Bootstrap Framework 3.3.6

[subasa]

Pasolini e gli italiani...


inteligencija ne?e nikad imati mnogo zna?aja
u kolektivnom sudu javnog mnjenja.
?ak ni krv koncentracionih logora

ne može da izvu?e iz miliona duša naše nacije
jasan sud ?istog ogor?enja
svaka ideja je nestvarna, svako stradanje nestvarno

kod ljudi koji su izgubili svoje jedinstvo pre više vekova
i koriste plemenitost mudrosti
samo da prežive, a ne da dostignu slobodu.

pokazivanje pravog lica, svoje bede,
uzdizanje jednog jedinog, sli?nog de?ijem, glasa,
nema vise smisla. kukavi?luk nas navikava

da gledamo kako drugi svirepo umiru,
zaklju?ani u ?udnu ravnodušnost.
i tako ja umirem, i to mi naravno stvara bol.
...
(Da: "La Guinea", Poesia in forma di rosa, in "Bestemmia", volume primo, Garzanti, Milano 1993)

[subasa]

absulutno je neophodno da se umre, pošto sve dok smo živi nama nedostaje smisao, a jezik naseg života (kojim izražavamo sebe, i kojem dajemo najve?u važnost) je neprevodiv: haos mogu?nosti, istraživanje odnosa i zna?enja bez rešenja kontinuiteta. smrt pravi trenutnu montažu naseg života: prema tome, ona bira samo stvarno zna?ajne trenutke ( i nema više od tada promena drugih mogu?ih suprotnih ili nepovezanih trenutaka) i stavlja ih u red, stvarajuci od naše nikad završene, nestabilne i nesigurne sadašnjosti i jezi?ki neopisive, jasnu, stabilnu, sigurnu prošlost i opisivu. samo zahvaljuju?i smrti, koristimo život da bi izrazili sebe.

[subasa]

Pier Paolo Pasolini

Prophecy

Proro?anstvo

Žan Pol Sartru koji mi je ispri?ao pri?u o plavookom Aliji


Došao je na svet sin
i jednog dana otišao na Kalabriju:
bilo je leto, i nove
udzerice koje li?e
na p?elinje košnice bile
su prazne. Kao u vilinskim pri?ama boje
gladi. Prazne.


Kao u svinjcu, na sred povrtnjaka bez povr?a, njive bez zemlje, taložila se prašina. Korov je rastao kroz usta skeleta. Jonski vetar šibao je izgorelo seno kao u proro?anskim snovima:
i mesec obojen glaðu
orao je zemlju koju leto
nikad nije volelo.

Bilo je vreme
da se toliko voljeni sin
rodi, ali to nije bilo suðeno. Sin je imao o?i
spaljenog sena, neustrašive o?i,
koje su videle ovo zlo: ništa
on nije znao o poljoprivredi,
agrarnoj reformi, o borbi
unije zanatlija, o programima nacionalne pomo?i,
ali - imao je takve o?i.

I poslednji pijani seljak,
svi do jednog napustili su
svoje nove udžerice
kao svinjce bez svinja,
na proplanku boje gladi
u podnozju zaobljenih brda
s pogledom na proro?ansko jonsko more.

Tri milenijuma su prošla
ne tri veka, ne tri godine, i u malari?nom vazduhu ponovo se osetilo
prisustvo gr?kih kolonista. Oh, radni?e iz Milana, dokle ?eš se boriti samo za platu? Zar ne vidiš kako te ovaj narod poštuje?

Skoro kao gospodara.
Oni ?e ti doneti
iz svojih pot?injenih krajeva,
vo?e, usoljeno meso, svoje
okultne fetiše, i položiti ih
sa sve?anim ritualom
izmeðu frižidera i televizora
ispred ikona dvadesetog veka,
privu?eni tvojim božanstvom.


Ti, iz vladine komisije,
iz C.G.I.L, ti proriceš Aliju
iz C.G.I.L, ti vra?aš Aaliju
ispod bezbrižnog sunca severa.


U zemlji rasne
razali?itosti, mesec ore
polje ?uda koje si
njima namenio.


U refrenu, mesec
je ljubavnica duše, ti si to
bezna?ajno modernizovao. Sin zna: naklonost
nauke je
vetar koji menja pravac na nebesima. On sad duva
možda iz Afrike
Treba da ?ujete to što milostivi sin zna. Ako se on tada
ne nasmeje,
to je zato što nada za njega
nije svetlo vec razum.


Svetlost ose?anja
Afrike, koja iznenada prelazi
preko Kalabrije, znak je
bez zna?enja, bitan
u buducim vremena! Zato:
treba da okon?aš borbu
za prostu plati i stegneš
ruku Kalabrijancima.


Plavooki Alija
pesma nad pesmama
uzora?e brazdu iz Alžira
na brodovima sa jedrima i veslima.


S njim ?e biti hiljade,
o?eva nalik njegovom, mršavih muškaraca
s o?ima bednih pasa
na brodovima porinutim u kraljevstvu gladi. S njim ?e biti deca,
i hleb i sir uvijeni u žuti list uskrsnjeg ponedeljka. S njim ?e biti
babe i magarci, koje su ukrali u kolonijalnim lukama.


Oni ?e se iskrcati na Krotone ili na Palmi
Milioni njih, obu?enih u azijske
krpe i ameri?ke košulje.


Najednom ?e Kalabrijanci re?i
kao što razbojnici meðu sobom govore:
"Ovo su nasa pot?injena bra?a,
njihova deca, i hleb i sir!"


Iz Krotonea ili Palmi oni ?e
zaploviti do Napulja, i odande
do Barcelone, Soluna i Marseja,
do grada podzemlja.
Duše i anðeli, vaške i miševi
prenose?i seme istorije pot?injavanja
lete?e ispred proro?anstva.

Oni su uvek ponizni
Oni su uvek slabi
Oni su uvek plašljivi
Oni su uvek malecki
Oni su uvek majušni
Oni su uvek krivi
Oni su uvek podanici
Oni su uvek nevidljivi


Oni koji nikad ne žele da znaju, oni koji imaju o?i samo da preklinju, oni koji
žive kao ubice u podzemlju, oni koji žive kao banditi na dnu
mora,oni koji žive kao ludaci u sred neba,


Oni koji stvaraju
zakone pored zakona,
oni koji se prilagoðavaju
svetu osim sveta,
oni koji veruju
da je bog sluga božiji,
oni koji pevaju
na pokolju kraljeva,
oni koji igraju
u buržujskim ratovima,
oni koji se mole
na radni?kim mitinzima ...


... odrekavši se ?estitosti
selja?ke religije,
zaboravivši ?ast
podzemlja,
izdavši iskrenost,
varvarskih naroda,


iza svog alije
plavookog -- oni ?e se pojaviti iz podzemlja da ubijaju - oni
?e izbiti na povrsinu sa dna mora da napadnu - oni ?e nasrnuti
s neba da kradu - i pre no što stignu u Pariz
da nau?e šta je to radost življenja,

pre no što stignu u London
da nau?e kako da budu slobodni,

pre no što stignu u Nju Jork
da nau?e kako da budu bra?a

poruši?e Rim
a na na njegovim ruševinama
vide?e se seme
istorije pot?injavanja.

Tada ?e s Papom i svim sakramentima
požuriti kao cigani
na severo-zapad
s crvenim barjacima
Trockog na vetru ...

[subasa]

Pesma crkvenih zvona

Kad ve?e potone u vodu izvora
Moj se grad gubi u mutnim nijansama

Daleko odavde se?am se kreketa žaba
mese?ine, tužnog pla?a cvr?ka.

Polja gutaju ve?ernja zvona
za njihove zvuke ja sam mrtav
Stran?e, nek te ne plaši moj nežni povratak)
preko planina, ja sam duh ljubavi

što se ku?i vra?a sa dalekih obala.

[from Poesie a Casarsa, title: Canto delle campane]


tajna

usudivši se da podignem o?i
prema suvim vrhovima drve?a,
ne vidim boga, ali njegova svetlost
neizmerna sija.

od svih stvari koje znam
moje srce ose?a samo ovo:
mlad sam, živ sam , sam sam
moje telo satire samo sebe.

nakratko se odmaram u visokoj travi
na obali reke, ispod golog
drve?a, onda kora?am u oblake
da preživim moju mladost.


[from Il Stroligut, n. 1, Casarsa, August 1945]

[subasa]

Najlepše od mladosti.

Gospode, sami smo, više nas ne zoveš.
Godinu za godinom, dan za danom, ti nas više ne gledaš!
Mrak je na nasoj strani a svetlo na tvojoj,
za naše grehe ne ose?aš ni gnev ni sažaljenje.

Kroz trideset vekova, ništa, ništa se nije promenilo:
narodi su se ujedinili tako da, ujedinjeni,vode ratove
ali naša beda je ista kao sva?ija druga beda
i samo ti znaš kako da razlu?iš dobro od zla.

Radni dani, dani umiranja. Ona gura kolica
po železni?kim šinama pa onda prema tihim trgovima
i zaustavlja se ispred skoro završenog stepeništa
gde se lomi kamenje spe?eno na suncu.

Kapije su zatvorene, dva kamiona su parkirana
pokraj cementne šljake, podbo?ene mrtvim žbunjem
a jedna stara dama gura kolica
dok drži vrh marame u zubima.

Mladi? seda da zasvira na svojoj harmonici,
drugi mladi? s kamdžijom u ruci
hrani senom svog šti?enika pa onda prati svog prijatelja
koji bezbrižno pleše na tribinama.

Oni pevaju, malo napiti, rano ujutru
i nose crvene marame oko vrata.

Promuklo naru?uju ?etiri litra vina
i kafu za dve devojke koje su tihe i tužne.

Naiðite, vozovi, odnesite ovu raspevanu mladost
obu?enu u bele košulje i engleske blejzere.

Naiðite, vozovi, odnesite ih daleko odavde
prokrstarite zemljom da vide koliko su izgubili ovde.

Vozovi ina?e raseju ove nekad sretne ljude.
Oni se ne smeju kad napuštaju dom zauvek.

[subasa]

For Pier Paolo Pasolini


He Hates, He Loves

on mrzi, on voli


Moj prijatelj voli miris ðubreta
Smrad javnih klozeta i mosusa
Krišom volim ljubi?ice i zumbule.
Mrzi sve što je ženstveno, nežno, meko
Izuzev kad se prerušen u skitnicu grli.


Moj prijatelj voli siromahe, stvarno ih
Voli: jede s lopovima i spava
S kurvama. Kaže da su oni "naturalni",
Razumeju sta je svetinja
I Bog u životu.


Moj prijatelj mrzi ograni?enja, klanjanje lažima,
Svakodnevne prevare, takt.
Veruje u stvarala?ku, okrepljuju?u nepristojnost.
Anesteziju anonimnog seksa,
Zaborav beduinskog šatora.


Moj prijatelj voli mostove Rima,
Njihov musav mermer, podzemne barokne frizeve na rubovima --
Gde moze da se izgubi u bakarnoj
Površini Tibra, mutno
Svetlucanje kupola, njihovog prljavog lima.

Mrzi sever,
Zamra?ene gradove, bezna?ajna svetla,
Tešku industriju, prigušene zelje.
Ludi za lukavim insinuacijama,
Razuzdanim kovrdžama na de?a?kim obrvama.

Moj prijatelj voli jug, vlažne no?i
I vrele gradske dane. Svemu što je
Smrdljivo ili trulo on je naklonjen. Trenje
Pantalona koje klju?aju na suncu, izjedene od senki,
Mokra prsa prostih radnika s pristaništa.

Udiše njihov znoj kao tamjan, uvla?i
Sakralnu ?istotu njihovog mirisa.

Moj se prijatelj plaši svoje voljene zene, mrzi
Što se pretvara da je voli da bi zadržao svog ljubavnika.
Kad se sretnu ljubi njene napudrane obraze.
To je njegova nagodba, njegov krst.

Moj prijatelj voli da šeta po nasipu
U Travestere-u, odmaraju?i se na parapetima
Njuši pupoljke bezobraznih vratova, smrad
Sumpora u kosi premazanoj s previše briljantina.

Voli da zuri u muske izbo?ine na preponama,
Guzice i miši?e, belinu iznosenih farmerki.
Mrzi pretvaranje romanse, zadovoljava se
Perverznom ?ednoscu odbijenih spajanja.

Mrzi i voli, voli i mrzi,
Mrzi sto voli, voli sto mrzi.
Voli šta ja mrzim, ja mrzim njegove ljubavi.
Voli muskrace, ja volim njega.


Peg Boyers