- 04 Sep 2005, 12:36
#342186
Slika koja se savršeno ne uklapa
To sam ja. Glorija. Možete me zvati Gorki. Upravo sam pogledao jedan film o devoj?ici koja je izgubila majku. Rastužila me je njena sudbina. Zapalio sam cigaretu, povukao dobar cug i slomio kasetu preko kolena. Traku sam izvadio i iseckao na kvadrati?e. Napravi?u divan mozaik na zidu. Nego, lepak me malo zajebava...
To sam ja. Glorija. Majka me je rodila u mokrom liš?u u vrta?i. Tada sam se prvi put tuširao: kišom. Kaže - smejao sam se ?im sam ispao iz utrobe. Prvi put bio sam povijen listovima hrasta. Kasnije je tek nabavila pelene. Rastao sam u šumi, izolovan od sveta. Prvo sam spoznao zvuke. Onda sam saznao i za slike. Žive slike. Ipak, zvuke sam više voleo. ?utao sam do šeste godine.
Igrao sam se granjem i grudvama blata. Jenom me je jurila divlja svinja, ali ju je majka ubila. Imali smo super ve?eru. U sedmoj godini sam progovorio i od tada je postalo teško sklopiti mi vilice. Dobili smo stan kada je mama dobila posao pralje u jednoj gospodskoj ku?i. Upisali su me u školu koju nisam baš puno voleo. Srpski mi je najbolje išao. Porodica Erlenvajn (vlasnici ku?e) primetili su da sam neobi?no reagovao na razli?i?ite, ?ak i najtiše zvuke. Svaki ton koji bi mlada gospoðica - ?erka odsvirala na klaviru, odmah sam mogao da otpevam. Brzo su mi nabavili profesora koji me je o njihovom trošku u?io da sviram...
To sam ja. Glorija. Imam dvanaest godina. Majka mi umire od karcinoma dojke. Drže me daleko od njene postelje. Odgaja me porodica Erlenvajn. Prihvatili su me kao roðenog sina. Katkad provirim kroz vrata mamine sobe. Mršava je. Plašio sam je se. ?esto pla?e i doziva imena nekih meni nepoznatih ljudi. Naravno, niko od njih se nikada ne dolazi. Osim doktora Race Uroševi?a. Kad god je dolazio, znao sam da se zdravstveno stanje moje majke pogoršava. Znam da joj on nešto ubrizgava, od ?ega bi njeni bolovi trebalo da se smanje. ?ini mi se, da se nikada nisu smanjivali ve? da su suprotno, postajali ja?i.
Igram se pored fontane, mirišem cve?e i pevam neku melodiju koju sam ju?e svirao. Najviše sam voleo da pevušim Bahove preludijume. Prstima sam prelazio preko vode i slušao divne šumove. Voleo sam ma?ke pa mi je gospodin Erlenvajn poklonio belu persijanku. U pono? je majka preminula. Iz svoje sobe ?ujem užurbane korake. Gospoða Erlenvajn je ušla u sobu gledaju?i me kroz suze. Pretvaram se da spavam, kao da se baš ništa ne dogaða. Poljubila me je i izašla. Ustao sam i otvorio prozor. Bilo je dosta ljudi u dvorištu i mrak je uterivao tišinu u moju dušu. Posmatram ih kako se mi?u, promi?u, pla?u i opijaju. Onda sam pogled podigao gore. Nebo je bilo crno, sevalo je, ali je zvuka groma jedva bilo. Izgleda da se sprema gadno nevreme. Otvorio sam fioku radnog stola, koji mi je usput re?eno, opet kupio gospodin Erlenvajn, uzeo papir i olovku i napisao desetak re?enica - Mama je umrla. Mame više nema. Majka je iš?ezla. Mama spava. Oni samo misle da je umrla. Evo, Silvester (ma?ak) mi je svedok. On zna. I klavir tvrdi tako. Mama je otišla u kupovinu. Mama ?e mi kupiti zvezde... - Seo sam za klavir. Po?eo sam da sviram Hendla, Sarabandu i onako u grave tempu, ovo sam svirao baš, baš grave! Suze mi teku, padaju na prste, ali sviram, sviram sve glasnije i glasnije, ?ini mi se da nadmašujem i fff. Udaram po dirkama kao da želim da ih polomim. U sobu ponovo ule?e, kao na metli, gospoða i vrišti da prestanem. E, sviram! Sviram iz sve snage! Zglobovi me bole i sviram! Ho?u da sviram! Moram da sviram! Gospoða vrišti, moli da prestanem. Pokušava da me odvu?e od klavira. Gurnuo sam je na pod. Sada ja urlam: Izlazi napolje! Bednice! Kako se usuðuješ!
To sam ja. Glorija. Imam ?etrnaest godina. Bolnica za duševne bolesti - dr.Laza Lazarevi? - Iskrivljena lica oko mene, svi ?ute i hodaju sporo uz stepenice, pa niz stepenice, pa uz setepenice, pa niz stepenice... Brojim plo?ice 78,79, 80...120... Nikako da stignem do poslednje. - Ve?era, momci, ve?era! - Buðavi 'rizi-bizi', po koji krompir u njemu i kiseli jogurt razblažen vodom. Jedan stariji koji stalno recituje Gorski Vijenac gaða me kašikom i urla - Pederu! - Ustajem, prilazim mu sa smeškom na licu! Familiju ti jebem! Udaram ga nogom u cevanicu. Obaram ga, šutiram u stomak i pljujem po njemu. Majku ti jebem polomi?u ti ki?mu! Upada medicinska sestra, koju po pravilu zovem - Kravo! -
Glorija, dosta! Mukodine, doði ovamo, ovi ?e se poubijati! - Ulazi Mukodin (tehni?ar). Udara mi šamar. Ja se smejem. - Marš u sobu! - Pola sata kasnije - urlanje - Terapija, momci terapija! - Svi 'grogi' ulazimo. Sipaju mi šarene tabletice u šaku i šolju vode koju ?e dati i slede?em pacijentu neispranu. "Popij to!" Gutam tabletice. - Zini! Podigni jezik! Jesi progutao?! - odgovor - ima jos malo bona za batu?! - Gleda me drsko i šalje kod slede?eg tehni?ara da mi da injekciju. - Skini ga?e! - Skidam ga?e i on mi zariva iglu kroz koju ?e prote?i flormidal. - Srce, bolje da si mi zario nešto drugo umesto toga! - Gleda me otrovno, dok mu se drugi smeju. Jutro je. Dižu nas na noge i šalju u boravak. Ribaju i onda nas vra?aju u sobe. Urlanje - Vizita! Vizita! Svi u sobe! - Dolazi doktorka i redom pita - Kako ste danas? - Izgleda milo. - Ja sam super, doktorka, a vi?! - rekoh sa osmehom. - Glorija, vide?emo, možda ?eš u petak ku?i. - Tako iz nedelje u nedelju.
Ja sam Glorija. Imam petnaest godina. Moji lažni roditelji upisali su me u srednju školu, misle da je najbolje za mene da postanem ekonomski tehni?ar. Ja sam želeo samo da sviram. Nisu mi dali. Kažu - muzika te ne?e nigde odvesti. Po?eo sam da pijem, onda malo i da se drogiram i tako sve dok nisam postao zavisnik. Dobro, posle još jednog boravka u ludari, skinuili su me. Izgubio sam samo pet meseci. Polako se odaljavam od sveta. Zaljubio sam se u druga koji sedi iza mene. ?etiri godine sam umirao za njim. Znao je to i kada jednom umalo nisam pao godinu, on mi je, svojim suzama, pomogao da popravim sve ocene. Kako sam znao da nikada necu mo?i da budem sa njim pronalazim novog de?ka. Ostavio me je posle par nedelja. Ali smo se lepo kresali. Jeste da sam od tuge ponovo na kratko završio u bolnici, ali prošlo me je. Po izlasku iz bolnice, po?eo sam da se krešem gotovo svakog dana sa razli?itim tipovima. Bilo je tu i popova i profesora i frizera i selja?kih sirovina i onih koji 'nisu pederi ali njihov de?ko jeste'. Bilo je nežnih, ucveljenih, a i grubih, agresivnih...
To sam ja. Glorija. Imam devetnaest godina...
Bz Ivan Azuh
To sam ja. Glorija. Možete me zvati Gorki. Upravo sam pogledao jedan film o devoj?ici koja je izgubila majku. Rastužila me je njena sudbina. Zapalio sam cigaretu, povukao dobar cug i slomio kasetu preko kolena. Traku sam izvadio i iseckao na kvadrati?e. Napravi?u divan mozaik na zidu. Nego, lepak me malo zajebava...
To sam ja. Glorija. Majka me je rodila u mokrom liš?u u vrta?i. Tada sam se prvi put tuširao: kišom. Kaže - smejao sam se ?im sam ispao iz utrobe. Prvi put bio sam povijen listovima hrasta. Kasnije je tek nabavila pelene. Rastao sam u šumi, izolovan od sveta. Prvo sam spoznao zvuke. Onda sam saznao i za slike. Žive slike. Ipak, zvuke sam više voleo. ?utao sam do šeste godine.
Igrao sam se granjem i grudvama blata. Jenom me je jurila divlja svinja, ali ju je majka ubila. Imali smo super ve?eru. U sedmoj godini sam progovorio i od tada je postalo teško sklopiti mi vilice. Dobili smo stan kada je mama dobila posao pralje u jednoj gospodskoj ku?i. Upisali su me u školu koju nisam baš puno voleo. Srpski mi je najbolje išao. Porodica Erlenvajn (vlasnici ku?e) primetili su da sam neobi?no reagovao na razli?i?ite, ?ak i najtiše zvuke. Svaki ton koji bi mlada gospoðica - ?erka odsvirala na klaviru, odmah sam mogao da otpevam. Brzo su mi nabavili profesora koji me je o njihovom trošku u?io da sviram...
To sam ja. Glorija. Imam dvanaest godina. Majka mi umire od karcinoma dojke. Drže me daleko od njene postelje. Odgaja me porodica Erlenvajn. Prihvatili su me kao roðenog sina. Katkad provirim kroz vrata mamine sobe. Mršava je. Plašio sam je se. ?esto pla?e i doziva imena nekih meni nepoznatih ljudi. Naravno, niko od njih se nikada ne dolazi. Osim doktora Race Uroševi?a. Kad god je dolazio, znao sam da se zdravstveno stanje moje majke pogoršava. Znam da joj on nešto ubrizgava, od ?ega bi njeni bolovi trebalo da se smanje. ?ini mi se, da se nikada nisu smanjivali ve? da su suprotno, postajali ja?i.
Igram se pored fontane, mirišem cve?e i pevam neku melodiju koju sam ju?e svirao. Najviše sam voleo da pevušim Bahove preludijume. Prstima sam prelazio preko vode i slušao divne šumove. Voleo sam ma?ke pa mi je gospodin Erlenvajn poklonio belu persijanku. U pono? je majka preminula. Iz svoje sobe ?ujem užurbane korake. Gospoða Erlenvajn je ušla u sobu gledaju?i me kroz suze. Pretvaram se da spavam, kao da se baš ništa ne dogaða. Poljubila me je i izašla. Ustao sam i otvorio prozor. Bilo je dosta ljudi u dvorištu i mrak je uterivao tišinu u moju dušu. Posmatram ih kako se mi?u, promi?u, pla?u i opijaju. Onda sam pogled podigao gore. Nebo je bilo crno, sevalo je, ali je zvuka groma jedva bilo. Izgleda da se sprema gadno nevreme. Otvorio sam fioku radnog stola, koji mi je usput re?eno, opet kupio gospodin Erlenvajn, uzeo papir i olovku i napisao desetak re?enica - Mama je umrla. Mame više nema. Majka je iš?ezla. Mama spava. Oni samo misle da je umrla. Evo, Silvester (ma?ak) mi je svedok. On zna. I klavir tvrdi tako. Mama je otišla u kupovinu. Mama ?e mi kupiti zvezde... - Seo sam za klavir. Po?eo sam da sviram Hendla, Sarabandu i onako u grave tempu, ovo sam svirao baš, baš grave! Suze mi teku, padaju na prste, ali sviram, sviram sve glasnije i glasnije, ?ini mi se da nadmašujem i fff. Udaram po dirkama kao da želim da ih polomim. U sobu ponovo ule?e, kao na metli, gospoða i vrišti da prestanem. E, sviram! Sviram iz sve snage! Zglobovi me bole i sviram! Ho?u da sviram! Moram da sviram! Gospoða vrišti, moli da prestanem. Pokušava da me odvu?e od klavira. Gurnuo sam je na pod. Sada ja urlam: Izlazi napolje! Bednice! Kako se usuðuješ!
To sam ja. Glorija. Imam ?etrnaest godina. Bolnica za duševne bolesti - dr.Laza Lazarevi? - Iskrivljena lica oko mene, svi ?ute i hodaju sporo uz stepenice, pa niz stepenice, pa uz setepenice, pa niz stepenice... Brojim plo?ice 78,79, 80...120... Nikako da stignem do poslednje. - Ve?era, momci, ve?era! - Buðavi 'rizi-bizi', po koji krompir u njemu i kiseli jogurt razblažen vodom. Jedan stariji koji stalno recituje Gorski Vijenac gaða me kašikom i urla - Pederu! - Ustajem, prilazim mu sa smeškom na licu! Familiju ti jebem! Udaram ga nogom u cevanicu. Obaram ga, šutiram u stomak i pljujem po njemu. Majku ti jebem polomi?u ti ki?mu! Upada medicinska sestra, koju po pravilu zovem - Kravo! -
Glorija, dosta! Mukodine, doði ovamo, ovi ?e se poubijati! - Ulazi Mukodin (tehni?ar). Udara mi šamar. Ja se smejem. - Marš u sobu! - Pola sata kasnije - urlanje - Terapija, momci terapija! - Svi 'grogi' ulazimo. Sipaju mi šarene tabletice u šaku i šolju vode koju ?e dati i slede?em pacijentu neispranu. "Popij to!" Gutam tabletice. - Zini! Podigni jezik! Jesi progutao?! - odgovor - ima jos malo bona za batu?! - Gleda me drsko i šalje kod slede?eg tehni?ara da mi da injekciju. - Skini ga?e! - Skidam ga?e i on mi zariva iglu kroz koju ?e prote?i flormidal. - Srce, bolje da si mi zario nešto drugo umesto toga! - Gleda me otrovno, dok mu se drugi smeju. Jutro je. Dižu nas na noge i šalju u boravak. Ribaju i onda nas vra?aju u sobe. Urlanje - Vizita! Vizita! Svi u sobe! - Dolazi doktorka i redom pita - Kako ste danas? - Izgleda milo. - Ja sam super, doktorka, a vi?! - rekoh sa osmehom. - Glorija, vide?emo, možda ?eš u petak ku?i. - Tako iz nedelje u nedelju.
Ja sam Glorija. Imam petnaest godina. Moji lažni roditelji upisali su me u srednju školu, misle da je najbolje za mene da postanem ekonomski tehni?ar. Ja sam želeo samo da sviram. Nisu mi dali. Kažu - muzika te ne?e nigde odvesti. Po?eo sam da pijem, onda malo i da se drogiram i tako sve dok nisam postao zavisnik. Dobro, posle još jednog boravka u ludari, skinuili su me. Izgubio sam samo pet meseci. Polako se odaljavam od sveta. Zaljubio sam se u druga koji sedi iza mene. ?etiri godine sam umirao za njim. Znao je to i kada jednom umalo nisam pao godinu, on mi je, svojim suzama, pomogao da popravim sve ocene. Kako sam znao da nikada necu mo?i da budem sa njim pronalazim novog de?ka. Ostavio me je posle par nedelja. Ali smo se lepo kresali. Jeste da sam od tuge ponovo na kratko završio u bolnici, ali prošlo me je. Po izlasku iz bolnice, po?eo sam da se krešem gotovo svakog dana sa razli?itim tipovima. Bilo je tu i popova i profesora i frizera i selja?kih sirovina i onih koji 'nisu pederi ali njihov de?ko jeste'. Bilo je nežnih, ucveljenih, a i grubih, agresivnih...
To sam ja. Glorija. Imam devetnaest godina...
Bz Ivan Azuh
