- 22 Okt 2009, 14:39
#1666258
AleXandar Lambros na blogu b92 prenosi sledeći tekst Nevene Milojević, učenice III razreda srednje škole "Đura Jakšić", Rača:
Zamislite sledeće. Nalazite se na zakrčenoj raskrsnici i pokušavate da, sa još hiljade ljudi pređete ulicu. Prelazite ulicu i jedva da nešto i vidite sem svog cilja - druge strane ulice. Ali šta ako okrenete glavu? I eto, baš pored vas nestrpljivo stoji mladić u džinsu i šarenoj majici. Odmeravate polako i sada ste već sasvim sigurni: izfeminizirani pokreti, nakit i lakovani nokti. Mirno stoji poput vas. Pa ipak, privlači poglede. Sjaji bezglasno u sivilu sveta. Šta ćete sad?
Prvo pogledajte na drugu stranu. Sivi ljudi oko vas. Mogu vam reći ponešto o nekima od njih. Baš taj dečko pored. I ta devojka u belom. Da, i njena drugarica pored. I taj mali dečak. I onaj stariji čovek sa druge strane ulice. I žena pored. Svi su homoseksualci. Da, možda ne izgledaju tako. Ne nose šarene boje, nemaju nakit, šminku, neke posebne frizure. Ne pričaju drugačije, mozda čak i ne misle drugačije. Mirno prelaze ulicu i gledaju svoja posla. Pa kako se onda razlikuju?
Razlikuju se po tome što mnogi još i ne znaju, a neki nikada neće ni znati. Verovatno su to u sebi potisnuli još u ranom detinjstvu kada su ih roditelji terali da recituju Oče naš. Ili možda znaju. Stoji duboko u njima, tinja danima i noćima, opseda im misli i upravlja duševnim stanjima. Ali ipak, oni su to potisnuli, naizgled zaboravili i godinama ćutali i čekali pravo vreme. A da li će ono ikad doći?
Homoseksualnost ili istopolnost je emocionalna, seksualna, fizička, duhovna sklonost i privlačnost prema osobama istog pola. Homoseksualnost se smatra jednom od seksualnih orijentacija. Muškarci homoseksualne orijentacije se nazivaju gejevi, a žene homoseksualne orijentacije lezbejke.
Definicija, sama po sebi, vrlo lepo zvuči. Ali ako zavirimo iza redova i smestimo je u Srbiju? U zemlju huligana, navijača, izrazitih nacionalista koji ni ne znaju istoriju svoje zemlje, zemlju zalutale omladine i vaskrsle prošlosti, zemlju nasilja, kriminala i podlosti. Gde tu ima mesta za različitosti? Gde ćemo tu smestiti dečka u džinsu? I dati mu osećanja, misli i nade. Ambicije, možda čak i ličnost i znanje. Gde ćemo mu dati život kakav imamo i mi. Običan, siv i nezanimljiv. Bez poprekih pogleda. Bez zalutalih podsmeha. Samo život da ga nesmetano živi?
Smanjuju nam natalitet. Protiv Božjih zakona. Deca ne mogu rasti sa dva oca ili dve majke. Neka rade između svoja četri zida sta žele, što moraju da paradiraju. Sledeće što ćemo videti su parade sado-mazohizma, pedofila i ljubitelja koza i jaraca. To nije prirodno i kao takvo je bolest.
Ovo sa natalitetom ima najviše logike. I onako opada otkad i postoji, jos samo pederi da ga dokrajče i nestade plave srpske krvi. Ali ipak, mislim da se to neće desiti skorije. I pre ćemo izumreti od bolesti, nehigijene, narkomanije, gladi, gluposti i iseljavanja u bolje zemlje. Pa ovde šta ostane.
Bog je rekao i da je Zemlja ravna ploča i da se ceo kosmos okreće oko nje, da se treba odricati i mučiti celoga života pa ćemo posle svi živeti negde na nebu srećni do kraja čega god, pa?
Da, deca ne mogu rasti sa dva oca ili dve majke. Ali samo zato što biste ih vi gledali popreko, mučili ih i celo detinjstvo učinili noćnom morom. I postoji teorija da će ta deca kasnije biti takođe homoseksualci. Po meni to nema logike. Kako su onda nastali homoseksualci koji su imali obične roditelje? I zar nije bolje, da umesto da žive u hladnim sirotištima bez ljubavi i samo sa osnovnim uslovima potrebnim za život, poput životinja, dobiju pravo detinjstvo i sreću ljudi koji su voljeni?
Da li biste vi voleli da živite sa svojim dečkom/devojkom između četiri zida? Da nikada ne možete da nju/njega uhvatite za ruku na ulici. I da to ponosno pokažete pred svima. Zar ima toliko zla u tome što ljudi žele da prošetaju i pokažu Srbiji da i oni postoje? Da, biće tu golišavosti, šarenila i različitosti. Ali to je povorka ljudi koji su ponosni na ono sto jesu. Koliko ljudi to može reći za sebe?
Moramo razlikovati stvarnu bolest od ljudi koji su drugačiji.
Ako nije prirodno, kako ih je onda toliko? Šta, zar je toliko ljudi oko nas prosto bolesno? I njih nije stvorio isti Bog kao i nas (i onako ih ima različitih)? I zar treba lečiti ono što je nekada, kada smo bili na vhruncu mudrosti i napredovanja, a po meni od tada je ljudska vrsta samo opadala, zar treba lečiti nešto što je pre toliko hiljada godina, za vreme antike, bilo normalno?
Sećam se, pre par nedelja, kada je još bila aktuelna priča o Paradi ponosa. Još nije bila otkazana, još su televizijom plovili pozivi da se pridružimo povorci i podržimo različitosti. I sećam se jasno svoje home stranice na facebooku tada. Bio je zasut statusima, komentarima, grupama i fan stranicama. Ubij pedere. Stop pederima. Smrt pederima. Ceo home bez i jednog drugačijeg statusa. Svi su odjednom osetili potrebu da pljuju, proteraju, ubijajaju gej populaciju. I sećam se jasno kako sam ponekad stajala satima, čitala takve statuse i s vremena na vreme mi je dopiralo do mozga šta oni znače. Značili su da ljudi koje srećem svakoga dana, jer živim u malom mestu i nema tu mnogo nepoznanstva, ljudi sa kojima sam odrasla, poznanici i sitni neprijatelji, pa oni koje mogu nazvati i prijateljima, oni sa kojima sam nekada delila dane i oni sa kojima to činim i sada, da su svi ti ljudi, okrutni i opasni. Spremni da proteraju, kamenuju, čak i ubiju. Kivni i besni na ono što je drugačije. Nemilosrdni i glupi u svojoj zamisli. I sećam se da sam počela da razmišljam da li ja živim u takvom svetu? Da li su ljudi sa kojima sam se toliko puta smejala samo jedna nasilna gomila koja želi da uništi nepoznate ljude samo zato što su drugačiji? Znam da ne bi dotle išli. Ali zar nije jednako loše što na tako nešto i pomišljaju?
I na kraju sam razmišljala, ko su oni? Otkud im pravo da bilo kome sude? Mnoge od njih znam i previše dobro. I baš zbog toga što znam toliko o njima, pitam se, šta im to daje pravo da osuđuju druge?
Ponekad mi je padalo na pamet i da je napad najbolja odbrana. Ali opet i to je davalo par uznemirujućih činjenica dokle je sve čovek spreman da ode.
A sada se vratite na raskrsnicu. I zamislite. Dečko sa vaše druge strane slobodno nosi roze majicu. Devojka u belom se drži za ruku sa svojom devojkom pored. Mali dečak ne strepi od svoje budućnosti već ponosno korača kao slobodan čovek. Lice starijeg čoveka nije izborano godinama unutrašnje borbe, već ima srećan život iza sebe sa mužem kog voli. Žena ne drhti od vašeg pogleda. Već samo svi prelazite ulicu, mirni u svojoj svakodnevici, nebitni na ovoj planeti, srećni u svojim razlikama i udaljeni u svojim nadama. I kada pređete ulicu, nećete se okrenuti ni za kim od njih. Nekome ćete se možda nasmejati, ali ćete ih ubrzo zaboraviti i pustiti ih da žive. Zar je sve to tako loše?
Ili prosto, zamislite da dečko u džinsu i šarenoj majici pored nosi crno odelo i ćuti. Isti je poput svih ljudi okolo, ni najmanje se ne razlikuje niti ističe bilo čime. Zar vam nešto ne nedostaje?
Možda malo boje?
http://blog.b92.net/text/12963/Mo%C5%BE ... 20boje%3F/
Zamislite sledeće. Nalazite se na zakrčenoj raskrsnici i pokušavate da, sa još hiljade ljudi pređete ulicu. Prelazite ulicu i jedva da nešto i vidite sem svog cilja - druge strane ulice. Ali šta ako okrenete glavu? I eto, baš pored vas nestrpljivo stoji mladić u džinsu i šarenoj majici. Odmeravate polako i sada ste već sasvim sigurni: izfeminizirani pokreti, nakit i lakovani nokti. Mirno stoji poput vas. Pa ipak, privlači poglede. Sjaji bezglasno u sivilu sveta. Šta ćete sad?
Prvo pogledajte na drugu stranu. Sivi ljudi oko vas. Mogu vam reći ponešto o nekima od njih. Baš taj dečko pored. I ta devojka u belom. Da, i njena drugarica pored. I taj mali dečak. I onaj stariji čovek sa druge strane ulice. I žena pored. Svi su homoseksualci. Da, možda ne izgledaju tako. Ne nose šarene boje, nemaju nakit, šminku, neke posebne frizure. Ne pričaju drugačije, mozda čak i ne misle drugačije. Mirno prelaze ulicu i gledaju svoja posla. Pa kako se onda razlikuju?
Razlikuju se po tome što mnogi još i ne znaju, a neki nikada neće ni znati. Verovatno su to u sebi potisnuli još u ranom detinjstvu kada su ih roditelji terali da recituju Oče naš. Ili možda znaju. Stoji duboko u njima, tinja danima i noćima, opseda im misli i upravlja duševnim stanjima. Ali ipak, oni su to potisnuli, naizgled zaboravili i godinama ćutali i čekali pravo vreme. A da li će ono ikad doći?
Homoseksualnost ili istopolnost je emocionalna, seksualna, fizička, duhovna sklonost i privlačnost prema osobama istog pola. Homoseksualnost se smatra jednom od seksualnih orijentacija. Muškarci homoseksualne orijentacije se nazivaju gejevi, a žene homoseksualne orijentacije lezbejke.
Definicija, sama po sebi, vrlo lepo zvuči. Ali ako zavirimo iza redova i smestimo je u Srbiju? U zemlju huligana, navijača, izrazitih nacionalista koji ni ne znaju istoriju svoje zemlje, zemlju zalutale omladine i vaskrsle prošlosti, zemlju nasilja, kriminala i podlosti. Gde tu ima mesta za različitosti? Gde ćemo tu smestiti dečka u džinsu? I dati mu osećanja, misli i nade. Ambicije, možda čak i ličnost i znanje. Gde ćemo mu dati život kakav imamo i mi. Običan, siv i nezanimljiv. Bez poprekih pogleda. Bez zalutalih podsmeha. Samo život da ga nesmetano živi?
Smanjuju nam natalitet. Protiv Božjih zakona. Deca ne mogu rasti sa dva oca ili dve majke. Neka rade između svoja četri zida sta žele, što moraju da paradiraju. Sledeće što ćemo videti su parade sado-mazohizma, pedofila i ljubitelja koza i jaraca. To nije prirodno i kao takvo je bolest.
Ovo sa natalitetom ima najviše logike. I onako opada otkad i postoji, jos samo pederi da ga dokrajče i nestade plave srpske krvi. Ali ipak, mislim da se to neće desiti skorije. I pre ćemo izumreti od bolesti, nehigijene, narkomanije, gladi, gluposti i iseljavanja u bolje zemlje. Pa ovde šta ostane.
Bog je rekao i da je Zemlja ravna ploča i da se ceo kosmos okreće oko nje, da se treba odricati i mučiti celoga života pa ćemo posle svi živeti negde na nebu srećni do kraja čega god, pa?
Da, deca ne mogu rasti sa dva oca ili dve majke. Ali samo zato što biste ih vi gledali popreko, mučili ih i celo detinjstvo učinili noćnom morom. I postoji teorija da će ta deca kasnije biti takođe homoseksualci. Po meni to nema logike. Kako su onda nastali homoseksualci koji su imali obične roditelje? I zar nije bolje, da umesto da žive u hladnim sirotištima bez ljubavi i samo sa osnovnim uslovima potrebnim za život, poput životinja, dobiju pravo detinjstvo i sreću ljudi koji su voljeni?
Da li biste vi voleli da živite sa svojim dečkom/devojkom između četiri zida? Da nikada ne možete da nju/njega uhvatite za ruku na ulici. I da to ponosno pokažete pred svima. Zar ima toliko zla u tome što ljudi žele da prošetaju i pokažu Srbiji da i oni postoje? Da, biće tu golišavosti, šarenila i različitosti. Ali to je povorka ljudi koji su ponosni na ono sto jesu. Koliko ljudi to može reći za sebe?
Moramo razlikovati stvarnu bolest od ljudi koji su drugačiji.
Ako nije prirodno, kako ih je onda toliko? Šta, zar je toliko ljudi oko nas prosto bolesno? I njih nije stvorio isti Bog kao i nas (i onako ih ima različitih)? I zar treba lečiti ono što je nekada, kada smo bili na vhruncu mudrosti i napredovanja, a po meni od tada je ljudska vrsta samo opadala, zar treba lečiti nešto što je pre toliko hiljada godina, za vreme antike, bilo normalno?
Sećam se, pre par nedelja, kada je još bila aktuelna priča o Paradi ponosa. Još nije bila otkazana, još su televizijom plovili pozivi da se pridružimo povorci i podržimo različitosti. I sećam se jasno svoje home stranice na facebooku tada. Bio je zasut statusima, komentarima, grupama i fan stranicama. Ubij pedere. Stop pederima. Smrt pederima. Ceo home bez i jednog drugačijeg statusa. Svi su odjednom osetili potrebu da pljuju, proteraju, ubijajaju gej populaciju. I sećam se jasno kako sam ponekad stajala satima, čitala takve statuse i s vremena na vreme mi je dopiralo do mozga šta oni znače. Značili su da ljudi koje srećem svakoga dana, jer živim u malom mestu i nema tu mnogo nepoznanstva, ljudi sa kojima sam odrasla, poznanici i sitni neprijatelji, pa oni koje mogu nazvati i prijateljima, oni sa kojima sam nekada delila dane i oni sa kojima to činim i sada, da su svi ti ljudi, okrutni i opasni. Spremni da proteraju, kamenuju, čak i ubiju. Kivni i besni na ono što je drugačije. Nemilosrdni i glupi u svojoj zamisli. I sećam se da sam počela da razmišljam da li ja živim u takvom svetu? Da li su ljudi sa kojima sam se toliko puta smejala samo jedna nasilna gomila koja želi da uništi nepoznate ljude samo zato što su drugačiji? Znam da ne bi dotle išli. Ali zar nije jednako loše što na tako nešto i pomišljaju?
I na kraju sam razmišljala, ko su oni? Otkud im pravo da bilo kome sude? Mnoge od njih znam i previše dobro. I baš zbog toga što znam toliko o njima, pitam se, šta im to daje pravo da osuđuju druge?
Ponekad mi je padalo na pamet i da je napad najbolja odbrana. Ali opet i to je davalo par uznemirujućih činjenica dokle je sve čovek spreman da ode.
A sada se vratite na raskrsnicu. I zamislite. Dečko sa vaše druge strane slobodno nosi roze majicu. Devojka u belom se drži za ruku sa svojom devojkom pored. Mali dečak ne strepi od svoje budućnosti već ponosno korača kao slobodan čovek. Lice starijeg čoveka nije izborano godinama unutrašnje borbe, već ima srećan život iza sebe sa mužem kog voli. Žena ne drhti od vašeg pogleda. Već samo svi prelazite ulicu, mirni u svojoj svakodnevici, nebitni na ovoj planeti, srećni u svojim razlikama i udaljeni u svojim nadama. I kada pređete ulicu, nećete se okrenuti ni za kim od njih. Nekome ćete se možda nasmejati, ali ćete ih ubrzo zaboraviti i pustiti ih da žive. Zar je sve to tako loše?
Ili prosto, zamislite da dečko u džinsu i šarenoj majici pored nosi crno odelo i ćuti. Isti je poput svih ljudi okolo, ni najmanje se ne razlikuje niti ističe bilo čime. Zar vam nešto ne nedostaje?
Možda malo boje?
http://blog.b92.net/text/12963/Mo%C5%BE ... 20boje%3F/
neveno...
