- 30 Okt 2007, 07:17
#936096
Одговорност и неозбиљност у животу
Иако би многи желели да мисле другачије, само постојање нашег друштва зависи од сваког појединца који доприноси опстанку и добробити свих. Нико, осим старих, болесних и хендикепираних - није никада био ослобођен од вођења продуктивног живота. У примитивним друштвима, добар човек је ловио да би издржавао цело племе, а добра жена је рађала и гајила децу да би обезбедила опстанак своје врсте. У модерној култури, улоге су на вештачки начин измењене, али су, до скора, остале суштински исте. Добри грађани су водили продуктиван живот и уводили децу у свет да би заједницу напојили врлинама.
Они који нису прихватили ове одговорности, који су избегавали рад или нису успевали да прихвате "сласти" брака и родитељства, сматрани су сумњивим, па чак и рђавим, зависно од својих способности и степена непокоравања друштвеним правилима. Скитнице и мангупи су само два примера оних који су избегавали своје обавезе давања позитивног доприноса економији заједнице. Лопови и проневеритељи су били најгори, јер су активно грабили од оних који су били поштени и марљиви. Раскалашни и хомосексулаци су били севични и саможиви, већ и због тога што су сексуалност видели одвојену од одговорности родитељства.
Чак и поред библијских препорука, хомосексуалци су сматрани непродуктивним и отуда штетним за добробит и чак опстанак заједнице. Поред тога, сматрани су опасним, јер су врбовали младе и одвлачили их од нормалног, здравог и продуктивног живота. У својој себичној заокупљености полним задовољством, они су стремили томе да се побуне против природног поретка самог људског живота – узајамне одговорности особа за све оне облике понашања на осно-
вама друштвеног уговора. Било ко да одустаје од тог уговора, из било ког разлога - осим због болести или неспособности јесте "шупљоглав", "безвредан" или "неморалан". Треба само погледати највеће херојске приче - од Илијаде, преко Енеиде и Јеванђеља да би се виделе врлине човека и жене описане речима решености да буду продуктивни и несебични, насупрот егоцентричним и деструктивним.
Пошто су, данас, многи у нашем друштву одбацили ове старе норме, видимо да се вајкадашња упозорења обистињују. Хомосексуалци су сада више од непродуктивних "сексуалних скитница". Они регрутују друге, стварају заједнице, почињу да се ругају и подривају стару побожност и оданост породици, држави и Богу. Они су редефинисали значење "доброг" и "лошег", и гледају с презиром на идеју да су поштен рад и секс у браку основи заједнице, који су потребни за људски опстанак.
Традиционална социо-психијатријска теорија показује да ће продуктивни људи уживати у животу, да ће имати добро мишљење о себи, стећи поштовање пријатеља и сарадника и да ће се осећати повезаним са својом породицом и друштвом. Непродуктивни ће, такође, имати личност која ће бити обликована њиховим карактером и искуством; наиме, својим "безвредним" и контрапродуктивним активностима и животним изборима. Од њих се очекује да се осећају незадовољни животом и самим собом, да их погађа друштвени презир и да траже прекомерну разоноду (кроз забаву, ризик, дроге и секс).
Од "побуњеника" се очекује да имају "проблеме прилагођавања" јер не прате друштвене препоруке. Они ће, због свега и свачега, бити бесни на своју породицу и друштво, чак ће и њих кривити због свог проблема. Побуњеници, какви су лопови и хомосексуалци, стремиће томе да се "осећају комотно" само у свом друштву. Иако могу да нађу задовољство у својој субкултури, њихови животни стилови спречавају њихово пуно учешће у стварима које психолошки "стварно вреде" (тј. родитељство, друштвени углед). Насупрот томе, традиционална теорија тврди да ће побуњеници презирати оне који су продуктивни, чак ће им завидети и вређати их.
Поред заокупљености хомосексуалаца сексом, традиционални психијатри су побројали учесталију појаву особина личности које указују на њихову психолошку нестабилност и неспособност да успешно комуницирају с другима. др Едмунд Беглер, који је лечио преко хиљаду хомосексуалаца, закључио је да су они настојали да
- изазивају нападе на саме себе, а потом ове "нападе" примају као неправду коју су претрпели,
- показују одбрамбену злобу према другима,
- показују неозбиљан став како би прикрили своју депресију и кривицу,
- показују екстреман нарцизам и неозбиљност,
- одбијају да признају прихваћене стандарде у стварима које се не тичу секса, под претпоставком да имају право да кроје морална начела у погледу хомосексуалаца, као компензацију за њихову "патњу" и
- уопште буду непоуздани и да, мање или више, имају психопатску структуру.
др Ирвинг Бибер, који је спровео једно од највећих психијатријских истраживања хомосексуалаца, описао их је као "гневне, огорчене људе с ниским осећањем одговорности". И др Чарлс Сокаридес, психијатар, наглашавао је сличност опсесивно-компулзивне природе хомосексуалаца с наркоманима.
Насупрот традиционалном гледишту, модерни егалитаризам (Превелики нагласак на "људским правима" је део јудео-масонске завере да поробе човечанство, путем Новог Светског Поретка. Види Р.М. Ђурђевић, Пет крвавих револуција јудео-банкара и њиховејудео-масонерије. (Београд: Ихтус Хришћанска књига, 1999) и Р.М. Ђурђевић, Тајни рушитељи Јеврејства и Хришћанства: Атеистичко-нихшистичка кампања против Мојсеја, Христа, Бога и Светог Писма. Београд: ИХК, 2001). наглашава подједнаку вредност свих, независно од његове воље да буде продуктиван (коначно, сви ми делимо "заједничку судбину људске природе"). Ова идеологија не види никакву "везу" економске и сексуалне продуктивности са психолошким благостањем: они који бирају да живе од социјалне помоћи, "подједнако су добри", и имају исту мешавину особина личности, као и они који су одабрали да раде. Они који живе у браку, не могу се сексуално и психијатријски разликовати од оних који "живе заједно". И хомосексуалци се не могу психијатријски и социјално разликовати од хетеросексуалаца.
Егалитаријанска социо-психијатријска теорија тврди да би сви (укључујући ту и хомосексуалце) били задовољни собом уколико би друштво присиљавало своје чланове да прихватају свакога "због онога што бира да ради, или да буде". У овом "човечанском братству", посао стицања одговарајућег материјалног иметка и подизања довољног броја добро социјализоване деце, "природно" би изашао из општег духа сарадње, пристојности и прихватања одговорности као преовлађујућих.
Психолошко питање
Да ли хомосексуалци, данас, имају проблем, јер их друштво неразумно дискриминише, или су они, много чешће, жртве патологије и поремећаја због психологије која је обликована захваљујући њиховим изборима и искуствима?
Неколико извора чињеница указује на то да проблеми личности хомосексуалаца нису последица друштвеног одбацивања, већ да су нераздвојни део њиховог начина живота. Међутим, и дискриминација оних с хомосексуалним склоностима, као и дискриминација оних који су способни, али одбијају да раде, потребна је због веће добробити друштва и самог појединца. Заправо, таква дискриминација је покушај превенције међу особама које су у искушењу да буду хомосексуалци и патологије коју хомосексуалност изазива.
Обрнута социјализација хомосексуалаца
Да би неко постао хомосексуалац, то подразумева огромну меру обрнуте социјализације. Скоро свако дете се учи да избегава измет. Учењем детета да користи ношу, јасно му се ставља до знања да измет сматра "прљавим, гадним и нездравим". Ипак, већина хомосексуалаца научи да урања у измет. Спроведене анкете наводе следећи типичан развој хомосексуалних активности. Просечни узраст за хомосексуалца, када му други мушкарац додирне гениталије, јесте 13 година. Током следеће две године, анус се први пут употреби за сексуални однос, пре него за биолошко растерећење; а током следеће једне или две године, анус се лиже због "сексуалног задовољства".
До двадесет прве године, већина хомосексуалаца је "прошло свашта". Научили су да траже и уживају у активностима од којих би се као деца разболели. Неки иду на "веће изазове", попут садомазохизма и фистинга (где се шака ставља у ректум), или једење фецеса (измета) и пијење урина. Медицински говорећи, није важно да ли се такве активности упражњавају због забаве или да би се унело ђубре, јер ваша салата није добро опрана - долажење у додир с изметом, нездраво је. Психолошки гледано, поништавање навикавања на чистоћу још у детињству, трагање за задовољствима одраслих, потпуно окреће "наглавачке" сва правила.
С биолошки и психолошки нездравом природом која тако поступа, није необично да што се млађа особа више "закључа" у хомосексуални идентитет, то и више бива изложена поремећајима. Рамафеди је спровео два истраживања "геј омладине" (Назив "геј", енгл. Gау - весео, ведар, расположен – једна је од многих лажи које су педери распрострли. Нису они Gay, већ су sad -тужни, жалосни, несрећни). Студија о 29 младих, из 1986. године, навела га је да закључи - да "само искуство стицања хомосексуалног или бисексуалног идентитета у раном узрасту, доводи особу до ризика дисфункције." Овај закључак је чврсто поткрепљен "доказима". Његова студија о 137 хомосексуалних и бисексуалних младих људи, од 14 до 21 године, из 1993. године, учврстила је његове претходне налазе: "Изгледи за самоубиство су се смањивали за 80%, и то сваком годином одлагања самоизјашњења хомосексуалца или бисексуалца. Ови налази одржавају, претходно осмотрену, обрнуту везу психолошких проблема са узрастом у коме се стиче хомосексуални идентитет".
Социјални поремећаји
Током протеклих 50 година, пет студијаје поредило велики број хомосексуалаца и хетеросексуалаца - сви добијени резултати указују на веће социјалне поремећаје код хомосексуалаца. У анкети којује спровео Кинси (Алфред Кинси - Један од раних истраживача сексуалног живота у Америци), затвореници су (не укључујући оне који су затворени због сексуалних напада) преко 4 пута више склони хомосексуалним искуствима од контролне, тј. некриминалне групе. Сагир и Робинс су поредили 146 хомосексуалаца са 78 хетеросексуалаца, и указали на мању стабилност (више љубавника, више промена посла) и више криминала међу хомосексуалцима. Бел и Вајнберг су супротставили 979 хомосексуалаца са 477 хетеросексуалаца, и нашли више нестабилности (психијатријске и брачне) и више криминала међу хомосексуалцима. Камерон и Рос су испитали 2251, случајно одабраних, испитаника, и нашли да су хетеросексуалци показивали већу социјалну кохезивност (број и врста интимних веза), мање самодеструктивног понашања (пушење, злоупотреба дрога, покушаји самоубиства) и мање угрожавања других (преко возачких навика, убистава са предумишљајем).
Најобимније поређење хомосексуалаца и хетеросексуалаца, по великом броју критеријума, а засновано на случајном узорку који је укључио 4340 одраслих, учињено је у пет области америчких велеграда. Поредећи оне испитанике оба пола који су тврдили да су бисексуалци или хомосексуалци, с онима оба пола који су само хетеросексуалци, дошли су до следећих закључака
- хомосексуалност је повезана са слабијим здрављем:
- хомосексуалци су око два пута више склони да пријаве како су имали полно преносиве болести (ППБ), и преко два пута чешће као су имали бар две ППБ;
- хомосексуалци су били око пет пута више склони да намерно заразе другога са ППБ;
- хомосексуалци су за, отприлике, једну трећину били више склони да имају и да пријаве саобраћајни прекршај или саобраћајну несрећу, у протеклих пет година;
- хомосексуалци су три пута чешће покушавали да почине самоубиство, 4 пута више су били склони да покушају да убију некога и око два пута више укључени у физичке обрачуне, у прошлој години;
- хомосексуалци су око пет пута били више склони да буду укључени у секс повезан с мучењем (садомазохизам, везивање); и
- око четири пута чешће су пријављивали да су били силовани.
- хомосексуалност је повезана с криминалом:
- хомосексуалци су око два пута чешће хапшени за несексуалне злочине и око осам пута чешће за сексуалне злочине;
- хомосексуалци су око два пута чешће били склони да буду осуђени за сексуалне злочине и око два пута чешће затварани због злочина;
- хомосексуалци су око три пута чешће признавали да су упражњавали непристојне телефонске позиве; и
- хомосексуалци су око 50% чешће тврдили да су крали, варали преко рачуна или да нису били ухваћени због злочина.
- хомосексуалност је довела до слабијих људских веза:
- само се око половина хомосексуалаца венчало, и ако су се венчали, много мање их је имало децу;
- хомосексуалци су, у просеку, имали годину дана сексуалне верности, унутар своје најдуже везе (хетеросексуалци имају просек од 5 до 10 година верности); и
- ако су венчани, хомосексуалци су око три пута чешће варали супруга/супругу.
Ови резултати одражавају највећу компаративну студију о хетеросексуалним и хомосексуалним паровима, који су пријавили просечан период што су провели заједно – три године код хомосексуалаца и лезбијки, насупрот десет година код венчаних хетеросексуалаца. Поред тога, "варање" је било неизбежно: "сви хомосексуални парови, с везом која је трајала више од пет година, укључивали су неку корист из сексуалне активности ван те везе."
Важност социјалне кохезије
Док обрнута социјализација објашњава значајан део патологије код хомосексуалаца, важан је и њихов компаративан недостатак социјалне укључености. Национална анкетаје спроведена с 5182 лица, а она је узимала у обзир пол, узраст и врсту људи што су окарактерисани као они који су интимно повезани са испитаницима.
У поређењу с хетеросексуалцима, хомосексуалци су показали мање "повезаности у вези" с онима супротног пола, у оквирима различитих генерација. 70% интимних пријатеља хомосексуалаца су били њиховог пола, насупрот 47% код хетеросексуалаца. И док је 35% интимних пријатеља хетеросексуалаца било преко 20 година старије или млађе од испитаника, само половина их је била међу хомосексуалцима. Хомосексуалци су много уже усмеравали своју пажњу и интересовање на људе својих година и пола; стремили су да, као и адолесценти, буду усмерени на вршњаке. Пуних 38% интимних пријатеља хетеросексуалаца, били су интергенерацијски крвни сродници (тј. родитељи, деца, деде и бабе, унучићи, итд.). Само 17% интимних пријатеља хомосексуалаца, спадало је у исте категорије. У поређењу са 47% интимних пријатеља хомосексуалци који су били пријатељи или комшије, интимних пријатеља хетеросексуалаца те категорије, било је само 27%.
Људи морају да уче да брину и пазе на оне који су другачији од њих самих. Хомосексуалци неуспевају да покажу врсту повезаности с другим полом, генерацијом и социјалном класом, што води ка друштвеној хармонији. Ако смо превише усмерени на "људе попут нас", помажемо подели друштва на такмичарске групе, уместо да помажемо ткању платна испреплетаних и повезаних интереса.
Да ли друштвено прихватање има неког значаја?
- Излагање измету: 1940-их, Кинсије објавио да је око две трећине хомосексуалаца учествовало у анално/пенилном контакту, да је 59% хомосексуалаца и 18% лезбијки учестовало у орално/аналним активностима (где се језик стављао у анус). Сан Франциско је декриминализовао, а потом и прихватио хомосексуалност. Када је Кинси Инситут урадио анкету, 1970. године, 96% хомосексуалаца је признало даје имало анално/пенилни контакт, а 89% хомосексуалаца и 25% лезбијки да је имало орално/анални контакт. Охрабривање ограничења хомосексуалаца, повећало је изложеност биолошкој опасности свих оних с хомосексуалним жељама.
- Промискуитет: 1940-их, 7% хомосексуалаца и 63% лезбијки се изјаснило да никада нису имали "везу за једну ноћ", док је 42% хомосексуалаца и 7% лезбијки рекло да је "више од пола" њихових партнера имало такву везу. 1970. године, само 1 % хомосексуалаца и 38% лезбијки је рекло да никада нису имали "везу за једну ноћ", а 79% хомосексуалаца и 29% лезбијки је пријавило да је имало сексуалне односе само једном с више од половине својих партнера!
Друштвено прихватање
Друштвено прихватање није обавезно чинило животе хомосексуалаца бољим: 35% хомосексуалаца (насупрот 11% мушкараца хетеросексуалаца) и 37% лезбијки (насупрот 24% жена хетеросексуалки) имало је, или је то озбиљно разматрало, покушаје самоубиства. Од хомосексуалаца који су покушали самоубиство, најчешћи разлог – који је покривао 47% свих покушаја – био је неслагање с љубавником. Даље, иако су ови "ослобођени" хомосексуалци пријављивали да су имали много више сексуалних партнера током живота, од хомосексуалаца интервјуисаних 1940-их (просек од 250 наспрам просека од 20), два пута више од хетеросексуалаца, хомосексуалци су пријављивали да су се "често" осећали "веома усамљено", у последњих неколико месеци.
Овај образац "ослобађања и прихватања" који је водио већим ексцесима, појавио се у резултатима из анкете, из 1991. године, којује спровело Министарство здравља у Сан Франциску, на тему ризика који преузимају млади хомосексуалци. Као што је "Los Angeles Times" пренео, "свака следећа генерација се понаша опасније од претходне".
Наша култура, сада, скоро сасвим прихвата хомосексуалност. (То је "успех" сексуалне револуције, коју су спровели јудео-масони (левичари, либерали, секуларисти, "хуманисти", напредњаци)). Очигледни докази који су доступни, указују на то да су се проблеми везани за хомосексуалност пре повећали, него смањили тамо где је примењено њено социјално и правно прихватање (Перверзија носи у себи своју казну). Пресецање веза сексуалне умерености није "ослободило" хомосексуалца да живи живот до његове пуноће, већ је пре повећало његове шансе да буде очајан и изолован"...
Нестабилност
Животни стил хомосексуалаца је изузетно нестабилан. Они су, заправо, свесни да ће мали број бити сексуално заинтересовани за њих после њиховог тридесетог рођендана, док њихове сексуалне жеље не јењавају. Њихово добро здравље је, често, било прекинуто наступима алкохолизма и ППБ (полно преносиве болести) - па пошто је њихов животни век тако скраћен (средњи узраст у коме умиру хомосексуалци и лезбијке, јесте средина тридесетих година, док је код венчаних хетеросексуалаца, око седамдесете), пријатељи често умиру. За разлику од релативно сталног задовољства и веза у браку и родитељству, она која су повезана с хомосексуалношћу, пролазна су. Није уопште необично да половина хомосексуалаца изражава кајање због своје хомосексуалности или да би, њих четири пута више, саветовали адолесценте, који су тек почели са хомосексуалном активношћу, да прекину, а не да наставе с њом.
Иако би многи желели да мисле другачије, само постојање нашег друштва зависи од сваког појединца који доприноси опстанку и добробити свих. Нико, осим старих, болесних и хендикепираних - није никада био ослобођен од вођења продуктивног живота. У примитивним друштвима, добар човек је ловио да би издржавао цело племе, а добра жена је рађала и гајила децу да би обезбедила опстанак своје врсте. У модерној култури, улоге су на вештачки начин измењене, али су, до скора, остале суштински исте. Добри грађани су водили продуктиван живот и уводили децу у свет да би заједницу напојили врлинама.
Они који нису прихватили ове одговорности, који су избегавали рад или нису успевали да прихвате "сласти" брака и родитељства, сматрани су сумњивим, па чак и рђавим, зависно од својих способности и степена непокоравања друштвеним правилима. Скитнице и мангупи су само два примера оних који су избегавали своје обавезе давања позитивног доприноса економији заједнице. Лопови и проневеритељи су били најгори, јер су активно грабили од оних који су били поштени и марљиви. Раскалашни и хомосексулаци су били севични и саможиви, већ и због тога што су сексуалност видели одвојену од одговорности родитељства.
Чак и поред библијских препорука, хомосексуалци су сматрани непродуктивним и отуда штетним за добробит и чак опстанак заједнице. Поред тога, сматрани су опасним, јер су врбовали младе и одвлачили их од нормалног, здравог и продуктивног живота. У својој себичној заокупљености полним задовољством, они су стремили томе да се побуне против природног поретка самог људског живота – узајамне одговорности особа за све оне облике понашања на осно-
вама друштвеног уговора. Било ко да одустаје од тог уговора, из било ког разлога - осим због болести или неспособности јесте "шупљоглав", "безвредан" или "неморалан". Треба само погледати највеће херојске приче - од Илијаде, преко Енеиде и Јеванђеља да би се виделе врлине човека и жене описане речима решености да буду продуктивни и несебични, насупрот егоцентричним и деструктивним.
Пошто су, данас, многи у нашем друштву одбацили ове старе норме, видимо да се вајкадашња упозорења обистињују. Хомосексуалци су сада више од непродуктивних "сексуалних скитница". Они регрутују друге, стварају заједнице, почињу да се ругају и подривају стару побожност и оданост породици, држави и Богу. Они су редефинисали значење "доброг" и "лошег", и гледају с презиром на идеју да су поштен рад и секс у браку основи заједнице, који су потребни за људски опстанак.
Традиционална социо-психијатријска теорија показује да ће продуктивни људи уживати у животу, да ће имати добро мишљење о себи, стећи поштовање пријатеља и сарадника и да ће се осећати повезаним са својом породицом и друштвом. Непродуктивни ће, такође, имати личност која ће бити обликована њиховим карактером и искуством; наиме, својим "безвредним" и контрапродуктивним активностима и животним изборима. Од њих се очекује да се осећају незадовољни животом и самим собом, да их погађа друштвени презир и да траже прекомерну разоноду (кроз забаву, ризик, дроге и секс).
Од "побуњеника" се очекује да имају "проблеме прилагођавања" јер не прате друштвене препоруке. Они ће, због свега и свачега, бити бесни на своју породицу и друштво, чак ће и њих кривити због свог проблема. Побуњеници, какви су лопови и хомосексуалци, стремиће томе да се "осећају комотно" само у свом друштву. Иако могу да нађу задовољство у својој субкултури, њихови животни стилови спречавају њихово пуно учешће у стварима које психолошки "стварно вреде" (тј. родитељство, друштвени углед). Насупрот томе, традиционална теорија тврди да ће побуњеници презирати оне који су продуктивни, чак ће им завидети и вређати их.
Поред заокупљености хомосексуалаца сексом, традиционални психијатри су побројали учесталију појаву особина личности које указују на њихову психолошку нестабилност и неспособност да успешно комуницирају с другима. др Едмунд Беглер, који је лечио преко хиљаду хомосексуалаца, закључио је да су они настојали да
- изазивају нападе на саме себе, а потом ове "нападе" примају као неправду коју су претрпели,
- показују одбрамбену злобу према другима,
- показују неозбиљан став како би прикрили своју депресију и кривицу,
- показују екстреман нарцизам и неозбиљност,
- одбијају да признају прихваћене стандарде у стварима које се не тичу секса, под претпоставком да имају право да кроје морална начела у погледу хомосексуалаца, као компензацију за њихову "патњу" и
- уопште буду непоуздани и да, мање или више, имају психопатску структуру.
др Ирвинг Бибер, који је спровео једно од највећих психијатријских истраживања хомосексуалаца, описао их је као "гневне, огорчене људе с ниским осећањем одговорности". И др Чарлс Сокаридес, психијатар, наглашавао је сличност опсесивно-компулзивне природе хомосексуалаца с наркоманима.
Насупрот традиционалном гледишту, модерни егалитаризам (Превелики нагласак на "људским правима" је део јудео-масонске завере да поробе човечанство, путем Новог Светског Поретка. Види Р.М. Ђурђевић, Пет крвавих револуција јудео-банкара и њиховејудео-масонерије. (Београд: Ихтус Хришћанска књига, 1999) и Р.М. Ђурђевић, Тајни рушитељи Јеврејства и Хришћанства: Атеистичко-нихшистичка кампања против Мојсеја, Христа, Бога и Светог Писма. Београд: ИХК, 2001). наглашава подједнаку вредност свих, независно од његове воље да буде продуктиван (коначно, сви ми делимо "заједничку судбину људске природе"). Ова идеологија не види никакву "везу" економске и сексуалне продуктивности са психолошким благостањем: они који бирају да живе од социјалне помоћи, "подједнако су добри", и имају исту мешавину особина личности, као и они који су одабрали да раде. Они који живе у браку, не могу се сексуално и психијатријски разликовати од оних који "живе заједно". И хомосексуалци се не могу психијатријски и социјално разликовати од хетеросексуалаца.
Егалитаријанска социо-психијатријска теорија тврди да би сви (укључујући ту и хомосексуалце) били задовољни собом уколико би друштво присиљавало своје чланове да прихватају свакога "због онога што бира да ради, или да буде". У овом "човечанском братству", посао стицања одговарајућег материјалног иметка и подизања довољног броја добро социјализоване деце, "природно" би изашао из општег духа сарадње, пристојности и прихватања одговорности као преовлађујућих.
Психолошко питање
Да ли хомосексуалци, данас, имају проблем, јер их друштво неразумно дискриминише, или су они, много чешће, жртве патологије и поремећаја због психологије која је обликована захваљујући њиховим изборима и искуствима?
Неколико извора чињеница указује на то да проблеми личности хомосексуалаца нису последица друштвеног одбацивања, већ да су нераздвојни део њиховог начина живота. Међутим, и дискриминација оних с хомосексуалним склоностима, као и дискриминација оних који су способни, али одбијају да раде, потребна је због веће добробити друштва и самог појединца. Заправо, таква дискриминација је покушај превенције међу особама које су у искушењу да буду хомосексуалци и патологије коју хомосексуалност изазива.
Обрнута социјализација хомосексуалаца
Да би неко постао хомосексуалац, то подразумева огромну меру обрнуте социјализације. Скоро свако дете се учи да избегава измет. Учењем детета да користи ношу, јасно му се ставља до знања да измет сматра "прљавим, гадним и нездравим". Ипак, већина хомосексуалаца научи да урања у измет. Спроведене анкете наводе следећи типичан развој хомосексуалних активности. Просечни узраст за хомосексуалца, када му други мушкарац додирне гениталије, јесте 13 година. Током следеће две године, анус се први пут употреби за сексуални однос, пре него за биолошко растерећење; а током следеће једне или две године, анус се лиже због "сексуалног задовољства".
До двадесет прве године, већина хомосексуалаца је "прошло свашта". Научили су да траже и уживају у активностима од којих би се као деца разболели. Неки иду на "веће изазове", попут садомазохизма и фистинга (где се шака ставља у ректум), или једење фецеса (измета) и пијење урина. Медицински говорећи, није важно да ли се такве активности упражњавају због забаве или да би се унело ђубре, јер ваша салата није добро опрана - долажење у додир с изметом, нездраво је. Психолошки гледано, поништавање навикавања на чистоћу још у детињству, трагање за задовољствима одраслих, потпуно окреће "наглавачке" сва правила.
С биолошки и психолошки нездравом природом која тако поступа, није необично да што се млађа особа више "закључа" у хомосексуални идентитет, то и више бива изложена поремећајима. Рамафеди је спровео два истраживања "геј омладине" (Назив "геј", енгл. Gау - весео, ведар, расположен – једна је од многих лажи које су педери распрострли. Нису они Gay, већ су sad -тужни, жалосни, несрећни). Студија о 29 младих, из 1986. године, навела га је да закључи - да "само искуство стицања хомосексуалног или бисексуалног идентитета у раном узрасту, доводи особу до ризика дисфункције." Овај закључак је чврсто поткрепљен "доказима". Његова студија о 137 хомосексуалних и бисексуалних младих људи, од 14 до 21 године, из 1993. године, учврстила је његове претходне налазе: "Изгледи за самоубиство су се смањивали за 80%, и то сваком годином одлагања самоизјашњења хомосексуалца или бисексуалца. Ови налази одржавају, претходно осмотрену, обрнуту везу психолошких проблема са узрастом у коме се стиче хомосексуални идентитет".
Социјални поремећаји
Током протеклих 50 година, пет студијаје поредило велики број хомосексуалаца и хетеросексуалаца - сви добијени резултати указују на веће социјалне поремећаје код хомосексуалаца. У анкети којује спровео Кинси (Алфред Кинси - Један од раних истраживача сексуалног живота у Америци), затвореници су (не укључујући оне који су затворени због сексуалних напада) преко 4 пута више склони хомосексуалним искуствима од контролне, тј. некриминалне групе. Сагир и Робинс су поредили 146 хомосексуалаца са 78 хетеросексуалаца, и указали на мању стабилност (више љубавника, више промена посла) и више криминала међу хомосексуалцима. Бел и Вајнберг су супротставили 979 хомосексуалаца са 477 хетеросексуалаца, и нашли више нестабилности (психијатријске и брачне) и више криминала међу хомосексуалцима. Камерон и Рос су испитали 2251, случајно одабраних, испитаника, и нашли да су хетеросексуалци показивали већу социјалну кохезивност (број и врста интимних веза), мање самодеструктивног понашања (пушење, злоупотреба дрога, покушаји самоубиства) и мање угрожавања других (преко возачких навика, убистава са предумишљајем).
Најобимније поређење хомосексуалаца и хетеросексуалаца, по великом броју критеријума, а засновано на случајном узорку који је укључио 4340 одраслих, учињено је у пет области америчких велеграда. Поредећи оне испитанике оба пола који су тврдили да су бисексуалци или хомосексуалци, с онима оба пола који су само хетеросексуалци, дошли су до следећих закључака
- хомосексуалност је повезана са слабијим здрављем:
- хомосексуалци су око два пута више склони да пријаве како су имали полно преносиве болести (ППБ), и преко два пута чешће као су имали бар две ППБ;
- хомосексуалци су били око пет пута више склони да намерно заразе другога са ППБ;
- хомосексуалци су за, отприлике, једну трећину били више склони да имају и да пријаве саобраћајни прекршај или саобраћајну несрећу, у протеклих пет година;
- хомосексуалци су три пута чешће покушавали да почине самоубиство, 4 пута више су били склони да покушају да убију некога и око два пута више укључени у физичке обрачуне, у прошлој години;
- хомосексуалци су око пет пута били више склони да буду укључени у секс повезан с мучењем (садомазохизам, везивање); и
- око четири пута чешће су пријављивали да су били силовани.
- хомосексуалност је повезана с криминалом:
- хомосексуалци су око два пута чешће хапшени за несексуалне злочине и око осам пута чешће за сексуалне злочине;
- хомосексуалци су око два пута чешће били склони да буду осуђени за сексуалне злочине и око два пута чешће затварани због злочина;
- хомосексуалци су око три пута чешће признавали да су упражњавали непристојне телефонске позиве; и
- хомосексуалци су око 50% чешће тврдили да су крали, варали преко рачуна или да нису били ухваћени због злочина.
- хомосексуалност је довела до слабијих људских веза:
- само се око половина хомосексуалаца венчало, и ако су се венчали, много мање их је имало децу;
- хомосексуалци су, у просеку, имали годину дана сексуалне верности, унутар своје најдуже везе (хетеросексуалци имају просек од 5 до 10 година верности); и
- ако су венчани, хомосексуалци су око три пута чешће варали супруга/супругу.
Ови резултати одражавају највећу компаративну студију о хетеросексуалним и хомосексуалним паровима, који су пријавили просечан период што су провели заједно – три године код хомосексуалаца и лезбијки, насупрот десет година код венчаних хетеросексуалаца. Поред тога, "варање" је било неизбежно: "сви хомосексуални парови, с везом која је трајала више од пет година, укључивали су неку корист из сексуалне активности ван те везе."
Важност социјалне кохезије
Док обрнута социјализација објашњава значајан део патологије код хомосексуалаца, важан је и њихов компаративан недостатак социјалне укључености. Национална анкетаје спроведена с 5182 лица, а она је узимала у обзир пол, узраст и врсту људи што су окарактерисани као они који су интимно повезани са испитаницима.
У поређењу с хетеросексуалцима, хомосексуалци су показали мање "повезаности у вези" с онима супротног пола, у оквирима различитих генерација. 70% интимних пријатеља хомосексуалаца су били њиховог пола, насупрот 47% код хетеросексуалаца. И док је 35% интимних пријатеља хетеросексуалаца било преко 20 година старије или млађе од испитаника, само половина их је била међу хомосексуалцима. Хомосексуалци су много уже усмеравали своју пажњу и интересовање на људе својих година и пола; стремили су да, као и адолесценти, буду усмерени на вршњаке. Пуних 38% интимних пријатеља хетеросексуалаца, били су интергенерацијски крвни сродници (тј. родитељи, деца, деде и бабе, унучићи, итд.). Само 17% интимних пријатеља хомосексуалаца, спадало је у исте категорије. У поређењу са 47% интимних пријатеља хомосексуалци који су били пријатељи или комшије, интимних пријатеља хетеросексуалаца те категорије, било је само 27%.
Људи морају да уче да брину и пазе на оне који су другачији од њих самих. Хомосексуалци неуспевају да покажу врсту повезаности с другим полом, генерацијом и социјалном класом, што води ка друштвеној хармонији. Ако смо превише усмерени на "људе попут нас", помажемо подели друштва на такмичарске групе, уместо да помажемо ткању платна испреплетаних и повезаних интереса.
Да ли друштвено прихватање има неког значаја?
- Излагање измету: 1940-их, Кинсије објавио да је око две трећине хомосексуалаца учествовало у анално/пенилном контакту, да је 59% хомосексуалаца и 18% лезбијки учестовало у орално/аналним активностима (где се језик стављао у анус). Сан Франциско је декриминализовао, а потом и прихватио хомосексуалност. Када је Кинси Инситут урадио анкету, 1970. године, 96% хомосексуалаца је признало даје имало анално/пенилни контакт, а 89% хомосексуалаца и 25% лезбијки да је имало орално/анални контакт. Охрабривање ограничења хомосексуалаца, повећало је изложеност биолошкој опасности свих оних с хомосексуалним жељама.
- Промискуитет: 1940-их, 7% хомосексуалаца и 63% лезбијки се изјаснило да никада нису имали "везу за једну ноћ", док је 42% хомосексуалаца и 7% лезбијки рекло да је "више од пола" њихових партнера имало такву везу. 1970. године, само 1 % хомосексуалаца и 38% лезбијки је рекло да никада нису имали "везу за једну ноћ", а 79% хомосексуалаца и 29% лезбијки је пријавило да је имало сексуалне односе само једном с више од половине својих партнера!
Друштвено прихватање
Друштвено прихватање није обавезно чинило животе хомосексуалаца бољим: 35% хомосексуалаца (насупрот 11% мушкараца хетеросексуалаца) и 37% лезбијки (насупрот 24% жена хетеросексуалки) имало је, или је то озбиљно разматрало, покушаје самоубиства. Од хомосексуалаца који су покушали самоубиство, најчешћи разлог – који је покривао 47% свих покушаја – био је неслагање с љубавником. Даље, иако су ови "ослобођени" хомосексуалци пријављивали да су имали много више сексуалних партнера током живота, од хомосексуалаца интервјуисаних 1940-их (просек од 250 наспрам просека од 20), два пута више од хетеросексуалаца, хомосексуалци су пријављивали да су се "често" осећали "веома усамљено", у последњих неколико месеци.
Овај образац "ослобађања и прихватања" који је водио већим ексцесима, појавио се у резултатима из анкете, из 1991. године, којује спровело Министарство здравља у Сан Франциску, на тему ризика који преузимају млади хомосексуалци. Као што је "Los Angeles Times" пренео, "свака следећа генерација се понаша опасније од претходне".
Наша култура, сада, скоро сасвим прихвата хомосексуалност. (То је "успех" сексуалне револуције, коју су спровели јудео-масони (левичари, либерали, секуларисти, "хуманисти", напредњаци)). Очигледни докази који су доступни, указују на то да су се проблеми везани за хомосексуалност пре повећали, него смањили тамо где је примењено њено социјално и правно прихватање (Перверзија носи у себи своју казну). Пресецање веза сексуалне умерености није "ослободило" хомосексуалца да живи живот до његове пуноће, већ је пре повећало његове шансе да буде очајан и изолован"...
Нестабилност
Животни стил хомосексуалаца је изузетно нестабилан. Они су, заправо, свесни да ће мали број бити сексуално заинтересовани за њих после њиховог тридесетог рођендана, док њихове сексуалне жеље не јењавају. Њихово добро здравље је, често, било прекинуто наступима алкохолизма и ППБ (полно преносиве болести) - па пошто је њихов животни век тако скраћен (средњи узраст у коме умиру хомосексуалци и лезбијке, јесте средина тридесетих година, док је код венчаних хетеросексуалаца, око седамдесете), пријатељи често умиру. За разлику од релативно сталног задовољства и веза у браку и родитељству, она која су повезана с хомосексуалношћу, пролазна су. Није уопште необично да половина хомосексуалаца изражава кајање због своје хомосексуалности или да би, њих четири пута више, саветовали адолесценте, који су тек почели са хомосексуалном активношћу, да прекину, а не да наставе с њом.
, nisam ni pomislio da ishta ozbiljno komentarishem- samo ironija i cinizam pa i principijelni kapric tu imaju mesta. Iz tog text-a nishta novo se ne moze videti do onog tipichnog baljezganja shto se chuje da homofobichne i heteroseksistichke organizacije u sav glas ponavljaju k'o najdosadnije papige
