koji on nije konvencionalni "zabavlja?," i koji nije prezren od buržosakih intelektualaca koji su bili njegovi najprijem?iviji gledaoci.
U 1950 Pazlinijevi romani o životu u Rimskim sirotinjskim kvartovima Iz života de?aka Raggazi di Vita (1955) i Žestoki život Un Vita Violenta (1959) obeležavaju ga u o?ima italijanskih filmskih stvaralaca kao "eksperta" sveta u koji su se oni plašili da uðu.
Po?eo je karijeru kao pisac scenarija na takvim filmovima kao što su Felinijev Kabijine no?i Nights of Cabriria (1956) i Bolonjinijev La Notte Brava (1959). Kad se pojavio kao pisac-režiser sa prosjakom Accatone (1961) i Mamma Roma (1962), bilo je o?igledno da je stilski sledio majstore italijanskog neo-realizma, a posebno Roberta Roselinija.
Ali 1964 pronašao je svoj "stil" pravljenja filmova sa Jevaðeljem po Svetom Mateju The Gospel According to St. Matthew. Sa glumcima amaterima i kvazi-dokumentarnim stilom snimanja, Pazolini je ispri?ao porodi?nu pri?u o životu Hrista u najjednostavnijem, nalik holivudskom stilu imaginacije.
Dok je njegov muzi?ki skor bio stvarno avangardan,imaju?i u osnovi odlomke iz Afri?ke "Missa Luba," Prokofijevog Alekasndra Nevskog, i Mahaliju Džekson koja je pevala "Ponekad se ose?am kao dete bez majke - Sometimes I Feel Like a Motherless Child," film je bio prihvatljiv za publiku svih vrsta.
Ustvari, ubrzo je hriš?anski fundamentalisti?ki filmski distributer otkupio pravo na film u USA i uspešno ga prikazivao u crkvenim grupama. ?udimo se kako je fundamentalisti?ka publika mogla da bude prijem?iva za ovaj film ako je znala da je autor filma bio gay, bezbožni?ki komunist.
Iza Jevanðelja Gospel sledile su Ptice i pti?urine The Hawks and the Sparrows (1966), komi?na basna o avanturama oca i sina na ?aplinov na?in, koje su igrali velika italijanska zvezda Toto and Ninetto Davoli, mladi bivši ljubavnik Pazolinijev koji se pojavljivao u ve?ini njegovih filmova.
Niko nije mogao da o?ekuje, da ?e se u slede?em delu Pazolini okrenuti Sofoklovom Kralju Edipu Oedipus Rex (1967), predstavljaju?i dramu kao fabulu u divljini Severne Afrike i modernom Rimu, koju je tuma?ila gluma?ka ekipa koja je uklju?ivala i Franka ?itija, Silvanu Mangano, Alidu Valli, Karmela Bene, i Živo Pozoriše Džulijana Beka Living Theater's Julian Beck.
Onda je došla Teorema (1968), jedno od Pazolinijevih najkontraverznijih dela, u kojem seksulani "anðeo istrebljiva?" (Terens Stemp) ulazi u italijansku porodicu.
Svinjac Porcile (1969), koji kao Folknerove Divlje palme Wild Palms, predstavlja dve kontraverzne pri?e, ostavlja publiku da razbija glavu o avanturama nemog kanibala(Pjer Klementi) i melanholiji buržoaskog mladi?a (Žan-Pjer Lojd).
Pojavilo se više pitanja kad je Pazolini dao ulogu Mariji Kalas i svojoj Medeji Medea (1970), filmu u kojemle gendarna diva nije trebala da otpeva ni jednu notu.
Ali iznenadni nalet Fortune popularnosti došao je kad je Pazolini napravio Dekameron The Decameron (1971), Kenterberijske pri?e The Canterbury Tales (1972), i Cvet hiljadu i jedne no?i Arabian Nights (1974). Bili beskompromisniji od bilo kog njegovog filma, ali njihov komi?ni duh, brojne seksulane igre, i obilje golotinje dopalo se ljubiteljima filma više no bilo koji film koji je Pazolini napravio do tada.
A onda je došao posthumno realizovani Salo. Ve?ina kriti?ara odgovara da užas koji je prikazan u ovom filmu dolazi direktno iz grozni?ave italijanske gay imaginacije. Ali sve što je Pazolini uradio bili su odlomci iz odabranih pasaža de Sada koje je smetio u poslednje dane fašisti?ke republike Salo, države u državi koja je uspostavljena u sutonu Musolinijeve Italije.
Njegovo vizualno elegantno i dramaturški rezervisano delo, Salo daje de Sadovu viziju starih, imu?nih, zlih autoriteta (politi?ara, advokata i biskupa) koji postupaju sa sa golim i poslušnim mladi?ima i devojkama iz niže klase po standardnoj operativnoj proceduri mo?i.
Uprkos nekim uvreðenim kriti?arima koji osuðuju dekadenciju i izopa?enost režisera, film stvarno predstavlja skrupuloznu verzijusvakodnevne stvarnosti ljudske nehumanosti prema drugim ljudima.
Vredno pažnje je da se Nineto Davoli ne pojavljuje u Salo-u. Otelotvorenje veselosti u ve?ini Pazolinijevih filmova, Davoli nije imao mesta u Salo-u, gde bi trebalo da igra ili žrtvu ili mu?itelja. A Pazolini nije mogao da vidi svog voljenog prijatelja kao nijednog od njih, ?ak i kad se mladi? oženio i zasnovao sopstvenu porodicu.
) ili se bavio životom de Sade-a..
