Bootstrap Framework 3.3.6

[2kune]

kao star čovjek koji je proživio toliko toga da mu za organiziranje i klasificiranje sveg tog iskustva nasušno treba antisklerin, mogu samo reći da se čovjek istinski boji samo nepoznatog i ničega drugog...

[svejedno]

Samo nepoznatog?

Xe, da me neko zaveze i kaze mi sad cu da ti odsecam prst po prst..i vec mi je jedan odsekao, znam osecaj, nije kakodakazem..nepoznat.....joj, sto bih se plasio.

,)

..

Salim se, da, ljudi povezuju strah od smrti sa strahom od nepoznatog.

Ja smrt povezujem sa radjanjem, ali to su samo neki moji tripovi ,)

[Lucem Ferre]

Aaaa, ti bi detalje.. OK

Dakle, od literature preporučujem Antropologiju smrti (II toma) od Tom(a) Luj Vensan,
Handbook of death and dying, simpatično delo koje je uredio Clifton D. Bryant.
Istoimeni autor je takođe poradio na delu pod nazivom Encyclopedia of death and the human experience. Ova tri dela skupa su dobar temelj za ovu tematiku

Dakle, čovek kada oseća nesigurnost, strah i sl. reaguje fizički. Znoji se, drhti i tome slično... On je ugrožen. A kada se počne preispitivati situacija koja dovodi do ugroženosti i kada se produbi dolazi se do zaključka da čovek ne reaguje samo svesno već i nesvesno - urođeno...
Na svesnom nivou vi reagujete na objekat (zmija, auto pred koji ste izleteli, na padobran koji se nije otvorio...) a na nesvesnom nivou vi reagujete na posledicu.
Mi se plašimo zmije, ali ne nje kao takve, već onoga što ona predstavlja za nas u određenom trenutku. Plašimo se mogućnosti da ćemo biti ujedeni i otrovani. Plašimo se mogućnosti da će nas auto udariti i ubiti. Naravno, strahovi se mogu produbljivati i zavisiti od situacije do situacije. Mogu različito delovati na ljude i shodno tome, na različit način se ispoljavati...

[svejedno]

evo sta sam izguglovO sad na brzaka: http://www.danas.rs/dodaci/psihologija/ ... _id=184996

[Mage]

Ja mislim da je u korenu svih strahova strah od bola, a ne smrti. Mislim da se najviše plašim smrti zbog bola usled umiranja koje može da se desi na x groznih načina. Same smrti se ne bojim toliko koliko bola; čak šta više, ponekad mi prija da razmišljam kako jednoga dana više neću postojati i neću se više patiti ni osećati bol. Kao što je neko rekao, strašniji mi je život zbog svog tog bola koji donosi. Smrt je mirna, večna i bezbolna, a meni to uopšte ne zvuči loše.

[Lucem Ferre]

Zanimljiv tekst. Manje više, to je ono sa čime se ja slažem... Ja lično zastupam stav da se rađamo sa strahom od smrti koji dolazi do izražaja onog momenta kada postanemo svesni činjenice šta je to zapravo smrt. Kod nekih se on (strah) samim tim, javlja ranije, kod nekih kasnije.. ali svi ga posedujemo.

Kao i @Mage i ja sam svoj strah pokušavao da odredim kroz bol. Plašim se fizičke boli svojeg umiranja i psihičke boli usled gubitka meni voljenih osoba. Ali kada se svede na svoju suštinu, to zaista jeste strah od smrti

[...Sitnicava...]

Originally posted by just_me

Kod nekih se on (strah) samim tim, javlja ranije, kod nekih kasnije.. ali svi ga posedujemo.

Ne verujem da ga posedujemo svi.

...

A što se onih silnih autora tiče i tvog gledišta, mislim da je sve to samo sekvenca i da se ne može iz svakog straha izvesti strah od smrti - već bojazan od bilo kakve (potencijalne?) ugroženosti, bilo naše ili tuđe.

[Lucem Ferre]

Naravno da je to samo deo, kao što za bilo šta možemo reći da je deo nečega.
Što se tiče drugog dela tvoje izjave, skrećem ti pažnju da pročitaš tekst iz danasa koji je okačio Svejedno...

A što se tiče tvoje uverenosti koji procenat ljudi poseduje ili ne poseduje strah od smrti, tu oboje ostajemo na pretpostavkama, jer još uvek nije razvijen dovoljno pouzdan mehanizam da se dođe do pouzdanih informacija o tome koliko je strah od smrti prisutan bilo gde...
U prilog mojoj tezi (i tezi većine naučnika) ide i činjenica da sve kulture pridaju jako veliki značaj smrti. Sem kultura kao takvih, mnoga ljudska stvaralaštva smrti daju veliki značaj... Religija, film, muzika...

[...Sitnicava...]

Pridaje se veliki značaj smrti, neosporno, ali ne uvek u tom kontekstu - tom tvom i naučničkom. Jer u budizmu je, recimo, ukorenjeno shvatanje smrti kao preporoda, ponovnog počinjanja, pa bih rekla da, sudeći po tome, mnogi Budisti na smrt gledaju kao na stepenik više, dakle, da je se ne plaše.

Sve u svemu, razmislila sam o -tebi i naučnicima- i palo mi je na pamet jedno 10 strašnih situacija koje nikako nisam mogla da svedem na strah od smrti.

[Lucem Ferre]

Originally posted by ...Sitnicava...

...Jer u budizmu je, recimo, ukorenjeno shvatanje smrti kao preporoda, ponovnog počinjanja, pa bih rekla da, sudeći po tome, mnogi Budisti na smrt gledaju kao na stepenik više, dakle, da je se ne plaše...

Ovo je greška... Ovaj rad, što će mi ga objaviti baš i govori o odnosu religije i smrti. Budizam i te kako prožima strah od smrti. To se najbolje vidi kroz običaje sahranjivanja, kojima sam ja u svom radu pridao bitan značaj. Nisi pogrešila kada si rekla da je smrt preporod, ali si izostavila da u budizmu, učenici teže tome da ne budu više rođeni. Plaše se karme koja će odlučiti o ishodu njihove smrti. Plaše se budisti puta koji ih čeka kada umru... I te kako je strah prisutan...

Originally posted by ...Sitnicava...

Sve u svemu, razmislila sam o -tebi i naučnicima- i palo mi je na pamet jedno 10 strašnih situacija koje nikako nisam mogla da svedem na strah od smrti.

Hahahah, carice! Ja se plašim da pitam koje su to situacije

[...Sitnicava...]

Evo sad baš čitkam nešto o Budizmu i smrti i nalazim informacije koje su antipod jedna drugoj. Čini mi se da sve te priče sa kolena na koleno dospeju do nas u verziji koja više nema sponu sa istinom.

Jebote, jedan izvor kaže "Budisti se bave tumačenjem posthumnog života", drugi kaže "Budisti se ne bave onostrani životom" i sve tako. Ma dodjavola.

[svejedno]

Originally posted by just_me

Originally posted by ...Sitnicava...

...Jer u budizmu je, recimo, ukorenjeno shvatanje smrti kao preporoda, ponovnog počinjanja, pa bih rekla da, sudeći po tome, mnogi Budisti na smrt gledaju kao na stepenik više, dakle, da je se ne plaše...

Ovo je greška... Ovaj rad, što će mi ga objaviti baš i govori o odnosu religije i smrti. Budizam i te kako prožima strah od smrti. To se najbolje vidi kroz običaje sahranjivanja, kojima sam ja u svom radu pridao bitan značaj. Nisi pogrešila kada si rekla da je smrt preporod, ali si izostavila da u budizmu, učenici teže tome da ne budu više rođeni. Plaše se karme koja će odlučiti o ishodu njihove smrti. Plaše se budisti puta koji ih čeka kada umru... I te kako je strah prisutan...

Koncept BITNOSTI smrti/rodjenja je svakako prisutan, ali ne i strah...bar ne po 'ucenju budizma'.

Strah od karme je nesto nepojmljivo u budizmu, jer je karma osnovni zakon, koji bi mogao da se poveze sa osnovnim zakonom fizike - akcija-reakcija.

..

Ne postoji STRAH od karme niti ponovnog radjanja.

Karma 'postoji' pa postoji. Tu je svaki sekund.

..

Tezi se nirvani, ali ne iz straha. Zapravo, uz strah je nemoguce dostici nirvanu.

Jer ako se plasimo necega, to znaci da ZELIMO nesto drugacije od toga.

..

Budizam uci oslobadjanje od SVIH zelja. Samim tim i od strahova.

..

Sad sam se razmahao, jasno...sve u svemu, ne postoji strah od karme, karma je osnovni zakon koga se, na kraju krajeva, ne vredi plasiti.

A razni budisti, kao i svi ljudi, se svakako plase smrti.

Neki, mozda, ne ,)

..

Ali BUDIZAM kao..hm..filozofija, jer nije potpuno religija..nema strah od smrti u svojoj sustini.

Ima kontradiktornu teznju za oslobadjanje od teznji ,)



..

Nije cilj prestati umirati/radjati se, vec doci do neceg drugog.

Ne zato sto je smrt nesto lose, vec zato sto je to drugo nesto bolje.

[svejedno]

Originally posted by ...Sitnicava...

Evo sad baš čitkam nešto o Budizmu i smrti i nalazim informacije koje su antipod jedna drugoj. Čini mi se da sve te priče sa kolena na koleno dospeju do nas u verziji koja više nema sponu sa istinom.

Jebote, jedan izvor kaže "Budisti se bave tumačenjem posthumnog života", drugi kaže "Budisti se ne bave onostrani životom" i sve tako. Ma dodjavola.

Budizam je 'ateisticka religija'..xe, budizam je pun protivrecnosti.

Kao ta teznja za oslobadjanjem od teznji.




pS. opet, meni licno sve to ima smisla.

[...Sitnicava...]

Svejedno.

Ako je već krajnji cilj nirvana (meni draži termin utrnuće), onda tu strahu mesta nema.

Ili se bojiš, ali nisi nikakav Budista već slabašni disident.

[Lucem Ferre]

Originally posted by svejedno

Originally posted by just_me

Originally posted by ...Sitnicava...

...Jer u budizmu je, recimo, ukorenjeno shvatanje smrti kao preporoda, ponovnog počinjanja, pa bih rekla da, sudeći po tome, mnogi Budisti na smrt gledaju kao na stepenik više, dakle, da je se ne plaše...

Ovo je greška... Ovaj rad, što će mi ga objaviti baš i govori o odnosu religije i smrti. Budizam i te kako prožima strah od smrti. To se najbolje vidi kroz običaje sahranjivanja, kojima sam ja u svom radu pridao bitan značaj. Nisi pogrešila kada si rekla da je smrt preporod, ali si izostavila da u budizmu, učenici teže tome da ne budu više rođeni. Plaše se karme koja će odlučiti o ishodu njihove smrti. Plaše se budisti puta koji ih čeka kada umru... I te kako je strah prisutan...

Koncept BITNOSTI smrti/rodjenja je svakako prisutan, ali ne i strah...bar ne po 'ucenju budizma'.
Strah od karme je nesto nepojmljivo u budizmu, jer je karma osnovni zakon, koji bi mogao da se poveze sa osnovnim zakonom fizike - akcija-reakcija.
..
Ne postoji STRAH od karme niti ponovnog radjanja.
Karma 'postoji' pa postoji. Tu je svaki sekund.
..
Tezi se nirvani, ali ne iz straha. Zapravo, uz strah je nemoguce dostici nirvanu.
Jer ako se plasimo necega, to znaci da ZELIMO nesto drugacije od toga.
..
Budizam uci oslobadjanje od SVIH zelja. Samim tim i od strahova.
..
Sad sam se razmahao, jasno...sve u svemu, ne postoji strah od karme, karma je osnovni zakon koga se, na kraju krajeva, ne vredi plasiti.
A razni budisti, kao i svi ljudi, se svakako plase smrti.
Neki, mozda, ne ,)
..
Ali BUDIZAM kao..hm..filozofija, jer nije potpuno religija..nema strah od smrti u svojoj sustini.
Ima kontradiktornu teznju za oslobadjanje od teznji ,)
..

Nije cilj prestati umirati/radjati se, vec doci do neceg drugog.
Ne zato sto je smrt nesto lose, vec zato sto je to drugo nesto bolje.

Ti si samo zagrebao po površini. Pogledao si manifestno a nisi obratio pažnju na latentno. O čemu govori karma, ako ne o sudu. Karma je vaga, ona meri dela i daje ishod. Ona je sudija. Nirvana je konačna prsuda. U pravu si, ne plaše se budisti nirvane. Nirvana je raj, oni se pakla plaše, koji se ogleda u ponovnom rađanju i proživljavanju telesnih muka...

"...Dok je u ranije pomenutim religijama svrha vere i života na zemlji kroz odricanje, konačno oslobođenje kroz vaskrsnuće ili večni život, u Budizmu je sasvim suprotno. Budisti teže da se na zemlji pokažu dovoljno dobrim kako se ne bi ponovo rodili. Može se reći da sve do sada pomenute religije imaju dve zajedničke stvari, a to je da se život nastavlja posle smrti i da u ovom životu trebamo živeti što je moralnije moguće, kako bi smo uživali u nagradi koja sledi... ...Budizam govori o reinkarnaciji – ponovnom rađanju. Reinkarnacija je posledica karme. Karma je svestan čin koji proizilazi iz želje. Dobar čin će nas dovesti do boljeg ponovnog rađanja, a loš čin do lošijeg. Da bi se prekinuo krug ponovnog rađanja, mora se pratiti i poštovati osmostruki put ispravnih: gledišta, želja, govora, ponašanja, načina zarađivanja za život, nastojanja, namera i kontemplacije. Kada se savlada svih osam koraka, dostiže se nirvana. Nirvana je konačno spasenje, koje se postiže mudrošću o prolaznosti duha ili sopstva, kako se još naziva. (Hamilton, 2003:143)"

"Budino učenje, a ujedno i učenje budizma danas, sadrži četiri istinie:
Prva je da život podrazumeva patnju (dukkha na jeziku pali, kojim su pisani budistički sveti spisi – izraz koji, preciznije, ima suprotno značenje od blagostanja. Najbliže njegovom pravom značenju bilo bi ’nezadovoljavajuće stanje’). Druga kaže da su izvor patnje želja i žudnja, treća da se patnja može prekinuti suzbijanjem želje i četvrta da se to može postići ako se sledi osmostruki put dhamma (na sanskriptu dharma) – put budizma. To dovodi do postizanja nibbane (na sanskriptu nirvana), stanja blaženosti u kome su želje ugasle.[Hamilton, 2003:142)"

[svejedno]

Originally posted by just_me

Ti si samo zagrebao po površini. Pogledao si manifestno a nisi obratio pažnju na latentno. O čemu govori karma, ako ne o sudu. Karma je vaga, ona meri dela i daje ishod. Ona je sudija. Nirvana je konačna prsuda. U pravu si, ne plaše se budisti nirvane. Nirvana je raj, oni se pakla plaše, koji se ogleda u ponovnom rađanju i proživljavanju telesnih muka...

"...Dok je u ranije pomenutim religijama svrha vere i života na zemlji kroz odricanje, konačno oslobođenje kroz vaskrsnuće ili večni život, u Budizmu je sasvim suprotno. Budisti teže da se na zemlji pokažu dovoljno dobrim kako se ne bi ponovo rodili. Može se reći da sve do sada pomenute religije imaju dve zajedničke stvari, a to je da se život nastavlja posle smrti i da u ovom životu trebamo živeti što je moralnije moguće, kako bi smo uživali u nagradi koja sledi... ...Budizam govori o reinkarnaciji – ponovnom rađanju. Reinkarnacija je posledica karme. Karma je svestan čin koji proizilazi iz želje. Dobar čin će nas dovesti do boljeg ponovnog rađanja, a loš čin do lošijeg. Da bi se prekinuo krug ponovnog rađanja, mora se pratiti i poštovati osmostruki put ispravnih: gledišta, želja, govora, ponašanja, načina zarađivanja za život, nastojanja, namera i kontemplacije. Kada se savlada svih osam koraka, dostiže se nirvana. Nirvana je konačno spasenje, koje se postiže mudrošću o prolaznosti duha ili sopstva, kako se još naziva. (Hamilton, 2003:143)"

"Budino učenje, a ujedno i učenje budizma danas, sadrži četiri istinie:
Prva je da život podrazumeva patnju (dukkha na jeziku pali, kojim su pisani budistički sveti spisi – izraz koji, preciznije, ima suprotno značenje od blagostanja. Najbliže njegovom pravom značenju bilo bi ’nezadovoljavajuće stanje’). Druga kaže da su izvor patnje želja i žudnja, treća da se patnja može prekinuti suzbijanjem želje i četvrta da se to može postići ako se sledi osmostruki put dhamma (na sanskriptu dharma) – put budizma. To dovodi do postizanja nibbane (na sanskriptu nirvana), stanja blaženosti u kome su želje ugasle.[Hamilton, 2003:142)"

Karma jeste vaga, ali nije nikakav sudija.


Ili je sudija jednako kao sto je sudija lopta koju bacis u zid pa se odbije i udari te po faci.

Karma je zakon akcije i reakcije. Nista drugo. Nikakav sudija.



..

'Zivot je patnja'.

Jel te ta recenica toliko ubedjuje da su budisti toliko u fazonu da dostignu tu nirvanu?

Da izbegnu patnju? Jer je zivot 'nezadovoljavajuce stanje'?

..

Sta mislis zbog cega oni misle da je to tako?

Zato sto zivot jeste patnja, iako covek moze sasvim da uziva u ovom svetu sa bogatstvima, kojih se svesno odricu?

Ko npr i sam Sidarta, ciji zivot nije bio patnja, jer je bio kraljevske krvi i znas vec pricu.


Ta prica ima svoju simboliku. Napustio je zivot koji nije bio patnja.

Ali bio je nezadovoljavajuci svejedno.

..

Ili teze nirvani zato sto smatraju da postoji neko stanje koje je, jednostavno, bolje od ovog zivota, uz sve radosti koje moze da pruzi, npr, princu?


Titula BUDA, u bukvalnom prevodu znaci probudjeni, BUDAN.


..


Nije patnja u tome sto je ovaj svet ovakav, nego sto budan mozes doci do boljeg.

[2kune]

Originally posted by svejedno

Samo nepoznatog?

Xe, da me neko zaveze i kaze mi sad cu da ti odsecam prst po prst..i vec mi je jedan odsekao, znam osecaj, nije kakodakazem..nepoznat.....joj, sto bih se plasio.

,)

..

Salim se, da, ljudi povezuju strah od smrti sa strahom od nepoznatog.

Ja smrt povezujem sa radjanjem, ali to su samo neki moji tripovi ,)

Pa ne baš... Nepoznat ti je recimo život bez prstiju...
Nepoznato se često maskira kao poznato kroz zamišljanje... Ali ostaje činjenica da zamišljeno, koliko god intelektualno poznato i očekivano bilo, nije istinsko iskustvo...
Uostalom, vele oni koji su proživjeli mučenja, da je prvi prst najteži, a kasnije se javlja više prkos dok se strah smanjuje ako se ne poštuje uzlazna dramaturška linija sve gorih i gorih mučenja... Valja učiti od inkvizicije... Ona je najviše priznanja dobila višesatnim prikazivanjima mučila i demonstriranjem njihova djelovanja na neživim materjalima... Kad bi pravo mučenje počelo ili bi žrtve upale u stupor ili bi jednostavno umrle...

Ljudi ne povezuju, oni se jednostavno boje. Tek u momentima optimizma mogu razmišljati o tome i stvarati kojekakve racionalizacije da sebi olakšaju...

[svejedno]

xaa, kad me vec teras da idemo u pretpostavke..

Sta cemo sa npr. zrtvama roditeljskog silovanja i tome slicno, koje umiru od straha da se NE PONOVI ..pa, ono sto se ponavlja cesto...

Postoje zabelezeni slucajevi da su klinci od straha od ocekivanog ponovljenog silovanja prakticno gubili razum..

Isto tako sam cuo tvrdnje da prvi put nije NAJGORI, vec iscekivanje i zivljenje u strahu od PONAVLJANJA JEDNOG TE ISTOG.

..

Sta, sex nije svaki put isti?

..

Sve u svemu, covek svakako moze da se boji i poznatog. I to veoma da se boji.


..

Ja se npr. plasim da opet vadim umnjak. Prvi put nisam znao koliko boli. Nisam se plasio. Sada znam. Sad se plasim ,)

[Mage]

Originally posted by svejedno



Ja se npr. plasim da opet vadim umnjak. Prvi put nisam znao koliko boli. Nisam se plasio. Sada znam. Sad se plasim ,)

Slažem se sa tobom da strah od poznatog može da bude i gori od straha od nepoznatog.

[2kune]

strah od poznatog samo je želja da se određena patnja ne ponovi... strah od nepoznatog još je i nedefinirana anksioznost koja umnoge umanjuje djelovanje zaštitnih mehanizama...

[svejedno]

True.

Very true.



..

Samo, covek MOZE da se boji poznatog ,)

Do granice fixacije, mentalne poremecenosti.

[2kune]

ali čovjek može apsolutno sve, pogotovo do mentalne poremećenosti... no, teško je nešto reći kada se nabraja sve... to vodi u relativizaciju...
ukratko, da se nešto uobliči za ovu temu, nitko ne poznaje smrt, zar ne?

[svejedno]

Ok, tvoja poenta je da je strah od smrti strah od nepoznatog?

Slazem se.

Vec napisao gore to.

..

Ja sam isao u sitna crevca i npisao da se ne slazem da se ljudi plase SAMO nepoznatog ,)

(opet, sitna crevca - ima ubedjenih religioznih ljudi, koji misle da znaju sta se desava, ima ubedjenih ateista koji misle da znaju da se nista ne desava..... stoga, slazem se, strah od nepoznatog ,)

[Dina]

Mozda ima veze sa prethodnom pricom ali mozda i nema toliko... tek mene jako nervira kad neko kaze - vise bih voleo/la da umrem nego da ostanem invalid posle neke nesrece. Mozda je to strah od poznato/nepoznatog - zna osoba kako izgledaju hendikepirane osobe ali njihov zivot meri svojim sadasnjim merilima. U svakom slucaju, nekako mi je diskriminisuce to, mada sam imala prilike da cujem to i od osoba koje ne bi trebalo da su diskriminatorne... Inace zivot moze biti bogat bez obzira na neki hendikep ovakav ili onakav. Mislim da je zivot mnogo strasniji sa hendikepom u glavi, pri tom ne mislim na ljude sa mentalnim oboljenjima nego na navodno zdrave a mracne i ispunjene mrznjom, ili pakosne i zavidne...

[Guion Nerville]

Originally posted by Dina

Mozda ima veze sa prethodnom pricom ali mozda i nema toliko... tek mene jako nervira kad neko kaze - vise bih voleo/la da umrem nego da ostanem invalid posle neke nesrece. Mozda je to strah od poznato/nepoznatog - zna osoba kako izgledaju hendikepirane osobe ali njihov zivot meri svojim sadasnjim merilima. U svakom slucaju, nekako mi je diskriminisuce to, mada sam imala prilike da cujem to i od osoba koje ne bi trebalo da su diskriminatorne...

Da, mislim da to proizlazi iz toga sto se ljudi vezuju za svoj "identitet", a nekako zaboravljaju da je on, kao i sve, podlozan promenama.

Pa ako se neko vezao za identitet "neinvalida" i pritom i sam ima predrasude da zivot invalida mora biti nesrecan, i uzasan, on zapravo ovime sto si rekla projektuje svoj manje ili vise svestan sadrzaj da zivot invalida u opstem slucaju nije vredan zivljenja, mozda je otud diskriminisuce.

Strah od smrti njihovog "identiteta" za koji su se vezali ume zato biti veci od straha od smrti same.

Inace zivot moze biti bogat bez obzira na neki hendikep ovakav ili onakav. Mislim da je zivot mnogo strasniji sa hendikepom u glavi, pri tom ne mislim na ljude sa mentalnim oboljenjima nego na navodno zdrave a mracne i ispunjene mrznjom, ili pakosne i zavidne...

Inace na osnovu tvojih postova delujes mi kao prilicno zrela osoba.

[Dina]

Banano,
slicno i ja razmisljam... ali ako se radi o osobama koje su inace tolerantne i koliko toliko poznaju zivot invalidnih osoba onda mi postaje manje razumljivo. Upitam ja a odgovor je otprilike - ja to sve shvatam ali to je samo kad se radi o meni... Ali ja nisam sigurna da je to objasnjenje dobro. Mislim da ako ja istinski prihvatam neku grupu ljudi koja je po nekom osnovu razicita od mene i diskriminisana cesto u drustvu, onda mi zivot u toj grupi ljudi ne bi bio manje tragican nego u mojoj, a svakako ne toliko tragican da bih radije izabrala smrt. Nekako mi iz tih reci sledi da osoba nije sasvim prevazisla diskriminaciju, niti shvatila druge ljude, iako misli da to cini.

Hvala

[Mars]

Ne boji se smrti. Biji se toga da nisi živeo.

Meksikansci su tu meni sjajni...kako celog života prave zajebanciju na temu smrti.



Inače, sasvim drugačije gledam na svoju smrt i smrt onih koje volim.

[Mars]

Originally posted by svejedno

Salim se, da, ljudi povezuju strah od smrti sa strahom od nepoznatog.

Ma šta je tu nepoznato - umreš i nema te!

Nego ljudi povezuju smrt sa tim da te NEMA, i tu je sva panika.

Mene lično tu jedino užasava što će u tom nekom posle kratkom periodu da se dešava nešto vezano za mene (ajde: moje telo) na šta ja neću imati kontrolu. Ultimativni užas. Pa se nadam da to donekle bar može da se reguliše, za života, neki elementi te neuključenosti u situaciju.

Na žalost, nisam od onih koji kažu: kad umrem, baš me briga, možete i da me bacite negde.

[Mars]

Originally posted by Dina

Mozda ima veze sa prethodnom pricom ali mozda i nema toliko... tek mene jako nervira kad neko kaze - vise bih voleo/la da umrem nego da ostanem invalid posle neke nesrece....

Ljudi su skloni da pričaju razne gluposti dok ih život ne dovede u tu situaciju. Onda se predomisle.
Naročito što su stariji.

Ja znam neke koji su u mladjim godinama pokazivali izuzetnu hrabrost prema smrti "Ma šta me briga...živim koliko živim" - neuredan život, loša ishrana, nekativnost, trovanje po raznim osnovama...DA BI 20 godina kasnije delili komad mesa milimetarski precizno, da bi to bilo u gram prema dijeti koju im je dao doktor, ili pravili dramu ako iz nekog razloga popiju lek u 10 sati i 2 minuta umesto kad treba - u 10, okruglo...

Tako da...ne pridavati značaj. Ljudi kažu da bi se pre ubili nego da je ovo ili ono...pa ne urade to.

[Guion Nerville]

Dina, mozda ima jos jedan ugao... Da veruju da su invalidi, koji vole i zele zivot iako imaju neki hendikep, sami po sebi, kao neki "posebni ljudi" dovoljno psihicki jaki da se nose sa nekim realnim poteskocama sa kojima se susrecu, a ne veruju da su oni dovoljno snazne licnosti da bi to podneli. Tu se vidi zacetak potencijalne depresije ako se dodje u takvu situaciju.

I tu bih se nadovezao na Marsa, da nekad covek ne moze u potpunosti da predvidi svoje ponasanje, dok se i sam ne nadje u nekoj situaciji.

Ovako izdaleka, kada im se cini da su daleko i od smrti, i od necega sto bi ih dovelo u poziciju invalida, mozda nemaju ispravnu predstavu... Kad covek zaista pogleda blize lice smrti, nekako postaje polako spremniji na mnoge "kompromise"sa samim sobom (odnosno "idealizovanim ja"), i shvati kako zivot moze biti vredan u najrazlicitijim i naizgled najtezim situacijama...

I neretko ono sto ljude najvise sprecava da potpuno uzivaju u njemu koliko je moguce jesu predrasude o tome kakav bi on trebalo da bude za njih.