- 10 Sep 2005, 22:41
#346375
No? je polako gubila ja?inu. Jutro je bilo spremno za nebesku pozornicu, i ?ekalo je znak. Zalutali petao, stoji na grani osušenog ?etinara i doziva sunce. Ona leži na obali potoka, iz usta joj ne?ujno klize kapljice krvi ... iz nosa poslednji izdisaj. Pogled je po?eo da se muti, a belina planine bivala je sve tamnija i nejasnija. ?ula je urlike duša drugih medveda koji uplakano primaju nju, prevarenu, u svoje jato. Sila koja joj krade poslednje trenutke života je vu?e ka vodi. Težina je odradila svoje, i ona se našla u vodi. Na sre?u, ovaj potok nema uš?e, ve? ponor. Nestaje u dubini zemlje. Tu negde, u pe?inama, radoznala medvedica ?e na?i svoje trajno mesto boravka.
Do pre samo jednog dana, isto ovo beživotno telo koje pluta pred vašim o?ima radosno je jurcalo po livadama i proplancima i sun?alo svoje krzno na jesenjem suncu. Snevalo bi u grmlju. Hranilo se Božanski medom i stinim poslasticama koje priroda pred njega stavlja. Sve je bilo gotovo idelano, do jednog trenutka, jednog popodneva, kada je ljudska noga kro?ila na poljanu ... Ona tako nešto nikada nije videla. Prelep preplanuli muškarac, u šorcu i košulji, sa uparenim cipelama, utoniran za fensi lov. ?elik cevi njegove puške pravio je odsjaj koji je op?inio lakomislenu medvedicu. Omaðijana njegovim oružjem, pokušala je da se prikrade, opipa i na svaki drugi mogu?i na?in oseti teksture ovog neobi?nog predmeta. Mlad, uplašen i nespreman lovac, videvši ''zver'' koja se prikrada, nespretno je opalio par hitaca. Jedan je ustrelio medvedicu. Njenim licem se širio osmeh, u sebi ima deo puške za kojom je ?eznula. Bol joj je bio nebitan. Poluživa, ?ekala je trenutak kada ?e lovac pri?i, spustiti svoju pušku kraj nje, i pokušati da joj pomogne. Nije želela pomo?, želela je da oseti pušku ... da jastu?i?ima na svojim šapama mazi rezbareni ?elik i kandžama grebe vešto izlakirano drveno držalje. On je, meðutim, pobegao! Toliko je bio uplašen, da je ispustio pušku. Na samo par metara od nje ležao je predmet njenog divljenja. Pred o?ima joj je. Ali je nedohvatljiv. Mesec i sunce su zamenili mesto. Mesec, zvezde i lepršavi oblaci oblikovali su pri?u na nebu. Pri?u njenog života. Setila se jazbine, maj?inske brige, topline doma, igre sa sestrama i bra?om, osamostaljivanje. Sve se to ponovo odigralo na nebu. Shvatila je da je pogrešila. Da je fizi?ki privu?ena, kao kakava svraka, i da je predmet njenog obožavanja kroja? njene sudbine. Zadnji šav je odavno zašiven. Sad se samo ?eka kraj. Smrt. I bezli?na praznina. Pokušala je da se okrene, da ne mu?i svoje um pogledima uprtim ka pušci. Rezbarija više nije izgledala tako bogata, a svetlost meseca je otkrila mat stranu ?eli?ne cevi ... više joj nije zanimljiva. Životom ?e platiti trenutni hir i strast.
. . . . . . . . . . . . . . . .
Ona je sada ovde negde oko nas. Ta?nije, podjednako je blizu i daleko od svakog od nas. Reklo bi se ''tu je negde, pluta''. Opominje da se na greškama treba u?iti. Na žalost, svako od nas to shvati prekasno.
Do pre samo jednog dana, isto ovo beživotno telo koje pluta pred vašim o?ima radosno je jurcalo po livadama i proplancima i sun?alo svoje krzno na jesenjem suncu. Snevalo bi u grmlju. Hranilo se Božanski medom i stinim poslasticama koje priroda pred njega stavlja. Sve je bilo gotovo idelano, do jednog trenutka, jednog popodneva, kada je ljudska noga kro?ila na poljanu ... Ona tako nešto nikada nije videla. Prelep preplanuli muškarac, u šorcu i košulji, sa uparenim cipelama, utoniran za fensi lov. ?elik cevi njegove puške pravio je odsjaj koji je op?inio lakomislenu medvedicu. Omaðijana njegovim oružjem, pokušala je da se prikrade, opipa i na svaki drugi mogu?i na?in oseti teksture ovog neobi?nog predmeta. Mlad, uplašen i nespreman lovac, videvši ''zver'' koja se prikrada, nespretno je opalio par hitaca. Jedan je ustrelio medvedicu. Njenim licem se širio osmeh, u sebi ima deo puške za kojom je ?eznula. Bol joj je bio nebitan. Poluživa, ?ekala je trenutak kada ?e lovac pri?i, spustiti svoju pušku kraj nje, i pokušati da joj pomogne. Nije želela pomo?, želela je da oseti pušku ... da jastu?i?ima na svojim šapama mazi rezbareni ?elik i kandžama grebe vešto izlakirano drveno držalje. On je, meðutim, pobegao! Toliko je bio uplašen, da je ispustio pušku. Na samo par metara od nje ležao je predmet njenog divljenja. Pred o?ima joj je. Ali je nedohvatljiv. Mesec i sunce su zamenili mesto. Mesec, zvezde i lepršavi oblaci oblikovali su pri?u na nebu. Pri?u njenog života. Setila se jazbine, maj?inske brige, topline doma, igre sa sestrama i bra?om, osamostaljivanje. Sve se to ponovo odigralo na nebu. Shvatila je da je pogrešila. Da je fizi?ki privu?ena, kao kakava svraka, i da je predmet njenog obožavanja kroja? njene sudbine. Zadnji šav je odavno zašiven. Sad se samo ?eka kraj. Smrt. I bezli?na praznina. Pokušala je da se okrene, da ne mu?i svoje um pogledima uprtim ka pušci. Rezbarija više nije izgledala tako bogata, a svetlost meseca je otkrila mat stranu ?eli?ne cevi ... više joj nije zanimljiva. Životom ?e platiti trenutni hir i strast.
. . . . . . . . . . . . . . . .
Ona je sada ovde negde oko nas. Ta?nije, podjednako je blizu i daleko od svakog od nas. Reklo bi se ''tu je negde, pluta''. Opominje da se na greškama treba u?iti. Na žalost, svako od nas to shvati prekasno.
