- 29 Sep 2009, 23:23
#1640328
Učinak društva se ne sastoji samo u ulivanju fikcija u našu svest, već i u sprečavanju sticanja svesti o stvarnosti.
Ovaj sistem dejstvuje kao društveno uslovljeni filter: iskustvo ne može dospeti u svest ako ne uspe da prođe kroz ovaj filter.
Pre svega, moramo uzeti u obzir da se mnoga iskustva ne daju lako svesno percipirati. Bol je fizičko iskustvo koje je možda najbolje podešeno svesnoj percepciji (...) ali kad se radi o tananijem ili složenijem iskustvu, kao što je posmatranje orošenog ružinog pupoljka, rano ujutru, dok je vazduh još prohladan a sunce se rađa i ptica peva - pokazuje se da se u nekim kulturama ovo iskustvo lako svesno doživljava, dok u savremenoj zapadnoj kulturi to isto iskustvo obično neće dopreti do svesti jer nije dovoljno "važno" ili "značajno" da bi bilo zapaženo. Da li će tanana afektivna iskustva dopreti do svesti zavisi od toga u kojoj se meri takva iskustva neguju u određenoj kulturi. Postoje mnoga osećajna iskustva za koja izvestan jezik nema odgovarajuće reči, dok drugi jezik može obilovati rečima koje izražavaju ova osećanja. U engleskom jeziku, na primer imamo samo jednu reč - love - koja služi za osećanja koja idu od naklonosti do erotske strasti i do bratske i materinske ljubavi. U jeziku u kojem različita emocionalna iskustva nisu izražena različitim rečima skoro je nemoguće da čovekova iskustva dopru do svesti, i obratno. Opšte uzev, može se reći da retko dospeva do svesti ono osećanje za koje jezik nema posebnu reč.
Drugi vid filtera koji omogućuje svest jeste logika, koja u određenoj kulturi usmerava ljudsko mišljenje. Kao što većina ljudi pretpostavlja da je njihov jezik "prirodan", a da drugi jezici samo upotrebljavaju različite reči za obeležavanje istih stvari, tako pretostavljaju i da su pravila koja određuju ispravno mišljenje takođe prirodna i univerzalna, da je ono što je nelogično u jednom kulturnom sistemu, nelogično i u ma kom drugom, jer se protivi "prirodnoj" logici. Dobar primer ovog stava jeste razlika između aristotelovske i paradoksalne logike.
Aristotelovska logika se zasniva na zakonu istovetnosti, koji tvrdi da je A - A, na zakonu protivrečnosti (A nije ne-A) i na zakonu isključivanja srednje mogućnosti (A ne može biti A i ne-A). Aristotel je tvrdio da je "nemoguće da jedna stvar istovremeno pripada i ne pripada istoj stvari i u istom pogledu ... ovo je najsigurnije načelo."
Suprotnost aristotelovske logike jeste ona koju bi mogli nazvati paradoksalnom i koja postavlja da se A i ne-A uzajamno ne isključuju kao predikati X. Paradoksalna logika je preovlađivala u kineskom i indijskom mišljenju, u Heraklitovoj filosofiji, i opet, pod imenom dijalektike, u misli Hegela i Marksa.
Ukoliko izvesna osoba živi u kulturi u kojoj se ne sumnja u ispravnost aristotelovske logike, njoj je neobično teško, ako ne i nemoguće, da bude svesna iskustava koja protivreče aristotelovskoj logici, te su, sa stanovišta kulture kojoj ta osoba pripada, besmislena.
Treći vid filtra (pored jezika i logike) jeste sadržina iskustava. Svako društvo isključuje misaono uobličavanje, doživljavanje i izražavanje izvesnih misli i osećanja. Postoje stvari koje ne samo što se "ne čine", već se čak "ne smeju ni pomisliti". Na primer, u ratničkom plemenu čiji pripadnici žive od ubijanja i pljačkanja pripadnika drugih plemena može postojati pojedinac koji se gnuša ubijanja i pljačke. Ipak, sasvim je neverovatno da će on biti svestan ovog osećanja, jer bi to bilo nespojivo sa osećanjem čitavog plemena; svest o ovom nepodudarnom osećanju dovela bi ga u opasnost da se oseti potpuno izdvojen i ostrakiziran. Zato bi pojedinac s takvim osećanjem gnušanja verovatno razvio psihosomatski simptom povraćanja, umesto da dozvoli osećanju gnušanja da prodre do njegove svesti.
Dolazimo, dakle do zaključka da su svest i nesvesnost društveno uslovljene. Ja sam svestan svih svojih osećanja i misli kojima je dozvoljeno da se probiju kroz trostruki filter (društveno uslovljenog) jezika, logike i zabrana (društvenog karaktera). Iskustva koja ne mogu da se profiltriraju ostaju izvan svesti, tj. ostaju nesvesna.
Ova analiza dovodi do zaključka do kojeg je Karl Marks došao formulisavši problem svesti ovako: "Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest."
(Erih From: Psihoanaliza i zen budizam)
Svrha Novogovora je bila ne da samo da sredstvo kojim bi se izražavala filozofija i duhovne navike sledbenika englsoca nego da onemogući sve ostale načine mišljenja. Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvaćen jednom zauvek a Starogovor zaboravljen, svaka jeretička misao - to jest, misao koja bi bila u neskladu s principima englsoca - bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od reči.
Novogovor je bio zamišljen ne da proširi nego da suzi krug pojmova dostupnih ljudskoj misli, i toj svrsi je posredno koristilo smanjivanje broja reči na minimum.
Najveća teškoća koju su imali sastavljači rečnika novogovora nije bila u izmišljanju novih reči nego u tome da tačno utvrde šta novoizmišljene reči znače; to jest da utvrde koje grupe ostalih reči one ukidaju samim svojim postojanjem.
Novogovor se razlikovao od većine ostalih jezika upravo po tome što mu se rečnik svake godine sužavao umesto da se širi. Svako sužavanje je predstavljalo dobitak, jer što je izbor manji, manje je i iskušenje da se razmišlja.
Predrevolucionarna književnost se mogla podvrći samo ideološkom prevodu - to jest, izmenjivanju kako smisla tako i jezika. Uzmimo na primer onaj dobro poznati stav iz Deklaracije nezavisnosti:
Za očigledne istine držimo da su svi ljudi jednaki stvoreni, da ih je Tvorac nekim neotuđivim pravima obdario, i da se pravo na život, slobodu i traženje sreće među tim pravima nahode. Da se radi ostvarenja tih prava među ljudima vlade postavljaju, čija moć potiče iz saglasnosti onih kojima vladaju. Da je, kad god koja vlada počne tome na štetu raditi, pravo narodno da izmeni je ili ukine, i novu vladu postavi...
Ovaj stav se nikako ne bi mogao prevesti na Novogovor, a da se pri tome očuva prvobitni smisao. Najpribližniji prevod bi se sastojao u tome da se ceo taj stav sažme u jednu jedinu reč, zlomisao.
(Džordž Orvel: 1984.)
Ovaj sistem dejstvuje kao društveno uslovljeni filter: iskustvo ne može dospeti u svest ako ne uspe da prođe kroz ovaj filter.
Pre svega, moramo uzeti u obzir da se mnoga iskustva ne daju lako svesno percipirati. Bol je fizičko iskustvo koje je možda najbolje podešeno svesnoj percepciji (...) ali kad se radi o tananijem ili složenijem iskustvu, kao što je posmatranje orošenog ružinog pupoljka, rano ujutru, dok je vazduh još prohladan a sunce se rađa i ptica peva - pokazuje se da se u nekim kulturama ovo iskustvo lako svesno doživljava, dok u savremenoj zapadnoj kulturi to isto iskustvo obično neće dopreti do svesti jer nije dovoljno "važno" ili "značajno" da bi bilo zapaženo. Da li će tanana afektivna iskustva dopreti do svesti zavisi od toga u kojoj se meri takva iskustva neguju u određenoj kulturi. Postoje mnoga osećajna iskustva za koja izvestan jezik nema odgovarajuće reči, dok drugi jezik može obilovati rečima koje izražavaju ova osećanja. U engleskom jeziku, na primer imamo samo jednu reč - love - koja služi za osećanja koja idu od naklonosti do erotske strasti i do bratske i materinske ljubavi. U jeziku u kojem različita emocionalna iskustva nisu izražena različitim rečima skoro je nemoguće da čovekova iskustva dopru do svesti, i obratno. Opšte uzev, može se reći da retko dospeva do svesti ono osećanje za koje jezik nema posebnu reč.
Drugi vid filtera koji omogućuje svest jeste logika, koja u određenoj kulturi usmerava ljudsko mišljenje. Kao što većina ljudi pretpostavlja da je njihov jezik "prirodan", a da drugi jezici samo upotrebljavaju različite reči za obeležavanje istih stvari, tako pretostavljaju i da su pravila koja određuju ispravno mišljenje takođe prirodna i univerzalna, da je ono što je nelogično u jednom kulturnom sistemu, nelogično i u ma kom drugom, jer se protivi "prirodnoj" logici. Dobar primer ovog stava jeste razlika između aristotelovske i paradoksalne logike.
Aristotelovska logika se zasniva na zakonu istovetnosti, koji tvrdi da je A - A, na zakonu protivrečnosti (A nije ne-A) i na zakonu isključivanja srednje mogućnosti (A ne može biti A i ne-A). Aristotel je tvrdio da je "nemoguće da jedna stvar istovremeno pripada i ne pripada istoj stvari i u istom pogledu ... ovo je najsigurnije načelo."
Suprotnost aristotelovske logike jeste ona koju bi mogli nazvati paradoksalnom i koja postavlja da se A i ne-A uzajamno ne isključuju kao predikati X. Paradoksalna logika je preovlađivala u kineskom i indijskom mišljenju, u Heraklitovoj filosofiji, i opet, pod imenom dijalektike, u misli Hegela i Marksa.
Ukoliko izvesna osoba živi u kulturi u kojoj se ne sumnja u ispravnost aristotelovske logike, njoj je neobično teško, ako ne i nemoguće, da bude svesna iskustava koja protivreče aristotelovskoj logici, te su, sa stanovišta kulture kojoj ta osoba pripada, besmislena.
Treći vid filtra (pored jezika i logike) jeste sadržina iskustava. Svako društvo isključuje misaono uobličavanje, doživljavanje i izražavanje izvesnih misli i osećanja. Postoje stvari koje ne samo što se "ne čine", već se čak "ne smeju ni pomisliti". Na primer, u ratničkom plemenu čiji pripadnici žive od ubijanja i pljačkanja pripadnika drugih plemena može postojati pojedinac koji se gnuša ubijanja i pljačke. Ipak, sasvim je neverovatno da će on biti svestan ovog osećanja, jer bi to bilo nespojivo sa osećanjem čitavog plemena; svest o ovom nepodudarnom osećanju dovela bi ga u opasnost da se oseti potpuno izdvojen i ostrakiziran. Zato bi pojedinac s takvim osećanjem gnušanja verovatno razvio psihosomatski simptom povraćanja, umesto da dozvoli osećanju gnušanja da prodre do njegove svesti.
Dolazimo, dakle do zaključka da su svest i nesvesnost društveno uslovljene. Ja sam svestan svih svojih osećanja i misli kojima je dozvoljeno da se probiju kroz trostruki filter (društveno uslovljenog) jezika, logike i zabrana (društvenog karaktera). Iskustva koja ne mogu da se profiltriraju ostaju izvan svesti, tj. ostaju nesvesna.
Ova analiza dovodi do zaključka do kojeg je Karl Marks došao formulisavši problem svesti ovako: "Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest."
(Erih From: Psihoanaliza i zen budizam)
Svrha Novogovora je bila ne da samo da sredstvo kojim bi se izražavala filozofija i duhovne navike sledbenika englsoca nego da onemogući sve ostale načine mišljenja. Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvaćen jednom zauvek a Starogovor zaboravljen, svaka jeretička misao - to jest, misao koja bi bila u neskladu s principima englsoca - bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od reči.
Novogovor je bio zamišljen ne da proširi nego da suzi krug pojmova dostupnih ljudskoj misli, i toj svrsi je posredno koristilo smanjivanje broja reči na minimum.
Najveća teškoća koju su imali sastavljači rečnika novogovora nije bila u izmišljanju novih reči nego u tome da tačno utvrde šta novoizmišljene reči znače; to jest da utvrde koje grupe ostalih reči one ukidaju samim svojim postojanjem.
Novogovor se razlikovao od većine ostalih jezika upravo po tome što mu se rečnik svake godine sužavao umesto da se širi. Svako sužavanje je predstavljalo dobitak, jer što je izbor manji, manje je i iskušenje da se razmišlja.
Predrevolucionarna književnost se mogla podvrći samo ideološkom prevodu - to jest, izmenjivanju kako smisla tako i jezika. Uzmimo na primer onaj dobro poznati stav iz Deklaracije nezavisnosti:
Za očigledne istine držimo da su svi ljudi jednaki stvoreni, da ih je Tvorac nekim neotuđivim pravima obdario, i da se pravo na život, slobodu i traženje sreće među tim pravima nahode. Da se radi ostvarenja tih prava među ljudima vlade postavljaju, čija moć potiče iz saglasnosti onih kojima vladaju. Da je, kad god koja vlada počne tome na štetu raditi, pravo narodno da izmeni je ili ukine, i novu vladu postavi...
Ovaj stav se nikako ne bi mogao prevesti na Novogovor, a da se pri tome očuva prvobitni smisao. Najpribližniji prevod bi se sastojao u tome da se ceo taj stav sažme u jednu jedinu reč, zlomisao.
(Džordž Orvel: 1984.)
)... posredstvom globalizacije kultura engleskog govornog podrucija se namece usled konstantnog "bombardovanja" , te se mozak asimilira, jer mu je lakse da prihvati odredjenu kovanicu u izvornom obliku, nego da je prevodi... cool je kul, nije hladno... ali ovo vec zalazi u domen lingvistike, jer ima veze sa prodorom tudjica u neki jezik...
) o necemo sto nikada nismo detektovali culima kojima se to nesto detektuje ( 
) mozemo da stvorimo spostvenu sliku na osnovu informacija koje vremenom prikupljamo drugim culima...