Originally posted by Simor
Ali, pazite, to nije sve. Novosadski "Prometej" će za Sajam da "izbaci" još dve Esterhazijeve knjige: "Harmonia caelestis", za koju kritičari kažu da je "jedan od najboljih mađarskih, ali i srednjoevropskih romana" i svojevrsni nastavak te knjige "Ispravljeno izdanje".
Evo jednog teksta o romanu Harmonia caelestis:
Politika 07.10.06
Slava i pakao Esterhazija
Harmonia caelestis, Peter Esterhazi
Kada smo pre desetak godina, pisali o Beli Hamvašu i nedavno o Šandoru Maraiu, strepeli smo da bi se odnekud mogao pojaviti i treći zglob na vratima stradanja, jer se tek u trougao može upisati krvavi krug besčašća, represije i poniženja. I evo ga, ovih dana je na srpskom, u prevodu Save Babića, u izdanju novosadskog „Prometeja”, izronio vredan a zastrašujući, treći zglob.
Ugledni mađarski pisac Peter Esterhazi, poduhvatio se rizičnog i za ovo vreme skoro nerazumnog poduhvata da na 850 stranica prikaže život svoje, jedne od najstarijih evropskih porodica. Devet godina je nastajala ta kapitalna hronika Estrehazijevih.
Svestan obilja te vrste knjiga, Peter Esterhazi, primenjuje originalan postupak. Gradi dinamičan mozaik od 371 pasusa, gde je svaki minijaturna priča za sebe. Naravno, neki pasusi se ulivaju u naredne, reminiscentno se vraćaju na neke pređašnje, ali je cela struktura prvog dela knjige (400 strana) pisana tom metodom.
Posvećeno ocu
Celi prvi deo knjige posvećen je ocu, ocu kroz vekove jer otac nasleđuje grofovsku titulu, imanje, moć, posede, ime. Majke dolaze iz raznih sredina.Sa dubokom lucidnošću analizira žensku prirodu, ali su zapravo svih 800 strana posvećeni ocu.
Građenje knjige kroz pasuse, pruža čitaocu uzbudljivo kretanje kroz prebogatu istoriju jedne porodice i time se uklanja zamor isčitavanja tako obilnog dela. Štiteći se od patetike i zavidne istorije svoje porodice, pisac uvodi lekovitu ironiju, sarkazam i često bolnu iskrenost.
Ne mali broj pasusa izveden je do najvišeg proznog majstorstva, ali je ovaj postupak ostavio piscu određenu ležernost spašavajući ga od visokih zahteva unutrašnje strukture knjige. Treba reći da bi ovo delo bilo prijemčljivije da je pisac imao snage za saživanje, a olakšalo bi recepciju da je objavljeno u dva toma.
Iako se čuva da Esterhazije kroz vekove imenuje uporno govoreći „moj otac”, gradeći, uz oporu ironiju i sarkazam, apoteozu Ocu, srednjeevropski čitalac, najčešće pogađa o kome pisac govori. Ov u obimnu knjigu mnogo lakše će primiti i zavoleti čitaoci iz zemalja bivše Austrougarske monarhije, jer će pronalaziti i sebe i svoje očeve i svoje daleke pretke.
Drugi deo je romaneskna struktura, bolan prikaz jedne stare porodice koja svoj pad, definitivni gubitak poseda, blaga, dostojanstva, titula, sve do najogoljenije egzistencije gubi posleratnim dolaskom komunista na vlast. Komunistička vlast oduzima sve do samog izbacivanja na ulicu i progonstva u duboku provincijsku zabit. Poslednji grof Esterhazija (autorov otac), prisiljen je da radi najteže fizičke poslove, godinama, a po sredi je redak intelektualac, doktor nauka, znalac mnogih jezika.
Treba reći da ovaj drugi deo, uz izuzetne pasaže potresnih prizora i stanja, gubi na snazi. Veliki deo autorovog detinjsta, odrastanja, porodičnih trauma zbog gubitka svega, pomalo liči na već ostvarene knjige o stradanju pod komunističkim terora.
U tajnoj policiji
Pisac izuzetnog renomea, posle devet godina završava svoje kapitalno delo. Oseća, kako sam piše, ogromno olakšanje posle devet godina mukotrpnog rada. Oseća, svestan vremena u kome živi, i zebnju oko prijema ovako obimnog dela. Raduje se jer knjiga nailazi na dobar prijem. Planira da nestane u nekoj morskoj nedođiji posle prolaska kroz vekove svojih Esterhazija, sebe samoga, svoje porodice, tradicija i njihovih zatomljenja. Ali!
Koristeći, kako sam kaže, skoro iz obesti, skoro kao šalu, pravo da u konačno slobodnoj Mađarskoj zaviri u tajne policijske dosijee, odlazi u policiju da pogleda u lice ljudskom padu i besčašću, u krvavu spregu komunističke vlasti i građana koji decenijama znaju ponajviše, ili samo, za strah. I?
U mučnoj zgradi tajne policije, za razliku od očekivane kafkijanske atmosfere, pitajući se šta uopšte tu radi, spreman na otvoreni otpor ljudi iz zgrade, nailazi na blagi prijem, na ljude koji samo što ga ne teše, koji pokazuju neko, njemu još nepoznato razumevanje. Zašto. Uz osećanje jeze dok čeka da mu donesu prvu tajnu fasciklu, takav p rijem ga potpuno izbacuje iz bilo kakve ravnoteže.
I sada se, kada smo đavola dobro povukli za rep, otvaraju vrata pakla, stvarnog pakla, ne simboličnog, stvarnog. Otvara fasciklu i u šoku, gubitku svakog identiteta, panici i bolu do gubljenja svesti, prepoznaje očev rukopis! Rukopis njegovog Oca, onoga oca, onoga poštovanog oca, poslednjeg grofa u vekovnom nizu Esterhazija. Njegov otac, roditelj, bio je, ni manje ni više nego policijski doušnik!
I dok mu se sav život survava, priseća se da je zapisao u drugom delu „Harmonije”, da negde 1956 (njemu je tada šest godina), oca nema danima, da je majka očajna, da dolaze po njega i vode ga u policiju da nešto potpiše umesto oca koji to odbija, da ga nalazi u ćeliji jedva živog, da su ga žestoko tukli, odbijali bubrege i pretili ko zna čime. Kadarov komunistički narodni režim stavio je usijanu krunu na glavu poslednjeg grofa Esterhazija prisilivši ga da baš On, ni manje ni više, bude doušnik, tajni agent, tajne komunističke policije.
Da pobegne od svega toga? Ne može. Da isčita sve i ćuti do kraja života? Ne može. Da pobriše sav smisao svoga postojanja? Ni to ne može. Odlučuje se za nečuveno. Odlučuje da onim 800 strana dopiše knjigu koju će nazvati „Ispravljeno izdanje” i u kojoj će Sve reći, ispisati, preneti delove tajnih izveštaja, raskrinkati oca doušnika, ne prestajući da voli oca roditelja, oglasiti svima, svoj i svačiji jad koji je decenijama ubijao ne jednu naciju.
Obadve knjige su pred nama. Odlučio sam se na najteže, da ih čitam paralelno, skoro istovremeno. Gest „Ispravljenog izdanja”, ta bezpogovorna odgovornost pred ljudskom časnošću, naprosto je jedinstvena u evropskoj književnosti. Peter Esterhazi, ispisujući i objavljujući „Isparavljeno izdanje”, izrasta u korifeja jedne nove dimenzije ljudske svesti i poimanja, vraćajući dostojanstvo pisca, slobodnog čoveka do neslućenih dimenzija.
Već odavno srođeni sa ljudskim paklom, završimo ovaj tekst autorovom rečenicom iz dela: „Moj otac je u XVIII veku ubio religi ju, u XIX Boga, u XX čoveka. Tišina je već odavno vladala, samo je u duši ljudi kloparao svet”.
Ratko ADAMOVIĆ
Tek, drago mi je da je malo živnulo prevođenje mađarske literature. Koliko ja znam postoje samo dva aktivna prevodioca sa mađarskog: Sava Babić u Beograd i Arpad Vicko u Novom Sadu. Pa, hajde da bar njih dvojica, za života, prevedu sve što mogu da prevedu, jer je (1) mađarski jezik out, a i (2) neprestano se odričemo srednjoevropskog kulturnog nasleđa, pa ne znam ko će se time baviti pored/posle njih.
Meni je licno zao sto je madjarski jezik "out" a jos vise mi je zao jer ga sam ne govorim, pa sam uskracen za sve pesme Ferenca i Djule Juhasa koje nisu prevedene, za sve romane Lasla Vegela koje nisam uspeo da pogledam itd.
Neka nam dugo pozive Arpad Vicko i Sava Babic.
Strašno! dakle, svi se vade da ne mogu da idu, a izgovori su im:
dobro, predajem se, ići ću sam, ionako nameravam da kupim dve knjige koje tačno znam na kom će štandu stajati. 
Sreća što sam autističan pa mi niko nije neophodan.
