- 17 Nov 2006, 20:14
#626457
PRICA O NICEMU
Da vam ispricam pricu o nicemu? Jos se dvoumim o tome. Da li ste dorasli nicemu? Da li znate sta je to nista? Sta ako ne znate? Sta ako vas uplasim sa pricom o nicemu? Toliko dilemma mi se javlja u vezi sa tim, da jos uvek razmisljam o tome. Ipak, ipak, ipak…
Dakle, prica o nicemu desava se, naravno, nigde. Sada treba razmotriti I gde je to “nigde”. Da li ima neko odredjeno mesto u vremenu I prostoru? Da li uopste postoji mesto koje mozemo definisati kao “nigde” ? Oh, toliko je teskih pitanja, jer priznacete, ako ne postoji mesto “nigde” tesko da mozemo I mi postojati, jer je poznato da nam je potrebno vreme I prostor da bismo sebe negde smestili. Ako ne mozemo sebe negde smestiti, kako onda mozemo smestiti pricu. I jos veci problem-ko ce citati pricu o nicemu ako nema gde da se smesti u vremenu I prostoru.
A kako onda prica moze postojati bez citalaca. Moze li prica postojati ako nema ko da je cita? Ali, vidim da prica pocinje da postoji sama za sebe tako da joj citaoci vise nisu ni potrebni. Dakle, nije potrebno ni mesto, ni citaoci jer “Prica o nicemu” pocinje da postoji sama za sebe, stvara sama svoj prostor I vreme, sama sebe cita I ispravlja, sama sebe kritikuje.
Cudna stvar, od pocetka sam sumnjao da ce ovo uspeti a sada vec vidim nazire se zacetak neceg novog, neke nove inteligencije, novog sveta koji sebe samog stvara, siri se I uopste se ne brine hoce li je neko razumeti ili nece.
Rodio se iz reci jedan novi svet. I kako rekose-na pocetku svega bese rec.
Da vam ispricam pricu o nicemu? Jos se dvoumim o tome. Da li ste dorasli nicemu? Da li znate sta je to nista? Sta ako ne znate? Sta ako vas uplasim sa pricom o nicemu? Toliko dilemma mi se javlja u vezi sa tim, da jos uvek razmisljam o tome. Ipak, ipak, ipak…
Dakle, prica o nicemu desava se, naravno, nigde. Sada treba razmotriti I gde je to “nigde”. Da li ima neko odredjeno mesto u vremenu I prostoru? Da li uopste postoji mesto koje mozemo definisati kao “nigde” ? Oh, toliko je teskih pitanja, jer priznacete, ako ne postoji mesto “nigde” tesko da mozemo I mi postojati, jer je poznato da nam je potrebno vreme I prostor da bismo sebe negde smestili. Ako ne mozemo sebe negde smestiti, kako onda mozemo smestiti pricu. I jos veci problem-ko ce citati pricu o nicemu ako nema gde da se smesti u vremenu I prostoru.
A kako onda prica moze postojati bez citalaca. Moze li prica postojati ako nema ko da je cita? Ali, vidim da prica pocinje da postoji sama za sebe tako da joj citaoci vise nisu ni potrebni. Dakle, nije potrebno ni mesto, ni citaoci jer “Prica o nicemu” pocinje da postoji sama za sebe, stvara sama svoj prostor I vreme, sama sebe cita I ispravlja, sama sebe kritikuje.
Cudna stvar, od pocetka sam sumnjao da ce ovo uspeti a sada vec vidim nazire se zacetak neceg novog, neke nove inteligencije, novog sveta koji sebe samog stvara, siri se I uopste se ne brine hoce li je neko razumeti ili nece.
Rodio se iz reci jedan novi svet. I kako rekose-na pocetku svega bese rec.
