- 05 Jun 2005, 22:40
#290393
jim's reviews
The Bitter Tears of Petra von Kant
(Die Bitteren Tränen der Petra von Kant)
Gorke suze Petre fon Kant
Fassbinderov 13.ti od 41.og filma
1972, 124 minuta, color, aspect ratio 1.33:1 - Drama
Ukratko: Esencijalni Fasbinder. Operske emocije i ?udesan vizualni dizajn povezani u studiji žudnje i mo?i; izvanredan DVD takoðe sadrži i oba dragocena Fasbinderova kratka filma.
Prikaz
Zasnovan na originalnom Fasbinderovom pozorišnom komadu, Gorke suze Petre fon Kant je film zadivljuju?eg vizalnog dizajna, s emocijama u operskoj skali, koji istražuje povezanost torture s željom i mo?i.
On je podeljen u pet ?inova, svaki od ovih ?inova je u neprekidnom vremenu, pri?a o Petri fon Kant (Margit Carstensen), uspešnoj ali arogantnoj modnoj dizajnerki u njenim srednjim tridesetim godinama koja je strasno zaljubljena u Karin (Hanna Schygulla), lepu, lukavu mladu ženu koja želi karijeru modela. Kontroliše sve, ali nikada ne izustivši nijednu re?, zagonetna Marlen (Irm Hermann), sekretarica robinja, koju Petra neprekidno ponižava. Pošto Petra i Karen overe njihovu novozasnovanu vezu vatrenim poljupcem, film preska?e šest meseci unapred da nam pokaže njihov raskid (Karin se vra?a svom mužu), i Petru koja se suo?ava s posledicama pustoši. Sre?emo Petrinu ?erku Gabi (Eva Mattes) i majku (Gisela Fackeldey), ponovo vidimo njenu zlobnu prijateljicu Sidoniju (Katrin Schaake), i otkrivamo njenu novu vezu s Marlen.
Iako je on ostao kao jedan od Fasbinderovin najkontraverznijih filmova - delimi?no zbog svog oštrog ograni?enog opisa života lezbijki ( preciznije biseksualnih žena) - to je takoðe jedan od njegovih najsnažnijih, kako zbog svoje vulkanske emocionalne snage tako i zbog prikazane nenadmašne vizualne imaginacije.
Razmem i poštujem ljude koji su uvreðeni grubim i ograni?enim prikazom žena u ovom filmu, od pakosne kroja?ice do sekretarice robinje. Kad je prikazan u 1972, to je bio možda najzapaženiji film - zbog Fasbinderove internacionale reputacije, a osim toga opisivao je lezbijske veze. Na sre?u, više filmova s lezbijskom i biseksualnom tematikom u proteklih trideset godina predstavilo je žensko iskustvo raznovrsnije i opširnije, tako da sada možda možemo da bolje procenimo vrednost filma.
Kao i u svojem jednako kontraverznom filmu tri godine kasnije, Lisac i njegovi prijatelji (u kojem Fasbinder igra glavnu ulogu kojom opisuje sebe), i ovde postoji više slojeva u Gorkim suzama Petre fon Kant. Može se dokazati da Petrina emocionalna pojava na kraju filma kona?no, mada privremeno, predstavlja optimisti?an pogled snažne li?nosti, posle velike patnje (ne u smislu glume), da na kraju doðe do novog, dubljeg samorazumevanja. Namerno sam stavio predhodnu re?enicu u re?i neutralne po polu pošto verujem da, iako film prikazuje samo žene, on istražuje osnovnu ljudsku nedoumicu: Šta se dešava kad ose?ate žudnju ali niste sposobni da se ose?ajno vežete za drugu osobu?
Fasbinderova podela uloga je jednozna?no jaka u njegovoj karijeri (on obi?no radi s istim glumcima i ekipom iz njegovih ranih Anti-teatarskih dana). Ali podela je ovde izvanredna, posebno Margit Carstensen u glavnoj ulozi (dobila je nekoliko nagrada), Hanna Schygulla (s kojom je Fasbinder napravio 20 filmova) kao Karin Thimm, i Irm Herrman kao misteriozna Marlen koja, bez da izusti ijednu re?, povremeno dominira u filmu samo svojim prisustvom. Fasbinder stvara bezbedno mesto u kojem ove glumice mogu da rade, dopuštaju?i nekima od njih tako hrabru glumu koja je ikada viðena. Margit Carstensen posebno pokriva zadivljuju?i opseg ose?anja dok simultano otelotvoruje ?vrsto kontrolisano lukavstvo - i stoga je distancirana - lik koji Fasbinder želi kao deo svog velikog stilskog , i tematskog, projekta.
Film je takoðe ?udesan po isprepletanim sirovim ose?anjima s lepim i preciznim dizajnom. To je klasi?an primer "dobre glume", njegovih pet uloga ograni?eno rekvizitima uzdižu radnju, klimaks, i rasplet . (Pozorišni skript je uklju?en u antologiju Fasbinderovih komada). Možete da zamislite kako je on izvoðen na bini; lako povišen nivo njegovog jezika izgleda dobro ?ak i sa balkona. Ali Fasbinder, koji je napisao 14 pozorišnih komada, je isto toliko savršen filmski stvaralac, koliko i dramaturg.
Emocionalno ružan i literarno klustofobi?an (nikad nismo napustili taj apartman) - svet u tom filmu daje slike upadljive lepote, i rezonance. Bogata jesenja paleta dekora (oranž, zlatna, braon, crna, bela i eksplozivno crvena) je kontrast sa svetlim, neusklaðenim bojama kostima (kao što je Gabikin karikaturalni žuti kostim i purpurna mašna). Fasbinder i direktor fotografije Michael Ballhaus (koji je snimao oko polovine režiserovih filmova, i sada radi na svim filmovima Martina Scorsesea) otimaju svaki deli? vizualnog interesa iz jedinstvenog dekora. Beskona?na inventivna dubina fokusa kompozicija obezbeðuje seriju emocionalno prodornih, i tehni?ki virtuoznih, komentara radnje - ironi?no, aluzivno, simboli?no i vizualno sjajnih.
?ini se da je Fasbinder koristio bogatstvo filma da bi sakrio, umesto da otkrije, svoj komad; da bi poja?ao pritisak na Petru. Ona je ?esto uokvirena pregradama i senkama, i zamrznuta u slikama. A pokretna kamera snima talasasto - umesto da jednostavno prati njeno kretanje, kao u konvencionalnim filmovima - okružuje Petru, vezuju?i je. Zum snimci su rezervisani za Marlen, vode nas bliže do njenog lica ali ne dovoljno blizu da razotkrijemo njenu dvosmislenu prirodu. Jedini komparativni film koji se približio ovom nivou dostignu?a - u stvaranju ograni?enog fizi?kog prostora potpuno prisile kao film - je Koktoov Les Parents Terribles (1948), ali on je imao svega dva dekora za svoju tragikomediju.
Fasbinder takoðe pravi ekstenzivnu, i gorku, upotrebu svakog pažljivo smeštenog objekta u raskošnom apartmanu. Najviše uo?ljiva je giganstki uve?ana slika Poussin-a iz 1669 "Midas i Bahus" (duhovito odrezana s desne strane preko stražnjice jarca- Fasbinder je video ovu sliku - od samo 38.58" x 51.18" - u Alte Pinakothek u Minhenu), koja pokriva ulazni zid. To nas podse?a, na neki na?in, da Petra - kao Midas, ?iji je život uništen "zlatnim dodirom" koji mu je poklonio Bahus - treba da bude oprezna sa svojim željama. Goli Bahus stoji u centru murala - što nije retka Fasbinderova kompozicija - s telom , lepog gr?kog boga ve?eg od prirodnih muškaraca u filmu u kojem su samo žene. Neki se kriti?ari dokazuju da ova zapovedni?ka kulisa predstavlja patrijarhalni sistem koji je bazni, i možda ?ak i zlokoban, za vezu Petre i Karin. Kad Karin najavi da napušta Petru, svetlo ne pada na nju, ve? na Bahusove živopisne genitalije koje lebde iznad nje.
Kao i u ve?ini Fasbinderovih filmova, upotrebljena simbolika, emocinalnost, politika i ?ak nestašluci - nije laka kako se može u?initi na prvi pogled. I to važi i za upotrebu "Midasa i Bahusa" , kao i za tuce kroja?kih lutaka koje su tajanstveno razbacane po apartmanu ( i koje imaju jezivu sli?nost sa mršavom Petrom na njenoj najnižoj ta?ki: ironi?no , u svakom slu?aju ?) Ili sve gredice i balustrade ?esto su uokvirene da evociraju zatvorske šipke.
Ili uzmimo Marlenino neprestano tipkanje (molim!), u ljubavnoj sceni - ili je to uzajamno zavoðenje?, Petre i Karin. Ljutito tap-tap-tap možda izražava Marleninu frustraciju da neko drugi "uzima" Petru, s kojom je ona verovatno u vezi (Irm Herman glumi žudnju jedva primetno). To takoðe rezonira s jednom od Fasbinderovih stilskih tema: Klasne razlike. Dok elitna Petra uziva s Karin, Marlen - savesna "pla?ena robinja" - mora da radi teško da bi preživela. Tipkanje takoðe funkcioniše kao forma dramatske punktacije: Kad Marlen zastane, kratko, re?i koje izmenjuju Karin i Petra imaju druga?iji odjek. Fasbinder nas je istovremeno udaljio od scene romanse (za neke gledaoce po?etna distance dolazi zato što je ova tradicionalna ljubavna scena izmeðu dve žene) i na kratko nas utapa dublje u nju. Na još jednom nivou, ovaj "motiv lupanja u doboš" je povezan s ostalim Fasbinderovim filmovima, uklju?uju?i i The Niklashausen Journey, u kojem se srednjovekovni mesija Boem pojavljuje udaraju?i u u doboš dok poziva svoj narod u sveti rat. Naravno, svaki gledalac ?e otkriti još više mogu?ih interpretacija za motiv tipkanja. To nas takoðe podse?a kakvu metafor?ku težinu Fasbinder stalja u zvuk, i tišinu, u svojim filmovima.
U vedrijim notama, Fasbinder ubacuje nekoliko duhovitih, ?ak nestašnih, elemenata u film, da da filmu ve?u rezonacu, i da ga sa?uva od pada u banalnost. Jedna od prvih stvari koju Petra ?ini je diktat, Marleni, pisma "Joseph-u Mankiewicz-u," u kojem kaže da nije u mogu?nosti da mu plati na vreme. Mankiewicz je, naravno, pisac/režiser filma Sve o Evi (1950), ?ija je pri?a smeštena u život zvezde koja je u vezi sa skorojevi?em špekulantom što je internacionalna veza sa Fasbinderovim filmom. (On je režirao i druge nezvani?ne obrade, još zna?ajnije transformacije Sirkovog Sve to nebo prašta (All That Heaven Allows (1955) u Alli: Strah izjeda duše (1974), i fon Štenbergovog Plavog anðela (1930) u Lolu (1982). U toku ljubavne scene izmeðu Petre i Karin, Fasbinder se igra s prizorom ikonom, iz Bergmanove Persone (1966), dve žene koje se stapaju jedna u drugu.
Neki od drugih ironi?nih elemenata filma uklju?uju Fasbinderovu eklekti?ku upotrebu muzike: The Platters, The Wallker Brothers ... i Verdija (Alfredov "Un di felice" iz La Traviata: i to je simboli?no - možda zbog Petrine samonametnute izolacije - on ne nastavlja numeru da uklju?i Violetin deo da bi nastao duet?). Sidonijino ime priziva kitnjastu, i darovitu, biseksualnu autorku, Collete (pravo ime: Sidonie Gabrielle Claudine), poznatu po svojim ljubavnim podvizima, isto koliko i po novelama Claudine i Gigi. Ovde postoji i najviše uznemiruju?i rekvizit u svim Fasbinderovim filmovima: Mala plasti?na lutka Karin - lice i kosa su nalik mrtva?kim, koju Sidonija daje kao okrutan dar Petri koja umire od ljubavi.
Još su tu i nezaboravne perike. Dramatska forma je retko kad bila tako smešno sažeta u perikama, pošto Petra menja perike (ili je nema) u svakoj od pet scena u filmu - od braon u crnu, od crne u crvenu, od crvene u plavu, i kona?no bez perike.
Na kraju Petra, kažnjena (i, prvi put od po?etka filma bez perike), izgleda da razume greške koje je napravila, ?ini prijateljski, brižan gest prema Marlen. Bez da izusti ijednu re?, Marlen metodi?ki pakuje svoje kofere i ostavlja Petru samu u njenom mra?nom apartmanu... mada ona nosi i Karinu lutku sa sobom. To je kontrast u odnosu na Fasbinderovu originalnu dramu, koja se završava s mogu?im zbližavanjem dve žene, u svakom slu?aju, tamo Marlen ostaje s Petrom.
Ali da li je završetak filma neminovno mra?niji nego u drami? Mnogi kažu da jeste. Dok je Marlenin odlazak nesumnjivo prelomni momenat u njenom životu, da li to to indicira da je ona toliki mazohista da zloupotrebivši raskid , mora da ode ? Ili ona ?ini prvi korak prema samopoštovanju ? Da li jak bol zbog gubitka Karen dozvoljava Petri da zapo?ne preobražaj same sebe od arogantne, narcisti?ke žene koju prvo vidimo, u nekog ko je sposoban za istinsku vezu?
Gorke suze Petre von Kant je tako bogato delo da možete na?i odgovore na ova pitanja razli?ito svaki put kad ga pogledate. Neki filmovi tako kreativno, i snažno, uspevaju da podriju našu želju za katarzom drame dok je istovremeno ispunjavaju.
Ekipa
Režija - Reiner Werner Fassbinder
Scenario - Fasbinder po svom originalnom pozorišnom komadu
Producent - Fasbinder
Snimatelj - Mihael Balhaus
Montaža - Thea Eymesz
Dizajner produkcije - Kurt Raab
Šminka - Peter Müler
Firzer Margarethe Ullmann
Menadžer Produkcije - Salem El Hedi
Asistenti režije Harrz Baer & Kurt Raab
Uloge
Margit Carstensen kao Petra von Kant
Hanna Schygulla kao Karin Thimm
Katrin Schaake kao Sidonie von Grasenabb
Eva Mattes kao Gabriele von Kant
Gisela Fackeldey kao Valerie von Kant
Irm Hermann kao Marlene
The Bitter Tears of Petra von Kant
(Die Bitteren Tränen der Petra von Kant)
Gorke suze Petre fon Kant
Fassbinderov 13.ti od 41.og filma
1972, 124 minuta, color, aspect ratio 1.33:1 - Drama
Ukratko: Esencijalni Fasbinder. Operske emocije i ?udesan vizualni dizajn povezani u studiji žudnje i mo?i; izvanredan DVD takoðe sadrži i oba dragocena Fasbinderova kratka filma.
Prikaz
Zasnovan na originalnom Fasbinderovom pozorišnom komadu, Gorke suze Petre fon Kant je film zadivljuju?eg vizalnog dizajna, s emocijama u operskoj skali, koji istražuje povezanost torture s željom i mo?i.
On je podeljen u pet ?inova, svaki od ovih ?inova je u neprekidnom vremenu, pri?a o Petri fon Kant (Margit Carstensen), uspešnoj ali arogantnoj modnoj dizajnerki u njenim srednjim tridesetim godinama koja je strasno zaljubljena u Karin (Hanna Schygulla), lepu, lukavu mladu ženu koja želi karijeru modela. Kontroliše sve, ali nikada ne izustivši nijednu re?, zagonetna Marlen (Irm Hermann), sekretarica robinja, koju Petra neprekidno ponižava. Pošto Petra i Karen overe njihovu novozasnovanu vezu vatrenim poljupcem, film preska?e šest meseci unapred da nam pokaže njihov raskid (Karin se vra?a svom mužu), i Petru koja se suo?ava s posledicama pustoši. Sre?emo Petrinu ?erku Gabi (Eva Mattes) i majku (Gisela Fackeldey), ponovo vidimo njenu zlobnu prijateljicu Sidoniju (Katrin Schaake), i otkrivamo njenu novu vezu s Marlen.
Iako je on ostao kao jedan od Fasbinderovin najkontraverznijih filmova - delimi?no zbog svog oštrog ograni?enog opisa života lezbijki ( preciznije biseksualnih žena) - to je takoðe jedan od njegovih najsnažnijih, kako zbog svoje vulkanske emocionalne snage tako i zbog prikazane nenadmašne vizualne imaginacije.
Razmem i poštujem ljude koji su uvreðeni grubim i ograni?enim prikazom žena u ovom filmu, od pakosne kroja?ice do sekretarice robinje. Kad je prikazan u 1972, to je bio možda najzapaženiji film - zbog Fasbinderove internacionale reputacije, a osim toga opisivao je lezbijske veze. Na sre?u, više filmova s lezbijskom i biseksualnom tematikom u proteklih trideset godina predstavilo je žensko iskustvo raznovrsnije i opširnije, tako da sada možda možemo da bolje procenimo vrednost filma.
Kao i u svojem jednako kontraverznom filmu tri godine kasnije, Lisac i njegovi prijatelji (u kojem Fasbinder igra glavnu ulogu kojom opisuje sebe), i ovde postoji više slojeva u Gorkim suzama Petre fon Kant. Može se dokazati da Petrina emocionalna pojava na kraju filma kona?no, mada privremeno, predstavlja optimisti?an pogled snažne li?nosti, posle velike patnje (ne u smislu glume), da na kraju doðe do novog, dubljeg samorazumevanja. Namerno sam stavio predhodnu re?enicu u re?i neutralne po polu pošto verujem da, iako film prikazuje samo žene, on istražuje osnovnu ljudsku nedoumicu: Šta se dešava kad ose?ate žudnju ali niste sposobni da se ose?ajno vežete za drugu osobu?
Fasbinderova podela uloga je jednozna?no jaka u njegovoj karijeri (on obi?no radi s istim glumcima i ekipom iz njegovih ranih Anti-teatarskih dana). Ali podela je ovde izvanredna, posebno Margit Carstensen u glavnoj ulozi (dobila je nekoliko nagrada), Hanna Schygulla (s kojom je Fasbinder napravio 20 filmova) kao Karin Thimm, i Irm Herrman kao misteriozna Marlen koja, bez da izusti ijednu re?, povremeno dominira u filmu samo svojim prisustvom. Fasbinder stvara bezbedno mesto u kojem ove glumice mogu da rade, dopuštaju?i nekima od njih tako hrabru glumu koja je ikada viðena. Margit Carstensen posebno pokriva zadivljuju?i opseg ose?anja dok simultano otelotvoruje ?vrsto kontrolisano lukavstvo - i stoga je distancirana - lik koji Fasbinder želi kao deo svog velikog stilskog , i tematskog, projekta.
Film je takoðe ?udesan po isprepletanim sirovim ose?anjima s lepim i preciznim dizajnom. To je klasi?an primer "dobre glume", njegovih pet uloga ograni?eno rekvizitima uzdižu radnju, klimaks, i rasplet . (Pozorišni skript je uklju?en u antologiju Fasbinderovih komada). Možete da zamislite kako je on izvoðen na bini; lako povišen nivo njegovog jezika izgleda dobro ?ak i sa balkona. Ali Fasbinder, koji je napisao 14 pozorišnih komada, je isto toliko savršen filmski stvaralac, koliko i dramaturg.
Emocionalno ružan i literarno klustofobi?an (nikad nismo napustili taj apartman) - svet u tom filmu daje slike upadljive lepote, i rezonance. Bogata jesenja paleta dekora (oranž, zlatna, braon, crna, bela i eksplozivno crvena) je kontrast sa svetlim, neusklaðenim bojama kostima (kao što je Gabikin karikaturalni žuti kostim i purpurna mašna). Fasbinder i direktor fotografije Michael Ballhaus (koji je snimao oko polovine režiserovih filmova, i sada radi na svim filmovima Martina Scorsesea) otimaju svaki deli? vizualnog interesa iz jedinstvenog dekora. Beskona?na inventivna dubina fokusa kompozicija obezbeðuje seriju emocionalno prodornih, i tehni?ki virtuoznih, komentara radnje - ironi?no, aluzivno, simboli?no i vizualno sjajnih.
?ini se da je Fasbinder koristio bogatstvo filma da bi sakrio, umesto da otkrije, svoj komad; da bi poja?ao pritisak na Petru. Ona je ?esto uokvirena pregradama i senkama, i zamrznuta u slikama. A pokretna kamera snima talasasto - umesto da jednostavno prati njeno kretanje, kao u konvencionalnim filmovima - okružuje Petru, vezuju?i je. Zum snimci su rezervisani za Marlen, vode nas bliže do njenog lica ali ne dovoljno blizu da razotkrijemo njenu dvosmislenu prirodu. Jedini komparativni film koji se približio ovom nivou dostignu?a - u stvaranju ograni?enog fizi?kog prostora potpuno prisile kao film - je Koktoov Les Parents Terribles (1948), ali on je imao svega dva dekora za svoju tragikomediju.
Fasbinder takoðe pravi ekstenzivnu, i gorku, upotrebu svakog pažljivo smeštenog objekta u raskošnom apartmanu. Najviše uo?ljiva je giganstki uve?ana slika Poussin-a iz 1669 "Midas i Bahus" (duhovito odrezana s desne strane preko stražnjice jarca- Fasbinder je video ovu sliku - od samo 38.58" x 51.18" - u Alte Pinakothek u Minhenu), koja pokriva ulazni zid. To nas podse?a, na neki na?in, da Petra - kao Midas, ?iji je život uništen "zlatnim dodirom" koji mu je poklonio Bahus - treba da bude oprezna sa svojim željama. Goli Bahus stoji u centru murala - što nije retka Fasbinderova kompozicija - s telom , lepog gr?kog boga ve?eg od prirodnih muškaraca u filmu u kojem su samo žene. Neki se kriti?ari dokazuju da ova zapovedni?ka kulisa predstavlja patrijarhalni sistem koji je bazni, i možda ?ak i zlokoban, za vezu Petre i Karin. Kad Karin najavi da napušta Petru, svetlo ne pada na nju, ve? na Bahusove živopisne genitalije koje lebde iznad nje.
Kao i u ve?ini Fasbinderovih filmova, upotrebljena simbolika, emocinalnost, politika i ?ak nestašluci - nije laka kako se može u?initi na prvi pogled. I to važi i za upotrebu "Midasa i Bahusa" , kao i za tuce kroja?kih lutaka koje su tajanstveno razbacane po apartmanu ( i koje imaju jezivu sli?nost sa mršavom Petrom na njenoj najnižoj ta?ki: ironi?no , u svakom slu?aju ?) Ili sve gredice i balustrade ?esto su uokvirene da evociraju zatvorske šipke.
Ili uzmimo Marlenino neprestano tipkanje (molim!), u ljubavnoj sceni - ili je to uzajamno zavoðenje?, Petre i Karin. Ljutito tap-tap-tap možda izražava Marleninu frustraciju da neko drugi "uzima" Petru, s kojom je ona verovatno u vezi (Irm Herman glumi žudnju jedva primetno). To takoðe rezonira s jednom od Fasbinderovih stilskih tema: Klasne razlike. Dok elitna Petra uziva s Karin, Marlen - savesna "pla?ena robinja" - mora da radi teško da bi preživela. Tipkanje takoðe funkcioniše kao forma dramatske punktacije: Kad Marlen zastane, kratko, re?i koje izmenjuju Karin i Petra imaju druga?iji odjek. Fasbinder nas je istovremeno udaljio od scene romanse (za neke gledaoce po?etna distance dolazi zato što je ova tradicionalna ljubavna scena izmeðu dve žene) i na kratko nas utapa dublje u nju. Na još jednom nivou, ovaj "motiv lupanja u doboš" je povezan s ostalim Fasbinderovim filmovima, uklju?uju?i i The Niklashausen Journey, u kojem se srednjovekovni mesija Boem pojavljuje udaraju?i u u doboš dok poziva svoj narod u sveti rat. Naravno, svaki gledalac ?e otkriti još više mogu?ih interpretacija za motiv tipkanja. To nas takoðe podse?a kakvu metafor?ku težinu Fasbinder stalja u zvuk, i tišinu, u svojim filmovima.
U vedrijim notama, Fasbinder ubacuje nekoliko duhovitih, ?ak nestašnih, elemenata u film, da da filmu ve?u rezonacu, i da ga sa?uva od pada u banalnost. Jedna od prvih stvari koju Petra ?ini je diktat, Marleni, pisma "Joseph-u Mankiewicz-u," u kojem kaže da nije u mogu?nosti da mu plati na vreme. Mankiewicz je, naravno, pisac/režiser filma Sve o Evi (1950), ?ija je pri?a smeštena u život zvezde koja je u vezi sa skorojevi?em špekulantom što je internacionalna veza sa Fasbinderovim filmom. (On je režirao i druge nezvani?ne obrade, još zna?ajnije transformacije Sirkovog Sve to nebo prašta (All That Heaven Allows (1955) u Alli: Strah izjeda duše (1974), i fon Štenbergovog Plavog anðela (1930) u Lolu (1982). U toku ljubavne scene izmeðu Petre i Karin, Fasbinder se igra s prizorom ikonom, iz Bergmanove Persone (1966), dve žene koje se stapaju jedna u drugu.
Neki od drugih ironi?nih elemenata filma uklju?uju Fasbinderovu eklekti?ku upotrebu muzike: The Platters, The Wallker Brothers ... i Verdija (Alfredov "Un di felice" iz La Traviata: i to je simboli?no - možda zbog Petrine samonametnute izolacije - on ne nastavlja numeru da uklju?i Violetin deo da bi nastao duet?). Sidonijino ime priziva kitnjastu, i darovitu, biseksualnu autorku, Collete (pravo ime: Sidonie Gabrielle Claudine), poznatu po svojim ljubavnim podvizima, isto koliko i po novelama Claudine i Gigi. Ovde postoji i najviše uznemiruju?i rekvizit u svim Fasbinderovim filmovima: Mala plasti?na lutka Karin - lice i kosa su nalik mrtva?kim, koju Sidonija daje kao okrutan dar Petri koja umire od ljubavi.
Još su tu i nezaboravne perike. Dramatska forma je retko kad bila tako smešno sažeta u perikama, pošto Petra menja perike (ili je nema) u svakoj od pet scena u filmu - od braon u crnu, od crne u crvenu, od crvene u plavu, i kona?no bez perike.
Na kraju Petra, kažnjena (i, prvi put od po?etka filma bez perike), izgleda da razume greške koje je napravila, ?ini prijateljski, brižan gest prema Marlen. Bez da izusti ijednu re?, Marlen metodi?ki pakuje svoje kofere i ostavlja Petru samu u njenom mra?nom apartmanu... mada ona nosi i Karinu lutku sa sobom. To je kontrast u odnosu na Fasbinderovu originalnu dramu, koja se završava s mogu?im zbližavanjem dve žene, u svakom slu?aju, tamo Marlen ostaje s Petrom.
Ali da li je završetak filma neminovno mra?niji nego u drami? Mnogi kažu da jeste. Dok je Marlenin odlazak nesumnjivo prelomni momenat u njenom životu, da li to to indicira da je ona toliki mazohista da zloupotrebivši raskid , mora da ode ? Ili ona ?ini prvi korak prema samopoštovanju ? Da li jak bol zbog gubitka Karen dozvoljava Petri da zapo?ne preobražaj same sebe od arogantne, narcisti?ke žene koju prvo vidimo, u nekog ko je sposoban za istinsku vezu?
Gorke suze Petre von Kant je tako bogato delo da možete na?i odgovore na ova pitanja razli?ito svaki put kad ga pogledate. Neki filmovi tako kreativno, i snažno, uspevaju da podriju našu želju za katarzom drame dok je istovremeno ispunjavaju.
Ekipa
Režija - Reiner Werner Fassbinder
Scenario - Fasbinder po svom originalnom pozorišnom komadu
Producent - Fasbinder
Snimatelj - Mihael Balhaus
Montaža - Thea Eymesz
Dizajner produkcije - Kurt Raab
Šminka - Peter Müler
Firzer Margarethe Ullmann
Menadžer Produkcije - Salem El Hedi
Asistenti režije Harrz Baer & Kurt Raab
Uloge
Margit Carstensen kao Petra von Kant
Hanna Schygulla kao Karin Thimm
Katrin Schaake kao Sidonie von Grasenabb
Eva Mattes kao Gabriele von Kant
Gisela Fackeldey kao Valerie von Kant
Irm Hermann kao Marlene
a šta moram da uradim da bi došla do tog Divx-a 
?
