- 26 Avg 2009, 15:27
#1592109
„Ako nećeš da budeš ubijen, bolje pripazi. Rat će obavezno doći. Uvek obavezno dođe. Nema šanse da ne dođe. Ljudi, znaš, u dubini duše vole da se ubijaju. I, onda ubijaju jedni druge sve dok se ne umore od ubijanja. Kad se umore od ubijanja malo predahnu. Pa onda opet počnu da se ubijaju. Tako je. Nikome ne možeš da veruješ, i ništa se ne menja. I zato tu nema pomoći. Ako ti se ne sviđa, možeš samo da pobegneš u neki drugi svet.“
- Šta onda da radim?
„Do sada si mnogo toga izgubila. Izgubila si mnogo toga vrednog.
Nije bitno čija je to krivica. Bitno je ono što si ti tome dodavala. Kad god bi nešto izgubila,
ti bi tome dodala još nešto i sve ostavljala za sobom.
Baš kao neki znak. Nisi morala to da činiš.
Počela si da ostavljaš i ono što je trebalo da zadržiš za sebe.
Na taj način si se i sama polako trošila. Zašto? Zašto si to činila?“
- Ne znam.
„Ali verovatno da nisi mogla drugačije. Nešto kao sudbina.
Ne mogu da smislim bolji naziv za to…“
- Sklonost.
„Iako dižeš galamu oko sitnica, začudo, oko krupnih stvari postaješ
velikodušna.
U tebi se vidi takav obrazac. Zanimljiv karakter.“
- Nije da se baš čvrsto držim nekog sistema. To je kao plesni koraci.
To je navika. Telo pamti. Kad zasvira muzika, telo automatski počne da se kreće. Nema veze i ako se
promeni okruženje.
Pošto su koraci jako komplikovani, ne može se misliti o okruženju.
Ako se previše razmišlja, načini se pogrešan korak. Ja sam samo nespretna. I pomalo van
opštih kretanja. Čini mi se kao da hodam kroz video igricu. Kao Pekmen.
Iznova i iznova jedem tačkastu liniju u lavirintu.
Besciljno. I jednom, izvesno, umrem.
Svako ima svoj put, zbog toga se jednom mimoiđemo i ne razumemo.
Izgubiti nešto je stvar trenutka. Život u principu nije fer.
„Kao da je u tvom srcu Pekmen. Kao da ti Pekmen jede srce. Pi, pi, pi,
Piiiip, piiiiip… Kao da te nešto izjeda.“
moracu da nabavim i te gore pomenute knjige...
- ali nemoj da stajes!