Bootstrap Framework 3.3.6

[Simor]

Miklos Radnoti
Pismo zeni
(preveo Danilo Kis)

U dubini slutim pustos nemu, gluvu,
kriknem, jer tisina urla mi u uvu,
ali odgovora na to nigde nije
iz ratom smamljene, odsutne Srbije,
a ti si daleko. Glas tvoj mi preplice sanje,
a u srcu svom ga nadjem opet, u svitanje,
pa cutim, dok kraj mene suste uspravljene vlati
neke gorde, vlazna dodira paprati.

Kad cu da te vidim, vec ne mogu znati,
Tebe sto bejase stamena ko psalam svjati
i lepa ko svetlost i lepa ko san,
da bih te nasao i nem i slep, za tren.
Sada bludis ovim predelom bez druma,
na oci mi dolazis iznutra, snagom uma,
stvarnost si bila, sad si san i masta
a ja, pavsi opet u bunar decastva,

ljubomorno te kusam: ti me volis, je l da?
pa ces u doba kad sazrim, jednom, negda,
biti moja zena - tome se opet nadam,
pa iz sanjarenja u budjenje padam
i znam: zena si mi. Zena mi i uzdanica,
samo si daleko. Preko sedam divljih granica.
A jesen vec stize. Da l ce da me ovde zadrzi?
Secanje na poljupce nase sad jos zesce przi;

verovah u cuda al zaboravih njihovo sunce,
jata bombardera nadlecu sporo vrhunce;
bas sam se divio plavetnilu tvog oka sred nebesa,
al smraci se, a bombe u masinama, gore, od besa
pozelese da padnu. Borim se protiv stradanja
a rob sam. I sva sam svoja nadanja
odmerio, pa ipak cu da nadjem do tebe staze,
tragajuc za tobom obidjoh svoje duse bogaze -

I drumove carske; preko purpurne zeravice,
ako treba, i preko zive plamene zivice
ko carobnjak cu proci, al vratiti se moram;
ako treba, bicu zilav ko na drvetu kora,
pa spokoj tvrdih muzeva sto na rubu propasti
zive, spokoj sto vredi oruzja i vlasti,
smiruje me, i ko hladan talas, iznenada,
trezvenost 2x2 odjednom na mene pada.

LOGOR HAJDEMAN, U PLANINAMA IZNAD
ZAGUBICE, AVGUST-SEPTEMBAR 1944.

[Ulix]

@Simor: Fantasticna pesma.

?itati ujutro i uve?e
(Bertold Breht)

Onaj koga volim
Rekao mi je
Da sam mu potrebna.

Zato
Se pazim
Gledam kuda idem
I bojim se da bi me svaka kišna kap
Mogla ubiti.

[Simor]

Kada se vec Ulixu dopada, ne mogu da odolim, pa evo jos malo Miklosa....

Sedma ekloga

Vidis li, pada mrak, bodljikavom zicom omedjena
drvena ograda, baraka lebdi, dize je sumrak.
Okvire ropstva lagano prelazi pogled
i samo um, samo um, on zna za razapetost zice.
Vidis li, draga, ovde ovako se oslobadja masta,
izmozdenim telima na trenutke smiraj donosi
lagani san i logorasi tada kucama krecu.

Poderani, osisani robovi u hropcu sna lete
s vrha Srbije ka skrivenim dolinama doma.
Skrivena dolina doma? O, postoji li jos dom?
Bez pogotka bombe? Zar POSTOJI kao kad smo odvedeni?
Stize li jos kuci, ko ovde uzdise ili tamo lezi?
Reci, ima li jos doma gde znaju i za heksametre?

Bez znakova, nagadjajuci red ispod reda, tu
u polumraku pisem ovu pesmu kao sto zivim,
pomalo naslepo, puzuci preko papira;
lampu, knjigu, sve su oduzeli strazari
LAGERA, ni poste nema, samo se magla na nas spusta.

Medju crvima zivi ovde u brdima Francuz,
Poljak, glasni Talijan, odbegli Srbin, setni Jevrej,
raskomadana tela ipak jedan zivot zive tu, -
cekaju vesti, topao zenski glas, slobodnu ljudsku
sudbinu i cekaju kraj, u magli sakriveno cudo.

Lezim na desci medju crvima, obnavljaju se
napadi buva, ali armija muva vec pociva.
Vece je, ropstvo je, vidis, ponovo krace za dan,
ta i zivot za jedan dan. Spava logor. Pejzaz
je u mesecini i zice su opet napete,
i preko prozora se vide, medju sumovima noci,
na zid naslonjene senke naoruzanih strazara.

Spava logor, vidis li, draga, mesa se san i java,
prevrce se na uskom prostoru ko se preplaseno
budi i ponovo usni. Samo sam ja budan, mesto
tvog poljupca u ustima mi je ukus napola
izgorele cigarete, i ne nailazi san, jer
bez tebe vec ni umreti ni postojati ne znam.

[Ulix]

PauLi i ja obozavamo ovu pesmu zato sto ne kaze nista a kaze sve. Dakle, za PauLija:

Pesma
(Jirgen Teobaldi)

Hteo bih da napisem jednu kratku pesmu
od cetiri pet redova
ne duzu
sasvim jednostavnu
koja bi rekla sve o nama dvoma
a ipak ne bi odala nista
o tebi i meni.

[Myself]

Evo jedna pesmica koja mi je fenomenalna:

DAME BIRAJU - Ruza Arsenovic

Gledao sam je
da joj se mutilo u glavi
a o?i joj kao od stakla
pogled se gubi i plavi
ose?am da bi me dotakla,
ali ja sam birao druge...

Pri?ao sam
mogla je da me ?uje
da se ubije, da se otruje
da mi baca poglede duge,
ali ja sam birao druge...

A onda -
stade muzika i pamet mi stade,
samo ?uh na kraju:
Sad dame biraju.

Mogao sam da se bacim
s mosta u Savu
da se kajem
da gubim glavu
da umrem od tuge

Ona je birala druge...

[Ulix]

Konstantin Kavafi

Rok za Nerona

Nimalo se nije uznemirio Neron
kada je dobio odgovor delfijskog proro?išta:
"Neka se ?uva godine sedamdeset tre?e."
Još je ostalo vremena za uživanja.
Sad mu je trideset. Sasvim je dovoljan
rok što mu je bog odredio
da se pripremi za budu?e opasnosti.

Sad ?e se vratiti u Rim malo umoran,
ali prijatno umoran od novog putovanja
ispunjenog uživanjima do poslednjeg trena:
pozorišta, parkovi, stadioni...
no?i tih gradova u Ahaji...
A pre svega - slast obnaženih tela...

Neron tako. A u Španiji tajno
okuplja i priprema svoju vojsku Galba,
starac kome je sedamdeset tri godine.

[Acorn Girl]

Rilke - Ozbiljan Cas

Ko sada place negde u svetu,
Ko bez razloga place u svetu,
Zbog mene place.

Ko se sad smeje negde u noci,
Ko se bez razloga smeje u noci,
Meni se smeje.

Ko sada ide negde po svetu,
Ko bez razloga ide po svetu,
K' meni ide.

Ko sad umire negde u svetu,
Ko bez razloga umire u svetu,
Mene gleda.

[Simor]

Walt Whitman
Dok lezim sa glavom u tvom krilu, kamerado

Dok lezim sa glavom u tvom krilu, kamerado,
Ponavljam svoje priznanje, ponavljam sta sam
rekao tebi i slobodnom prostoru,
Znam da sam nespokojan i da cinim da to i drugi
bivaju,
Znam da su reci moje oruzja puna opasnosti, puna
smrti,
Jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti i svim
zakonima ustaljenim, da bi ih poremetio,
Posto su me svi porekli, odlucniji sam nego bih
ikad bio da su me svi prihvatili,
Ne hajem i nikada hajao nisam ni za iskustvo,
oprez, vecine, niti za podsmeh,
I pretnja onog sto se naziva paklom jedva da mi
ista znaci;
I primamljivost onog sto se naziva rajem jedva da
mi ista znaci;
Dragi camerado! Priznajem da sam te nagovarao
da krenes sa mnom napred, i jos te nagovaram,
a predstave nemam gde nam je odrediste,
Niti da li pobeda nas ceka, ili cemo biti potpuno
savladani i porazeni.

[Tot]

Walt Whitman

PROLAZIO SAM JEDNOM KROZ JEDAN MNOGOLJUDAN GRAD


Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak, budu?u upotrebu,
prizore njegove, arhitekturu, obi?aje,
tradicije,
Pa ipak, od ?itavog tog grada sada se se?am samo
jedne žene koju slu?ajno sretoh tamo i koja me
je zadržala jer me je volela;
Danima i no?ima bili smo zajedno- sve drugo
sam odavno ve? zaboravio,
Kažem, se?am se jedino te žene koja se strasno
držala mene,
Ponovo lutamo, volimo se, ponovo se rastajemo,
Ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
Vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.

[Acorn Girl]

PISEM TI LJUBAV

Pisem ti ljubav a ti se smejes
kazes cudan si i to je sala,
da ima neko poput mene
do sada sigurno nisi znala

Da voli zato prosto sto voli
bez zadnje namere i loseg gesta,
kome ne treba nikakav razlog
da bi u srcu nasao mesta

Za usne ruze slomljene case
oci grudi i morske stene,
mada najvise ima mesta
za najlepsa stopala voljene zene

Kome je lepo sve na svetu
Iako nikada nije mazen,
valjda zato i ume da vidi
lepotu cveta I kada je zgazen..

[Myself]

Mali kameni nokturno

XXXIII

Nikad te niko nece ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nece
ovako u krvotok uliti
poslednju neznost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada vise neces
ovako divno truliti
u obicnom hotelu,
a ne zeleti ipak odavde da izadjes.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonacnije,
najubitacnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo medju zenama.

Najstidljivija zena
koju sam sreo medju devojkama.

[Ulix]

@Myself: Jel to Mika Antic?

SA SORDINOM
(Pol Verlen; prevod: D. Kis)

Tihi, u toj poluseni
sto je granje visoko plete,
prozmimo ljubav, zaneseni,
tisinom ove duboke sete.

Izmesajmo duse nase,
srca, oci zasenjene,
s ceznjom sto je izatkase
visokoga borja sene.

Pa napola sklopi oci,
u spokoju skrsti ruke,
iz tvog srca nek istoci
svaki cilj i cilja muke.

Nek nas blagi vetar slama,
nek nas ziba, uverava
daskom sto ti pred stopama
zatalasa rumen trava.

Kad svecano, u pozni cas,
sa hrastova vecer sadje,
slavuji ce umesto nas
pevati beznadje.

[Myself]

Originally posted by Ulix
@Myself: Jel to Mika Antic?

Naravno da je Mika. I tebi

[Ljudmila]

Abdulah Sidran

?EGA SMO ZBIR



Ja nisam ovako, u no?ima, bdiju?, zamišljao

Ovu zimu. Duša se gradom spremala kora?ati

Sama. Sad nas je dvoje! Biva ovo blago

Neko godišnje doba, ruka tek meko drhturi

Dok, kao starci, kora?amo, toplinu nose?,

Pomalo bivšu.



Otuda, možda i nešto jeze u glasu mujezina:

Koliko da posjeti nas: traje neimaština,

I mrtvo meðu nas pada srce ptice koje nas

Spaja. Ljubav? Zapravo to je samo staza,

Kojom kora?aju?i, s pogledom što svijetli,

Bližimo tek se putu na ?ijem kraju gori:

Ljubav. Samo trpnjom obdareni znaju

Tu ta?ku, taj u nebu ponor: kad put, i cilj

Mu, bivaju jedno i isto. Kora?ajmo, kora?ajmo

Zato dalje, drugo nenadana.



Našem hodu baš?aršijska kao da podsmijeva

Se rulja! Tvoja je ruka, meðutim, hladna,

I moje je da je grijem, ne osvr?u? se:

Naprijed, gdje se komeša svijet, sita i

Troma tijela, trgovine pune? i prazne?,

Natrag, gdje - pogledaj! - stopio se led,

Na žutoj cigli, pod našom stopom! Moje je,

Ruku da ti grijem.

Prospimo, kažeš, ovoga ?asa, žutoga zrna

Dvije šake, poštuju? smjerno obi?aj našega

Grada. Dajem ti za pravo, po stoti put, dok

Prh i leprš u ušima šumi. - Golubica ona

Tamo, sitna, š?u?urena, iz tvoje ruke kao

Da puštena je, moju ne taknuvš. Zbilja - ti

I ja - ?ega smo zbir? Združene, dvije samo?e - šta ?ine?



Treba maštati, kažeš. Maštati, ne zna?i li

To: o budu?im danima po sje?anju govoriti?

O šetnjama drugim i davnim, kad ruka se

Druk?ije bližila ruci, s nešto više strepnje

?ula u provjeri. Sve o tome može grad ovaj

Da nam kaže, jer zacijelo: on pripada nama,

I njegova zima naših je duša godišnje doba.

Ne raduje njega to što sve na licima našim

Piše. Ali - kuda se jaki od zime sklanjaju,

Kad doðe? Ljubav kad sine - kamo okre?u lica?

Otkako u danima tvojim boravim, sve manje znam

?ta snivam, a ?ta se zapravo na javi zbiva...



Pored tebe ja sam naložio vatru, da ti je

Hladno znaju?. Na prstima se tako, strpljiva

I blaga, prikrada ljubav, lukavo i ?edno u

Isti mah. Kako da, nazebla, odoli duša?

Snivajmo zato, iskusni a ?isti, duše

Protivrje?ne! Iz sje?anja neka kose nam

Zasipa budu?i snijeg! Ljubljene neko?,

Od nas se odmi?u stvari. Snivajmo zato,

Tako sami i tako sli?ni. Mnoge se još

Samo?e bliže, I isti dani, gusti, hermeti?ni.

[Swanheart]

Ivo Andric-"Otkrivanje"

Znajte da nisam onaj
Sto se u samrtnom liku
Pred vasim ocima krio.

Pod tim varljivim vidom
Uvek sam samo bio
Pesma velike srece
Koja huji I plavi,kao poplava zracna,
Mora I kontinente.

Pod tim varljivim vidom
Uvek sam,uvek bio
Pesma velikog sna,
Sna sto kao sneg veje I zasipa I gasi
Mora I kontinente.

Znajte da sam ja pesma
Izvora nepresusnog.
Pesma velike bede,
Gladi,bezrazloznog jada,koja oduvek puni
Mora I kontinente.

[Ulix]

NE DAJ SE INES
(Arsen Dedic)

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
druk?ijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba, divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljede?eg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U ve?ernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines


Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slu?ajno uz vru?u rakiju
i sa svega nekoliko re?enica, loše prikrivena želja
tvoj je na?in gospoðe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba obješena u zraku kao naran?a
kao naranšasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39, kod Perkovi?
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predve?ernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedni?ke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko tra?i..."


Ne daj se Ines
Evo me ustajem tek da okrenem plo?u
Da li je to nepristojno u ovakvom ?asu
Mozart, Requiem, Agnus Dei
Meni je ipak najdraži po?etak
Raspolažem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim o?ima vara, i krade, i napu?ta...


Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkaži ve?eru, prevari muža
odlaze?i da se po?ešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


Znam da ?e još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja ne?u imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ?e mi mladost teško pasti
A bit ?e ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo po?inje kiša,
kao što ve? kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke, prijatelja, k?eri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo
Ne daj se Ines

[Ljudmila]

VLADIMIR MAJAKOVSKI

Oblak u pantalonam

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
''Doc'u u cetiri'' rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje -
od gvozdja hladnog -
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao ''na!''
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ''Da,
znate, ja cu da se udam.''
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
''Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti'' -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
''Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja''
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
''ja''
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
''neobicno posten''.
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

[Ljudmila]

ARTHUR RIMBAUD

Prvo vece

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zracak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: "Dosta s tim!"
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
"Oh! svida mi se, svida to!
Ali ti moram reci zato..."
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh što znaci: da...
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

[Ulix]

SERENADA
(Antun Gustav Matos)


Ja te volim, jer si fantasta
Ko žuta Luna i stara gitara,
Ko slatka nježnost slavujeve pjesme,
Što majsko ve?e bojom tuge šara.

Ja te volim, jer si ko zvijezda:
Visoko -sama, i suze jer tvoje,
Što krišom pla?eš, ko kajanje truju
I more budne, mu?ne no?i moje.

Ja te volim, jer si ljubav Zemlje
Iz koje niknuh, Hrvatice draga:
Ko Bogomajka na Kamenih vratih
Što dušom sija kada preko praga
Gri?kog bruji mra?ni Angelus.

Ja te ljubim! Zašto? Ne znam. - Jer si
Mi draga, dušo, ko nada što vara,
Ko sjetne pjesme i sjene što veze -
Ta žuta Luna i gitara stara.

[Bombina]

AH, TA LJUBAV


Kad jednom setala sam gradom,

Videla sam neku zgodnu curu,

Odmah sam se zaljubila,

I za tim ona je krenula.
Okrece se, pa me ona mene gleda,

Takav pogled niko nema!

Moje misli govore:
slatka je ona bas...

Zasto ljubav bira,

Nikad ne da mira,

O, ne!


Ah, ta ljubav slatka,

Uvek tako kratka


bombica

[Ахасвер]

Kada umrem - smrt ?e skoro do?i,
Još tren koji pa ?e zakucati
I na moga života tamnicu,
Te rasto?it' železne okove
Što mi dušu od postanka stežu,
I spasti je ropstva ve?itoga, -
Nemojte mi ruke prekrštati,
Jer mi živom behu savezane.

Nemojte me u crkvu nositi,
Jer kad god sam u Boga molio
Da me spase nevolje o?ajne,
On se svagda molbi oglušio.
Ve? me pravo groblju ponesite,
Kopajte mi raku preduboku,
Da me mrtva ne ogreje sunce,
Jer moj život studena je zima, -
Nek mi bude od zemljice toplo.

?elo glave krst mi ne stavljajte,
Jer sam bio raspet za života,
Ve? naval'te gomilu kamenja,
Nek' se diže do neba visoko.
Pa kad doðe ?as Strašnoga Suda,
I kad mrtvi po?nu ustajati,
Neka tada sve groblje oživi;
kamen nek' mi pritisne grobnicu -
Samo da se ja di?i ne mogu.

Ne sejte mi iznad groba cve?e,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak,
Ve? po grobu pelen zasadite,
Gorki pelen i oštru ostrugu:
Kad je ceo život pelen bio,
Našto ?e mi posle smrti ruža?

Ne sejte mi iznad groba cve?e,
Rumen-ružu, mirisni bosiljak;
Jer kad grane prvo premale?e,
Iz ruže ?e poniknut ostruga,
Iz bosiljka pelen procvatiti:
Pelen ?e vam gorke suze mamit,
A ostruga srce razdirati,
Što mi niste zavet ispunili!


Zavet (Velimir Raji?).

[Ulix]

Endre Adi
Plakati, plakati, plakati

?ekati, dok pono?ni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.

Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.

Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo pred opelom.

Pod teškim srebrom pognuti ple?a,
Daviti se u dimu sve?a.

S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.

Slušati orgulje pe?alne
I zvona posmrtnih je?anje.

Kro?iti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.

Mrznuti u za?aranoj no?i,
Gledati tuðeg mrtvaca o?i.

Drhtati na mese?ini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.

Pore?i prošlost, jecaju?i,
Zamaðijano, klecaju?i.

Oprostiti svakom. Pokajni?ki
Grliti sanduk o?ajni?ki.

Sricati testament poslednjih sati
I plakati, plakati, plakati.

[Ахасвер]

Kada padne ve?e povrh vode plave,
I zasvetle Mle?ni Puti iz daleka.
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,

Prhne moja duša. I želje što dave,
I biju, i more, još od pamtiveka,
Nju izmame tako u tuzi bez leka...
Dok pono?ne zvezde šume iznad glave.

Ko svileni crni no?ni galeb, tako
Moja duša pada na talas, polako,
I zaspi u svojim suzama, ko dete.

A kad je probudi srebrnasta zora,
U njoj vas dan šumi no?na pesma mora,
Puna jedne bolne neutešne sete.


Slušanje (J. Du?i?).

[CokoladnaBananica]

ja volim Radicevica...

[Ulix]

?ekaj me
(K. Simonov)

?ekaj me, i ja ?u sigurno do?i,
samo me ?ekaj dugo.

?ekaj me i kada žute kiše
no?i ispune tugom.
?ekaj i kada vru?ine zapeku,
i kada me?ava briše,
?ekaj i kada druge niko
ne bude ?ekao više.
?ekaj i kada pisma prestanu
da stižu izdaleka,
?ekaj i kada ?ekanje dojadi
svakome koji ?eka.

?ekaj me, ja ?u sigurno do?i.

Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako od ?ekanja umore
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
?ekaj. I nemoj da sjediš s njima,
i nemoj da piješ ništa.

?ekaj me, i ja ?u sigurno do?i,
sve smrti me ubiti ne?e.

Neka kaže ko me ?ekao nije:
Taj je imao sre?e!
Ko ne zna da ?eka, taj ne?e shvatiti
a ne?e znati ni drugi
da si me spasila ti jedina
?ekanjem svojim drugim.

Nas dvoje samo zna?emo kako
preživjeh vatru kletu -
jednostavno, ti si znala da ?ekaš
kao niko na svetu.

[Myself]

Nema onog koga ve?no ?ekaju.
ja ?u tebe ipak ?ekati...

Nema mora koje voli kišu,
nema sumraka koji ne izaziva
suze sredove?nih žena...

Nema nikog da mi pokloni pogled
i ?asu toplog poljupca...
Još uvek te ?ekam...

Nema ptica i trave,
nema osmeha u vazduhu koji ?e te voleti...
Tu sam ja i tu je moje srce
i moja sre?a!?

Vetar je tu, jer ga volim i milujem
svojim osušenim rukama od peska...

Do?i ?e ono ?ega sada nema,
ose?am da ?es do?i kad osetiš
lepotu tišine koju remeti pad
jedne zvezde u trenutku...

Još uvek te ?ekam,
i dolazim
i ti me ose?aš u vlazi i tišini...

Pojavi?u se kao trenutak
da budem život i zvuk,
odne?u sa sobom blato i dušu
da ti poklonim sumrak i no?
da bi u patnji beskraja
nasla sre?u.

-kiše dolaze-

[Ljudmila]

KARL SANDBERG

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV PO?INJE



Postoji mesto gde ljubav po?inje
i mesto gde ljubav prestaje.



Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim re?nicima.



Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.



Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
?udesna ko velika okuka Misisipija.



Ruke, o?i, tepanja -
pomo?u njih se ljubav bori i gradi.



Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.



Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.



Postoje tuma?enja ljubavi na svim jezicima
i nije naðeno nijedno mudrije od ovog:



Postoji mesto gde ljubav po?inje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

[Ljudmila]

ARAGON

Poveri?u ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono ose?a
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
O?ešljana
Ogledalo koje dah zamu?uje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeð oka kad ti kora?aš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati ?aroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem ve? u nekom drugom veku
Bože moj kako su re?i teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoo?nicu kao ?asovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu ho?u da ti kažem Svaka re?
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvar?icu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako ?esto da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vreðaj se zbog mog prosta?kog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Re?i ?u ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe li?i
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Ho?u da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati ve?erom ka prozorima
I gestove koje ti ?iniš od re?i koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Ho?u da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mu?im životom
Ljubavi moja.

[Swanheart]

Milan Rakic-"Obnova"

Hocu na jednom svecanom opelu
Da sahranim ono sto prosloscu zovu.
I da ti donesem tada dusu novu,
Bez ijedne pege negdasnje-svu belu.

I hocu da onog casa,kad na mene
Padnu kose tvoje I poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen I cedan,
Da prvi put poznam car ljubljene zene.

I da sav u tvojoj beskrajnoj moci,
Ocaran,bez svega sto me davno gusi,
Osecam pod sjajem ove prve noci
Kako se u mojoj obnovljenoj dusi,

Uz veselu pesmu razdraganih gnezda,
Dok susti topola I mirise lipa
I radosno nebo mesecinu sipa,
Tajanstveno radja novo jato zvezda

[Ulix]

SE?ANJE NA MARIJU A.
(Bertold Breht)

U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san.
Na letnjem nebu ležao je meko
Nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
Taj oblak. Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
Možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li, da l' beše ljubav to?
Ja ?u ti re?i: ne se?am se ni?eg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al' stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.