Bootstrap Framework 3.3.6

[Frey]

Bio sam oduševljen Heseom krajem osnovne škole. Moguće zato što sam prvo čitao "Narcisa i Zlatoustog", koga i dalje apsolutno smatram gay romanom, . Usledili su "Demijan" (donekle slichan utisak), "Stepski vuk", "Igra staklenih perli" i na kraju "Sidarta", zbog koje mi se smučio (jeftina filozofija). Zapravo, kad sam pročitao predgovor te knjige bilo mi je jasno da ne moram da je čitam uopšte, ali s obzirom da je kratka, nije me mnogo mrzelo, mada sam se pokajao...

[mikka]

Procitao Sidartu, Igru staklenih perli, Demijana
Mogu, bez preterivanja, reci da mi je Demijan promenio odnos prema svetu i zivotu. I dokazao da knjizevnost zaista moze izmeniti coveka

[Modesty]

pročitala sva njegova dijela do 19 godine,neka i po 4-5 puta,npr Demjana.

[Tot]

Originally posted by Frey
..i na kraju "Sidarta", zbog koje mi se smučio (jeftina filozofija)...

U osnovi cenim kada neko odbaci ono što mu se čini "jeftinom filozofijom" pogotovo u današnje vreme kada pisci neretko time koketiraju prilagođavajući se duhu vremena u kome sve mora imati novčanu vrednost tj. biti u kupoprodajnom lancu.

Dugo je opstojavala fraza kako "život nema vrednost"; međutim, moderne kapitalističke tendencije pokazuju da itekako ima, da se ta vrednost mora svakodnevno potvrđivati vlastitom vrednošću na tržištu ( o ratovima da ne govorim), a duši se naknadno priznalo postojanje izvan granica religioznog autoritarizma ali kao službenice upokorenog tela, dobrog zupčanika jednog sistema. Današnji miš maš pseudoreligiozni sistemi treniraju dušu (može i s navodnicima, kako god) ne više da bi je upravili nebu, nirvani itd. nego da bi kreirali maksimalno funkcionalno i iskoristljivo telo, a priče o samoaktualizaciji, životnoj sreći koju, kao eto, pružaju su plitka reklamna floskula. Setimo se samo debilne neoliberalne koncepcije "ljudskog kapitala".

Međutim, Hese je imao dva ljudska kvaliteta koji su njegovoj prozi dali veliku meru autentičnosti: konzekventni antiratni stav, još od prvog svetskog rata; stalno je imao sa moćnicima probleme oko toga. I, kao drugo, nepokornost, nemirenje sa jednom društvenom stvarnošću čije su se totalitarne tendencije unekoliko razlikovale od naše današnje stvarnosti. To ga je navelo na jedan izbor odbacivanja sveta i s tim povezan prilično asketski životni stil što je privuklo elemente istočnjačke filozofije i religije u njegovu prozu. Ali ne, najmanje što je Hese radio bilo je prodavanje nekakve jeftine filozofije.

Ključna reč kada je u pitanju misaona podloga njegove proze je uravnotežavanje. Budući da su ga veoma privlačile suprotnosti, opoziti svih vrsta, nije nikada čitaocima nudio neku plitku predstavu ravnoteže/ postizanja ravnoteže (drugačije rečeno sreće). Ali njegova dela se mogu shvatati kao prikazi tih procesa uravnotežavanja sa svom kompleksnošću koja iza toga stoji.

[Frey]

Poenta sa Sidartom je, u mom slučaju, bila sledeća:

Najupečatljiviji mi je bio, kao što rekoh, predgovor. Zoran Gluščević je pisao, uvek ću pamtiti to ime. Predgovor je toliko debilan sa 3D rečima nabacanim u nepovezane rečenice bez ikakvog smisla.

Sama knjiga mi je bila ok (ne bih pre toga ni pročitao 5-6 njegovih knjiga da mi se nije sviđao) do 10 strana pred kraj, kada sam naleteo na 5 vezanih rečenica koje apsolutno nisam razumeo, a pola sata sam ih vrteo u glavi (gore nego kad sam u istom periodu života pokušao da čitam Hegela). Istina je da sam bio u osnovnoj školi, ali toliki debil nisam bio ni tada, a jako mi smeta kad ako čak i jednu jedinu misao ne shvatim, jer jako pažljivo čitam. Konačno, obradovao sam se kad sam shvatio da dve od tih pet rečenica nije ni moguće shvatiti jer nedostaje glagol ili bilo šta drugo što bi predstavljalo smisleni predikat. Moguće je da je imalo grešaka u prevodu. Kako god, nisam od onih ljudi koji se nalože i oduševe kad pročitaju nešto što ne razumeju misleći da to sigurno mora biti neka visoka mudrost (ali ćemo prećutati činjenicu da to nismo razumeli da ne ispadnemo glupi u društvu), naročito ako mi se makar i učini da je neko lupetao ili namerno hteo da napiše nešto što niko neće shvatiti. A to što je rečenica bila i sintaksno i semantički neispravna je poseban začin. Jeftina filozofija možda nije adekvatan izraz, samo sam ja to doživeo jako negativno

Slično i sa Geteovim Faustom i čuvenim komentarom kritičara u fusnoti: "Ovi stihovi još uvek nisu rastumačeni niti neko ima pojma šta treba da znače". I ja treba da se oduševim? Ili uživam u tome što 90% vremena provodim u čitanju slobodnih tumačenja u fusnotama koja se razlikuju od kritičara do kritičara? Naročito kad me Gete prvo otvoreno izvređa u ličnom predgovoru iste knjige...

[Tot]

Ok; hvala na objašnjenju. 'Ne sviđati se' je legitiman stav i nije potrebno nikada da se dodvoravaš nečijem ukusu nego da imaš poverenja u vlastiti i da ga dalje dograđuješ, a vidim da tako i rezonuješ. Morao sam da reagujem na tezu o 'jeftinoj filozofiji' jer je prosto ne mogu vezati za Hesea.

Vidiš, ja to nikada ne bih radio: čitao na silu nešto i maltretirao se umesto da uživam. Mada sam ranije tako radio (jedino sav moj entuzijazam tog tipa me nije dobacio do okončanja iščitavanja "Tihog Dona" na primer) dok nisam usvojio Borhesov savet da se nakon dvadesetak strana čitanje treba prekinuti ukoliko nije došlo do adekvatnog doživljaja. Sve što sam pročitao služi tome da dalje izgrađujem svoj ukus ali isto tako da odbacim ono što, bar u datom trenutku, ne želim ili ne mogu da uvrstim u ličnu biblioteku.

Ono što si pominjao gore oko Sidarte je verovatno stvar lošeg prevoda; ima puno loših prevoda ali priđi čitanju opušteno i sa što manje posrednika koji će ti rastumačiti "šta je pisac hteo da kaže" i ako osetiš da ti sam pisac nije nešto rekao stavi go do daljnjeg ad acta.

p.s. Mana volim više nego Hesea; da je živ, ljutio bi se zbog tvog stava o Geteu.

[Vespertine]

Prvo Heseovo delo koje sam ikad prochitao bio je Demijan i ta knjiga me je toliko naplashila i izbezumila da sam otprilike jedva dochekao da je zavrshim i ostavim, jer sam nalazio neke stvari izuzetno zastrashujucim i tachnim, a razlog vishe je mozhda i to shto sam bio istog uzrasta kao i glavni akteri knjige, nekih 11-12 godina...

Od tad pa nadalje sam se klonio njegovih dela dok u srednjoj shkoli nije doshao na red kao obavezna lektira sa Stepskim Vukom. Prezhiveo sam ga nekako i chak mi se jako i dopao... Nakon toga me je drugarica smarala da prochitam Narcis i Zlatousti i to je bukvalno bilo ono, na jedvite jade prochitam po par strana knjige i sa gadjenjem je ostavljam jer mi se nikako nije dopala tematika (tad sam bio u poricanju sopstvene sexualnosti) i posmatrao sam je kao da je pala s Marsa kad god bi zapochela razgovor o toj knjizi jer mi je bila totalno odbojna... Medjutim, kad je Zlatousti napokon pobegao iz manastira knjiga je dobila sasvim drugachiji smisao i sa odushevljenjem sam je prochitao samo za dve noci...

Chovek je genije, najvishe mi se uz sve gorenavedena dela dopala i zbirka njegovih pricha Roshalde... Dopada mi se shto sam primetio da izuzetno dobro ume da prodrma chitaoca i da istakne ili obradi neke od strahova ili problema koji tinjaju u nama... Dodushe mozhda sam samo ja u pitanju:merlinka::lol:

[Frey]

Originally posted by Tot
Vidiš, ja to nikada ne bih radio: čitao na silu nešto i maltretirao se umesto da uživam. Mada sam ranije tako radio (jedino sav moj entuzijazam tog tipa me nije dobacio do okončanja iščitavanja "Tihog Dona" na primer) dok nisam usvojio Borhesov savet da se nakon dvadesetak strana čitanje treba prekinuti ukoliko nije došlo do adekvatnog doživljaja.

Ne čitam ništa na silu da bih delovao učeno, već neke stvari su ti nametnute. Sam si dao primer "Tihog Dona" od kog se ježim i dan danas kad ga se setim. Ta knjiga je ubila svaki smisao Nobelove nagrade. Dakle, ja samo dodajem i Fausta koga sam čitao samo zato jer je bio školska lektira. Inače bih ostao na Geteovom predgovoru.
p.s. Sećam se i dalje, što se Tihog Dona tiče, nemarnosti M. Šolohova u nekim detaljima. Npr, knjiga koja pretenduje da ima neki istorijski karakter ne bi smela da dozvoli sledeće greške, koje meni jako dobro upadnu u oči: "te godine u novembru ... Dva meseca kasnije, u julu, ..." Dostojevski npr. nikad tako nešto sebi ne bi dozvolio, jer je tako savršeno povezivao i najgluplje detalje, tako da priča uvek bude savršeno realna.