- 12 Mar 2006, 18:20
#456553
Buntovnica s razlogom - Bijana Jovanovi?, književnica
(in memoriam, autor: Radmila Lazic, pesnikinja)
Spisateljice su oduvek bile pastorke književnosti. Naj?eš?e zaboravljene, "tiho isklju?ene i ispisane iz književnosti". Skrajnute poput Jovanke Hrvacanin, Jelene Dimitrijevi?, Ksenije Atanasijevi?, Danice Markovi?, Jele Spiridonovi? Savi?, i mnogih drugih iz naše dalje ili bliske prošlosti kojoj ve? pripada i Biljana Joavnovi?. Tek poneke od njih se izvuku iz zaborava, za nacionalne ili koje druge potrebe, Jefimija, Milica Stojadinovi? Srpkinja, Isidora Sekuli?, Anica Savi? Rebac ili Desanka Maksimovi?. Usput ko zna koliko ih se izgubilo, koliko ih je pose?eno ili nehajno ustreljeno u književnoj šumi, u kojoj opstaju mnogi hrastovi koji daju samo žir, ali ne i breze i jele, brundavi medvedi ali ne smele lasice.
Književni establishment (dakako nije mudrost pogoditi kojeg je sustava) veli?a samo ono što može da prepozna kao blisko sebi, što psihološki može biti opravdano, ne i književno. Ovde su se oduvek rado negovali provincijalni sižei i cenili mudroslovci, književno telo od krvi i mesa, to telo duše i duša tela (zar jedno bez drugoga može?), izazivali su puritanski zazor. A Biljana Jovanovi? nije bila puritanka, bila je libertanka u najpotpunijem zna?enju i smislu. Najslobodnija osoba koju smo poznavali, da parafraziram Ivana ?olovi?a. A bila je to i u književnosti kao u životu. "Književnost je od krvi i mesa, iskustvo istog reda kao i život", pisala mi je još 1983. godine. Iza sebe je ve? imala kultne romane "Pada Avala" i "Psi i ostali", i upravo je pisala "Dušu jedinicu moju" - roman, informbiroovske teme, sa muškim akterima, kojim je htela da pokaže, možda baš tom istom establišmentu, da i u ovome nije ništa manje vi?na. A pokazala je mnogo više, suvo?u muške duše i pustoš koju ostavlja žensko odsustvo. Potvrðuju?i svoju opredeljenost za puno?u sveta u kome nema odsutnih, nema isklju?enih, u kome je žensko pristustvo neophodnost. Pored romana objavila je jednu zbirku pesama, nekoliko drama koje su igrane (osim poslednje ?udesne poetske drame Soba na Bosforu) i ostavila za sobom više pri?a, nedovršen roman i nekoliko antologijskih pesama - koji traže izdava?a.
Biljanina pojava na književnoj sceni sedamdesetih bila je, slobodno re?i - šokantna. Ona je malograðanskom miljeu i predrasudama o ženskom pisanju suprotstavila odvažnost, ironiju, cinizam, nekonvencionalnost, intelektualnu britkost i pre svega, slobodu izricanja svega onoga što je predstavljalo tabu, a to su bile društvene, ideološke i seksualne norme, ali i književne konvencije. Bila je to prva ženska pobuna protiv vaze?e kulturne uloge žene. Prvi put su ženska usta govorila o ženskom iskustvu koje je bilo druk?ije, najmanje mogu?e socijalno poželjno. Otvaraju?i pitanje ženske seksualnosti ona je demaskirala tabu teme patrijarhata, dovode?i u pitanje njihovu lažnu opsesivnu "?ednost". To je bio ne samo veliki pomak u odnosu na pisanje žena, a osta?e to i do dana današnjeg, nego i u odnosu na tip književne junakinje. Njene junakinje nisu bile milosrdne pa?enice ili kurve, deve Marije ili grešne Eve, kakvim je naša književnosti obilovala, ve?, buntovne, samosvesne, emancipovane, pomalo neuroti?ne ve?ite žene-devoj?ice, koje u potrazi za sopstvenim identitetom bivaju u stalnom sukobu sa svetom.
"Zvani?na kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja", nepogrešivo je dijagnosticirala Svetlana Slapsak. Ali ona (zvani?na kritika) to ni do danas nije saznala, jer je nau?ila da džara po književnom i svakom drugom pepelu, raðe nego da i na trenutak uzme tu žišku meðu prste. Savremena francuska kulturna javnost dobro zna mesto romanima "Dobar dan tugo" Fransoa Sagan ili "Ljubavnici" Margaret Diras, kao što i ameri?ka kulturna javnost zna mesto romanu "Strah od letenja" Erike Jong, dok "Pada Avala" i "Psi i ostali" Biljane Jovanovi? još traže mesto u srpskoj književnosti, iako je sa njima kod nas stvoren nov žanr - feministi?ka ženska proza.
Biljana je bila buntovnica s razlogom, kako u književnosti tako i u životu. Pobuna je bila njena li?na poetika, njen na?in života. Nije podnosila konvencije, autoritete, malograðanštinu, taštinu, licemerje i kukavižluk, gnušala se svega lažnog. Posedovala je osetljivost hrabrih i nežnost osetljivih. Ulila je svoj duh i svu svoju energiju u odbranu ljudskih prava, najpre 80-ih u Odboru za zaštitu umetni?kih sloboda, a onda 90-ih u Civilnom pokretu otpora i antiratnim akcijama. Nije poznavala podele po naciji, veri, polu. Bila je istinita i istinoljubiva. Bila je Protiv, sa dubokom sveš?u toga Protiv. Jednom prilikom duboko pogoðena nerazumevanjem prijatelja, onih krvavih devedesetih, koji su je nehotimice (ili pak, hotimice) u razgovoru poistovetili sa srpskim režimom, bolno je zavapila iz Ljubljane na osam strana meni u Beograd: "Zar ja nisam osoba koja je u?inila sve što se moglo PROTIV? "
Volela je Beograd iznad svega, i bila ponosna na njega svih onih ratnih godina. I u tom istom pismu jetko zaklju?uje: "Kako god okreneš svrsta?e te: prosto: ti si iz tog grada iz kojeg su otišle desetine hiljada vikend-?etnika i jnaovaca da pale, plja?kaju, ubijaju. Ta?no, brojeve istina ne znam. Ali ja sam takoðe iz grada iz kojeg je dezertiralo (kao i iz zemlje) stotine hiljada vojnih obveznika, u koljem je trajao najduži antiratni, najuporniji pokret, nego igde. Ali šta s tim?! Miloševi? je pobedio. To se više ne ra?una. Ne broji se više. Briše se, prosto ..." I onda, sasvim rezignirano: "Kako da ostanemo celi gube?i prijatelje." I zbilja, takvi ne ostaju.
Takva Biljana oli?avala je duh onog slobodarskijeg, ponosnijeg i civilizovanijeg Beograda. I ako ho?emo da, vreme za nama pamtimo ne samo po nasilju nego i po odupiranju nasilju, ne samo po mržnji nego i po toleranciji, moramo odati priznanje osobama koje su tome doprinele. A nema pogodnije osobe koja bi simbolizovala duh pobune i otpora nasilju i svakoj vrsti represije, nego što je to Biljana Jovanovi?.
Objavljeno u dnevnom listu "Danas", 31. decembar 2002 - 2. januar 2003.
