- 27 Nov 2005, 12:11
#396889
Provincijalka
Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.
Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko bezna?ajno pristanište.
O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim ve?nog de?aka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Re?i bi sve pokvarile,
samo se ?utke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.
O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i ?ekao bih samo nju, nijednu drugu.
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ?u umeti.
Re?i jesu moje igra?ke, cakle mi se u glavi kao oni šareni stakli?i kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u o?ima kad zazmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u re?i, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ?u umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.
I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leðima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
Portret mog života
Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne no?i k'o ova, zna?e Bog,
doslika?u portret života svog.
Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tuma?e,
ðavo prste u farbu uma?e.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, ?eznjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.
Roze naðoh með' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riðu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa sve?e sve?arske,
drap sa svilene mašne be?arske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
ni?u u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne no?i, k'o ova, zna?e Bog,
doslika?u portret života svog.
Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.
Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko bezna?ajno pristanište.
O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim ve?nog de?aka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Re?i bi sve pokvarile,
samo se ?utke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.
O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i ?ekao bih samo nju, nijednu drugu.
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ?u umeti.
Re?i jesu moje igra?ke, cakle mi se u glavi kao oni šareni stakli?i kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u o?ima kad zazmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u re?i, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ?u umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.
I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leðima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
Portret mog života
Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne no?i k'o ova, zna?e Bog,
doslika?u portret života svog.
Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tuma?e,
ðavo prste u farbu uma?e.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, ?eznjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.
Roze naðoh með' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riðu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.
Uzeh oker sa sve?e sve?arske,
drap sa svilene mašne be?arske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
ni?u u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne no?i, k'o ova, zna?e Bog,
doslika?u portret života svog.
