Bootstrap Framework 3.3.6

[~ Le Saint X ~]

Jos jedna francuska trojka.Ovog puta pesnici sa kraja XIX veka

Charles Baudelaire



Šarl Bodler (fr. Charles Pierre Baudelaire) (Pariz, 9. april 1821, 31. avgust 1867), francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

Rođen je u Parizu. Nakon srednje škole putuje u Indiju odakle se brzo vraća i započinje život profesionalnog književnika u Parizu. Studirao je prava. Pored poezije pisao je kritike o likovnoj umetnosti, eseje i rasprave (Romantična umetnost). Slavu mu je donela zbirka pesama Cveće zla (1857). Ova je zbirka najpoznatija i najuticajnija zbirka svetske poezije. No, upravo zbog tih pesma osuđen je na pariskom sudu za skarednost i blasfemiju, jer su njegove pesme vređala javni moral. Objavio je i Male pesme u prozi (Splin Pariza) (1868).

Bio je zavisnik od opijuma i hašiša. Umro je u 46. godini od sifilisa.

Arthur Rimbaud



Artur Rembo (fr. Jean Nicolas Arthur Rimbaud) (Šarlvil, 20. oktobar, 1854 - Marselj, 10. novembar, 1891) francuski pesnik koji je ostavio izuzetan uticaj na simbolističku peoziju, a smatra se i pretečom nadrealizma. Rođen je u Šarlvilu (sada deo Šarlvil-Mezijera) u departmanu Ardeni u severoistočnoj Francuskoj. Počeo je da piše stihove sa petnaest godina. Više puta je bežao od kuće, živeo razuzdano, a neko vreme je živeo u Parizu sa Polom Verlenom sa kojim je imao i ljubavnu aferu (bili su u homoseksualnoj vezi).

U maju 1871. Rembo piše “Lettre du Voyant” Polu Demeniju u kojem iznosi svoje viđenje pesnika i poezije (pesnik mora biti “kradljivac vatre”; on mora sići u tamne regije podsvesti da tamo otkrije pravo čovekovo ja, koje se bitno razlikuje od spoljašnjeg, stilizovanog, društvenog ja). 1872. odlazi sa Verlenom u Belgiju, pa u Englesku. Svađaju se, rastaju zatim ponovo sreću u Briselu, gde ga Verlen ranjava metkom iz pištolja.

Napisao zbirke pesama:
Iluminacije (1872-74),
Sezona u paklu (1873).

Sa devetnaest godina, “rekavši sve što je imao da kaže” prestaje sa pisanjem poezije i nastavlja svoju životnu pustolovinu kao skitnica, trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva. Iz Afrike se vraća u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije noge.

Paul Verlaine



Pol Verlen (30. mart 1844. – 8. januar 1896.) je bio francuski pisac koji je poeziju obogatio novom muzikalnošću, a lirski izraz novim nijansama. Njegova poema "Pesničko umeće" ("L'art poetique") prihvaćena je kao manifest simbolizma ("Romanse bez reči", "Galantne svečanosti", "Elegije", "Mudrost").


Da li volite nekoga od njih?
Vasi komentari i omiljeni citati/delovi pesama su...

[Hans]

Je li ti to meni namerno???? Volim ih sve...
a narocito Bodlera...Albatrosa, jer sebe pronalazim tu i Pohvale mojoj Fransoazi, to sam recitovao nekada davno u jednom malom gradu, na latinskom...

[Orlando the Lady]

Ucim, pa da zbrzam...

Bodlera volim.
Verlena ne poznajem dovoljno.
Narocito volim Remboove pesme u prozi. On mi je, ujedno, i najdrazi od sve trojice.

[~ Le Saint X ~]

Elem...
Bodler... Iako je mozda najznacajniji pesnik moderne, njegove pesme nisu meni favoriti, vec
LES PETITS POEMES EN PROSE

a posebno

ANYWHERE OUT OF THIS WORLD

Anywhere Out of the World


This life is a hospital where every patient is possessed with the desire to change beds; one man would like to
suffer in front of the stove, and another believes that he would recover his health beside the window.
It always seems to me that I should feel well in the place where I am not, and this question of removal is one
which I discuss incessantly with my soul.
'Tell me, my soul, poor chilled soul, what do you think of going to live in Lisbon? It must be warm there, and there
you would invigorate yourself like a lizard. This city is on the sea-shore; they say that it is built of marble
and that the people there have such a hatred of vegetation that they uproot all the trees. There you have a landscape
that corresponds to your taste! a landscape made of light and mineral, and liquid to reflect them!'
My soul does not reply.
'Since you are so fond of stillness, coupled with the show of movement, would you like to settle in Holland,
that beatifying country? Perhaps you would find some diversion in that land whose image you have so often admired
in the art galleries. What do you think of Rotterdam, you who love forests of masts, and ships moored at the foot of
houses?'
My soul remains silent.
'Perhaps Batavia attracts you more? There we should find, amongst other things, the spirit of Europe
married to tropical beauty.'
Not a word. Could my soul be dead?
'Is it then that you have reached such a degree of lethargy that you acquiesce in your sickness? If so, let us
flee to lands that are analogues of death. I see how it is, poor soul! We shall pack our trunks for Tornio. Let us go
farther still to the extreme end of the Baltic; or farther still from life, if that is possible; let us settle at the Pole. There
the sun only grazes the earth obliquely, and the slow alternation of light and darkness suppresses variety and
increases monotony, that half-nothingness. There we shall be able to take long baths of darkness, while for our
amusement the aurora borealis shall send us its rose-coloured rays that are like the reflection of Hell's own
fireworks!'
At last my soul explodes, and wisely cries out to me: 'No matter where! No matter where! As long as it's out
of the world!'

(knjigu gde se nalazi ova prica sam kupio bas zbog prve recenice ovde... Cette vie est...)

Rembo i Verlen... svakako imaju neke sjajne pesme!
Moja omiljena od Verlena je ( prevod bi bio - Bojim se poljupca)

J'ai peur d'un baiser
Comme d'une abeille.
Je souffre et je veille
Sans me reposer:
J'ai peur d'un baiser!

Pourtant j'aime Kate
Et ses yeux jolis.
Elle est délicate,
Aux longs traits pâlis.
Oh! que j'aime Kate!

C'est Saint-Valentin!
Je dois et je n'ose
Lui dire au matin...
La terrible chose
Que Saint-Valentin!

Elle m'est promise,
Fort heureusement!
Mais quelle entreprise
Que d'être un amant
Près d'une promise!

J'ai peur d'un baiser
Comme d'une abeille.
Je souffre et je veille
Sans me reposer:
J'ai peur d'un baiser!

a Rembo... boze, sto je taj decko bio zagonetan i nerazumljiv!

[~ Le Saint X ~]

Originally posted by the1whowished

Ucim, pa da zbrzam...

Bodlera volim.
Verlena ne poznajem dovoljno.
Narocito volim Remboove pesme u prozi. On mi je, ujedno, i najdrazi od sve trojice.

Ajd, ocekujem kada ne budes zbrzana da das komentar



@Hans...kako to Bodler na latinskom???
Mislis francuski???

[~ Le Saint X ~]

Pol Verlen
(Paul Verlaine, 1844-1896)


Ukleti pesnik

Dok je ležao u bolnici, Verlen je dobio poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje


Pol Verlen, veliki francuski pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je koliko opterećen porocima i slabostima, isto toliko obilno nagrađen darovima, a pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život.

Verlen je rođen u Mecu, u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: „Njegova duša najdivniji je poklon koji se poželeti može“. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: „Kakvo si nam to čudo doveo u kuću?“ U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine: počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći).

Posle odlično položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je službu opštinskog zvaničnika u Parizu. Njegovo pesničko stvaralaštvo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima alkoholičarska strast. U to vreme objavljuje svoju prvu zbirku pesama, Saturnske poeme, koja od njegovog imena stvara ime velikog pesnika. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san, pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je nedugo posle prve objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje.

Već pri prvim njenim rečima osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: „Volim Vas jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku“. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to „Prava kita cveća usred pakla kanonade“. Brak kao da je preporodio pesnika: odrekao se apsinta i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunljivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi.

Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji odlučni protivnici. Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provinciskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: „Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju!“

Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama Pijani brod. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu vojih ukućana prkosno: „Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali!“ Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan.

Verlen i Rembo, srodne duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji, preteče, vidoviti, sinovi sunca. Verlen je dovodio svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: „Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan!“ Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš.

Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: „Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!“ Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu.

Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile žena i njena majka, da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu, živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen poteže revolver i ranjava svog pobratima.

Osuđen je na dve godine zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama jer je izgubio ugled u javnosti. Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko pobožnih pesama Mudrost.

Po izlasku iz zatvora saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju.

Utučen, prezren i napušten od svih prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju. Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo. U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama, Negda i nedavno, koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora.

Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje.

[walt333]

Od sve trojice, definitivno Rembo mi je najdrazi. jedini pesnik zbog kojeg sam nekolkiko pesama naucio napamet, i veoma je bitan za moje sazrevanje. Mozda mi je i toliko drag jer je sve te pesme napisao u mladosti, pun zivota, dekadetan (Moje teznje)

Gospodina Sarla Bodlera takodje veoma cenim, negova pesma Strvina mi je najlepsa ljubavna pesma svih vremena. Obozavam splin u zbirci Cvece zla i pesme koje su inspiisane ljubavlju prema Mariji Dobren. (Inace Bodleru nikad nisam oprostio zato sto mi je izvredjao Zorz Sand)

A Verlenovu poeziju ne poznajem dovoljno, Mada mi je njegova pesma Uvertira jedna od nejlepsih erotskih pesama

[~ Le Saint X ~]

Originally posted by walt333
Od sve trojice, definitivno Rembo mi je najdrazi. jedini pesnik zbog kojeg

Znaci, tebi je on fascinantan,pre svega, zbog zivota (burnog)

pa te je to odvelo poeziji?

[walt333]

Ne!
o Rembou nista nisam znao kada sam se upoznao sa njegovom poezijom, kada sam je procitao bio sam sokiran i zgrozen (konzervativni deo moga zivota), onda je dosla treca godina srednje, trebao sam da spremim Remboa za cas, a ja sam se dosta promenio, procitao ga ponovo i pozeleo da se jebem sa njim(to je najveca pohvala koju knjizevnik moze da doboije od mene), Tek sam onda odgledao film i procitao jednu sjajnu biografiju na temu njegovog zivota i ostao trajno fasciniran njegovom poezijom ali ako vec pitas jesam fasciniran sam i njegovim zivotom.

Kazem opet od trojice pesnika Rembo mi je najdrzi jer Verlenovu poeziju ne poznajem dovoljno, Bodlera dovoljno poznajem ali je izvredjao moju duhovnu sestru, i tako da ostajem na Rembou

[~ Le Saint X ~]

Originally posted by walt333
i pozeleo da se jebem sa njim(to je najveca pohvala koju knjizevnik moze da doboije od mene),

Hmmm... odakle ti ovo?

zvuci mnogo poznato

[walt333]

Ne znam. to je moj stav. Ali ko zna mozda ga ima jos neko. Ako se setis ko? Kazi mi.

[~ Le Saint X ~]

Originally posted by walt333
Ne znam. to je moj stav. Ali ko zna mozda ga ima jos neko. Ako se setis ko? Kazi mi.

Seticu se sigurno


Les mots sont ma vie

[Ulix]

Bodler mi je najdrazi od trojice, ali ni Rembo i Verlen nisu mnogo iza. Bezveze mi je da ih rangiram, ali ako vec moram, onda mogu samo izdvojiti Bodlera.

S tim da mi se cini da je od njih Rembo imao najvise potencijala koji je ostao neiskoriscen. Sve njegove pesme su mi lepe, ali im uvek fali "nesto" da me obore s nogu.

[~ Le Saint X ~]

Meni je Rembo na francuskom bio totalno, ali totalno nejasan!

Mozda su srpski prevodi 'uprosceni'

@Ulix

A koju zbirku si citao?

[m..]

Meni je Rembo na srpskom bio super. E sad, uzasno slabo razumem francuski, tako da je nemoguce da citam original.

[Dina]

Ja sam emotivno vezana za Bodlera. Njegovo "cvece zla" sam dobila kao dete i bila sam odusevljena sto sam dobila nesto za odrasle. Ucila sam pesme napamet iako ih nisam bas razumela. A posebno sam volela "jednoj prolaznici" to sam recitovala u skoli, i nastavnica me pohvalila pa me je to motivisalo da citam dalje...

Pesme Verlena i Remboa sam citala, ali vise mi je upecatljiv film koji sam gledala o njihovim zivotima.

[walt333]

Originally posted by ~anAMORphOsé~
Meni je Rembo na francuskom bio totalno, ali totalno nejasan!

Mozda su srpski prevodi 'uprosceni'

Pa ovo je zanimljivo pitanje. Sigurno je da prevod velikog pesnika (i jos ako to cini osoba koja ne "barata" poezijom) jedan deo gubi od svog originala, mada losi pesnici prevodom mogu samo da dobiju na vrednosti.

E sad koliko veliki Rembo gubi, to ti ne mogu reci, ali ti mogu reci da Rembo nije bas uvek najjasniji ni na srpskom. Zao mi je sto ne znam francuski da citam Remboa na francuskom:praznoglavi:

[Ulix]

Originally posted by ~anAMORphOsé~
Meni je Rembo na francuskom bio totalno, ali totalno nejasan!

Mozda su srpski prevodi 'uprosceni'

@Ulix

A koju zbirku si citao?

Iluminacije, valjda. Ali davno. Mozda bih mogao da obnovim gradivo, pa bi mi se vise dopalo (ne bi bio prvi put), a mozda i jeste do prevoda.

[~ Le Saint X ~]

Originally posted by Dina
Pesme Verlena i Remboa sam citala, ali vise mi je upecatljiv film koji sam gledala o njihovim zivotima.

Eclipse of the sun!

Zanimljiv film...i Leonardo di Kaprio je bas dobro odglubio

steta sto nije francuski film

[Delete]

STRANAC

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?

- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.

- A prijatelji?

- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.

- A domovina?

- Ne znam na kojoj je širini smeštena.

- Lepota?

- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.

- Zlato?

- Mrzim ga kao što je vama mrzak Bog.

- Pa šta onda voliš, neobični stranče?

- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

Šarl Bodler

[~ Le Saint X ~]

Jedan od mojih omiljenih citata Bodlera

o knjizi


A book is a garden, an orchard, a storehouse, a party, a company by the way, a counselor, a multitude of counselors.

[lazarus]

noviji prepjev Bodlera je onaj Marka Vesovica. Vesovic je uspio da ponudi Bodlera koji je veoma "tacan" kad je u pitanju Bodlerova "filozofija."

[mOwbid]

Une Charogne


Rappelez-vous l'objet que nous vîmes, mon âme,
Ce beau matin d'été si doux:
Au détour d'un sentier une charogne infâme
Sur un lit semé de cailloux,


Les jambes en l'air, comme une femme lubrique,
Brûlante et suant les poisons,
Ouvrait d'une façon nonchalante et cynique
Son ventre plein d'exhalaisons.


Le soleil rayonnait sur cette pourriture,
Comme afin de la cuire à point,
Et de rendre au centuple à la grande Nature
Tout ce qu'ensemble elle avait joint;


Et le ciel regardait la carcasse superbe
Comme une fleur s'épanouir.
La puanteur était si forte, que sur l'herbe
Vous crûtes vous évanouir.


Les mouches bourdonnaient sur ce ventre putride,
D'où sortaient de noirs bataillons
De larves, qui coulaient comme un épais liquide
Le long de ces vivants haillons.


Tout cela descendait, montait comme une vague
Ou s'élançait en pétillant;
On eût dit que le corps, enflé d'un souffle vague,
Vivait en se multipliant.


Et ce monde rendait une étrange musique,
Comme l'eau courante et le vent,
Ou le grain qu'un vanneur d'un mouvement rythmique
Agite et tourne dans son van.


Les formes s'effaçaient et n'étaient plus qu'un rêve,
Une ébauche lente à venir
Sur la toile oubliée, et que l'artiste achève
Seulement par le souvenir.


Derrière les rochers une chienne inquiète
Nous regardait d'un oeil fâché,
Epiant le moment de reprendre au squelette
Le morceau qu'elle avait lâché.


— Et pourtant vous serez semblable à cette ordure,
À cette horrible infection,
Etoile de mes yeux, soleil de ma nature,
Vous, mon ange et ma passion!


Oui! telle vous serez, ô la reine des grâces,
Apres les derniers sacrements,
Quand vous irez, sous l'herbe et les floraisons grasses,
Moisir parmi les ossements.


Alors, ô ma beauté! dites à la vermine
Qui vous mangera de baisers,
Que j'ai gardé la forme et l'essence divine
De mes amours décomposés!

— Charles Baudelaire



http://fleursdumal.org/poem/126

[mOwbid]

Samoglasnici

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rodenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,
Zatoni sene: - E, koplja gordih santi,
Belina cadora, cvece zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;
U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom sticu ucenjaci;
O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Andeli i svetovi blude,
- Omega, Ociju silnih modri zraci!

/




Samoglasnici


A crno, I rujno, O modro, E bijelo,
U zeleno - evo postanja vam tajnih:
A, dlakavo, crno tijelo muha sjajnih
U mnoštvu što na smrad zujeæi je sjelo,
Mrk zaton; E, šator, pare ozarene,
Ledena koplja, bijeli kralji, štitast trepet:
I, grimiz, krv iz usta, smiješak usne lijepe,
Od kajanja kivne ili zanesene;
U, kruzi, božanski srh zelenih mora,
Mir pašnjaka punih stoke i mir bora
Alkemijom utrt u èela široka;
O, èudesna reskost ponajzadnje Trube,
Šutnja gdje se Zviježða i anðeli gube:
O, Omega, modri trak Njegova Oka!


/A.Rimbaud/

[mOwbid]

http://www.poezija-gedichte.com/Content-pid-75.html

http://www.madeinmontenegro.com/vbforum ... 987&page=2

-Rimbaud

[mOwbid]

Radosni mrtvac

Za svoje æu kosti sam izdupsti raku
U tlu masnih gruda, gdje puževa ima,
Zaboravljen tu æu spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.

Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prkosim od svijeta suze žalosnice,
Živ, prije bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.

Crvi! slijepi druzi, oguhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje truèež mami,

Bez kajanja leš mi prorujte posvema
I recite: patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to tijelo moje.


/Baudelaire

[mOwbid]

http://www.madeinmontenegro.com/vbforum ... php?t=2068

http://www.poezija-gedichte.com/Content-pid-82.html

/Baudelaire

[mOwbid]

Jesenja pjesma


Plaèa pune
Bruje strune
jesenje;
Mene tuge
Tište duge,
Èemerne.

Kad je mukla,
Ura tukla
Gušeæ sve,
Plaè me prenu
I spomenuh
Prošle dne.

Lutam samo;
Jer me zao
Vjetra æuh
Amo,tamo
Nosi kao
List veæ suh.

/P.Verlaine/


http://www.poezija-gedichte.com/Content-pid-115.html

[~ Le Saint X ~]

Beauty is the sole ambition, the exclusive goal of Taste.

Charles Baudelaire


ovaj njegov citat me podseca na onu cuvenu, antologijsku recenicu/stih

A THING OF BEAUTY IS A JOY FOREVER