- 18 Sep 2005, 04:40
#350801
Sedeci u uglu, Nikola je posmatrao svoje prste, nikada mu se nisu svidjali. Iako su bili elegantni neshto im je nedostajalo. Neshto, shto nije spadalo u srebro, neshto mnogo vishe. Razmishljajuci o njima, zaboravljao je svoju samocu. Al kada bi osetio olakshanje setio bi se teskobe. Vazduh u sobi je bio zaprljan mislima, mislima toliko haotichnim, da bi im i sam bog Haosa pozavideo na savrshenosti.
Mazeci svoje ruke jagodicama prstiju, nemocno je gledao u telefon, josh nemocnije kroz prozor. Bila je noc, iako se malo nje naziralo kroz teshke platnene zavese, osecao je. Kada god bi Nyx, ta drevna titanka zakorachila i oduzela svetlu moc, osecao bi se jache, ali nijedna tama nije dovoljno snazna da mu podari josh kap energije, kap krvi svetaca koju bi u zadovoljstvu ispio. I uspeo da pobedi sve te ljude oko sebe. Jednom je na putovanju susreo smrt, pogledao ju je u ochi, bile su ljudske, pogledao ju je u telo bilo je to telo mladica, a ne skeleta. Umesto da pobegne zagrlio je samu smrt, a ona se uplashila, nespretno bezeci od njega, dok ne sabere misli. Sada je taj mladic smrti, bivao sve blize, plameni zidovi, predivni crni andjeli davno darovani, same kule univerzuma nisu bile dovoljne da je zaustave. Poljubac Rogatog, nachin na koji veshtice i smrti daju notu sentimentalnosti se priblizavao. Iako je osecao da ga je odavno zivot napustio, Nikola za smrt nije bio spreman. Nije ga se bojao, al je josh malo zeleo da gleda igru zvezda s tamom. Da josh jednom zaigra nebeski ples sa Suncem. Da josh jednom vidi baklje Lampida. Da dodirne mermerne grobove, a ne da bivstvuje u njima...
Posmatrajuci zanoktice video je nesavrshenstvo, kao i sve i bogovi ce umreti. Ali zashto bi on. Secao se da mu je jednom davno, Lucifer doshao u astral, pokazavshi mu staklenu kuglu u chijem centru je goreo crveni plamen s rechima " Ovo je Sve", bio je budala shto nije prihvatio. Umesto toga, Nikola se okrenuo tami olimpa, razgovoru s bogovima, bahanalijama sa satirima. Nechineci ni osmeha na licu, bio je u stanju da zivote drugih pretovori u haos, koliko puta je zatrazio zivot drugih i dobio ga, koliko je puta, donosio smrt, koliko puta je istu izbegao. Da bi ga sada snashla, kada nema snage, uporno posle zagrljaja sabirajuci misli, chekajuci, usmeravajuci svu svoju energiju prema Nikoli, koji se igrao s njom kao sa slugom. Doshla je i ta noc kada ce Nyx zaplakati, i podici svoj glas prema Olimpu, jer pakt dusha boga i deteta rodjenog u sikomori je davno stvoren. Iz istog su izashle tuga, bol, patnja, bolesti, muchenje i smrt, tada su se oboje smejali bednim ljudima. A sada ce njihov smeh zameniti plach.
Konachno u mislima na vetru je shvatio shta mu prstima nedostaje...
Dodir.
Dodir besmrtnosti, kao nekada davno kada je stajao pred Faraonom, i kada je video ochi boga. Kao onda kada je bio svedok propasti Ra. Kada je posmatrao glavu svetca na posluzavniku, razmisljajuci o prolaznosti vechnosti.
Nedostaju mu dodiri drugih svetova, iz kojih se rodio, u kojima je rastao, samo da bi u smrtnom svetu umro?
Nije bio spreman na to, zeleo je da dostigne besmrtnost ali ne kroz svoj rad, nego kroz neumiranje. Kroz vechnu mladost, i savrshenstvo, meshavina svetova u njemu.
- Spreman je - glas se chuo. Zrtvovace i ceo svet zarad savrshenstva. - Sada je jedan od nas - drugi glas se chuo
Mladic smrti, je prilazio Nikoli, spremajuci se da ga poljubi, al tada crni psi, su ga oborili na zemlju, smrt se borila ali broj pasa je bio skoro beskonachan, dok su mu jeli utrobu, bacio je pogled u stranu, video je svojim ochima smrti, zenu u crnini, starog ali ipak nenaboranog lica. Po ukrasima za glavu, je prepoznao nju, koja je znala sve tajne bogova i ljudi, koja je spremna sve da da i da sve unishti za one koji voli, kao i svakog ko bi pretio njenim voljenima. Bila je to Hekata, okruzena Lampidama, njenim nimfama koje su drzale svoje baklje, bicima podzemlja. Od kojih su i demoni zazirali.
Ipak je Nikola video josh jednom baklje Lampida i dodirnuo Hekatu.
Mazeci svoje ruke jagodicama prstiju, nemocno je gledao u telefon, josh nemocnije kroz prozor. Bila je noc, iako se malo nje naziralo kroz teshke platnene zavese, osecao je. Kada god bi Nyx, ta drevna titanka zakorachila i oduzela svetlu moc, osecao bi se jache, ali nijedna tama nije dovoljno snazna da mu podari josh kap energije, kap krvi svetaca koju bi u zadovoljstvu ispio. I uspeo da pobedi sve te ljude oko sebe. Jednom je na putovanju susreo smrt, pogledao ju je u ochi, bile su ljudske, pogledao ju je u telo bilo je to telo mladica, a ne skeleta. Umesto da pobegne zagrlio je samu smrt, a ona se uplashila, nespretno bezeci od njega, dok ne sabere misli. Sada je taj mladic smrti, bivao sve blize, plameni zidovi, predivni crni andjeli davno darovani, same kule univerzuma nisu bile dovoljne da je zaustave. Poljubac Rogatog, nachin na koji veshtice i smrti daju notu sentimentalnosti se priblizavao. Iako je osecao da ga je odavno zivot napustio, Nikola za smrt nije bio spreman. Nije ga se bojao, al je josh malo zeleo da gleda igru zvezda s tamom. Da josh jednom zaigra nebeski ples sa Suncem. Da josh jednom vidi baklje Lampida. Da dodirne mermerne grobove, a ne da bivstvuje u njima...
Posmatrajuci zanoktice video je nesavrshenstvo, kao i sve i bogovi ce umreti. Ali zashto bi on. Secao se da mu je jednom davno, Lucifer doshao u astral, pokazavshi mu staklenu kuglu u chijem centru je goreo crveni plamen s rechima " Ovo je Sve", bio je budala shto nije prihvatio. Umesto toga, Nikola se okrenuo tami olimpa, razgovoru s bogovima, bahanalijama sa satirima. Nechineci ni osmeha na licu, bio je u stanju da zivote drugih pretovori u haos, koliko puta je zatrazio zivot drugih i dobio ga, koliko je puta, donosio smrt, koliko puta je istu izbegao. Da bi ga sada snashla, kada nema snage, uporno posle zagrljaja sabirajuci misli, chekajuci, usmeravajuci svu svoju energiju prema Nikoli, koji se igrao s njom kao sa slugom. Doshla je i ta noc kada ce Nyx zaplakati, i podici svoj glas prema Olimpu, jer pakt dusha boga i deteta rodjenog u sikomori je davno stvoren. Iz istog su izashle tuga, bol, patnja, bolesti, muchenje i smrt, tada su se oboje smejali bednim ljudima. A sada ce njihov smeh zameniti plach.
Konachno u mislima na vetru je shvatio shta mu prstima nedostaje...
Dodir.
Dodir besmrtnosti, kao nekada davno kada je stajao pred Faraonom, i kada je video ochi boga. Kao onda kada je bio svedok propasti Ra. Kada je posmatrao glavu svetca na posluzavniku, razmisljajuci o prolaznosti vechnosti.
Nedostaju mu dodiri drugih svetova, iz kojih se rodio, u kojima je rastao, samo da bi u smrtnom svetu umro?
Nije bio spreman na to, zeleo je da dostigne besmrtnost ali ne kroz svoj rad, nego kroz neumiranje. Kroz vechnu mladost, i savrshenstvo, meshavina svetova u njemu.
- Spreman je - glas se chuo. Zrtvovace i ceo svet zarad savrshenstva. - Sada je jedan od nas - drugi glas se chuo
Mladic smrti, je prilazio Nikoli, spremajuci se da ga poljubi, al tada crni psi, su ga oborili na zemlju, smrt se borila ali broj pasa je bio skoro beskonachan, dok su mu jeli utrobu, bacio je pogled u stranu, video je svojim ochima smrti, zenu u crnini, starog ali ipak nenaboranog lica. Po ukrasima za glavu, je prepoznao nju, koja je znala sve tajne bogova i ljudi, koja je spremna sve da da i da sve unishti za one koji voli, kao i svakog ko bi pretio njenim voljenima. Bila je to Hekata, okruzena Lampidama, njenim nimfama koje su drzale svoje baklje, bicima podzemlja. Od kojih su i demoni zazirali.
Ipak je Nikola video josh jednom baklje Lampida i dodirnuo Hekatu.
