Bootstrap Framework 3.3.6

[Simor]

U temi koju je postavila andjelat "Moja tranzicija" korisnica Niki je objavila jedno divno pismo psihijatru. Pošto imam utisak da većina forumaša i forumašica ne zalazi u trans kutak našeg foruma, ja sam, bez znanja Niki, ali uz poslat u2u, odlučio da citiram to pismo kao posebnu temu, pošto ono to svakako zaslužuje.

Iskreno, pismo me je malo podsetilo na ona pisma koja je Antonen Arto svojevremeno pisao psihijatrima, i kada im je rekao onu predivnu rečenicu: "Sutra, u vreme vaših lekarskih vizita, kada bez poznavanja njihovog jezika pokušate da razgovarate sa ovim ljudima, morali bi da se setite i da priznate da nad njima imate samo jednu prednost: naime moć." Naravno, potpuno su različiti konteksti, ali sam ja imao tu asocijaciju.

Dakle, evo tog sjajnog pisma:

Originally posted by Niki

Dragi moj Doktore,

Ja sam devojka od pera, a pošto mi je bilo teško da se otvorim pred muškarcem, ovako ću možda uspeti da na bolji način iskažem ono što osećam. Nadam se da ćete naći vremena da pročitate moje pismo, i da ga uzmete kao nešto što nisam mogla da kažem na našem prošlom sastanku, ili pak kao uvertiru za sledeći.

Cilj mog dolaska kod vas nije bio u tome da tražim savet ili pomoć; sve što ste mi vi rekli ja već znam, i probala sam. Rekli ste da se može živeti kao žena u muškom telu... Jedno vreme sam zaista verovala u to, i bila srećna, jer je to izgledalo kao lakše; ja znam ko sam, ljudi oko mene neće ništa primetiti, a ja ću moći da ispoljim bar svoje unutrašnje kvalitete.

Ali to je kao da umirete od žeđi, a ispred vas je čaša sveže hladne vode, a vi možete samo da osetite svežinu te vode... Pokušaj da se živi kao žena u muškom telu me samo još bolnije suočava sa samom sobom i zbunjuje. To je kao sipanje soli na ranu, ili kao pun gas pod ručnom kočnicom. Mislila sam da mogu tako, da je to rešenje... Čini vam se da možete da se ispoljite, ali zapravo nije tako. Sve ste više svesniji onoga što jeste, sve se više prepoznajete, i u vama toga ima sve više, ali to može samo da ostane unutra, a pritisak i bol je sve veći i veći. Pokušaj da se živi kao žena u muškom telu je nešto što samo prečicom vodi do mat pozicije iz koje nema mnogo opcija.

Zamislite osobu koja je rođena u zatvoru, i iz svoje ćelije nikada nije izašla. Ubeđivali su je da van sivih zidova koje vidi nema ničega, osim samo beskrajnog niza istih ćelija u kakvoj se i ona nalazi. Jednog dana povetarac donosi na njen prozor uvelu laticu ruže, i ona shvata da je zatočena. I sada bi trebalo da dobrovoljno ostane u tamnici...

Cilj mog dolaska kod vas je bio da iskreno ispričam sve što osećam, i što mislim da ima veze sa ovom situacijom, da bih čula vaše mišljenje. Ubeđuju me da sam imaginarna, da ne postojim, da je to samo fantazija... Želela sam da neko sasluša sve što imam da kažem, da me razume, da oseti ono što ja osećam. Ali znam da ste vi verovatno ovakve priče slušali mnogo puta, i da vam je sve to dobro poznato, a vreme je više nego ograničeno.

Želela sam da budem zaista iskrena, i na takav način pišem i ovo pismo. Jedno sam shvatila, a to je da „vaša“ psihijatrija bol meri jačinom „jauka“. Zamislite dve osobe koje je ujela osa, jedna vrišti i plače, dok druga stiska zube i ćuti. Da li je bol isti kod obe osobe? Da li je otrov iz žaoke ubrizgan u oba tela isti? Oni koji gledaju površno, možda će reći da ovu drugu osobu osa nije ni ujela kada ne vrišti na sav glas.

Ja nisam od onih devojčica koje smatraju da cilj opravdava sredstvo, i nikada nisam smatrala da treba da koristim manipulativne metode da do cilja dođem.

Mnogo toga vam na prošlom sastanku nisam stigla ili mogla reći; kako „pakujem“ penis da se nebi video, kako sam kao mala htela da imam obrve i trepavice kao moja sestra, kako sam pokušavala da nosim mamine haljine, kako bih sada pre „crkla“ nego da kupim nešto od muške garderobe, kako šetam ulicama u sumrak slušajući nežni glas Westenre i plačem... ali plačem za sebe, sama, ne za druge. Plačem jer ne mogu da budem žena što osećam da jesam, jer ne mogu da to pokažem drugima, jer moram da glumim ono što nisam.

Muška ličnost mi se rastapa kao zadnji sneg u proleće. Ostali su samo mehanički parčići koji tek toliko da održe masku koju okolina treba da vidi. Pitam se, mogu li da živim na ovaj način i da budem srećna, kao doživotna zatočenica samo sa jednim pravom, a to je da u nedogled, nemo, samo posmatram život oko sebe.

Naravno da se plašim, i da stalno iznova razmišljam o sebi i situaciji u kojoj se nalazim. Verujem da sam jaka i da mogu da trpim bol ćutke. Bol će verovatno biti sve gori, jer negde između teško da mogu biti dugo. Sebe da izbrišem gumicom takođe ne mogu. Živeti kao žena u muškom telu znači da nemam drugu opciju nego da se nekako „anesteziram“, živim kao „robot“, odreknem se onoga što osećam kao žena iznutra, što želim da uradim, ispoljim. Plašim se da to neću moći, da „ubijem“ sebe iznutra. Mislim da je to nemoguće, jer ja sam ta žena koja je oduvek bila tu, kako da je izvadim, izdvojim, uništim...?

Želim da vam kažem ono što osećam, i da čujem vaše mišljenje. Nemam nameru da na vas prebacujem odgovornost za bilo kakve odluke, one su samo moje. Dala sam „kovertiranu ostavku na muškarca“ i plutam negde. Teško mi je. Poželela sam da ispričam sve ovo jednom prijatelju, da prošetamo pored reke, da stavim glavu na njegove grudi, da me zagrli kao ženu, da se osetim zaštićenom. Ali to je nemoguće...

Ostavka je u mojoj fioci, i verovatno ću je izvući i uskoro staviti na sto. Mnogi ljudi radije ostaju u bolu i poznatom, nego da zakorače u nepoznato.

Sve najbolje,

[Tot]

Originally posted by Niki
Zamislite dve osobe koje je ujela osa, jedna vrišti i plače, dok druga stiska zube i ćuti. Da li je bol isti kod obe osobe? Da li je otrov iz žaoke ubrizgan u oba tela isti? Oni koji gledaju površno, možda će reći da ovu drugu osobu osa nije ni ujela kada ne vrišti na sav glas.

Pošto je ovo rubrika aktivizam, rekao bih samo da mi je milo što sam pročitao ovo pismo. Ovo nije moj problem, ali nešto nam je slično, čini mi se svima, sa Niki. Da naša iskustva nisu priznata, da smo prisilno ućutkani da bi nam se zatim odredio govor. Tako se javlja laž u koju su nas smestili i u kojoj mnoge LGBTIQ osobe osećaju sve veću bol, ali ne mogu da je iskažu.

A pošto se u društvima, a poglavito ovom poput našeg, isključuju drugačija iskustva ili još bolje niko se ne trudi da ih čuje onda je ovo još jedan razlog za čitanje ovog pisma, i ako niste transrodna osoba - da bi pokušali razumeti drugačije iskustvo, tim pre što mi svi želimo biti shvaćeni više i jače kad smo opresirani.

[Dina]

Originally posted by Simor
Pošto imam utisak da većina forumaša i forumašica ne zalazi u trans kutak našeg foruma,

Ja sam vec procitala Nikino pismo. Jako je dirljivo i lepo. I naravno sva moja podrska za Niki.

Ali ova tvoja recenica me je podsetila na nesto drugo... Kod nas su ljudi po mom misljenju samozivi i za to ne mogu da krive drzavu. To zakljucujem iz toga sto kad se nadjem sa strancima ja cesto postavljam neka pitanja koja me zanimaju: o invalidima, o porodiljskom odsustvu, o ljudskim pravima itd. I osobe me o svemu informisu - nije mi se desilo da osoba kaze - ja nemam nikog ko je invalid pa o tome nista ne znam ili ja nisam zena, ne znam nista oko porodiljskog odsustva. Znaju mnogo o drugim ljudima i stanju u svojoj zemlji, cak do u detalje, bez obzira sto ih to licno ne pogadja. Dobro, verovatno se moze raditi na prosvecivanju ljudi ali mislim da nezavisno od toga nazalost iz nekog razloga kod nas postoji neosetljivost za druge ljude i njihove probleme.

Tako i ja imam utisak kao i tvoj na forumu da ljude cesto ne interesuje trans kutak, nije njihov problem... nadam se da se varam...