- 17 Dec 2005, 17:26
#409226
Otrgni svoj um iz kandzi vukova sto te snatre I motre
I zakuj ga tisinom dostojanstva
Otrgni ga bujicom tela
Potom obrisi znoj sa cela dok se zveri ne odmame
I neka to bude tvoje poslednje obracanje
I uporiste pred lakrdijaskim glasovima sto pocinju
Najpre huktajuci da ti od usiju prave zdrelo
Za njihovo prijazno nagonsko povracanje
Po tebi
Dok velicaju svoju gadnu buku I kipte od slavlja
Raduju se krda svinja tvome padu
Al utisaj tu zalosnu buku stidnoga im vrenja
Smiri bez smeha pomahnitale koji bi
Na glavu da ti sednu
I na njoj da reze dok zadnji les tmina primaju bez stida
Nek te oblije crvenilo potpune jeseni koja bese ti placna I obozavana
U sumrak pred tajnama seni
Dok to ne prodje
Samo malo udahni svezeg vazduha I usima im iscupaj
Tajnu njihovu I neka zavriste nemocni I prazni
Konacno I dok te scepaju
Otrgni se zubima noktima
Zapeni, guraj ih
Laktovima svim stvarima predjasnjim I buducim
Za tvoje vreme koje nadolazi I nadilazi ih
Tvoje ce delo da te velica
kao kap netom zapaljene luchi sto przi repove zmija
Kad su ti usta najsuvlja
I zedj te mori I od gladi skapava dusa tvoja
To oni
To oni zamisljeni nad tvojom glavom
Iscekuju poslednji vetar kojim ce ti probiti krik iz grla
I vecerace spokojni I sobom zadivljeni
Nad tvojom lesinom
Ne daj im da to ucine
Rascereci im bikovske glave neka polete
I neka se stope zajedno sa izdajnickim vazduhom
Jednom te pokolebase dok bejase ti bez nade
I bez zvezda u srcu dok si samo patio izgovaravsi im rech
Usta si im gledao dok si vristao I srljao u mamurluku
I riljali su ti po grlu dok su pojali svoje neveste ruke
Krvlju tvojom
Nek ne cine to opet
Utisaj tu gramzivu rulju svinja
Koja sebe coporom naziva
I planinskim vucima
A za tvoju sutrasnju slavu nakon odcutanja svih podlosti
Brinuce onaj koji nikad ne umire
I u tvome delu sedi kao cedna nevesta
Ti zauvek sutra ziv ces biti
Pojesce magla bikove
Raznece breme vremena
Ta lopovska sidra I krvave jame
Te rastuce ruke koje ti scepaju rukav I vuku te
Koje ti brste ledja na kojima lezis u muku savijen
Vreme ce im sudbinu ukleti tvojim stihovima novim
Zapisace im na temenu
Uperice im prst pravo u oko
Da nisu smeli na zmaja nasrtati
Te orlusine bez stida I tako pouzdane
Spalice ih vatra ziva tvog gordoga duha
U samoci molitve dok se uspinjes ka svome saznanju
Sam bog ce te spasti od zlotvora tudjih hudih srca
Ni kap suze ne ispusti da potekne
Ni glasa ne ispusti
Raduj se jer si pesnik
I od bogova nadahnut stvor za vecna vremena
Ziveces I kad ne bude bilo urlika
I kad noc bude najmracnija
Ziveces
I disaces spokojno I voleces
I zakuj ga tisinom dostojanstva
Otrgni ga bujicom tela
Potom obrisi znoj sa cela dok se zveri ne odmame
I neka to bude tvoje poslednje obracanje
I uporiste pred lakrdijaskim glasovima sto pocinju
Najpre huktajuci da ti od usiju prave zdrelo
Za njihovo prijazno nagonsko povracanje
Po tebi
Dok velicaju svoju gadnu buku I kipte od slavlja
Raduju se krda svinja tvome padu
Al utisaj tu zalosnu buku stidnoga im vrenja
Smiri bez smeha pomahnitale koji bi
Na glavu da ti sednu
I na njoj da reze dok zadnji les tmina primaju bez stida
Nek te oblije crvenilo potpune jeseni koja bese ti placna I obozavana
U sumrak pred tajnama seni
Dok to ne prodje
Samo malo udahni svezeg vazduha I usima im iscupaj
Tajnu njihovu I neka zavriste nemocni I prazni
Konacno I dok te scepaju
Otrgni se zubima noktima
Zapeni, guraj ih
Laktovima svim stvarima predjasnjim I buducim
Za tvoje vreme koje nadolazi I nadilazi ih
Tvoje ce delo da te velica
kao kap netom zapaljene luchi sto przi repove zmija
Kad su ti usta najsuvlja
I zedj te mori I od gladi skapava dusa tvoja
To oni
To oni zamisljeni nad tvojom glavom
Iscekuju poslednji vetar kojim ce ti probiti krik iz grla
I vecerace spokojni I sobom zadivljeni
Nad tvojom lesinom
Ne daj im da to ucine
Rascereci im bikovske glave neka polete
I neka se stope zajedno sa izdajnickim vazduhom
Jednom te pokolebase dok bejase ti bez nade
I bez zvezda u srcu dok si samo patio izgovaravsi im rech
Usta si im gledao dok si vristao I srljao u mamurluku
I riljali su ti po grlu dok su pojali svoje neveste ruke
Krvlju tvojom
Nek ne cine to opet
Utisaj tu gramzivu rulju svinja
Koja sebe coporom naziva
I planinskim vucima
A za tvoju sutrasnju slavu nakon odcutanja svih podlosti
Brinuce onaj koji nikad ne umire
I u tvome delu sedi kao cedna nevesta
Ti zauvek sutra ziv ces biti
Pojesce magla bikove
Raznece breme vremena
Ta lopovska sidra I krvave jame
Te rastuce ruke koje ti scepaju rukav I vuku te
Koje ti brste ledja na kojima lezis u muku savijen
Vreme ce im sudbinu ukleti tvojim stihovima novim
Zapisace im na temenu
Uperice im prst pravo u oko
Da nisu smeli na zmaja nasrtati
Te orlusine bez stida I tako pouzdane
Spalice ih vatra ziva tvog gordoga duha
U samoci molitve dok se uspinjes ka svome saznanju
Sam bog ce te spasti od zlotvora tudjih hudih srca
Ni kap suze ne ispusti da potekne
Ni glasa ne ispusti
Raduj se jer si pesnik
I od bogova nadahnut stvor za vecna vremena
Ziveces I kad ne bude bilo urlika
I kad noc bude najmracnija
Ziveces
I disaces spokojno I voleces
. Sto se tice "kritike", mozes malo da je "ispeglas", ono, tempo, melodija, pauze, da bi jos vise neke stvari dosle do izrazaja-npr. kulminacija je do jaja, mogla bi da probas da je jos pojacas...mah kakim...ajd ljubac:peva:
