- 12 Sep 2009, 19:19
#1614556
AUTOSTOP
«Pametni ljudi su davno primetili da
originalnost nije u stepenu inovativnosti
već u stepenu iskrenosti.»
Ima već osam meseci kako sam diplomirala. A prošlo je deset otkako na svim domaćim web portalima za zapošljavanje stoji moj CV. Prošla sam desetine informativnih razgovora i isto toliko intervjua. Viza se teško dobija. Mama stalno govori strpi se, biće posla, pre je stalno vikala «samo ti završi, biće posla». Mama je pravnica, i upotreba uslovnih rečenica njena je profesionalna deformacija. «Ukoliko se član taj i taj ne ostvare na snagu će stupiti... ako budeš dobra dobićeš, ako učiš, bićeš...» Mama je ta koja je čula za ovaj konkurs. I evo me. Tu. Rekla je da ima predosećaj da ću ovaj put uspeti.
- Vi biste radili na uzorcima... analize... Je l' bi Vam odgovarao taj posao?
- Da...za početak bilo šta...ja...
- A umete li da vozite? U oglasu smo tražili od kantidata položenu B kategoriju.
Poslednji sam put sedela za volanom prošle nedelje. Pozajmila sam ćaletov auto kad sam išla overiti novu kopiju diplome i izvaditi novo lekarsko uverenje. Potrebno je svakih šest meseci sva ta dokumenta obnavljati, kako bi se moglo stupiti u radni odnos odmah po primanju. Jedva sam uspela pokopčati šta je za šta. Birokratija je za one što ne padaju u nesvest pri vađenju krvi iz prsta. Birokratija je za one što nikada ne doznaju koje boje im šikljaju venom.
Bila sam se zagledala u par iza mene, momak je jeo zreo nar i vadio one crvene bobice i davao ih devojci. Crveno mu je curelo niz prste, preko ručnog zgloba... Jedna kap pade na moju patiku. Njoj je crveno curilo niz usta, preko vrata....
- A vama, koji je ovo put? - zbunih se.
- Koji put overavate?
- Drugi.
Završivši sa opštinom otišla sam na gradsku pijacu i kupila nar. Spustila sam ga na zadnje sedište. Imam običaj da sve držim pozadi, ne podnosim gužvu napred. Trebalo je još obaviti poslove u okružnoj bolnici, uraditi novi lekarski pregled. U bolnici sam čekala na red više od tri sata. Kada sam sišla do parkinga već je bio mrak. Kratak dan. Zima je, u stvari, godišnje doba za čije vreme pročitam i odgledam sve što planiram ostatak godine. Mrak je rezervisan za takve stvari. Leti držim monopol nad snom. Leti lako spavam. Juče sam opet gledala Trifoa. «Žil i Džim» mi nije više njegov najbolji film, sada mislim da mu je najbolji «400 udaraca». Jedan od poslednjih kadrova u filmu jeste onaj gde Antoan trči. Sigurna sam da je njegovo trčanje obuhvaćeno sa više kadrova, jedan od njih je najduži kadar u filmu. Na izlazu iz naselja pokušavala sam se setiti gde je dečakovo trčanje raskadrirano i koliko puta.
Klinac je stajao kraj glavnog puta i stopirao, mogao je imati deset, najviše dvanaest godina. Nemam previše iskustva sa autostoperima, ili, retko da to nisam ja. O nekim neprijatnostima i rizicima pri primanju autostopera znala sam iz druge ruke. Ćale mi je pričao kako je jednom stao policajcu i kako mu je ovaj maznuo neke audio kasete dok je tankirao gorivo. Moj ćale je specijalista za te pedagoško-didaktičke priče, i uopšte, za priče, ume da ubedi. Šteta za njega što nije pokušao sa književnošću. Stala bih ovom klincu i da sam verovala svim ćaletovim pričama.
Klinac je krenuo da otvara prednja vrata. Pokazala sam mu rukom da sedne nazad, nije mi se učinilo da ima dovoljno godina za prednje sedište, ali on je otvorio prednja vrata i ušao. Posle mi je bilo neprijatno da mu govorim da ide nazad.
- A što ovaj pojas neće da se veže?
- Ne radi, polomljena je plastika od kopče, evo ovde, gde se ubacuje.
- Aha.. – udahnuo je i izdahnuo.
Odvezala sam se, i prikopčala pojas suvozača u kopču za pojas vozača.
- A što ti stopiraš sam ovako kasno?
- Nije kasno.
- Dobro, nije. Ali je mrak.
- Idem kod druga.
- Gde ti drug živi?
- Pokazaću ti. A je l' ti radi radio?
- Ne radi, treba da se ukuca kod a ja ne znam kako ide.
- A je l' ovo tvoj auto?
- Nije, tatin je.
- To je kao da je tvoj. Ništa ti ne radi.
Već na drugom zavoju od naselja zaustavila nas je policija. Pisali su mi kaznu za pojas, a klinca su premestili nazad, za to mi nisu pisali, to su mi progledali kroz prste. Nikad nisam znala da se izvučem u takvim situacijama. Gotovo da sam kažnjena svaki put kad sam uzela auto. Dva puta me pokupio pauk a ostale kazne sam platila jer nije radilo svetlo u kontrol tabli. Ko mi je kriv kad uvek vozim noću.
- Hoće li tvoj tata vikati zbog ovog?
- Neće. A šta kažu tvoji roditelji na to što ti stopiraš po mraku?
- Ne kažu ništa. Nemam roditelje.
- Sa kim živiš?
- Živim sa babom. Majka me je ostavila kada sam bio beba, a ni tatu nikad nisam upoznao. A šta je ovo?
- Koje?
- Ovo u kesi.
- A, to je nar. Uzmi ako ti se jede.
Povremeno sam bacala pogled na retrovizor da bih ga videla, nikako se nisam mogla odvići od te nezgodne navike da gledam ljude dok im se obraćam u autu, za volanom. «Ako i dalje budeš gledala naokolo izgubićeš glavu», rekla je mama jedini put kad sam je vozila; ona odmah primeti takve stvari, zbog kojih se gubi glava.
- A kako se jede ovo?
- Zakrizeš ga i prepoloviš, a onda jedeš sredinu.
Gledala sam sve češće i duže u retrovizor. Sav se bio umazao. Vadio je prstima bobice a ne zubima kako to treba činiti. Svako drugo zrno mu je puklo i lice mu je bilo isprskano crvenim sokom. Zrno iz nara je čvrsto i kad pukne sok iz njega izleti napolje, brzo i oštro. Nokti i zanoktice bili su mu crveni, jedno je zrno puklo i isprskalo retrovizor...
- Gde kažeš živi taj drug?
- Ovaj...blizu centra.
- Gde da te ostavim? Je l' zna on da ćeš doći?
- Zna. Idem kod njega da pozajmim sto dinara za patike koje hoću sutra da kupim.
- To ti je drug iz odeljenja?
- Nije, ne idem u školu, ispisao sam se.
Ćale je jednom bio ubeđen da sam napustila školu. Moji su razvedeni od moje pete godine. Svaki drugi vikend provodila sam kod ćaleta. Bila sam drugi razred srednje škole tada i čitala sam neke novine kada je on ušao u stan. Ćale skoro nikada ne pije, i kad bi popio, kao te večeri, brzo bi zaspao a dok se ne sruči u krevet bivao je manji od makovog zrna. Retko sam ga viđala takvog, svega nekoliko puta. Te večeri je ušao i seo pored mene, prvo me je poljubio a onda se počeo smeškati. Uvek me je oslovljavao sa sine, i pored toga što sam se bunila, a jesam, svaki put. Mislim da su mi prve reči kojim sam progovorila bile: «nisam ti ja sin!»
- Je l' sine, zašto ti kriješ od svog ćalca da si napustila školu? Znaš da ti ja ne bih ništa rekao i pomogao bih ti sa mamom.
- Šta pričaš ćale, kako napustila školu?
- Ja sam sve mislio da ti voliš ići u školu, i znam da si uvek bila odličan đak, baš sam se iznenadio. Zna li mama?
- Tata, nisam napustila školu, otkud ti to?
- Sad sam sedeo sa tvojim nastavnikom iz fizičkog. Pričali smo o svemu, najviše o deci, taj čovek uvek samo o deci priča. Pitam ga kako ti učiš a on ne može da se seti tvog lika i ocena pa odemo preko u školu da pogledamo dnevnik. Pretražili smo sve dnevnike osmih i sedmih odeljenja a tebe nigde!
- Ćale, ja sam sad u srednjoj školi!
Htela sam reći da je osnovna škola obavezna, ali nisam htela dalje da ispitujem i davim klinca. Kada sam zaustavila auto izvadila sam sav novac koji sam imala kod sebe i dala mu ga.
- Da, posedujem vozačku dozvolu.
- Dobro, to bi bilo sve, u vašem CV-ju sve lepo piše. Očekujte da vam se javimo u roku od sedam dana. Hvala Vam i doviđenja!
- Doviđenja.
Ja u stvari i ne znam želim li ovaj posao. Nisam sigurna da ostatak svog života treba da provedem radeći krvne slike u laboratoriji kakva je ova a sve su iste. Mene zanima genetski inžinjering. A ovde mogu samo vršiti analize krvi, koliko je neko zdrav ili bolestan. Procenjivati krv. Koliko belih a koliko crvenih krvnih zrnaca... Mogu doznati šta je taj neko jeo, kako se hranio, koliko je pio i da li je pio, da li je konzumirao drogu... Može se mnogo saznati iz jedne rutinske krvne analize. Ja ću biti davačica podataka kojima se popunjavaju krvne slike.
Zbog Marije nisam prihvatila posao u Marseju. Iskopala sam tu ponudu preko neta, i gotovo je sve bilo sređeno. Mamina tetka je u Marseju već desetak godina, od rata. Prebegla je tamo iz Dubrovnika. Pre rata smo letovali kod nje. U Dubrovniku sam prvi put jela nar, tetka mi je pokazala kako se on zubima para i raspolućuje. Tetka je ostala u Marseju, sada tamo drži knjižaru, u strogom centru grada. Ona se našla sa tim ljudima koji su mi ponudili posao, i dogovorila se oko papira. Ako ništa drugo tamo bih radila ono što sam i završila, biohemiju, iako i taj posao ne bi imao mnogo veze sa genetikom. Tamo sam mogla upisati master i nastaviti proučavati nasledni, genetički materijal na molekularnom nivou. Ne odmah, ali moj bi se francuski vremenom popravio, i kroz dve godine mogla bih studirati na njemu. Sada je ta priča završena. Marija je ovde. Tri godine živimo zajedno. Ne znam šta bih bez nje. Mariji je «Farenhajt 451» najbolji Trifoov film.
Marija je programer. Već godinu dana radi u stranoj firmi koja se bavi prodajom softvera. Dobro joj ide taj posao, voli to da radi. Po čitav dan se ne vidimo. Večeras treba zajedno da spremamo večeru. Marija jede meso a ja ne.
Moj ćale je mesar. To mu je zanimanje. Godinama drži mesaru u gradu. Svraćala bih kod njega u radnju kada sam dolazila u nabavku za Mariju. Ćale bi nosio belu kožnu kecelju. Kada smo živeli van grada, dok se mama i on nisu razišli, tata je u toj kecelji išao po selu i klao svinje za novac. Mama je tada učila za pravosudni a tata je radio u državnoj firmi za marku mesečno. Koljući, prehranio nas je tih godina inflacije i rata.
Kada sam ušla u radnju ćale je bio za pultom, držao je sataru i sekao kosti. Uz kosti je tek nešto malo mesa, više krv, ne znam gde idu sve te kosti kada ih odvoje od mesa. Nikada ga to nisam pitala, a jednom hoću.
- Otkud tebe?
- Evo, bila sam na razgovoru za posao.
- I?
- I ništa. Javiće.
Preko kase su bile raširene dnevne novine, bacih pogled preko naslova i fotografija. Retko kad čitam dnevnu štampu. Ne sećam se kad sam poslednji put kupila dnevne novine. «Autostopom do novca», pročitah i prepoznah dečaka na slici. «Maloletni N.Z. zarađivao novac na sažaljenje. Uhvaćen je nakon što ga je više građana prijavilo. Lažno se predstavljao i govorio...» Nekoliko kapi krvi je prsnulo sa kostiju preko novinskog članka...
- Pričao sam sa Borom, on kaže da je u Londonu tražen taj tvoj fakultet. Kontam da ti engleski bolje ide od francuskog, a, šta misliš? Je l' bi išla? Da urgiram?
«Pametni ljudi su davno primetili da
originalnost nije u stepenu inovativnosti
već u stepenu iskrenosti.»
Ima već osam meseci kako sam diplomirala. A prošlo je deset otkako na svim domaćim web portalima za zapošljavanje stoji moj CV. Prošla sam desetine informativnih razgovora i isto toliko intervjua. Viza se teško dobija. Mama stalno govori strpi se, biće posla, pre je stalno vikala «samo ti završi, biće posla». Mama je pravnica, i upotreba uslovnih rečenica njena je profesionalna deformacija. «Ukoliko se član taj i taj ne ostvare na snagu će stupiti... ako budeš dobra dobićeš, ako učiš, bićeš...» Mama je ta koja je čula za ovaj konkurs. I evo me. Tu. Rekla je da ima predosećaj da ću ovaj put uspeti.
- Vi biste radili na uzorcima... analize... Je l' bi Vam odgovarao taj posao?
- Da...za početak bilo šta...ja...
- A umete li da vozite? U oglasu smo tražili od kantidata položenu B kategoriju.
Poslednji sam put sedela za volanom prošle nedelje. Pozajmila sam ćaletov auto kad sam išla overiti novu kopiju diplome i izvaditi novo lekarsko uverenje. Potrebno je svakih šest meseci sva ta dokumenta obnavljati, kako bi se moglo stupiti u radni odnos odmah po primanju. Jedva sam uspela pokopčati šta je za šta. Birokratija je za one što ne padaju u nesvest pri vađenju krvi iz prsta. Birokratija je za one što nikada ne doznaju koje boje im šikljaju venom.
Bila sam se zagledala u par iza mene, momak je jeo zreo nar i vadio one crvene bobice i davao ih devojci. Crveno mu je curelo niz prste, preko ručnog zgloba... Jedna kap pade na moju patiku. Njoj je crveno curilo niz usta, preko vrata....
- A vama, koji je ovo put? - zbunih se.
- Koji put overavate?
- Drugi.
Završivši sa opštinom otišla sam na gradsku pijacu i kupila nar. Spustila sam ga na zadnje sedište. Imam običaj da sve držim pozadi, ne podnosim gužvu napred. Trebalo je još obaviti poslove u okružnoj bolnici, uraditi novi lekarski pregled. U bolnici sam čekala na red više od tri sata. Kada sam sišla do parkinga već je bio mrak. Kratak dan. Zima je, u stvari, godišnje doba za čije vreme pročitam i odgledam sve što planiram ostatak godine. Mrak je rezervisan za takve stvari. Leti držim monopol nad snom. Leti lako spavam. Juče sam opet gledala Trifoa. «Žil i Džim» mi nije više njegov najbolji film, sada mislim da mu je najbolji «400 udaraca». Jedan od poslednjih kadrova u filmu jeste onaj gde Antoan trči. Sigurna sam da je njegovo trčanje obuhvaćeno sa više kadrova, jedan od njih je najduži kadar u filmu. Na izlazu iz naselja pokušavala sam se setiti gde je dečakovo trčanje raskadrirano i koliko puta.
Klinac je stajao kraj glavnog puta i stopirao, mogao je imati deset, najviše dvanaest godina. Nemam previše iskustva sa autostoperima, ili, retko da to nisam ja. O nekim neprijatnostima i rizicima pri primanju autostopera znala sam iz druge ruke. Ćale mi je pričao kako je jednom stao policajcu i kako mu je ovaj maznuo neke audio kasete dok je tankirao gorivo. Moj ćale je specijalista za te pedagoško-didaktičke priče, i uopšte, za priče, ume da ubedi. Šteta za njega što nije pokušao sa književnošću. Stala bih ovom klincu i da sam verovala svim ćaletovim pričama.
Klinac je krenuo da otvara prednja vrata. Pokazala sam mu rukom da sedne nazad, nije mi se učinilo da ima dovoljno godina za prednje sedište, ali on je otvorio prednja vrata i ušao. Posle mi je bilo neprijatno da mu govorim da ide nazad.
- A što ovaj pojas neće da se veže?
- Ne radi, polomljena je plastika od kopče, evo ovde, gde se ubacuje.
- Aha.. – udahnuo je i izdahnuo.
Odvezala sam se, i prikopčala pojas suvozača u kopču za pojas vozača.
- A što ti stopiraš sam ovako kasno?
- Nije kasno.
- Dobro, nije. Ali je mrak.
- Idem kod druga.
- Gde ti drug živi?
- Pokazaću ti. A je l' ti radi radio?
- Ne radi, treba da se ukuca kod a ja ne znam kako ide.
- A je l' ovo tvoj auto?
- Nije, tatin je.
- To je kao da je tvoj. Ništa ti ne radi.
Već na drugom zavoju od naselja zaustavila nas je policija. Pisali su mi kaznu za pojas, a klinca su premestili nazad, za to mi nisu pisali, to su mi progledali kroz prste. Nikad nisam znala da se izvučem u takvim situacijama. Gotovo da sam kažnjena svaki put kad sam uzela auto. Dva puta me pokupio pauk a ostale kazne sam platila jer nije radilo svetlo u kontrol tabli. Ko mi je kriv kad uvek vozim noću.
- Hoće li tvoj tata vikati zbog ovog?
- Neće. A šta kažu tvoji roditelji na to što ti stopiraš po mraku?
- Ne kažu ništa. Nemam roditelje.
- Sa kim živiš?
- Živim sa babom. Majka me je ostavila kada sam bio beba, a ni tatu nikad nisam upoznao. A šta je ovo?
- Koje?
- Ovo u kesi.
- A, to je nar. Uzmi ako ti se jede.
Povremeno sam bacala pogled na retrovizor da bih ga videla, nikako se nisam mogla odvići od te nezgodne navike da gledam ljude dok im se obraćam u autu, za volanom. «Ako i dalje budeš gledala naokolo izgubićeš glavu», rekla je mama jedini put kad sam je vozila; ona odmah primeti takve stvari, zbog kojih se gubi glava.
- A kako se jede ovo?
- Zakrizeš ga i prepoloviš, a onda jedeš sredinu.
Gledala sam sve češće i duže u retrovizor. Sav se bio umazao. Vadio je prstima bobice a ne zubima kako to treba činiti. Svako drugo zrno mu je puklo i lice mu je bilo isprskano crvenim sokom. Zrno iz nara je čvrsto i kad pukne sok iz njega izleti napolje, brzo i oštro. Nokti i zanoktice bili su mu crveni, jedno je zrno puklo i isprskalo retrovizor...
- Gde kažeš živi taj drug?
- Ovaj...blizu centra.
- Gde da te ostavim? Je l' zna on da ćeš doći?
- Zna. Idem kod njega da pozajmim sto dinara za patike koje hoću sutra da kupim.
- To ti je drug iz odeljenja?
- Nije, ne idem u školu, ispisao sam se.
Ćale je jednom bio ubeđen da sam napustila školu. Moji su razvedeni od moje pete godine. Svaki drugi vikend provodila sam kod ćaleta. Bila sam drugi razred srednje škole tada i čitala sam neke novine kada je on ušao u stan. Ćale skoro nikada ne pije, i kad bi popio, kao te večeri, brzo bi zaspao a dok se ne sruči u krevet bivao je manji od makovog zrna. Retko sam ga viđala takvog, svega nekoliko puta. Te večeri je ušao i seo pored mene, prvo me je poljubio a onda se počeo smeškati. Uvek me je oslovljavao sa sine, i pored toga što sam se bunila, a jesam, svaki put. Mislim da su mi prve reči kojim sam progovorila bile: «nisam ti ja sin!»
- Je l' sine, zašto ti kriješ od svog ćalca da si napustila školu? Znaš da ti ja ne bih ništa rekao i pomogao bih ti sa mamom.
- Šta pričaš ćale, kako napustila školu?
- Ja sam sve mislio da ti voliš ići u školu, i znam da si uvek bila odličan đak, baš sam se iznenadio. Zna li mama?
- Tata, nisam napustila školu, otkud ti to?
- Sad sam sedeo sa tvojim nastavnikom iz fizičkog. Pričali smo o svemu, najviše o deci, taj čovek uvek samo o deci priča. Pitam ga kako ti učiš a on ne može da se seti tvog lika i ocena pa odemo preko u školu da pogledamo dnevnik. Pretražili smo sve dnevnike osmih i sedmih odeljenja a tebe nigde!
- Ćale, ja sam sad u srednjoj školi!
Htela sam reći da je osnovna škola obavezna, ali nisam htela dalje da ispitujem i davim klinca. Kada sam zaustavila auto izvadila sam sav novac koji sam imala kod sebe i dala mu ga.
- Da, posedujem vozačku dozvolu.
- Dobro, to bi bilo sve, u vašem CV-ju sve lepo piše. Očekujte da vam se javimo u roku od sedam dana. Hvala Vam i doviđenja!
- Doviđenja.
Ja u stvari i ne znam želim li ovaj posao. Nisam sigurna da ostatak svog života treba da provedem radeći krvne slike u laboratoriji kakva je ova a sve su iste. Mene zanima genetski inžinjering. A ovde mogu samo vršiti analize krvi, koliko je neko zdrav ili bolestan. Procenjivati krv. Koliko belih a koliko crvenih krvnih zrnaca... Mogu doznati šta je taj neko jeo, kako se hranio, koliko je pio i da li je pio, da li je konzumirao drogu... Može se mnogo saznati iz jedne rutinske krvne analize. Ja ću biti davačica podataka kojima se popunjavaju krvne slike.
Zbog Marije nisam prihvatila posao u Marseju. Iskopala sam tu ponudu preko neta, i gotovo je sve bilo sređeno. Mamina tetka je u Marseju već desetak godina, od rata. Prebegla je tamo iz Dubrovnika. Pre rata smo letovali kod nje. U Dubrovniku sam prvi put jela nar, tetka mi je pokazala kako se on zubima para i raspolućuje. Tetka je ostala u Marseju, sada tamo drži knjižaru, u strogom centru grada. Ona se našla sa tim ljudima koji su mi ponudili posao, i dogovorila se oko papira. Ako ništa drugo tamo bih radila ono što sam i završila, biohemiju, iako i taj posao ne bi imao mnogo veze sa genetikom. Tamo sam mogla upisati master i nastaviti proučavati nasledni, genetički materijal na molekularnom nivou. Ne odmah, ali moj bi se francuski vremenom popravio, i kroz dve godine mogla bih studirati na njemu. Sada je ta priča završena. Marija je ovde. Tri godine živimo zajedno. Ne znam šta bih bez nje. Mariji je «Farenhajt 451» najbolji Trifoov film.
Marija je programer. Već godinu dana radi u stranoj firmi koja se bavi prodajom softvera. Dobro joj ide taj posao, voli to da radi. Po čitav dan se ne vidimo. Večeras treba zajedno da spremamo večeru. Marija jede meso a ja ne.
Moj ćale je mesar. To mu je zanimanje. Godinama drži mesaru u gradu. Svraćala bih kod njega u radnju kada sam dolazila u nabavku za Mariju. Ćale bi nosio belu kožnu kecelju. Kada smo živeli van grada, dok se mama i on nisu razišli, tata je u toj kecelji išao po selu i klao svinje za novac. Mama je tada učila za pravosudni a tata je radio u državnoj firmi za marku mesečno. Koljući, prehranio nas je tih godina inflacije i rata.
Kada sam ušla u radnju ćale je bio za pultom, držao je sataru i sekao kosti. Uz kosti je tek nešto malo mesa, više krv, ne znam gde idu sve te kosti kada ih odvoje od mesa. Nikada ga to nisam pitala, a jednom hoću.
- Otkud tebe?
- Evo, bila sam na razgovoru za posao.
- I?
- I ništa. Javiće.
Preko kase su bile raširene dnevne novine, bacih pogled preko naslova i fotografija. Retko kad čitam dnevnu štampu. Ne sećam se kad sam poslednji put kupila dnevne novine. «Autostopom do novca», pročitah i prepoznah dečaka na slici. «Maloletni N.Z. zarađivao novac na sažaljenje. Uhvaćen je nakon što ga je više građana prijavilo. Lažno se predstavljao i govorio...» Nekoliko kapi krvi je prsnulo sa kostiju preko novinskog članka...
- Pričao sam sa Borom, on kaže da je u Londonu tražen taj tvoj fakultet. Kontam da ti engleski bolje ide od francuskog, a, šta misliš? Je l' bi išla? Da urgiram?
